Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'николаја'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У четвртак, 1. јуна 2023. године, после вечерње службе и молебна, који почињу у 18 часова, протођакон Љубомир Ранковић, један од најбољих познавалаца подвига Светог владике Николаја, у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару одржаће предавање под насловом „Над тајнама личности и дела Светог владике Николаја“. Верни народ престонице има прилику да чује протођакона Љубу, који се од младићких дана надахњивао делима и животом Светог Владике, с обзиром на то да је био у служби блаженог спомена Владике шабачко-ваљевског Јована Велимировића, светитељевог синовца, најавила је Информативна служба Српске Православне Цркве. ** Подсећамо, мошти Светог владике Николаја бораве у Спомен-храму Светог Саве на Врачару до недеље, 4. јуна 2023. године, када Црква слави Силазак Светог Духа на Апостоле. Јутрење и света Литургија служе се свакодневно, са почетком у 7.30 часова, а Вечерње и молебан Светом Николају Српском у 18 сати. Извор: Инфо служба СПЦ
  2. Удовољавајући молбама верујућег народа, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одлучио, уз сагласност Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, да мошти Светог Владике Николаја у Спомен-храму Светог Саве остану до недеље, 4. јуна 2023. године, када Православна Црква слави Силазак Светог Духа на Апостоле. Благослов Његове Светости Патријарха г. Порфирија јесте и да се у Спомен-храму Светог Саве сваког дана до празника Духова ујутру служe Јутрење и света Литургија, а увече Вечерње и молебан Светом Николају Српском. Извор: Информативна служба СПЦ
  3. Вечерас, у навечерје великог празника Вазнесења Господњег, нешто после 17 часова, мошти Светог Николаја Српског стићи ће у наш престони град Београд, у храм Вазнесења Господњег, где ће бити служено празнично бденије са молебном том великом светитељу и угоднику Божјем. Кивот са светим моштима из Владикиног почивалишта, манастира Лелићa, кренуо је пут Ваљева у подневним часовима, где је у 13.30 часова у литији, коју је градским улицама предводио Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, пренет из храма Покрова Пресвете Богородице у величанствени храм Васкрсења Господњег, где ће бити служен акатист Светом владики Николају, а потом ће кренути ка престоном граду српског народа у пратњи Војске Србије. Светитељеве мошти у Београду ће боравити до недеље, 27. маја, ради утехе и духовног окрепљења верног народа у овим тешким данима. На сам дан градске славе, Вазнесење Господње, 25. маја, мошти ће бити изложене на поклоњење и целивање у Вазнесењској цркви, где ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовати светом Литургијом са почетком у 9 часова, а потом и освештати и преломити славски колач у присуству челника града. Кивот са моштима Светог владике Николаја Српског ће од 19 часова предводити Спасовданску литију, од Вазнесењског до Светосавског храма, пред којим ће Светејши Патријарх г. Порфирије служити молебан за нашу децу и наш народ, да нас Господ закрили десницом својом. Мошти Светог владике Николаја Жичког, Охридског и Лелићког боравиће у Саборном храму српског народа, Спомен-храму Светог Саве на Врачару закључно са вечерњим богослужењем у недељу, 27. маја 2023. године. https://spc.rs/mosti-svetog-nikolaja-srpskog-veceras-u-beogradu/
  4. Године 1087., при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/6753-prenos-mostiju-svetog-oca-nikolaja
  5. Први храм посвећен св. Николају охридском и жичком у АЕМ који се налази у београдском насељу Ресник, прославиће молитвено и свечано као и сваке године, своју храмовну славу најавио је за Радио "Слово љубве" старешина ове светиње свештеник Александар Милутиновић. Празнично сабрање почеће у уторак 2. маја 2023. године бденијем од 18 часова, а наставиће се представљањем књиге "Николај - живот светитеља" протођакона Љубомира Ранковића. На дан славе 3. маја, света архијерејска Литургија почеће у 8 сати и 30 минута, каже о. Александар: Разговор са о. Александром: Извор: Радио "Слово љубве"
  6. Свештеници епархије аљаске која је саставни део Православне Цркве у Америци траже смену Владике Николаја Сорајића, на основу тврдњи да управљао епархијом утерујући страх у клирике. "Клирици епархије аљаске и већи део пастве тврде да више не могу и неће да им Владика Николај буде надређени епископ", преноси отац Михаило Олекса, прота при цркви светог Алексеја у Енкориџу. Он тврди да је до тога дошло због година малтретирања клирика и верника епархије. Наводећи као пример, отац Михаило каже да Владика Николај не дозвољава крштење ако особа која се крсти не носи православно хришћанско име ! Такође додаје да Владика са подсмехом и презиром говори о домородачкој аљаској култури, церемонијама и црквеним грађевинама. Заменик Владике је забранио свештенству да пред њим говоре на аљаском домородачком језику. Свештеници епархије свакодневно стрепе од неког новог покушаја малтретирања од стране Владике. Владика служи на Аљасци већ 21 годину. Он је један од 9 канонских епископа у Северној Америци. Владика је изјавио да је изненађен оптужбама против њега и да је сазвао састанак како би се проблеми решили. " Очигледно је да постоје људи који имају проблема са оним што радим" изјавио је Владика за локалне новине. Такође тврди да никада није забранио верницима да говоре на свом матерњем језику. "Чак сам послао окружну посланицу у којој позивам вернике да се служе својим матерњим језиком." Свети Синод Православне Цркве у Америци још није узео у разматрање проблем око Владике Николаја. Синод је примио пуно мејлова од клирика епархије аљаске. Постоје индикације да су у питању озбиљни проблеми које треба што пре решити, писало је на сајту Синода. Такође, Првојерарх ПЦА Митрополит Тихон је у контакту са Владиком и Синодом поводом решавања овог проблема. Владика је изјавио да се неће добровољно повући са епископске катедре. "Од кад сам дошао у Аљаску, покушавам да решим проблеме ове епархије" наводи Владика. "Незнам зашто ме тако клевећу"
  7. Видовданска академија - поводом троструког јубилеја Св. Николаја Српског- 140 година од рођења, 65 од упокојења и 30 година од преноса моштију, уз учешће Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија који ће беседити о Светом Николају Српском, као и уз богат културно-уметнички програм, биће приређена у среду, 29. јуна 2022, у Центру за културу Ваљево, најавила је Епархија ваљевска и епархијски Радио Источник. Дочек Патријарха и Доксологија биће у Саборном Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву биће у 17 часова, Академија ће почети у 18 сати. У програму учествују: драмски уметник Ненад Јездић, Камерни хор „Емануил“ и Мешовити црквени хор „Хаџи Рувим“, Зоран Костић – Цане, Небојша Антонијевић – Антон и бенд „Веронаукси“, група „Луча“, Павлина Радовановић, фрулаш Милинко Ивановић, група „Нектарија“, ЦЗНТК „Абрашевић“, док ће програм водити драмски уметник Виктор Савић. Извор: Епархија ваљевска; Радио Источник
  8. На празник Благовести, 7. априла 2022. године, у храму Васкрсења у Бечу богослужио је Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, уз саслуживање братства храма и оца Филипа Милуновића, секретара Епархије аустријско-швајцарске. Радост овог великог празника била је додатно увеличана доношењем моштију Преподобног Јустина Ћелијског, које је Владика свечано унео у храм у навечерје празника, као и кивот са моштима Светог Владике Николаја, који је донет на поклоњење верном народу, саопштила је Епархија аустријско-швајцарска. У својој проповеди и беседи Владика је поучио народ о значају овог празника и приповедао о животима и делима Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Кивот са моштима Аве Јустина остаће у храму, заједно са другим моштима Светих, које се чувају и поштују као сведочанство присуства благодати Божје у Светима и најава Царства које долази. Извор: Eпархија аустријско-швајцарска
  9. Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо празнику Светога и богоноснога оца нашег Николаја Мирликијског Чудотворца. Празник Светога оца Николаја од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисцрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава Мудрог, док је састављач канона свети Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак светом Николају који је саставио свети Теодор Студит, а у коме овог угодника Божјег велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак светом Николају саставио је свети Роман. Угодник Божји Николај, на основу богате химнографије, са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником васколиког рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника и сведока делатно пројављене љубави Божје, у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: главни спомен 6/19. децембра и празник Преноса његових часних моштију из града Мире у Бари, 9/22. маја. Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче, првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божје благодати. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом" и "Љуби ближњега свога као себе самога" (Мт. 22, 37-40). У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа. Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба. Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом. Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава. Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета. Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи. Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст. Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети. Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи. Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39). Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу. Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету. Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог". Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). *** Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо". Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања. Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега". Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав. На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће: "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку." Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека. Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба. Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа. Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели. "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили". Блаженопочивши епископ ваљевски Милутин
  11. Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. У суботу 19. децембра 2020. године када Црква прославља великог Божијег угодника Светог Николаја мирликијског-чудотворца, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у Саборном храму у Нишу. На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, јеромонах Нектарије Ђурић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Лепоти данашње службе допринело је појање Нишке Црквено-певачке дружине „Бранко.“ Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове, а отац Милутин Тимотијевић је пререзао славски колач у спомен Светог оца Николаја кога Његово Преосвештенство данас прославља. У пригодној беседи у име свих окупљених протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић Преосвећеном Владики честитао је Крсну Славу. Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније захвалио се оцу Милутину на дивним речима, а све присутне подсетио на значај Крсне Славе у нашем народу. „Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи.“-Свети Јустин Ћелијски. Извор: Епархија нишка
  13. Поводом мученичке смрти последњих чланова царске породице Романов, која је владала Русијом три века и која је од те земље направила велесилу првог реда, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говори о мотивима цара да упркос свим ризицима и искушењима, стане уз српски народ и уђе у оружане сукобе са земљама са којима је Русија имала добре односе. „Пут јеванђеља је трновит и то је цар Николај наглашавао јер је рођен на дан многострадалног Јова“, каже отац Слободан који је подвукао да је руски цар подигао више од 10 000 светиња и да је реализујући изложбу фотографија царске породице, последње Романове упознао на ближи и непосреднији начин. „Поглед руског цара и вера која просијава из његових очију су ме посебно дирнули“, каже отац Слободан кога питамо и да ли је српски народ довољно благодаран последњем руском цару. Извор: Радио Источник
  14. Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Питаш ме, Божији човече, откуда садашња криза, и шта она значи? Ко сам ја да мене питаш о овако крупној тајни? „Говори кад имаш нешто боље од ћутања“, каже Свети Григорије Богослов. Па иако сматрам, да је ћутање сада боље од сваког говора, ипак из љубави према теби ево износим ти оно што мислим о питаном. Криза је грчка реч, и означава суд. У Светом Писму ова се реч употребљава много пута. Тако Псалмист говори: зато се неће безбожници одржати на суду (Пс. 1, 5). На другом месту опет: милост и суд пјевам (Пс. 101, 1). Мудри Соломон пише, да је од Господа суд свакоме (Приче, 29, 26). Сам Спаситељ је рекао, да Отац сав суд даде Сину, а мало после опет: сад је суд овоме свијету (Јн. 5, 22; 12, 31). Апостол Петар пак пише: јер је вријеме да почне суд од дома Божијег (1. Петр. 4, 17). Замени реч суд са криза, па читај: – Зато се неће безбожници одржати на кризи. – Милост и кризу пјевам. – Од Господа је криза свакоме. – Отац сву кризу даде Сину. – Сад је криза овом свијету. – Јер је вријеме да почне криза од дома Божијег. До сада су европски народи употребљавали реч суд, место криза, кад год их је сналазила нека невоља. Сада је само нова реч замењена старом, и разумљива неразумљивом. Кад је суша говорило се: суд Божији! кад је поплава; суд Божији! кад је рат или помор: суд Божији! кад су туче, земљотреси, гусенице, мишеви и друге беде, опет и увек – суд Божији! А то значи: криза кроз суше, криза кроз поплаве, кроз ратове, поморе итд. И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божији, но не говори суд него криза. Да би невоља била умножена неразумевањем! Јер док се изговарала разумљива реч, суд, знао се и узрок због кога је невоља дошла; знао се и Судија који је невољу попустио; знао се најзад и циљ попуштене невоље. Чим је пак употребљена реч криза, реч неразумљива свима и свакоме, нико ништа не зна да објасни ни због чега, ни од кога, ни к чему? Само се тиме разликује садашња криза од криза, које су од суше или поплаве или рата или помора или гусеница или друге неке напасти. Питаш ли ме за узрок садашње кризе или садашњег суда Божијег? Узрок је вазда за вазда увек исти. Узрок сушама, поплавама, поморима и осталим бичевањима рода људског, узрок је и садашњој кризи: богоотпадништво људи. Грехом богоотпадништва проузроковали су људи ову кризу и Бог ју је попустио, да би људе пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио. Модерним гресима – модерна и криза. И заиста Бог се послужио модерним средством да уразуми модерне људе: ударио је по банкама, по берзама, по финансијама, по валутама новца. Испретурао је мењачке астале по васцелом свету, као негда у храму јерусалимском. Произвео је небивалу панику међу трговцима и мењачима новца. Диже, обара, меша, збуњује, застрашује. Све, да би се охоле главице мудраца европских и американских пробудиле, освестиле и одуховиле. Да би се усидрени у луке материјалне сигурности сетили душе своје, признали своја безакоња и поклонили се Богу Свевишњему, Богу Живоме. Докле ће трајати криза? Докле дух људи остане непромењен. Докле охоли проузроковачи ове кризе не капитулирају пред Свемоћним. Докле се људи и народи не сете, да неразумљиву реч криза преведу на свој језик, те с уздахом и покајањем не узвикну: суд Божији! Кажи и ти, часни оче, суд Божији, место криза, и све ће ти бити јасно. Поздрав ти и мир! Епископ Николај Велимировић, Мисионарска писма (писмо број 8) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. „Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио". УПОКОЈЕЊЕ У суботу 17. марта Владика је служио у манастирском храму Свету Литургију и причестио се. Све је протекло у лепој молитвеној атмосфери. По обичају, после службе је свратио у монашку трпезарију на окрепљење. По сведочењу манастирског сабрата, руског монаха о. Атанасија, „Владика је приликом изласка, три пута рекао: Простите ми братије. Потом је отишао у своју келију“. Сутрадан, на покладе, у недељу 18. марта 1956. године, рано у зору, склопио је Владика Николај своје уморне очи. Иако стар и физички оронуо, духом је био веома бодар. Желео је да и тога дана служи литургију. Литија за дочек чекала га је испред храма. Није се појавио на време. Сви су се забринули, јер никада ни једног секунда није закаснио, ни на безначајне састанке, а камоли на богослужење. Брижни монаси одмах су пошли у собу. Нашли су га простртог на поду са бројаницама у рукама и моли­тве­ни­ком поред себе. Тело је било још топло. Лекар који је убрзо дошао, конста­товао је смрт. Узрок смрти је био закречење артерија. Вест о упокојењу Владике Николаја брзо се проширила Америком и стигла је у Србију. У Београду тог дана, зазвонила су сва звона београдских храмова истовремено. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног светитеља на небу. По православном обичају руски монаси у манастиру Светог Тихона, обукли су Владику у нове свечане одежде и пренели у манастирски храм, где су непрестано читали молитве над његовим одром. Сутрадан 19. марта почели су стизати Владичини пријатељи, делегације и представници националних и црквених удружења из целог света. Међу првима стигао је српски епископ Дионисије и са руским епископом Јованом одслужио прву заупокојену литургију. После богослужења, професори, монаси и ученици руске Светотихонске богословије, опростили су се на потресан и дирљив начин од свога ректора и учитеља. ПОМЕН У ЊУЈОРКУ После тога колона аутомобила у пратњи Владичиног кивота, по снежној мећави, кренула је у Њујорк. Ковчег са Владичиним телом унет је у српски храм у Њујорку 20. марта у 12 сати. До увече, поред ковчега дефиловале су колоне Срба који су дошли да испрате Владику на последње земно путовање. Епископ Дионисије са свештенством служио је помен. На крају помена одржао је пригодно слово, у коме је истакао велике Владичине заслуге за Српску цркву и српски народ. Сутрадан, 21. марта, долази протестантски бискуп Скејф из Бафала да се поклони пред Владичином одром. Том приликом држи надахнуту проповед која је са пажњом саслушана, повремено прекидана болним уздасима и јецајима. Истог дана стиже и руски митрополит Леонтије са тројицом руских епископа, свештеницима и црквеном хором и држе помен. Увече у просторијама црквеног дома, по старом српском домаћинском обичају, приређена је „даћа” – вечера за све госте. На вечери је говорио руски митрополит Леонтије и један српски свештеник. У четвртак 22. марта ујутру, служена је заупокојена литургија, после које ковчег са Владичиним телом креће у Лакавану. Око српске цркве у овом граду, улице су пуне Срба који чекају да се поклоне своме духовном вођи. Дубока туга одражавала се на лицу и души сваког Србина. У цркви у Лакавани, непрекидно су вршене заупокојене службе и читане молитве крај одра. ОПРОШТАЈ У ЧИКАГУ У петак увече 23. марта, поворка креће у Чикаго. Тело Владичино било је изложено у српској цркви Христовог Васкрсења у суботу 24. марта од 9,30 до 4 сата поподне. Свету заупокојену литургију служио је руски епископ Дионисије са седам свештеника и два ђакона. Црква препуна народа. Сви у грчу плачу. Чују се уздаси и гласни јецаји. Руски владика држи посмртно слово у коме изражава захвалност за све што је Владика урадио за руску цркву у Америци. Након тога, упечатљив говор одржао је свештеник Душан Шуклетовић на енглеском језику. У говору, поред осталог је рекао: „Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио. Склопио си своје уморне очи, Свети Владико, далеко од твоје седмоврате Жиче, од твога плавог Охридског језера, где си своје молитве тихо приносио Творцу, са тамјаном и воштаницом. Склопио си их у овој великој пријатељској земљи, коју си много волео и поштовао, и где ћемо твоје заморено тело спустити на починак у сенци манастирског храма Светога Саве. Али, заветујемо се, кад једном сине слобода над твојом и нашом питомом Шумадијом, да ћемо понети твоје свете остатке и, са пуно љубави и пијетета, пренети преко океана и положити у твоме питомом Лелићу, поред вечног почивалишта твојих племенитих блаженоупокојених родитеља, да са њима будеш и на земљи као и на небу. Слава ти и вечан помен, велики Архијереју наш!“ РАДОСТ И ЖАЛОСТ На крају се, потресним речима окупљеном народу око Владичиног одра, обратио чикашки парох Душан Поповић: „Данас, када смо као одбијене и вихором разнесене гране – од нашег српског стабла – разбацани по целом свету, доживесмо, да после све наше државне и националне трагедије, из своје средине испраћамо до вечног починка највећег савременог Духовног Оца српског народа и српске емиграције. Испраћамо путовођу на трновитом путу Христовом и Светосавском… Све се живо српско данас развеселило и ожалостило. Развеселиле су се милионске легије Николајевске Небеске Србије; расплакале су се и ожалостиле живе српске масе у Отаџбини и туђини. Први се веселе због појачања, други се жалосте због губитка. Но, верујући да смо увек једно и преци наши на небесима и ми на земљи, туга наша за бесмртним Владиком треба и мора бити знатно ублажена. У трагичној и несрећној нашој данашњици, мучеништво рода свога оплакао је и праведничким сузама оросио безброј пута честити старац. Али, на плачу се његовом никада није све завршавало. Даноноћно је бдио на коленима праведни Архијереј и молио се Преблагом Спаситељу за спасење народа свога и других нам братских народа… Тужни српски зборе, сви смо без разлике свесни драгоценог губитка… Како из дана у дан будемо ишли у будућност, та ће нам се горка јава све јасније откривати пред очима. Опраштајући се у име Срба и Српкиња града Чикага и ближе околине, последњи пут, Свети Владико и духовни пастиру наш, поздрављамо Те тужна срца и сузних очију – поносе српски! Већ недељу дана оплакује Те и жали Србадија Твоја. И дубоко уздишући искрено се моли Свевишњем за покој Твоје племените душе… Молимо Те, Владико свети, буди и од сада, као и до сада, наш искрени молитвеник пред Господом; за добро целог рода људског, за добро и напредак свих православних цркава и народа, а нарочито за Твој ојађени српски род, који си неизмерно волео и због кога си под старе дане многе муке претрпео… Праштај Велики Владико и поздрављај све наше, на свом славном путу у велику Небеску Србију.“ У МАНАСТИРУ СВЕТОГ САВЕ Из Чикага, у суботу увече, ковчег је пренет у манастир Светог Саве у Либертивил. Неколико хиљада Срба, окупило се у овом манастиру да дочекају свог упокојеног Владику. Народ је даноноћно пролазио поред његовог одра. Многи су плакали и ридали молећи за опроштај. Повремено храмом би се проломио гласни вапај: „Опрости, Свети Владико, нама грешним Србима”. У уторак 27. марта, у манастирском храму, српски владика Дионисије са бројним свештенством, служио је заупокојену Литургију. У свом пригодном слову над одром истакао је: „…Беше воља Божја да га последњих петнаест година живота испитује страдањем, оскудицама, патњама, болестима и разним тешкоћама изгнаничког живота. То је била и припрема за позивање на небо, за остављање земаљског и наслеђе небеског. Дан раније, пред смрт, он је одслужио свету Литургију, причестио се, био веома расположен и благ. То је уосталом била и црта његовог живота последњих година. Са бројаницама у рукама, ноћу између 17. и 18. марта, он се преселио у вечност, у Небеску Србију, где је срео милионе Срба, испосника, мученика, деце, људи и жена, погинулих или пострадалих за веру и отечество, за крст часни и слободу златну. Он је тамо срео Светога Саву и остале српске светитеље, почев од Светог краља Владимира па све до наших дана. Блажен пут којим си пошао, наш мили Епископе Николаје, наш велики духовни учитељу, а овде на земљи, нека Ти је вечан спомен“. ОПЕЛО У један сат по подне почело је свечано опело. Служили су епископ српски Дионисије и епископ руски из Чикага са преко 50 српских, руских, грчких и румунских свештеника. Присутни су били чланови певачких друштава и хорова из Чикага, Гере и Милвокија. Измирен са Богом и Народом српским, у манастирском храму, уз мирис цвећа и тамјана и пламен свећа и кандила, спокојно, на самртничком одру, одмарао се бесмртни Владика Николај. У храму и око храма: народ, свештеници и монаси читали су молитве, певали погребне песме, и грцали у болу и сузама… Стојећи погружено у молитви испред одра свог Великог Учитеља и Владике, Јован Контић, Србин из Америке, после опела написао је потресан и дирљив посмртни псалам: НИКОЛАЈУ НА ОДРУ „Заклопио си уморне очи. За увек. У простом дрвеном сандуку лежиш, покривен шареницом, тканом грубом руком сеоске жене. Њом те покрила мајка кад си угледао свет. Сада, на крају пута, као и на почетку. Завет. Огромно си се успео високо. Као планина. У животу и смрти. Не зато што ти је на глави митра. Носили су је и многи пре Тебе, па су прошли неопажено, као обичан дан у години. Тако ће проћи и многи после Тебе. Ти си великан зато што си Николај. На мраморном лицу стоји ти отисак спокојства и мира вечности. Одужио си дуг Богу и своме Роду. Од кад си се опасао снагом, поклонио си им сваки час и дан живота. Плодно. Зато Ти је лице блажено тако... Од Саве Немањића си нижи. Једино од Њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота. Био си Учитељ народа Српског као и Сава. Зато си најближи Њему. Ти ниси водио војске у бојеве као Петар Цетињски, али си их пратио са крстом и молитвом. Из битке у битку, кроз победе у славу. За свој Српски народ стајао си усправно и пред лицем Бога. Твој народ никад није отимао туђе. Бранио је огњиште и име. Зато си за све народе увек био смео. Петру си подобан. Ти ниси физички водио народ испред освајача као Арсеније Чарнојевић. Просвећивао си га да судбоносне одлуке доноси сам. Духовно си водио народ као нико пре Тебе. Боље је привремено оставити дом, а сачувати веру у Бога, правду и слободу, говорио си Ти. Ми смо Те послушали. Ти си пошао с нама. Све до Голготе. Зато си са Арсенијем једнак. У мудрости подареној од Господа и ствараним бесаним ноћима, са Радом Његошем си раван. Од свих осталих за главу већи. У беседама мудрим, ораторе славни, превазишао си сваког у црној ризи од постанка имена српског до данас. У томе си још давно прешао границе своје земље и зашао дубоко у хришћански свет. Зато си Николај Златоусти. Сенка од Твоје огромне величине била је тешка. Малени у Твојој сенци нису могли ни да се примете. Кад људи слабог вида дуго гледају у Сунце, они ослепе. Зато су морали да буду што даље од Тебе. Опрости им! Учитељу српски, клекни пред ноге Господа и моли Га да нам у сваком веку дадне по једног сина као што си Ти. Бићемо богати. И снажни духом“. После опела ређали су се пригодни говори. ФИРМИЛИЈАНОВА БЕСЕДА Најпре се у име српског свештенства у Америци од блаженог покојника опростио архимандрит Фирмилијан, потоњи епископ амерички: „Ти си, Владико, био човек бриљантних способности. Сва врата највиших научних завода била су Ти отворена; парламентарне трибине очекивале се Те чежњиво; министарске прижељкивале су великог човека. Но Ти си свој тој светској сујети окренуо леђа и навукао на себе скромну монашку ризу. На крилима интелектуалних могућности уздигнут си у орловске висине, а Ти, скромни монах светосавске Цркве, сишао си у манастирску ћелију. Ти си углед нас монаха а пример Христових пастира. О, како би срећни били када би могли да Те подражавамо у Твојој скромности! На Твоме родољубљу вежбали смо се у љубави према нашој Отаџбини. Твоје родољубље, Владико, у српском народу постало је пословично. Твоје патриотске проповеди напајале су и напајаће многе свештеничке генерације. На извору Твога родољубља пићемо увек свежу воду. Ту ћемо црпети снагу за нашу свету српску борбу против свих народних и верских непријатеља. Ти си, Владико, наш живи модел патриотизма. Знамо да се Твој патриотизам није завршавао на врху Твога језика. Свака Твоја родољубива реч, засведочена је Твојим чистим животом. Ко се с Тобом може мерити у проповедању Господа Христа? Нико! Ти си ушао у проповедничку област као Господин и Кнез. Испретурао си стваралачком револуцијом дотадашње овештале вредности проповедника. Отпочео си са новом тематиком и обукао стару садржину у предивну нову одећу. Говорио си као Господар речи. Твоја реч – огледало је Твоје душе. Твоја реч – то си Ти био, Владико. Иза Твоје речи – Ти си цео стајао. Твој је глас помутио многа резоновања квази учених људи, многе си окренуо Христу… О Теби и Твојој проповеди говорило се и на Краљевом двору, и у београдским салонима, и у чобанским колибама… Ево, петнаест година како Те немилосрдно шиба и домаћа и туђинска канџија. Страдао си у земљи, као родољуб, богослов, проповедник вечне истине, философ – од обесног окупатора и био си прва српска жртва тевтонских окупатора. Знамо ми зашто си страдао. Знамо ми, иако нам ниси о томе говорио. Страдао си због тога што си свагда руке држао на плугу народном и Господњем. Орао си српску њиву и сејао Христово семе. Страдањем си и свој живот запечатио. Не жалимо Твоје страдање! Ти си нас учио да је Велики Петак пут у Васкрсење. Господе, прими великог српског јерарха у Твоје Божанско наручје!“ ОПРОШТАЈ ПРОТЕ АЛЕКСЕ Посебно дирљив говор одржао је дугогодишњи Владичин сарадник и уредник религиозне библиотеке Свечаник, прота Алекса Тодоровић из Минхена. Између осталог прота је у свом говору рекао: „У превеликој тузи и прегоркој жалости прибирамо снагу да сузбијемо тугу и плач. Имамо разлог за утеху и радост, јер твоја света душа, Владико свети, узнела се на престо Свевишњега и стала поред Саве Светог да продужи молитве за нас жалосне и грешне. А остале су нам мошти твоје свете као неоцењива драгоценост. И оставио си нам, духовниче предивни, пребогату ризницу твојих списа, који ће нам бити најсигурнији путоказ за узвишени живот на земљи и пут у Свету Србију небеску”. САХРАНА У ЛИБЕРТИВИЛУ После опела, свештеници су три пута обнели ковчег око храма, по православном обичају, а потом га положили у припремљен гроб са десне стране цркве близу олтара, поред гроба песника Јована Дучића, Владичиног великог пријатеља. Над гробом су настављени говори. Посмртна слова држали су представници српских националних организација из Америке. Председник Српске Народне Одбране, угледни Михаило Дучић одржао је говор у стилу и духу свог сродника Јована Дучића: „Свестан сам да је моја реч немоћна да осветли величину Твоју. Њој приличи само надахнуто слово. Крилата реч која са гусала полеће или се искива у огњу стваралачком. Због тога се и клоним да у бледим речима својим изражавам апостолску славу Твоју, које сам дубоко свестан. Величина Твоја вечно ће живети у делу Твом, неприкосновено родољубивом и христољубивом. Свесни су је Срби који у Бога верују и за Српство се жртвују. Сви који су данас на окупу око Твоје вечне куће. И сви који духовно бдију над Твојом раком са отаџбинског тла мученичког. Са свих страна, где српске душе живе, чују се уздаси за Тобом, уз молитвени завет Теби – духовни предводниче српског рода на голготском друму. Посустао си на земљи пре остварења идеала, за чије си оживотворење сагоревао кроз свој светитељски допринос. Кренуо си Богу на истину, где си и за живота више био него на грешној земљи. Запутио си се пред Сведржитеља да се молиш за спас Српства. Достојнији молитвеник српски није данас могао да дође пред престо Господњи. Отуда и ми црпимо утеху у неизмерном болу. И убеђење да ће Небеска Србија – јеча данас него икада – извојевати победу над сатаном који нам је Отаџбину оковао и свет угрозио. Кроз молитве скрушене, поткрепљене делима достојним Тебе, пратићемо Те на небу, као што смо Те следовали на земљи. Слава Ти и вечан помен, бесмртниче Светосавља! ПОДУШЈЕ У МАНАСТИРУ После тога по гробу је посута земља донета из манастира Жиче, коју су осветили монаси манастира Враћевшнице. Постављен је дрвени крст, такође, донет из Жиче. Ковчег је био прекривен шареницом коју су ткале љубостињске монахиње и послале пре шест месеци своме „Деки” на дар и молитвену успомену. После сахране одржано је у манастиру подушје по српским обичајима. Држани су бројни говори. Говорили су угледни представници српских националних и културних организација у Америци. У име српске омладине, коју је Владика нарочито волео и о којој се непрекидно старао, говорио је истакнути српски омладинац Светозар Врањеш, председник Српског Певачког Савеза. „Ни на једној сахрани до сада нисам осетио тежину већег губитка по Српство, отаџбинско и америчко. И никада у својих тридесет година нисам заплакао пре данашњег дана. Није то био случај ни при погребу сродника и најближих пријатеља. Данас сам проплакао, јер сам свестан губитка који нам наноси пресељење у вечност једног од најдостојнијих следбеника Светог Саве… Све акције српске омладине у Америци, увек су наилазиле на очинско разумевање и свесрдну подршку Владике Николаја. Због тога је српска певачка омладина у Америци данас са осталим Србима и Српкињама дубоко уцвељена над Његовим одром. И у скрушеној молитви за Његову узвишену душу светосавску. И у завету да ће га следовати упокојеног као живог. Слава Ти ненадмашни духовниче Српске Православне Цркве и Предводниче Српства на Голготи!“ ЋУЈИЋЕВА БЕСЕДА Настао је тајац кад је проговорио легендарни и харизматични динарски војвода Момчило Ђујић, који је одлучно и храбро са својим борцима, ишчупао Владику Николаја и Патријарха Гаврила из чељусти немачких фашиста у Фелдену марта 1945. године. Болом рањеним срцем и гласом славни командант је рекао: „У овом величанственом и тужном часу, ево и мене грешног, Владико наш свети, да се покајнички сагнем над одром Твојим и молитвено опростим с Тобом на Твоме путу у вечност. Да се опростим са Тобом, Владико наш, у име непобедивих српских бораца чије си Ти заставе освећивао, када смо Те, у последњем часу, у планинама Словеније, отргли и избавили из Хитлерова логора смрти… Како ћемо сад без Тебе, Владико наш? Ко ће нас тешити, ко нас путевима Божјим предводити, ко наше ране видати? Ко се за нас светитељски Богу молити, ко у кандило вере наше уље доливати, да се не угаси на ветрометним странама света, у свеколиким искушењима кроз које пролазимо и понижењима, увредама и клеветама којима смо засипани са свих страна… Да плачемо над одром Твојим, Владико наш, и да се кајемо… До неба згрешисмо и до гроба Твога о Тебе се огрешисмо. Јер, Ти ниси био само изгнаник са нама заједно, него понекад и изгнаник и прогнаник међу нама самима, од нас самих! Међу нама ситим и пијаним, одевеним и обувеним – Ти си и слабо одевен и обувен, и гладан и жедан ходио и за нас се Богу молио. О, како је света и племенита душа Твоја, колико ли пострада и напати се тело Твоје! Међу својима си био и они те често не познаше и не послушаше. А међу стране си одлазио и они се радоваше и нудише Ти и своје душе да их лечиш, и своје домове да се у њима одмориш. О, колико ли части за њих, колико ли бола за Тебе, колике ли срамоте и понижења за нас! Ево нас пред одром Твојим, погружени у болу и покајању. Опраштај свима, Владико наш свети, и молим се Господу за све: да нас пламен љубави, кроз веру у победу што пре захвати и понесе Да се Српство сложи, обожи и умножи – по молитви Твојој и вољи Божјој!“ На самом крају, после свих, руски епископ Дионисије, задивљен опроштајем великог мноштва српског народа и свештенства са својим вољеним Владиком, одржао је дирљив говор и на крају рекао: „Блажени Владико, нека је благословен велики српски народ који уме на овакав начин да се опрости са својим великаном”. САУЧЕШЋЕ АМЕРИЧКОГ КОНГРЕСА На вест о Владичиној смрти, многи угледни Срби и Американци, угледне личности из културе, јавног, политичког и научног живота, бројне институције и организације упутили су телеграме саучешћа. Телеграм саучешћа Америчко-канадском Владици Дионисију упутио је из Француске, Краљ Петар II Карађорђевић, који је био спречен да присуствује сахрани: „Ваше Преосвештенство, Са великим болом у души примих вест о смрти Преосвећеног Владике Николаја. Ја Вас молим, да примите моје дубоко саучешће као представник наше Цркве у Америци и Канади, поводом овог великог нашег губитка, којим је погођена Црква и цело Српство. У тој жељи, молим Вас, Преосвећени Владико, да пред представницима тамошњег Српства будете тумач мога саучешћа“. Амерички конгрес изгласао је Резолуцију у виду саучешћа српском народу поводом Владичине смрти која гласи: „Представнички дом Сједињених Америчких Држава, примио је са дубоком жалошћу вест о смрти Епископа Николаја, највећег сина нашег достојног Српског савезника у два светска рата, и духовног вође Српског народа у Југославији. Представнички дом овим упућује саучешће српском народу због губитка свог великог Духовног вође и заслужног сина”. По манастирима и црквама широм Србије, свакодневно су звонила звона и служене заупокојене литургије. Црква у Србији, утамничена и под будним оком УДБЕ и комунистичке власти, тиховала је „стиснутих уста и зуба“ иако је изгубила једног од највећих јерараха у својој историји. Југословенска штампа није ни једном речју објавила вест о Владићином упокојењу. Ни црквена штампа, разумљиво, није се могла огласити макар једним малим некрологом, нити је донела вест о упокојењу. „ЦАРЕВ“ ЗАПИС Док су главешине Свештеничког удружења ба­хато игнорисале вест о смрти Владике Николаја, а његова „братија“ епископи „страха ради јудејскога“ немо ћутали, дотле су његови богомољци, верни Божји народ у Цркви, свештеници и монаси, храбро и достојанствено одавали пошту и јавно изражавали дивљење и поштовање према своме великом духов­ном вођи и пастиру. У бројним црквеним летописима тога времена, остали су потресни и дирљиви записи свештеника на вест о смрти Владике Николаја. Сведочанства ради, у Летопису цркве у селу Добрићу код Шапца, под легендарним Цером (данас манастир Св. апостола Петра и Павла), млади свеш­теник, са две године парохијске службе – Степан Јанковић, школски друг данашњег Српског Патријарха Иринеја, кога су у призренској Богословији ђаци зва­ли „Цар“, записао је: „Велика незгода задесила је нашу намучену Српску цркву, дана (празан простор) 1956. године, умро је Његово Преосвештенство Епископ др Николај Велимировић. Нисам га лично познавао али сма­трам да је то један од наших највећих људи које је дао српски народ. Чувени проповедник говорио је увек чистим на­родним језиком; Просветитељ, револуционар, мисио­нар, и прогањан Србин од стране (зацрњена реч). На­жалост, смрт његову, смрт једног великана српског, нису огласиле ни једне новине, ни Борба, ни Полити­ка, којима и не замерам толико јер су државни листо­ви, али нажалост, по сто пута нажалост, ни Весник, лист Удружења свештеничког, а на још већу жалост ни Гласник, службени лист Српске православне цркве, не објављује смрт нашег тако славног Епископа кога жали цео хришћански свет свих вероисповести и нација, кога жали сваки онај ко је чуо за име Епископа др Николаја. Још ни до данас, ни ја као православни свештеник у селу Добрићу, немам података о смрти др Николаја, јер ништа о томе нигде нисам прочитао, већ само незванично сазнао. Па зато и пишем ових неко­лико редака, нека знају и наша поколења како смо се грдно обрукали ми Срби у овом иако тешком време­ну за нас јер не написасмо ни у нашем службеном ли­сту бар три речи „Умро је Епископ Николај“. На данашњи дан пре 64 године, Велики Владика преселио се у Небеску Србију. На крају, додајмо и ово: Није Небеска Србија у плавим даљинама, иза звезда и галаксија, магли и облака, иза девет гора и мора, како неки у незнању мисле и говоре. Небеска Србија је у душама и срцима српског верујућег Божјег народа. Ту живе сви наши свети преци, све велико и славно у нашој историји, од Светог Саве и Светог Симеона до великих отаца цркве наших дана, на челу са Светим Владиком Николајем. Протођакон др Љубомир Ранковић Епархија сремска 20 / 03 / 2020
  17. О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво. У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља. На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“ Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине. Радикални преокрет У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“ Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали. Бог изнад свега, човек пре свега Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек. Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода. После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!” Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“. Главни циљ живота Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“ У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога. Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље. Богословље владике Николаја Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом: – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте. – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство. – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству. Црква је мајка Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију: – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24). – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову. У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој: – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави. Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе: – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе... Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва. Догматика и етика На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца. Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово: – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој. Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку. Дрво познања и дрво живота У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише: – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко. Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу. Завештање Додајмо на крају и ово! Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита: – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика... Као своје животно завештање написао је и ово: – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела! Протођакон др Љубомир Ранковић *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Атанасија (Јевтића) "Духовни допринос светог Владике Николаја и преподобног Јустина ћелијског", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича
  19. Данас ми празнујемо живо Еванђеље Господа Христа. Живо, написано чудесима, написано силама небеским, написано звездама и сунцима у животу великог Светитеља Божијег, Светог Оца нашег Николаја. Хвалити њега то је хвалити Еванђеље, живо Еванђеље које хода непрестано међу љидима. Ако је било човека у Цркви Христовој који је био ходеће Еванђеље Божије, онда је то несумњиво Свети Отац Николај Чудотворац. Куд год погледаш у њему свуда живо Еванђеље Христово. Сваки корак, свака мисао, свако дело, сваки потхват – све само живо Еванђеље Христово. И за њега, чудесног Светитеља Божијег, великог и дивног, у молитви каже се да је он испунио Еванђеље Христово[1]. Испунио Еванђеље Христово – каква сила, каква моћ! И зато што је испунио Еванђеље Христово, Господ Христос му је даровао изобилне чудотворне силе и моћи, и оне силе и моћи која је пребивала и у самог Господа Христа и исцељивала све, као што сте чули у данашњем Светом Еванђељу. Народ се гуркао, јурио за Господом Христом само да би Га се дотакао, јер из Њега излазаше сила и исцељиваше их све[2]. Све. Та иста сила, браћо, ето, излила се и на Светог Оца Николаја, а од Господа Христа улива се у све нас, у све нас који га празнујемо, у све нас који га призивамо у помоћ. О, какав Милостивац, какав Самилосник у овоме свету! Никада се није оглушио ни о чију молитву. Гле, свих пет континената Њега славе. Славе га на копну, славе га на мору, и Он притиче скромно и тихо свакоме који га призивају у помоћ. Безбројни су описи тих чудеса. Безбројна су добра која је Он чинио, како се вели у једној дивној молитви њему: више његових чудеса и добрих дела, него ли звезда на небу, него ли песка на обалама морским. Такав је Он, Угодник Божији. Заиста, ето већ једну хиљаду и шесто година пише Еванђеље Христово, пише га чудесима, пише га делима, пише га молитвама, пише га помоћима коју указује роду људскоме. И некада је Свети Еванђелист Јован написао да Господ учини таква дела на овоме свету да их је немогуће све записати, јер би, и кад би се записало све, књиге те испуниле сав свет и не би могле стати у овај сав свет, не би могле стати[3]. Ето, и Свети Николај сведочи та Христова дела. Христова чудотворна сила чини таква чудеса непрекидно, лије Вечну Истину, Вечни Живот кроз душе људске, да све те Истине и све те Божанске силе овај свет не може да смести. И Свети Николај Чудотворац и с правом је назван Чудотворац. Гле, то је постало његово презиме, када кажеш Свети Николај, ти увек кажеш Чудотворац. То је тако нешто природно за њега, тако природно да он излива из себе силу Христову која исцељује људе, која дели Милост Божију свима и свакоме. Али, откуда толики дар Светом Николају Чудотворцу? Зашто је Господ њега од других Светитеља изабрао? Ето, он такорећи непрекидно не само хода по овоме свету, него и лети, помажући свима и свакоме. Шта је то Свети Николај учинио те толику љубав Божију стекао? Шта? Он је учинио, браћо моја, највеће чудо у овоме свету, чудо које је велико као Васкрсење Христово. То је чудо: одрекао се себе, оставио све имање своје, раздао сиромасима ради Христа, постао сиромашни просјачки монах, сав се посветио посту и молитви, очистио себе светим животом од сваке страсти, свакога греха, очистио ум свој, очистио срце своје, очистио душу своју и, како се вели у данашњим његовим дивним молитвама и стихирама: ум је његов постао обитавалиште Свете Тројице, срце његово постало обитавалиште Духа Светога, душа његова постала обитавалиште Господа Христа. Сву Свету Тројицу уселио у себе, васцелог Господа и Бога и све Његове Божанске Силе, сву Истину Небеску, сву Љубав Божанску, сав Вечни Живот Божански уселио у себе – Свети Николај Чудотворац! То је чудо које учини Господ! Бог, ето даје сву Божанску Своју силу, али тражи душу чисту, срце чисто, ум чист, тело чисто, све да буде беспрекорно, све да буде сасуд, беспрекорни сасуд Божји. И тело и дух, и тело и душа да се претвори у храм Божији. Свети Николај је то учинио. И учинивши то највеће чудо, то најглавније чудо у животу, одрекао се себе ради Христа, он је сав пошао за Господом Христом, пошао вером, пошао молитвом, пошао постом и свим другим светим врлинама. Његове вера, вера која заиста покреће брда и планине[4], вера која сву душу сједињује са Богом, вера која све небеске истине низводи у душу – таква је била вера Светог Николаја. Зато је у најглавнијој песми данашњој, у Тропаруњеговом, он назван правилом вере, он – Свети Николај, правило вереправославне. Хоћеш да пробаш, да провериш своју веру, да видиш каква ти је вера, ти је провери Светим Николајем Чудотворцем. Он је сав испуњен вером као чудом Божијим, јер вера – то је сила Божија. Вера твоја и моја, вера Светог Николаја, која душу његову спаја са Господом Христом, Јединим Истинитим Богом – та вера то је сила Божија, јер та вера испуњује душу човекову Божанском Истином Вечном. А шта је Божанска Истина? Вечна Сила Божија, Вечна Светлост Божија, која просвећује сваког човека[5], и све таме и све помрчине човечијег бића, човечије душе. Имаш јаку веру, гле, не једно већ хиљаде небеских сунаца силази у мрак твоје душе и прогони сваку помрчину. „Вера је наша у сили Божијој“, објавио је Свети Апостол[6], у сили Божијој! Шта су пред нашом вером земаљске силе, људске силе? Прах и пепео, мушице! А Божанска сила јача, јача од смрти, јача од греха, јача од сваког ђавола! Када човек стекне такву веру, онда заиста стекне јачину Божију, силу Божију, непобедиву и свепобедну силу Божију. Такву је силу стекао Свети Николај Чудотворац и постао правило вере, и сав вером живео и вером ишао свим бићем својим за Господом Христом. Он кротак међу људима, смирен и скоро невидљив, постао је – како се опет вели његовом Тропару данашњем, „образ кротости“, образац кротости,пример кротости. Човек пун такве Божанске силе какву је имао он, био је кротак и смирен, није ни смео бити другачији. Јер Бог даје Своју силу, Своју благодат смиренима[7], гордима никада, јер би горд човек себе сатро и извршио би самоубиство, злоупотребивши силу Божију. Свети Николај, кротак и скоро невидљив, хода од срца до срца људског, од једног паћеника до другог паћеника, од једног грешника до другог грешника, помаже свима, васкрсава их из свих њихових смрти, даје им силе и моћи да се боре против грехова у себи, побеђују страсти. Кад треба он плаче за њима милосрдним небеским сузама својим, за душама сасушеним у гресима и страстима, кротак, благ, милостив, као ретко ко од људи. Такав је Свети Николај. Али то јагње Божије, када је требало, оно је исповедало веру чудесније него сви други људи. Када је био на Првом Васељенском Сабору[8], на коме је осуђен опасни јеретик Арије, Свети Николај, кротак, образац кротости, није могао да отрпи хуле које је овај изговорио против Господа Христа, пришао је и ударио му шамар. Такав је гњев, гњев јагњета Божијег, о коме се говори у Светом Писму[9]. Господ Христос се назива Јагњетом Божијим[10]: дошао је у овај свет да буде жртва и распео се на Крст ради спасења света. Али то Јагње Божије на дан Страшнога Суда показаће гњев Свој, гњев Јагњета[11], најстрашнији гњев – зашто? Јер је то Јагње жртвовало све за овај свет, а људи похулили на то Јагње, згазили Га, нису Га хтели, нису хтели своје спасење, нису хтели да живе Господом Христом, нису хтели да живе Његовим Светим Еванђељем, одбацили Његову Цркву, одбацили Његове свештенослужитеље, одбацили Свете Тајне и свете врлине. Онда Јагње гњевом својим осуђује такве блуднике, такве богохулнике. И нико, нико, нико неће имати права да рекне Кроткоме Јагњету: „Зашто то чиниш“? Такав је Свети Николај: кротак и благ, подносио све невоље овога света, све муке искушења, све од људи, па и неправде људске, али када је требало он је постао и гром и муња! И готов увек да свакоме да те своје силе, силе којим ће свако од нас бранити Истину Христову у овоме свету, Истину Христову у својој души, живот Христов у својој души. И Свети Николај, испунивши Еванђеље Господа Христа, показао је пут свима нама. Јер сваки од нас, браћо, и јесте мало Еванђеље Христово. Крштење: Светим Крштењем сваки од нас постаје члан Христове Цркве, сваки од нас прима у себе Господа Христа, сваки од нас постаје христоносац, сваки од нас постаје мало живо Еванђеље Христово. А шта касније у животу радиш од тог Светог Еванђеља – то зависи од тебе. Да л’ ћеш ти то живо Еванђеље раширити у својој души, да л’ ћеш живети њиме, Христовим Еванђељем, зависи од тебе. Тешко мени и теби ако нисмо мало Еванђеље Христово, ми хришћани. Позвани смо на то, а и сваки човек се рађа на овај свет као мало Еванђеље Христово, сваки човек; не само ми хришћани. Јер сваки човек је створен по слици и прилици Божијој[12], по слици Христовој[13]. Сваки носи у себи живу икону Христову и зато је сваки човек христоносац. Ако ја имам ту икону у себи, а њему том лику Христовом у нама се додаје друго, додаје му се Света Тајна Причешћа, додају му се друге Божанске силе и Свете Тајне, онда то живо Еванђеље, растући у Богу, једнога дана то Еванђеље даје Светога Николаја Чудотворца, најсавршенијег хришћанина. И ти када питаш ко је савршени хришћанин, погледај Светога Николаја Чудотворца и видећеш у њему савршеног хришћанина, који иде испред тебе и испред нас свију, али као пример, као пример вере, као правило вере, да и ми за њим идемо; не да лежимо, не да бауљамо, него да за њим трчимо, да живимо у тој вери као што је он живео. Не можемо ми рећи: Е, па немамо силе. Јер и он је човек. Свети Николај је човек, и он је са крви људском, ни он нема веће број чула од тебе и од мене: он нема десет очију, нема десет пари ушију, него два ока, него два ува, једно тело као ти и ја, једну душу као ти и ја. Чиме се он разликује од тебе и од мене? Ревношћу својом, вером својом великом, трудом својим, трудољубљем својим. Ми људи шта можемо дати Богу? Шта треба Богу од нас? Све што чинимо, чинимо себе ради, спасења свога ради. Ми, ми можемо дати Богу само труд свој, трудољубље своје, а Господ Христос – шта је дао сишавши у овај свет? Показао је Свети Николај: дао нам је Вечни Живот, дао нам је Вечну Истину, Вечну Правду, дао нам је Вечну Божанску Силу која побеђује смрт, свакога ђавола, сваки грех, сваку страст. Све то дао је Господ и теби и мени, не само Светоме Николају Чудотворцу. Само, шта треба да чинимо ми? Да се трудимо и ми да негујемо своју веру. Како ћемо неговати веру, питаш ти? – Молитвом. Кад се молиш Богу, молиш се што више, што чешће: и кад се молиш Богу ти везујеш себе са Небом, постајеш стуб између земље и Неба. Ко ће те оборити? Нико! Можеш се везати са Господом на Небу и ти добијаш од Њега силе. И та молитва узраста твоју веру, и вера расте молитвом, расте ка небу, ка свима небесима, шири се и јача, постаје бесмртна и силна. Па још: ти можеш да негујеш и увећаваш своју веру постом. Пост, каква сила! Очишћује душу, а чисту душу проламају, тј. пронизују небеске силе. Што више постиш, гле, ти више појачаваш своју веру, она расте, расте из силе у силу. Кад ти испуњујеш заповести Спаситељеве због милостивости, и милосрдно удељујеш све што имаш у Богу, сва богатства; и ако немаш материјална имаш духовна, ти то веру своју појачаваш, веру дижеш, веру обесмрћујеш, чиниш је непобедивом. Јер, браћо моја, велики духовници и Свети Оци уче нас да врлине расту једна помоћу других. Вера расте љубављу, љубав расте молитвом, молитва расте постом, пост расте милосрђем, тако свака врлина подржава другу врлину, и то све нарасте, ништа да не стоји ни у мени ни у теби. Спаситељ је показао и открио истину вере: вера је као зрно пшенично[14]. Ако зрно пшенично не посејеш, ако га не негујеш, ако га не гајиш, ако прво не поореш своју душу, да у доброј земљи, поораној земљи душе своје посејеш зрно вере Христове, то ће зрно увенути у теби. Ако се ти стараш око вере своје, ако то зрно вере заливаш сузама покајања, ако то зрно вере заливаш кишом молитава небеских, тада – тада зрно пшенично расте у теби као што расте у пољу кад га посејеш, а ти бринеш о њему и негујеш га и чуваш од траве и од кукоља.[15] Све то свако од нас треба да чини непрекидно. Кратак је живот наш, браћо, у овоме свету, кратак исувише, а иза овога живота – вечност, твоја и моја вечност, вечни Живот, и мој и твој. Ради тога ми смо и створени. Не само за двадесет, тридесет и четрдесет година, ваљамо се у земаљском блату, него да у то блато свучемо небески бисер, да нађемо бисер, нађемо Христа[16], јединог Спаситеља од греха и смрти. И да за Њим идемо у овоме свету, и да са вером и надом почнемо још овде на земљи тај Живот Вечни у Господу Христу. Та вера, вера Христова уноси у твоју душу Вечну Истину. Када ти унесеш Вечну Истину, Христову Истину у своју душу ти већ постајеш бесмртан и вечан. Никаква смрт нема више власти над тобом, никакав ђаво не може ти украсти но што ти је Бог дао, ако ти не допустиш. Али, ако си нехатан, ако си немаран, ако ти не гледаш где обрађујеш своју душу, ако сматраш овај живот пролазни: да једемо и да пијемо и да ћемо сутра умрети[17], тешко теби! Када душа изађе из тела, прогледа, а оно пред њом – Вечни Живот, Небеско Царство пуно Анђела, а око те грешне душе пуно црних демона! Тада, тада биће доцкан, све ће бити доцкан. Тада, ако си остао у гресима непокајан, ако си остао у непокајаним гресима, тада ће демони дограбити твоју душу и одвести у царству таме, у царство зла и греха, којим си живео овде на земљи, то је природно. Да се разумемо, ко чини грех и воли грех, и остаје стално у греху, не каје се због греха, њему се и даје царство греха – пакао. А тамо и вечне муке. Тамо тек човек види ко је. Шта сам радио са својим животом на земљи, са својим телом на земљи, шта сам радио са својом душом? Ево шта сам зарадио! А Господ је дошао у овај свет, постао човек, да каже мени и теби и свакоме сву тајну нашег живота, ради чега смо ми у овоме свету, зашто нас је Он створио. Створио за Живот Вечни. Ево примера, ево Светога Николаја Чудотворца: сав вечан, сав бесмртан, сав свемоћан, не само за време живота на земљи, него ето, хиљаду и шест стотина година, све моћнији и моћнији, све силнији и силнији, непрекидно помаже, непрекидно са неба влада земљом. Такви су Светитељи Божији, таква је вера Христова! Бог постао човек! Бог сишао с Неба на земљу да да све што Бог може дати људима. И дао нам је Живот Вечни, дао нам је Истину Вечну, дао нам је Љубав Вечну, дао нам је Правду Вечну, шта хоћемо више! Наше је да вером светом својом живимо, да љубав имамо у Господу Христу, да све то учинимо својим имањем, својим достојањем: молитвом, постом, бдењем и свима другим светим врлинама, да стално хитамо за Господом Христом, вођени и руковођени Његовим Светитељима. Зато и Црква слави сваки дан Светитеље Божије: данас Светог Николаја, сутра Светог Амвросија, па онда Светога Саву, и све безбројне Светитеље. Сваки дан по много Светитеља, то значи: сваки дан по много наших вођа, наших васпитача, наших водича у Живот Вечни; не туристичких земаљских лепота, него у Живот Вечни. Сваки Светитељ води само у Живот Вечни. А тамо – тамо Небеско Царство, тамо све непролазне лепоте Божије у ономе свету. То нам је дао Господ Христос! Даје нам то, свакоме од нас, за нашу веру, за нашу љубав, за нашу молитву, за наше славље и прослављање Светитеља Божијих, Цркве Божије, а кроз њих Јединог Истинитог Бога Господа Христа. И ми славећи Светога Николаја славимо Господа Христа, Који, ето, хиљадама већ година живи кроз њега и излива Своју Божанску силу и на нас грешне и немоћне. Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи. Нека би он био наш вођ и наш путовођ, и наш путовођ, да га истински славимо делима, подражавајући његова дела, подражавајући његову веру, његово милосрђе, његову смиреност, његову кротост, његову доброту, његов еванђелски живот. И он је човек, и ми смо људи, зато се можемо угледати на њега, не извињавати се никим и ничим. Нека би Свети Отац Николај закрилио свахог од нас од свакога зла, нека би свакога од нас утврдио у сваком еванђељском добру, да бисмо и ми вођени њиме изашли из овога света светле душе, радосне душе, и тамо, доведени њиме пред престолом Господа Христа, поклонили се заједно са њим Једином Истинитом Богу Господу Христу, који, ето, ствара Светитеље у овоме свету, ствара бесмртнике Својом вером, ствара вернике, вечне људе дајући им Своју Вечну Истину, Свој Вечни Живот. Њему кроз Светог и Чудесног Оца нашега Николаја, вечна слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. 1965. године у манастиру Ћелије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. По благослову патријаршијског егзарха за југоисточну Азију, митрополита Сингапура и југоисточне Азије Сергија, камбоџанско архијерејско намесништво Тајландске Епархије објавило је кмерски превод књиге Светог Николаја Српског (Велимировића) „Вера светих". Публикацију је уредио секретар Тајландске Епархије архимандрит Олег (Черепанин) а књигу је превео Исак Мунг. Уредништво су сачињавали јеромонах Паисије (Ипат), свештеник Роман Постников и Дарије Окхват, преноси веб страница orthodox.or.th. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. У јубиларној години када Српска Православна Црква прославља осам векова самосталности још један књижевни бисер придодат је том слављу: Монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима. Наиме, 24. октобра 2019. године, у препуној сали Васко Попа у току 64. Међународног београдског сајма књига представљена је монографија Саборна црква Светог оца Николаја – Сремски Карловци коју је са благословом Епископа сремског г. Василија издао Српски Сион, Издавачка кућа Епархије сремске. Организатор сабрања је Патријаршијска библиотека, носилац активности Српске Православне Цркве на овогодишњем сајму књига. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић, ректор Богословије у пензији и један од рецензената протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Карловачке богословије, уредник и аутор дела текста протојереј Јован Милановић, као и г. Александар Саша Стојкечић, редактор текста, и г. Срђан Ерцеган, технички уредник. Представљање књиге је својим појањем увеличао хор Карловачке богословије предвођен професором Јованом Стојановићем. Величанственом представљању које се наставило на штанду Српске Православне Цркве, присуствовали су старешина Саборне цркве Светог оца Николаја у Сремским Карловцима протосинђел Клеопа (Стефановић), свештенство епархија Сремске, Горњокарловачке и Црногорско приморске, ученици Карловачке богословије који су дошли у пратњи својих професора као и многобројни посетиоци Сајма књига. Најпре се окупљенима обратио испред организатора Управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић: -Ова изузетна монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима даје историјску ретроспективу периода од турских освајања у току тешког и туробног периода за наш народ, све до уједињења са другим деловима српског етничког и културног простора. Књига даје и ретроспективу црквене организације у областима Митрополије карловачке, сада Епархије сремске. Честитам на изванредном издању које ће сасвим сигурно бити незаобилазна студија за све они који желе боље да упознају историју српског народа и Српске Цркве. Окупљенима се обратио и аутор текста г. Саша Стојкечић: -После више од годину дана светлост дана је угледала монографија о Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Многи су подаци били позанти и много је аутора, уметника, архитеката, који су у разним приликама, али из свог угла, објављивали радове, но чини се, доста фрагментарно о катедралном храму. Није било целовитог сагледавања. Многи су се историчари бавили одређеним епохама. Била ми је жеља да се прикаже хришћански живот у Сремским Карловцима, који је уско повезан са овом црквом, па смо тако пронашли најраније податке из византијског периода изградње неколико богомоља у то време, да бисмо дошли до 15. века када је највероватније изграђена најстарија црква која је претеча данашње Саборне цркве. та црква је обележила период под турском влашћу, била је сазидана од камена што је био изузетан подвиг у то време, јер је већина црква у то време била од дрвета и сличних материјала што говори о упоришту православља у народу. У време сеобе Срба, када је народ живео у једној другој држави, време је налагало изградњу једног храма у афирмативном духу који би објединио све оно што је српска култура, традиција и духовност собом имала и представљала. Кроз историју цркве, бележимо и сва њена страдања, реконструкције, (велика реконструкција од 1907-1910), а посебно њено страдање у току Другог светског рата о чему је јако мало писано. Истакли смо то у књизи јер је то било време пљачке када је буквално сав инвентар однет из цркве и када је била запечаћена, када је био лош донос према цркви. Обнова је трајала доста успорено све док на чело Епархије сремске није дошао Преосвећени Епископ г. Василије. Дело је вредно пажње и заслужује да буде прочитано. У име рецензената говорио је протојереј-ставрофор Душан Петровић: -Када путник намерник идући из Београда према Новом Саду сиђе са Банстола на „раван пут“, за његове очи настаје празник јер величанствени барокни торњеви карловачких цркава упозоравају да улази у Сремске Карловце - Српски Сион. Књига коју данас представљамо је резултат истрајног, озбиљног, научног рада, тима људи, који су књигу урадили на најстудиознији начин: методолошки – изванредно, писмено, технички уређено на нивоу какав и приличи овој књизи и оваквој Цркви. Све што је могло и што обично нема у другим монографијама када се пише о храмовима, овде је дато. Од историјских почетака па све до епископства владике Василија и његовог старања о Саборној цркви. Можемо стогаи рећи да Саборна црква заслужује једну овакву монографију, то је Пантеон српске духовности. -Саборна црква место молитве и богослужења, место уздаха и суза, место где је народ доживљавао свој препород и своју духовну вертикалу остваривао, подсетио је владика Василије и захвалио свима који су помогли да књига угледа светлост дана изразивши наду да ће то монографско дело доћи до сваке библиотеке и школе у Војводини, али и свугде где православља и српства има. Књига је технички опремљена најквалитетнијим фотографијама које за потребе израдио г. Мартин Цандир, док је комплетно техничко опремање и прелом извршио г. Бојан Мишић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Saint Nicolas Vélimirovitch, Lettres missionnaire [Missionary Letters, by Saint Nikolai Velimirovich. Translated from the Serbian by Lioubomir Mihailovich, “Grands spirituels orthodoxes du XXe sièce” series, Editions des Syrtes, Geneva, 2019, 483 p. Ова писма су имала неколико издања, од којих је свако додавало још писама. Владика Николај их је почео објављивати у малом часопису који је основао 1932. године, када је био епископ oхридски и битољски. Под насловом Мали мисионар, овај часопис се појављивао једном месечно три године и доносио је неколико писама у сваком броју. Ова писма, и друга писана касније, саставио је епископ Николај између 1937. и 1941. године, када је био епископ жички. Још једном смо задивљени ауторовом снагом рада: овај период је за њега био богат пастирским и књижевним активностима (многе његове књиге су биле написане тих година), а прекидане су многим путовањима у иностранство на конференције и међународне састанке, и дубоко узнемирен тешком политичком ситуацијом, у којој је био снажно посвећен одбрани Цркве која је угрожена у свом идентитету. Питања која су поставили дописници владике Николаја много су разноврсна и односе се на свакодневни живот, на различите историјске околности, на вишеструка питања о вери или животним тешкоћама, на различите психолошке и духовне услове, на различите положаје у односу на религију, као и на православље посебно, православној вери и животу. Свети епископ води рачуна о томе да свакој особи одговара на једноставан и јасан начин, без обзира на њихов друштвени статус, интелектуални ниво и степен духовне зрелости. Неки од његових дописника су добростојећи и заузимају важне грађанске или верске службе. Али већина њих су финансијски скромни људи, као сељаци, радници, запослени, студенти и др. Он поздравља свако питање, чак и најједноставније или најчудније. Његов одговор је увек знак личне пажње и љубави према свом дописнику, без обзира да ли га познаје или не. Међутим, често су изложени проблеми заједнички за многе, тако да можемо рећи да се у његовим одговорима владика Николај обраћа мноштву читатеља који доживљавају сличне ситуације и траже решења. Свако писмоје као мала проповед са универзалним опсегом. Због тога је владика Николај одлучио да ова писма објави. Због тога су и данас занимљива и тичу се нас данас, иако је наш историјски, географски, социјални и културни контекст веома различит. У сваком од његових одговора епископ Николај показује разборитост, љубазност, ведрину, своју дубоку веру и потпуно поуздање у Бога. Он зна како повезати сваки проблем са дубоким духовним смислом и како пронаћи позитивно духовно решење. У тим писмима налазимо сав његов гениј, са својом интелигенцијом, дубином, оригиналношћу, великом способношћу да се обнавља и својим изузетним квалитетом, што му јe донело надимак „Српски Златоуст“. Рецензију је на француском написао Жан-Клод Ларшет Мисионарска писма Светог Николаја су доступна у 3 тома на енглеском језику; контактирате манастир Нова Грананица. Извор: Српска Православна Црква
  23. На дан када молитвено славимо Пренос моштију Светог Оца Николаја Мириклијског, братство храма Светог Николаја Мирликијског у Нишу, прославило је храмовну славу Светом архијерејском Литургијом, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Владику нишког је већ у порти цркве дочекао бројни верни народ, а Евхаристојско Сабрање испинило је је цркву Светог Николе верницима, који су радост данашњег празника славили и умножавали преданим учешћем у Светој Служби, чијем су благољепију допринели одговарајући заједно са појцима и хором храма Светог Николе. Преосвећеном Владики Арсенију саслуживалали су протојереј-ставрофор Златан Папић, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Оца Николаја, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, протојереј Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереј Александар Ђорђев, протојереј Владан Стојановић, старешина храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протонамесник Димитрије Петровић, ђакон Ђорђе Филиповић и ђакон Никола Милић. Након читања Светог Јеванђеља беседио је Преосвећени Владика који је рекао да данас прослављамо Пренос Светих моштију Светог Оца Николаја, Архиепископа мирликијског, који се себе уподобио Господу и који је својим животом прославио Христа. Светим Даровима причестио се велики број сабраних на Светој Литургији. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и преломљен је славски колач. Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...