Претражи Живе Речи Утехе

Аутор: о. Стефанос Анагностопулос Дошао неки хришћанин, пре четири, пет година, код мене јер је његов познати духовник умро, и одмах ми рекао - „Ја сам, мој оче, јако добар хришћанин, ја сам скроман и праведан“. Питао сам га како је дошао до тог закључка. А он ми одговара: „Имам велику породицу, шеф сам одељења у јавној служби, идем у цркву сваке недеље и празника, молим се ујутру и увече, дајем много милостиње, по заповести коју Бог даје, да се одрекнемо десетине наше плате, обилазим болесне по болницама, приковане за кревет, постим средом и петком и целе постове, исповедам се редовно, такође се причешћујем…”. Све ово ме је одмах подсетило на фарисеја. Нисам му дао да настави, наравно, јер сам довољно разумео, и у том тренутку ме Бог просветли, иако сам грешник, заиста сам грешник, и рекао сам му следеће: „Ако желиш да сазнаш колико си добар човек, и какав си хришћанин, и да ли је Богу драго да си оно што мислиш да јеси, отићи ћеш, чим одеш одавде, својој жени и својој деци, па затим код комшија, рођака, колега итд, и замолити их да потпуно искрено кажу шта мисле о теби. Шта мрмљају иза твојих леђа и шта мисле о хришћанству које ти представљаш. После неколико дана ћеш доћи да ми одговориш. До тада се не причешћуј. Они који се устручавају да ти кажу истину, нека је анонимно напишу и доставе је у затвореним ковертама. А када чујеш и прочиташ мишљења својих ближњих, отиди у Цркву и стани пред лик Христов, и питај Га - ‘’по ономе што су ми рекли, и шта сам прочитао, ако умрем данас, Христе мој, да ли наслеђујем Твоје Царство?' Наравно, отишао је повређен, љут, тужан и узнемирен. Али вратио се после три недеље. Пао је на колена и признао вапећи: „Оче, ја сам грешник, ја сам себичан, рекли су ми да сам тврдоглав, љут, свадљив, гунђало, неправедан, оговарач, горд, похлепан, среброљубив, неверујући, атеиста, лицемер. А ако умрем данас, нема ни трага од мог покајања, јер долази недеља Цветна, а знам да се те недеље чита Јеванђеље о Суду. Ако умрем, где ћу отићи?' Нажалост, браћо моја, већина нас, неко мање а неко више, личи на њега. Мислимо да смо добри људи и добри хришћани, али правимо велику грешку. Наравно, само Бог зна боље од свих ко смо ми у дубини свог бића, јер Он види наша срца. Бог види оно шта је у нама. Зато нам је потребно свакодневно покајање и промена нашег живота, да научимо да живимо истим животом којим је Христос живео на земљи. Свакодневна борба за очишћење, просветљење и освећење. А ако не успемо, људи смо, и ако сваки дан падамо, устајмо, исповедимо се грешни. Морамо научити да се хранимо свакодневно од хлеба живота, од хлеба правде, од хлеба сваке врлине коју морамо неговати. Наша борба, и свештенства и лаика, састоји се у томе да личимо на Христа, а сврха је освећење наше душе. Некад нас заведе једна страст, некад друга, па уместо смирења и кротости које Бог тражи од нас, ми испољавамо жестину, љутњу, нервозу, противречимо, приговарамо и кваримо мир у свом дому. И заборављамо шта нам је Пресвети Бог рекао - „научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим“. Немамо мира у себи. Немамо одмора. Када је мир у нама, када мир Божији превлада, свака мисао нашег ума досеже до неба, тај мир смирује тело, смирује чула, смирује мисли и ако овај мир преплави нашу душу после молитве, мир влада и код куће. Мир такође влада и у окружењу. Мир такође влада док возите ауто. Држати десет заповести и мислити да смо нешто зато што идемо у цркву, не говори много. Морамо имати истинско покајање и у пракси томе поучавати друге. Ја не видим право покајање ни код себе, као ни код већине оних који долазе на исповест. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/to-na-tiroyme-pente-deka-entoles-kai-na-nomizoyme-oti-eimaste-kati-epeidi-pigainoyme-stin-ekklisia-den-leei-polla/#

У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/

Само приметите колико се мржње повећало око нас последњих година. Ако се неки догађаји, попут грађанских нереда и ратова, можемо схватити као извори међусобног беса, онда је наша реакција на епидемије и карантине потпуно средњовековна, у најгорем смислу. Заиста, сетите се приче о томе како су некад, за време куге, уплашени и не баш паметни људи били спремни да окриве било кога за инфекцију и да организују погроме. Зар сада не видимо исти интензитет мржње? А ово се заправо односи на све представнике свих супротстављених табора у свему, шта год се узме. Није поента у томе ко је у праву, већ у томе да ако сте натопљени злобом и мржњом, сва ваша праведност је ништавна у очима Господњим. Циљ који оправдава средства, као и нетрпељивост према ближњем, клетве, злурадост, итд. — ово је очигледно нешто што није хришћанско. У сваком случају, ниjе православно. Свето Писмо нам говори кроз уста апостола Петра: «Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере» (1 Пет. 5,8). Многи се вероватно сећају ове фразе, многи мисле да су они изабраници, али ретко се сећају ђаволских превара. Посебно када се наизглед праведна ствар бесно брани. Овде нас враг хвата. Врло је лако, под изговором општег добра, спаса ближњег и других великих циљева, не приметити сопствену нездраву ревност, самопоуздање, умишљеност и, као резултат, бес према свима који се не слажу са нама. Али бес је главни знак да радимо нешто погрешно. И на ово се мора стално подсећати. Осврнимо се на то колико је информативних повода већ било, коjи нам се у једном тренутку чинили најважнијим. Због њих смо многи од нас били спремни да бесно нападну ближње. Сада је чак чудно сетити се да је све ово тако снажно владало нашим умовима. Тако је и сада — оваj информативни повод ће проћи, доћи ће нови... Али враћати љубав према ближњем биће све теже и теже. Запамтимо ово и не дајмо ђаволу разлог да нас преузме. Митрополит Антониjе (Паканич): Бес је главни знак да радимо нешто погрешно PRAVLIFE.ORG Духовне беседе

Често живимо и не размишљамо о томе како ђаво манипулише нама. Само приметите колико се мржње повећало око нас последњих година. Ако се неки догађаји, попут грађанских нереда и ратова, можемо схватити као извори међусобног беса, онда је наша реакција на епидемије и карантине потпуно средњовековна, у најгорем смислу. Заиста, сетите се приче о томе како су некад, за време куге, уплашени и не баш паметни људи били спремни да окриве било кога за инфекцију и да организују погроме. Зар сада не видимо исти интензитет мржње? А ово се заправо односи на све представнике свих супротстављених табора у свему, шта год се узме. Није поента у томе ко је у праву, већ у томе да ако сте натопљени злобом и мржњом, сва ваша праведност је ништавна у очима Господњим. Циљ који оправдава средства, као и нетрпељивост према ближњем, клетве, злурадост, итд. — ово је очигледно нешто што није хришћанско. У сваком случају, ниjе православно. Свето Писмо нам говори кроз уста апостола Петра: «Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере» (1 Пет. 5,8). Многи се вероватно сећају ове фразе, многи мисле да су они изабраници, али ретко се сећају ђаволских превара. Посебно када се наизглед праведна ствар бесно брани. Овде нас враг хвата. Врло је лако, под изговором општег добра, спаса ближњег и других великих циљева, не приметити сопствену нездраву ревност, самопоуздање, умишљеност и, као резултат, бес према свима који се не слажу са нама. Али бес је главни знак да радимо нешто погрешно. И на ово се мора стално подсећати. Осврнимо се на то колико је информативних повода већ било, коjи нам се у једном тренутку чинили најважнијим. Због њих смо многи од нас били спремни да бесно нападну ближње. Сада је чак чудно сетити се да је све ово тако снажно владало нашим умовима. Тако је и сада — оваj информативни повод ће проћи, доћи ће нови... Али враћати љубав према ближњем биће све теже и теже. Запамтимо ово и не дајмо ђаволу разлог да нас преузме. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bes-je-glavni-znak-da-radimo-neshto-pogreshno

Сестринство манастира Ћелија пиперска поводом четрдесет дана од упокојења о. Момчила Раичевића: Када је отац Момо требало да почне да служи у нашем манастиру, ишчекивали смо га са извјесним неповјерењем. Седамдесетогодишњи умировљени прота никада прије није служио у женском манастиру. Бојали смо се да неће моћи да прихвати наше захтјеве у погледу богослужења и да ће покушавати да скрати службе. С правом се могао позивати на своје дугогодишње искуство и физичку слабост. Са друге стране, и отац Момо је сигурно имао своје бојазни. Није му било лако да се на почетку осме деценије свога живота суочи са потпуно новим околностима служења – у манастиру, са младим сестрама. Требало је скрушити се, ослушкивати, прилагођавати се, уклопити се у нову заједницу. Наша страховања су била безразложна, показало се убрзо. Од тренутка када је крочио у наш манастир отац је био тако пажљив и скрушен како се нисмо могле ни у сну надати. Ваљда зато што је и сам имао четири кћери, имао је срце за женску природу и монахиње је прихватио као своју дјецу. Увијек је био њежан, љубазан, одмјерен, и чак спреман да кривицу за неку сломљену чашу или шољу преузме на себе и тако заштити сестру. И када се догађало да буде слаб, чувао је отмјеност и господствено држање. Несугласица је било веома мало и лако смо их превазилазили. Отац Момо је, као и ми, желио истински да служи Богу и ради Њега био спреман да побиједи сваки неспоразум, тренутна нерасположења, па и оно што су године са собом носиле – слабљење тијела. Сјеме које је у срцу имао, љубав према богослужењу, добило је поново у манастиру оно што му је било потребно да оживи, никне, расте и донесе плод. Завољели смо се за тих осамнаест година заједно служећи Господу. Прве године је морало бити најтеже. Тим прије што је већ неколико мјесеци након што је почео код нас да служи наступила Света четрдесетница, а са њом и врло захтјеван богослужбени поредак – смењивале су се Литургије пређеосвећених дарова, Литургија Светог Василија Великог, Литургија Светог Јована Златоустог. Службе су биле дуге и напорне и за млађе свештенослужитеље. Кад се тога сјетимо, стварно је било чудесно како је отац све то изнио. На Велику суботу на Литургији је требало да се прочита 15 паримија. Отац се забринуо да ли ће моћи толико дуго да стоји на дверима, јер је био већ исцрпљен. А ми смо жељели да се служба не скраћује, па је Мати понудила рјешење: „Оче, можете сјести док читамо.“ Отац је забринуто, али одлучно рекао: „Нећу да сједнем. Ако треба, умријећу стојећи на дверима“. Стао је на двери и стрпљиво чекао да се све прочита. И није нам замјерио – заједно смо прославили Васкрс, радосно, као да ништа није било. Али схватили смо да смо претјерали. Заборавили смо његове године и нисмо имали осјећаја и стрпљења. Зато смо касније увијек читали мање паримија. Таква је била прва наша заједничка Велика субота. А послиједње Велике суботе коју је код нас служио, већ са капије је најавио да ћемо тога дана читати све паримије. „Оче, да прочитамо само три, слаби сте“, предложила му је Мати. „Не, читамо све, да се искупим што сте због мене све ове године смањивали број паримија.“ Литургијом Велике суботе увијек просијава радост Васкрсења Христовог, а та је била посебна и због оца Мома, његовог покајања и љубави. Отац је заиста волио молитву и богослужење. Сваког јутра је устајао у 4 сата. Ако је требало да служи Литургију, на вријеме би кренуо пут мјеста гдје је требало да служи. Успут, у колима, пјевао је тропаре и кондаке светитељима. Никада није каснио. Напротив, често је стизао знатно раније, па је чекао у колима, да не омета сестре. Возио је стара, полураспаднута кола, без једног прозора и без гријања. Али то га није спречавало да долази по зими и снијегу. Већ осамдесетогодишњи прота стизао би у манастир скоро укочених, промрзлих руку. Једва би му се некако загријале до краја Литургије. Једном приликом, када је нападао велики снијег, кренуо је да служи у Пиперима. Возио је докле је могао, а онда изишао из аута и почео сам да прти снијег – толико је био срчан и одлучан да стигне на Литургију. Срећом, наишао је џипом неки пријатељ и успјели су да дођу заједно. Када је отац Момо први пут дошао у наш манастир да служи, дјеловао је као један стари, исцрпљени, помало оронули прота. Већ послије неколико литургија, осмијех и ведрина засијали су на његовом лицу и зрачили непрестано све преостало вријеме његовог земаљског живота. Временом смо осјетили како служи све радосније, преданије, како му богослужење постаје насушна потреба. Подмладио се, оживио. Из његових ријечи могли смо да наслутимо да је служење у женским манастирима, које му је Господ повјерио након одласка у пензију, доживљавао као прилику да надокнади оно што је пропустио и искупи се за нешто у чему је гријешио. Знало се да четвртком и недјељом, и на велике празнике, код нас служи отац Момо. Ниједан други свештеник није имао шансе. Једино Владика је могао да служи на дан који је припадао оцу. Кад бисмо му јавиле, правио се да негодује: „Од толиких дана, Владика баш тај дан да дође“. Знале смо да у томе нема ничег недобронамјерног, напротив, био је то израз љубави према служењу Господу и према нама. Догодило се да је скоро мјесец дана узастопце служио сваки дан, у три-четири манастира. Рекао нам је то, свијетла лица, и додао: „Могао бих да служим сваки дан када би ми могло бити“. Разумјеле смо – не би се жалио кад бисмо га могле чешће звати да служи. Литургије које је отац Момо служио биле су лијепе, свијетле. Чак и монаси и монахиње који би се први пут са њим сусрели, били су задивљени са каквом отмјеношћу, побожношћу и усправним ставом тај свештеник служи, с обзиром на његове године. Недостајаће нам нарочито на Богојављење. Ту је службу много волио и са посебним умиљењем и радосним духом служио. Сјетићемо се и ријетких, али бескрајно симпатичних лапсуса које је правио кад му је вид већ био ослабио. Једне Недјеље о блудном сину могли смо да чујемо како блудни син „жељаше напунити трбух свој рачићима које свиње јеђаху“, умјесто „рошчићима“. Вјерници су га много завољели. Мјештани из околине Манастира су почели да упознају новог свештеника и убрзо је постао њихов омиљени прота. Иако је већ био у пензији, звали су га да им освјешта виноград, кућу, имање, да им буде драги гост. И не само они, већ и вјерници из Подгорице који су сваке недјеље долазили на Литургију у Манастир. Све је увесељавао својом духовитошћу, добронамјерношћу, ведрим и дјетињим погледом. Освојио је чак и младе – основци и средњошколци су говорили да отац Момо најљепше служи и да њега највише воле. А за најмлађу дјецу која су долазила на Литургију, он је био једини свештеник кога су познавала, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник, малишани би помало зачуђено примијетили: „Како се отац Момо нешто промијенио!“ Љубав према Господу свједочио је својом животном радошћу. Волио је живот, људе, природу, земљу, пчеле, сву творевину. До касне старости је радио у башти, обрађивао земљу, косио. Радовао се сваком плоду и првине плодова доносио у манастир. Руке којима је благосиљао вјерни народ радиле су мукотрпно и од земљорадње и сточарства школовале дјецу и обезбиједиле им кров над главом. За жртву коју је принио Богу, Цркви и породици, Господ му је узвратио очинском љубављу и самилошћу. Вријеме које је провео служећи у манастирима и учествујући у новој заједници, која га је топло прихватила, биле су, говорио је, најљепше године његовог живота. Прве године свог служења у нашем манастиру, отац је понекад, страхујући да због физичке слабости неће моћи да издржи дуже службе, у шали говорио да смо служби нешто саме додале. „Е то сте измислиле, то никада није било“, говорио је. А напосљетку је он сам почео да додаје нешто „своје“ службама. Толико их је осјећао, живио њима. Забављало нас је када се молио за „приспали народ“. Једне Литургије умјесто: „Љубимо једни друге…“, зачули смо „Разумимо једни друге да бисмо једнодушно исповиједали“. Појци и вјерни народ су се збунили. Кад смо га питали зашто је измјенио јектенију, одговорио је спремно: „Шта ту има чудно? Па не можемо да волимо једни друге ако не разумијемо једни друге!“. Један догађај можда најјасније казује шта је за оца Мома значило богослужење и колико је волио Господа. Док су се читале благодарне молитве послије Светог причешћа, изашао би испред двери и чекао крај читања, умјесто да, као што је уобичајено, буде у олтару и употријеби Причешће. А послије би се окренуо према сестри која је читала, рекао би јој неку лијепу ријеч, дао благослов и достојанствено ушао у олтар. Због тога смо га послије службе дуже чекали у гостопримници, па је Мати покушала да му укаже да тај излазак пред двери није потребан. Отац је на то радосно рекао: „Хоћу и ја нешто да измислим за свог Господа, који ми је дао снагу да одслужим Литургију и причестим народ. И да се поново осјећам као момак.“ Разумјели смо – био је то само његов, лични принос Богу Живоме. Вјерујемо да је Господ примио овај дар као најљепши цвијет душе оца Мома. Јер сигурно је истина оно што је отац имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог.“ Повезана вест: У манастиру Дајбабе служен четрдесетодневни помен проти Момчилу Раичевићу Извор: Митрополија црногорско-приморска

Већ годинама размишљам да напишем макар нешто о Достојевском. Мислим да је за то „макар нешто“ дошло време. Мало је рећи да је Достојевски за мене био омиљени писац или да сам био и јесам његов обожавалац. Реч фасцинација не изражава ситуацију, као ни речи – опчињеност, одушевљеност, задивљеност. Можда бих погодио рекавши да је заокупљеност Достојевским била религиозног карактера. За мене, он је био више од писца, неприкосновени весник Божије поруке о човеку – да поновим многе – пророк. Као и за Берђајева, за мене је Достојевски, не психолог, већ пневматолог, односно „психолог у једном вишем смислу“. Он је човек којем су откривене људске дубине и порекло човека у духовним висинама. Почео сам да га читам у петнаестој години, од када је он, као и за Св. Јустина Ћелијског, мој „мучитељ и учитељ“. Заправо, Св. Јустин ме је „инфицирао“ „мучитељством и учитељством“ и „проклетим питањима“. Чак сам два пута посетио гроб Достојевског у Петрограду, у Лаври Св. Александра Невског. Моје одушевљење је ишло дотле да сам сматрао да Достојевски не може да погреши, да је неприкосновен, готово светац, за све у праву. Почео сам да делим људе на оне који су га читали или волели, и на оне који га нису читали или волели. После Достојевског, за мене је, да поновим Берђајева, све било „бљутаво“. Читао сам друге писце, али без религиозног усхићења. Ово религиозно усхићење, егзистенцијални потрес и утицај на даљи животни ток били су озарење. Мислим да је озарење права реч која изражава мој процес покренут стваралаштвом Достојевског. Био сам озарен духом, стилом, личношћу Достојевског и свим његовим позитивним и негативним јунацима. „Ехо“ почетног озарења осећам и данас, поготово приликом поновног читања. Захваљујући озарењу постао сам верујући и чешће одлазио у цркву. Независно од других утицаја, тај религиозни био је најпресуднији. Многи су се бавили Достојевским. Неке од аутора сам помно читао, неке, пак, само површно. Чинили су ме љубоморним, јер ето, својатају мог хероја, узимајући нешто до чега сам и сâм дошао. Препознао сам код њих оне тезе, детаље, мотиве које сам такође и ја пронашао током читања. Шта је онда било моје откриће, питао сам се. Можда баш управо религиозно, лично пробуђење потакнуто дахом Достојевскових архетипских дубина. Међутим, издвојио бих неке писце чије су танане егзистенцијалне струне такође додирнуте из архетипских дубина и метафизичких духовних висина Достојевског. Као први ту је Св. Јустин Поповић. Његов приступ и стил потпуно су ме освојили и „заразили“. Две чувене књиге, Религија и философија Ф.М. Достојевског (1927) и Достојевски о Европи и Словенству (1940), посебно друга, пренеле су узвишено усијање и животну буру јунака Достојевског у мој интимни свет, произвевши религиозно озарење. Одмах за њим био је Николај Берђајев, који је до претеривања глорификовао Достојевског, готово идеолошки. Да поменем Милосава Бабовића, Николу Милошевића и Владету Јеротића који су само потврдили и поткрепили почетно младалачко озарење. Тада сам престао да будем љубоморан и постао благодаран. После ових аутора долазио сам до књига које су се бавиле упоређивањем и утицајима Достојевског на разне ствараоце широм света. Поменућу тек неке по темама: Достојевски и Ниче, Достојевски и Ајнштајн, Достојевски и Фројд, Достојевски – Кант, Достојевски – Мишима, Достојевски – Јевреји, однос Достојевског према женама, Достојевски – епилепсија, однос према коцкању итд. Ове студије и књиге ме нису одушевљавале, већ су товариле непотребни терет, замагљујући ми визуру Достојевског поново изазивајући љубомору, као када вам неко одузима најрођенијег и свог. Упркос свему, почетно озарење се није губило. Оно што је до данас остало запечаћено и неодузимљиво, јер је дубоко са мном срасло, јесу лични утисци, доживљаји и да поновим, озарења. Навешћу тек нека. 1. Однос према Христу Колико год се, најпре совјетски, као и поједини стари и нови атеистички аутори трудили да покажу како је прави Достојевски ипак био атеиста, бунтовник, анархиста и сл., те да су Човек из подземља (Записи из подземља), Ставрогин, Кирилов (Зли дуси), или Иван Карамазов и Смердјаков (Браћа Карамазови) пројекције аутентичног Достојевског – атеисте, остају његове изворне мисли о Христу Који је изнад сваке истине, виши од ње, и „лепота која ће спасити свет“. То се не може оповрћи. Достојевски је био „окупиран“ Христом и Његовом обгрљујућом љубављу према свету. Његов Христос Који је „наш руски“ истовремено је свељудски, општи, универзални, значајан за све људе. Достојевски је свеопшту људску идеју о спасењу пронео и пренео кроз „националног, руског Христа“. То је Христос Великог Инквизитора Који не игра на људској слободи, Христос Мишкина (Идиот), Аљоше и Зосиме (Браћа Карамазови), Христос Који ће спасити свет јер поштује слободу, не присиљава на љубав већ љубављу и слободом грли човека. Све је то потврда Достојевскове вере. Таквог Христа сам „осетио“ код Достојевског и то је било егзистенцијално озарење. Чујмо самог Достојевског: „Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да не постоји ништа дивније, дубље, симпатичније, разумније, људскије и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине и када би истина заиста искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом а не са истином.“ (Писма 1854. г.) 2. Тајна човека Достојевски је антрополог. Човек је у центру његових интересовања, понекад више него Бог, мада кроз „призму“ Бога он сагледава и разумева човека. Распон његовог човека је од Јадних људи, Понижених и увређених, подземног и бунтовног хероја (Записи из подземља) до светих идиота попут кнеза Мишкина (Идиот) или „светих“ проститутки, попут Соње Мармеладове (Злочин и казна). „Кључ“ за човека је, наравно, слобода. Она је христолика, не било каква. За њега је човек тајна којом се треба бавити целога живота, тајна која има дубоке и метафизичке корене. Аутентичан човек се може препознати у „граничним ситуацијама“, међутим, тек су љубав, братство и заједница прави оквири унутар којих Достојевски смешта човека. Без Христа је човек – подчовек или нечовек који узалудно тежи надчовеку. Идеал није само свечовек као такав, већ Богочовек. Прави израз човека није само бунт (Записи из подземља) против поробљујућег система и неслободе диктиране „природним законима“ и „логиком“, што је тек почетак, већ су прави изрази који карактеришу људско биће слобода и љубав. 3. Деца Достојевски је имао четворо деце – Софију, Љубов, Фјодора и Алексеја, са Аном Григоријевном Сњиткином. Умрло му је двоје, Софија – Соња (2 месеца) 1868. године и Алексеј – Аљоша (3 год.) 1875. године. Оба губитка доживео је драматично, што је појачало његово саосећање према дечијој патњи. Из Успомена Ане Сњиткине као и из Дневника писца, сазнајемо о великој љубави коју је Фјодор Михајлович гајио према деци. Сâм је био велико дете, имао је готово дечију душу. Ту невероватну емпатију према деци, која провејава кроз његова дела, осећао сам и тада и данас. Крајње дубока, дирљива и потресна је на пример, новела о малом дечаку који је, у неком подруму Петрограда уочи Божића, умро гладан и смрзнут крај умрле мајке (Дечак у Христа код божићне јелке). У новели Сан смешног човека захваљујући „случајном“ сусрету са сиромашном и прљавом девојчицом, јунак није извршио самоубиство, већ је у сну био пренесен у идеални, безазлени свет, што му је спасило и променило живот. Тек описи страдања деце у разговору Ивана и Аљоше (Браћа Карамазови), која су учињена бесомучно и зверски од стране Татара и Турака, и зверских „родитеља“, побуђују у сваком човеку бол, саосећање и прегршт питања о смислу страдања као таквог, поготово невине деце. Јавља се бунт, гнев, одбацивање Бога. Неспорно је – велики дух Достојевског огледао се и пројектовао у његовој великој љубави према деци. Нисам зато могао да примим критике упућене лично њему, да су сцене из Злих духова, у којима Ставрогин старцу Тихону излаже свој грех обљубе девојчице, заправо Достојевскова искуства из младости. Тако нешто нити је доказано, нити постоје индиције о томе. То су биле и јесу, паушалне, недоказане хипотезе. Посебно ме је дирнула повест о дечаку Иљуши – Иљи Сњегирјову (Браћа Карамазови), који је за Милосава Бабовића „најтрагичнији лик детета у стваралаштву Достојевског, а и у целој руској књижевности.“ Иља је дете (9 година) које умире од неосвећене увреде нанесене његовом оцу Николају Сњегирјову. Потресна је сцена после сахране, над хумком, где Иљини другови питају Аљошу, да ли ће бити Васкрсења. Аљоша потврђује, те се овом сценом завршава роман Браћа Карамазови. Достојевски завршава и тријумфује Васкрсењем чиме сва нагађања о његовом мрачном песимизму и подземној антропологији падају у воду. Васкрсењем завршава свој опус! Енергија, дах и дух љубави, саосећања и поштовања према деци, јесу озарења која ме и данас плаве, при сваком враћању Достојевском. Његово сапатништво је дубоко, и нису у питању само социјални моменти (глад, сиромаштво, мрачни квартови Петрограда, беда…), већ дубока, духовна и метафизичка димензија. У страдању деце Достојевски препознаје продужетак Христовог страдања које проширује на руски народ чија је мисија да пронесе и пренесе „руског“ Христа, најпре Европи, потом и читавом свету. Дакле, у питању су, од Бога дате као дар, дубока, духовна и општељудска саосећајност и сапатништво, које су га често доводиле до болести и епилептичних стања. 4. Слобода За Флоровског, Берђајева и Св. Јустина Ћелијског слобода је кључ за разумевање Достојевског, „златна нит“ његовог стваралаштва. Мене је лично, на почетку, уздигла до бунта, управо идеја бунта Човека из подземља (Записи из подземља) односно, изражавање слободе кроз бунт против „Кристалног дворца“, „природних закона“ и живота утемељеног на логичкој принуди и алгоритамски предвиђеном благостању без слободе, у „идеалном друштву“, у којем су „2 и 2 увек 4“ и у којем никако и ништа другачије не може бити осим предвиђеног. „Кристални дворац“ је пример уређеног друштва (у социјализму) где је коначно остварена свачија лична срећа, као задовољење свих потреба, што је све логички предвиђено и срачунато, чак и евентуални бунт и побуна против свега тога. Другим речима, то је систем у којем има свега потребног за благостање, изузев слободе и непредвидљивости. За Достојевског је слобода темељ човека, међутим, у Записима из подземља, он проблем слободе није решио, већ га је тек препознао и начео. Бунтовни, дрски и анархични Човек из подземља није решење. Анархијом и деструкцијом „Кристалног дворца“ се не постиже аутентична слобода, већ отвара и ствара нови проблем. Достојевски као решење претпоставља– лик Христов у Великом Инквизитору, у којем слободу спаја са љубављу. Слободу без љубави имамо код Кирилова (Зли дуси), који завршава у самоубиству. Ово је други пол слободе, и у њему није сав Достојевски, нити се он у томе исцрпљује. Мене је Легенда о Великом Инквизитору озарила, управо однос институционално наметнуте вере и вере која произлази из слободе и љубави. Коначно, ликови попут старца Зосиме, његове поуке о праштању, љубави, његова животна прича и преобраћање у монаштво, описи манастира, животни савети, љубав према творевини, трајно су обележили мој животни став. Лепота и доброта ликова, попут кнеза Мишкина (Идиот), Аљоше (Браћа Карамазови) или Соње Мармеладове (Злочин и казна), упућују на личност Христову, односно на то да је права љубав личносна, те да поштује слободу. Пример љубави која гуши и не поштује слободу дат је у новели Кротка, у којој се очајна млада девојка убија скоком са прозора, јер није могла да издржи посесивно поседовање у тек закљученом браку. Новела се завршава питањем „Волите једни друге, ко је, дакле, то рекао?“ Саможртвена љубав без слободе, која срозава себе у стање робе је „света“ проститутка Софија – Соња Семјоновна Мармеладова (Злочин и казна). Она је из крајње беде и немаштине, немавши другог избора, како би издржавала оца и сестре, свесно и са гнушањем изабрала губитак слободе, дала своју слободу ради љубави и постала проститутка. Волела је друге, а није волела себе. Са друге пак, стране, Родион Романович Раскољников (Злочин и казна), који није волео друге, а волео је себе, злоупотребио је слободу без љубави и учинио злочин из страсти – убивши бабу лихварку. Оно што ме је озарило било је литерарно осликавање и спајање поларитета личности. Достојевски се, имам утисак, определио за спој слободе и љубави, јер би опредељење само за једну од обе, изазвало потресе, сукобе и злочине. Када већ говоримо о слободи, утисак на мене је оставило поимање заједништва и свеопштег братства међу људима, и склоност ка идеји аутентичног социјализма. Достојевски се, наравно, одрекао атеистичког и окренуо, тзв. хришћанском социјализму, односно идеји заједништва, правде и свејединства. У Говору о Пушкину (1880. год.) на седници Друштва љубитеља руске књижевности, Достојевски завршава говор позивом на свеопште, свечовечанско братско сједињење. Чујмо самог Достојевског: „О, европски народи и не знају колико су нам драги! Ја верујем да ћемо ми, тј. поколења која долазе сва без изузетка схватити, да бити прави Рус, значи: желети да се измире европске противречности и то коначно, и указати на своју руску душу као на излаз из европске туге, на душу свељудску и свеуједињавајућу, сместити у њу са љубављу сву нашу браћу, и можда, изрећи последњу реч велике, опште хармоније, братске слоге свих народа по Христовом јеванђелском закону.“ (Пишчев дневник за 1880. годину). Христов јеванђелски закон за Достојевског је била свебратска слободна љубав коју није могуће остварити овде и сада, али коју је требало отпочети са надом у будућност. Због тога је он био пророк. У неким коментарима на Говор о Пушкину, нашао сам да су по завршетку прочитаног Говора, присутни одушевљено прилазили Достојевском грлећи га, атмосфера у сали била је узаврела, радосна, жива, уз међусобна братска честитања и загрљаје. 5. Болест, тамна страна Позната ми је била изрека Достојевског: „Кроз пакао (пећ) сумње прошла је моја Осана.“ Његова епилепсија је узроковала посебан карактер, који је често бивао тежак и незгодан. Достојевски је имао тамну страну своје личности, о чему сведоче супруга Ана Сњиткина и пријатељ Страхов. Његово породично наслеђе по оцу – лекару Михаилу Андрејевичу било је оптерећено, јер је имао неколико предака убица и криминалаца. Са мајчине, пак, стране, Марије Фјодоровне, по биографима Достојевског, било је неколико свештеника, монаха, па чак и „готових“ светаца. Тежак, незгодан карактер, склоност ка страстима, жар коцкања, у младости склоност ка проституткама, Достојевски је плодно сублимисао и пројектовао у своје негативне хероје. Може се рећи да је у њима био део њега. Мене је озарила та генијална сублимација и катарзично преображавање зла кроз стваралаштво. Не мислим да се сав Достојевски огледао у страсним и негативним јунацима његових дела или да је био схизофрен, тј. подељен у себи, већ да је током борбе са злом у себи, у њему преовладала боља страна, којом је спасен кроз стваралаштво. Пример је опис настанка схизофреније у роману Двојник. О својој болести (генуиној а не хистеро-афективној епилепсији) Достојевски је кроз кнеза Мишкина – епилептичара (Идиот) рекао следеће: „Сви ви здрави људи, не слутите какву срећу осећамо ми, епилептичари, неколико тренутака пре напада. Мухамед у свом Курану тврди да је видео рај и да је био у њему. Није лагао. Видео је он, заиста, рај у наступу напада епилепсије коју је имао као и ја. Не знам да ли то стање блаженства траје неколико тренутака, неколико сати, неколико месеци, али верујте ми на реч да га не бих дао ни за све радости овога света.“ Своју болест доделио је осим кнезу Мишкину и Смердјакову (Браћа Карамазови), што је још један вид сублимације. Иначе, може се сматрати превазиђеном теза о вези лудила и генијалности или о сакралном карактеру „свете болести“ – епилепсије. У случају Достојевског, показано је (Јеротић – Путовање у оба смера, Бгд 1992. 116-137) да његова болест није била узрок генијалности или погонски мотор за стваралаштво. Наведени цитат говори о тзв. епилептичкој аури, преднајави сваког напада, која заиста може бити пријатног и хармоничног садржаја, попут „затишја пред буру“. У поменутом опису код Достојевског, та „аура“ уочи напада није била чак ни то, већ, Божија утеха, дар или награда великом писцу, због неизмерних животних патњи и страдања. Дар као предукус рајског блаженства и хармоније. Фасцинација је код мене изазвана преображајем Достојевскове таме у стваралаштво, које је просветлило, просветљује и просветлиће толике друге људе и народе, који никаквих веза нису имали са Христовом поруком о љубави, слободи и обећаном хармоничном рају. 6. Још много тога… Још много тога остало је од Достојевског и његових јунака што узрокује праве буре и озарења. Немогуће их је све сместити у оквире овог кратког есеја. Поменућу, на пример, описе страдања сиромашних, понижених и бедних људи… Дубоко састрадање које изазивају и преносе остаје трајно, чини ми се код свакога. Код мене је неотуђиво. Поменућу затим описе петроградских улица, зграда, тргова, осветљења Невског проспекта, мрачних квартова, улаза и ходника, соба, осветљења и замрачења од уличних светиљки, кишних, мокрих мостова над Невом, белих „сентименталних“ ноћи (Беле ноћи), станара, пролазника, актера…Какве дубоке људске ганутости, префињене осетљивости и саосећајне нежности у описима. Каква људска љубав сија из тих петроградских судбина. То је могао да нам дочара и пренесе само божански дар генијалног Достојевског . Има, међутим, и места за критику, као рецимо код Берђајева који критикује Достојевсково схватање народњаштва, са чиме бих могао да се сложим. На неким местима (у Дневницима) Достојевски партикуларизује и претерује дајући месијанску улогу искључиво руском народу, док другде, он руски народ узима само као преносиоца универзалне Христове поруке о свељудској љубави. Слично томе је и његово схватање европејства. Волео је Европу, живео у њој четири године (Швајцарска, Француска, Немачка, Енглеска, Италија), али је и критиковао њена ондашња изопачења (Зимске белешке о летњим утисцима). Будући наклоњен славјанофилима, није јој био непријатељ. Волео је стару, хришћанску Европу која је остала темељ овој садашњој. Критиковао је њен неопаганизам, хуманизам и малограђанско-снобистичка одушевљења њима. Данас би вероватно био за Европу и против Европске уније. Истакао бих Достојевсков слоган изречен кроз старца Зосиму (Браћа Карамазови): „Сви смо ми за све криви“, који ме плени до данас. Он изражава учешће у општој одговорности за грех и упућује на подвиг неосуђивања других, јер да смо можда били бољи, не бисмо узроковали и допринели даљем ширењу зла. У поменутом Говору о Пушкину он кличе: „ Смири се, горди човече.“ И још… Женски ликови код Достојевског! Грушењка (Браћа Карамазови) и Настасја Филиповна (Идиот) јесу у мени, признајем, у доби од 15-20 година, формирале идеал женске лепоте, јер су заиста то и биле („руска лепота“). Међутим, њихова контроверзност, подвојеност, проблематичност (увођење у проблем других – Димитрије и Аљоша Карамазов, кнез Мишкин и други) лукавство, може се рећи и злоба, дубоко су ме уверили да се чувене речи Достојевског, „лепота ће спасити свет“ односе не на њих, већ на Христа. Од женских ликова, до данас ми је најдража остала „света“ проститутка Соња Мармеладова, због њене свесне жртвене љубави која ју је, заједно са Раскољниковим, довела до покајања, попут блуднице крај Христових ногу, којој је све опроштено, јер је велику љубав имала. Недостаје још да се помене и значај Дневника, Бележака и Писама, јер у њима видимо „правијег“ Достојевског, његово лице и наличје, његову аутентичност, али о томе другом приликом. Тек кроз њих можемо целовито да судимо о Достојевском, о његовој вери у Христа, или пак, о његовој тамној страни. Мишљења сам да је његова љубав према Христу превагнула и осветлила таму. То га је извукло на светлост, и због тога је ушао у вечност. Александар Михаиловић Извор: Теологија.нет

У разговору са протонамесником Игором Игњатовим, 4. октобра 2019. године, представили смо књигу „Свети Василије Велики – Догматски списи 1“, започињући на тај начин нови сегмент у Јутарњем програму – представљање одабраних издања Издавачке куће Епархије бачке Беседа. Читање је нешто што нас очишћује, што нас узводи Богу, што нас просветљује и оплемењује, поручио је отац Игор и позвао нас читамо светоотачку литературу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу тринаесту по Духовима Владика Јустин је, у Саборном храму у Краљеву, служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање братства овога храма и уз појање певнице при нашем храму која је окупљена око г-дина Ивана Трајковића. У атмосфери скела које се налазе на свим странама храма – и у порти Храма око објеката који се увелико зидају (парохијски дом са звоником и црквена продавница са палиоником за свеће), и на спољашњим зидовима храма (управо се налазимо у фази постављања великих зидних мозаика на улазне портале Храма) и у самој унутрашњости храма (за неколико дана ће, ако Бог да, бити завршено осликавање олтарске апсиде и завршава се осликавање параклиса посвећеног икони „Млекопитатељница“) – смо одслужили и ову Литургију на Часној Трпези која се, баш због тих скела, налази на солеји. Наш храм и простор око њега се из дана у дан преображавају и све су израженије контуре оне лепоте којом ће блистати када радови буду сасвим окончани. Чини се да тај дан више није тако далеко, а до пре само неку годину изгледало је да ће проћи можда и деценија до тренутка када више за скелама неће бити потребе. Хвала Богу на томе! У својој пастирској беседи Владика се дотакао и те теме нагласивши да до тог свеопштег уређивања и украшавања храма долази и по мери наше љубави, труда и молитве. Потом је Владика говорио о јеванђелској причи „о злим виноградарима“ која је прочитана на Литургији, подсетивши нас да је овај свет створен савршен и леп попут винограда и да ми – виноградари – уколико на правилан начин живимо и обделавамо виноград можемо примати његове богате плодове и ни у чему не оскудевати. Али исто тако, уколико водимо животе у греху и уколико проводимо неплодне животе у незадовољству и незахвалности, проћи ћемо попут ових злих виноградара који нису слушали слуге Божије – пророке и светитеље – па чак ни самог Сина Божијег. Од нас ће овај виноград бити одузет уколико наши животи не постану вино – најсавршенији плод творевине јер је то део Причешћа – и уколико наша срца не постану чиста и достојна да се у њих усели Бог. Још нас је наш Пастир подсетио и на то да смо јуче прославили „начало индикта“ и да је ово период када деца крећу у школе – да је ово тренутак када почиње нови годишњи круг када треба свести рачуне са самима собом и погледати шта смо све учинили претходне године. Ако смо нешто сагрешили ту су покајање, исповест и молитва као начини да се исправимо и усправимо. На крају беседе нам је свима пожелео да полако узрастамо и да доспемо до Царства Божијега. Као и сваки пут, Литургија је окончана свечаним Владикиним изласком из храма током којег су појци у византијском напеву предивно отпевали „Многољетије“. Извор: Епархија жичка

Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић у интервјуу „Побједи“. Истиче да разговарати о томе не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, али да “то што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. “Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, казао је отац Велибор. На питање како гледа на понуду предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања, што би било формирање православне цркве Црне Горе, Џомић каже да се не слаже са констатацијом да је у питању платформа,. “Платформа је по свему различита од једне јавно саопштене идеје или става. Сасвим логично, није у питању ни својеврсна платформа. По мом мишљењу и доживљају, предсједник Ђукановић је изнио лични и партијски став, а то је далеко од платформе. Тај став ни у програму ДПС-а, ако се добро сјећам, није образлаган, нити је саопштено како се то има извести. Дакле, тај став није нов и више пута је до сада пласиран у јавност”, додаје он, Одговорно тврди да никада није разговарано на ту тему у Цркви, нити је такав дијалог отваран од представника државне власти. “Свако има право на свој став о неком питању, па и предсједник Ђукановић. Сигурно је да његова јавна функција таквом ставу даје додатну тежину и зато изазива пажњу шире јавности. Прије свега, морам да истакнем да чињенице, свима познате, јасно говоре да канонској Православној цркви у Црној Гори припада апсолутна већина православних вјерника и то је неупитно. Број грађана који припадају организацији која себе, без икаквог канонског покрића и упоришта, назива ЦПЦ је неупоредив у том погледу. Треба имати у виду да Црна Гора није једина држава у којој постоје канонска Православна црква и друге организације које саме себе сматрају за цркву. Идеја уједињавања или обједињавања, како је названа, и то са најважније политичке и државне адресе, нигдје у православном свијету није реализована. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској Цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, објаснио је он. Додаје да Црква није биро за признавање нација нигдје, па ни у Црној Гори. “Данас се нација везује за право појединца да се у националном смислу изјасни по својој слободној вољи и да тај исказ мијења без обзира да ли се то нама свиђа или не. Ми поштујемо свачију слободу, па и слободу и право човјека да вјерује или не вјерује у Бога. Прије би се рекло друго: да један дио државне организације упорно не жели да призна реалност да у Црној Гори постоји Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ. А да апсурд буде већи, 95 одсто свештених лица и 99 одсто вјерника наше Цркве су црногорски држављани. Међу њима има и оних који се изјашњавају као Срби и као Црногорци. Никоме од њих, а ријеч је о свештеницима и вјерницима, није тијесно у Цркви. Видим да то ових дана смета мом пријатељу адвокату Николи Мартиновићу кога, барем да ја знам, а мислим да знам, нико никада у Цркви није питао зашто долази на службе као Црногорац. Право питање је, дакле, да ли држава признаје своје грађане и саму себе”, наглашава координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. На питање под којим околностима би било могуће уједињење двије цркве, каже да је чуо раније од једног заговорника те идеје да то питање треба уредити на исти начин на који је ријешено питање ЦАНУ и ДАНУ. “То је дилетантски став који нема ниједну додирну тачку са канонским правом и предањем Цркве. Разговарати о овоме не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, како Ви то називате. То што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. Ко данас може, у име неког “обједињавања”, да призна епископски чин г. Дедеићу који никада није био епископ него свештеник као и ја, а уз то је у црквено-судском поступку лишен свештеничког чина и искључен је из цркве одлуком патријарха г. Вартоломеја? Остали у тој организацији немају канонско рукуположење за свештенике. Дакле, такво политичко уједињавање није могуће у Црној Гори не због тога што се то не свиђа неком патријарху, митрополиту или свештенику него најприје зато што нема канонског основа за то”, појаснио је он. Подсјетио је да ће Црква Влади, као и 2015. године, доставити аргументоване примједбе због којих траже да се акт као непоправљив повуче из процедуре и у атмосфери дијалога започне рад у складу са препорукама и упутствима из обимног и веома комплексног мишљења Венецијанске комисије. “Венецијанска комисија је у свом мишљењу била експлицитна у ставу да се мора покренути инклузивни дијалог са црквама и вјерским заједницама у раду на будућем закону. Прошло је већ два и по мјесеца, а дијалог није ни инициран. Не би ме чудило да и сјутра будемо оптужени да смо против дијалога. Погледајте само расправе ових дана око учешћа представника политичких странака у радној групи за изборно законодавство. Нама уопште није било ни понуђено, а ни омогућено учешће у радној групи за израду Предлога закона”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота. Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота. Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли. Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје. Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај. Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије. Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе. Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима . Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом. Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ријеч о Старом Завјету креће од чињенице да је оно дио Божијег Откривења, које је у цјелини натприродно, а дијели се на предањско и писано. Стари Завјет, као и Нови, распростире се на оба таква дијела. Међутим, Свето Предање је шири концепт етоса и живота Божијег народа у двије епохе, а Свето Писмо је динамично ограничени спектар Св. Списа. Када је ријеч о Светом Предању у Православној Цркви, његово становиште и ширину покушаћемо илустровати мишљу Николаја Велимировића, коју биљежи владика Атанасије Јевтић, а то је став да су „Светитељи живо Предање Цркве“[1]. Тај агиолошки и антрополошки приступ је најбољи илустратор ипостасности Савеза Бога са људима кроз домострој. У предговору превода житија Св. Серафима Саровског св. Николај описује његов доживљај благодати Светога Духа, свјетлости и радости усред снијега и зиме и додаје: „Ево, ово је суштина Православља“. Чувени њемачки теолог Харнак написао је књигу „О суштини хришћанства“. Прочиташ је сву, и опет не знаш шта је суштина хришћанства, а прочиташ ових неколико страница Светог Серафима, и видиш шта је суштина хришћанства. У том погледу питање инкорпорације књига Св. Писма Старог Завета у Православној Цркви проблем је стар колико и сама Црква. Као што је познато, основу канонских књига неопходних за богослужење и свакодневну употребу чинио је корпус „Писмо“ све до краја првог вијека. Њега је испунио и тумачио сам Господ Христос, а апостоли раширили све до нас, када данас у Цркви имамо једину праву ризницу чувања Св. Писма. Најбоље о Старом Завјету, у контексту испуњења у Новом, говори апостол Павле: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа“[2]. Овде, како примјећује Стергиу, апостол указује на закон као педагошки инструмент, све до доласка благодати када се установљава нов начин постојања. Ипак, то што је новозаветно испуњење рефлектовано, не само Писмом, не значи да „оно (Писмо) повезује Цркву и синагогу“[3]. О томе подробно пише Св. Јустин Философ и бори се против таквога мишљења, јер је Црква Нови Израил. Он сматра да Стари Завјет треба „формално одбацити са свим његовим тврђењима“[4], што се сматра антитезом првобитног јеврејског одбацивања Месије. Георгије Флоровски наглашава: „Нико не може да тврди да је истинити Мојсијев сљедбеник уколико не вјерује да је Исус Господ. Онај ко не препозна Исуса као Месију, као Помазаника Господњег, тај на страшан начин издаје сâм Стари Завјет“[5]. Тиме Флоровски само понавља становиште апостола и Св. Отаца да је Исус из Назарета спона два Савеза. У новозавјетном канону, који се закључује у шестом вијеку, разликује се историјски положај посланица у односу на Јеванђеља, њихова тематика такође. Многа истраживања библиста су утврдила да су посланице старије. У корист бржем формирању канона ишла је појава лажних учења (јереси). Писац најстаријег дјела новозаветног канона, Св. апостол Павле, у једној од посланица говори: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује... Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида.“[6] Овде видимо свједочанство о разликовању, још у првом веку, да се под Старим Завјетом подразумијевала збирка и канон списа старозавјетних, а под Новим Заветом апостол подразумева Нови Савез Бога са људима, јер се „стари у Христу укида“. У првим временима хришћанства појавила су се нека настојања да се Стари Завјет искључи из канона. Та учења предводили су гностици и маркионити. Проблем маркионита био је у томе што су одлучно одбацивали целокупно јудејско наслеђе и на тим основама саставили свој „избирљиви“ канон. Грешка је била очигледна, са несагледивим еклисиолошким последицама. Ништа мање негативно не дјелују ни гностици на овом пољу. Ипак, Црква у лику и дјелу Св. Отаца излази на крај са њима. Како су и говорили Оци јеретицима: „Ви не бисте ни имали Писмо, нити бисте се могли на њега позивати, да га Црква није сачувала и да она не сведочи да је то заиста жива и истинита Реч Божија“[7]. Атанасије Патролог рефлектује цјелокупно питање кад каже: „Не као да је Свето Писмо нека књига пала с неба, па би она сама требало нама да одлучује шта ћемо ми радити и како живјети. Јер да је Бог књигом рјешавао ствари, није требало ни да долази Христос, да живи са нама, да нас учи, страда и васкрсне... Зато је Христос Ипостасна Ријеч Божија и Дух Свети Утјешитељ уводи Цркву у сву истину Христових ријечи, дјела, науке, тајни...“[8] Стергиу наводи могућности да Црква буде оптужена за неразматрање других аспеката истраживања Старог Завјета: археолошко, културолошко, историјско и књижевно. Међутим, из поменутих разлога видимо да у одређеним историјским раздобљима, нарочито у првим вијековима гоњења, Црква остатак снаге преусмерава у другом правцу, а овим се питањима бави сходно приликама. Без Писма не би постојала теологија. Ранохришћанска заједница цјелокупно своје учење о Христовом Васкрсењу и другим истинама темељи на Старом Завјету. На акривичности светописамског језика, који је испуњење закона, пророка, типологије и др. у Христу, заснива се прво богословствовање. Сви древни писци често су наводили Стари Завјет; чак је и паганима вијест спасења проповиједана у контексту Старог Завјета. Флоровски наглашава: „Хришћанска порука није била напросто прокламација неких учења, него прије свега, порука о великим дјелима Божијим кроз вијекове“[9]. Хришћанство је нов смисао и начин постојања, оно је уједно испуњење и продужетак Старог Завјета, али и више од тога – оно се види искључиво у заједници - Цркви. Додаћемо и став више Отаца да је читав Стари Завјет „Протојеванђеље за Христа“. Видјели смо у ријечима апостола Павла најранија разликовања Старог и Новог Завјета[10]. У ком се контексту схвата један, а у ком други. Међутим, први пут о јудејском Писму, као Старом Завјету у литерарном смислу, говори се у списима Мелитона, епископа сардског. То нам биљежи црквени историчар Јевсевије (ЦИ IV, 26, 14). Дакле, код њега имамо потврду Старогс Завјета као канонске збирке списа, док се Нови Завјет први пут као збирка светих списа помиње „од стране једног антимонтанисте“ (око 192-193), што је такође забележио Јевсевије (ЦИ V, 16cc; уп. 16, 3: „еванђелске науке Новог Завета“). Довољно је кренути са изучавањем хришћанске теологије и наићи на нека од старозавјетних учења. Сваки покушај његовог избацивања био је осуђен на пропаст. „Сјенка будућих добара“, иако је сјенка, она је неодвојива од самих добара. Као што их је наговјештавала прије открића, тако данас та иста откривена добра прати као нераскидиви дио. На све то, овим редовима додајемо коцкицу у мозаику, ипак неопходну за схватање премостивости биполаритета, која се по ап. Павлу Христом (Црквом) укида: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор 5, 17). Извор: Српска Православна Црква