Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'непрестано'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је у недјељу, 22. августа, Божанствену Литургију у храму светих Кирила и Методија у Љубљани. На првој Литургији коју је као поглавар Српске Православне Цркве служио у Словенији саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Стефан и Анастасија знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу (Мт. 14, 22-34) позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за ”мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим”. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. Поглавар Српске Цркве казао је да су апостоли који су се укрцали на брод, како би прешли на другу страну Тиверијадског језера, имали намјеру да се у пустињи посвете молитви. ”Самоћа и пустиња, осамљено место је по правилу могућност сусретања са собом, али са собом пред лицем Божјим”, истакао је. Иако су били махом рибари, велика бура до које је изненада дошло, у апостолима је изазвала страх, све док нису угледали Господа који им је, ходајући по води, ишао у сусрет. ”Апостол Петар се, видевши тај чудесни ход по води, одједампут охрабрио. Олуја га је препала, а он, видевши Господа, би охрабрен, штавише одушевљен, и упути реч Господу: ‘Господе, учини да и ја могу да идем по води’. Господ је, једноставном речју, без много философирања и објашњавања да ли је то могуће или није могуће, убеђивања аргументима за и против, једноставно рекао: ‘Дођи’. А Петар je, исто тако једноставно, без много анализирања, без пропиткивања, без сумње, без потребе да му се покаже доказ како је могуће и насупрот законима природе ходити по води, одједампут ослоњен на веру и љубав, на веру у Бога, изишао из брода и почео да хода по води“, кaзао је патријарх. Према речима Његове Светости, и апостол Петар је, попут свих људи, попут нас који се шетамо од неверја, па од слабе вјере, кроз искушења, до чврсте и снажне вјере. ”Имамо понекад тако чврсту и тврду веру, а онда од те вере опет, браћо и сестре, наиђу тешкоће и искушења, појави се сумња, па чак и бунт, па преко слабе вере дођемо и до неверја. Тако и Петар, који је више пута показао да има пламену веру, да је спреман да да живот за Господа што је и учинио на крају свога живота. Али, бивало је и ситуација када наиђу искушења, као у Гетсиманском врту, да се одрекне Господа. Ево сада, имао је најпре страх па чврсту веру, јер изишавши из чамца ослоњен на ту веру и он је, и против природних закона, могао да хода по води. А онда се појавила сумња, онда се појавила не јеванђелска, не богочовечанска логика, него људска логика која хоће аргументе, хоће да види очима и опипа рукама. Тог тренутка је почео да тоне. Тог тренутка се показало да су природни закони јачи од човека. И заиста, иако смо освојили свемир и небеске просторе, све је то мало у односу на снагу и силу коју природа носи у себи. Овде је нагласак, као и увек у Јеванђељу, на Господу Христу. Тамо где је Господ присутан, тамо се непрестано дешава чудо. Тамо се непрестано побеђује поредак природе. Тамо живимо већ сада и овде тајном Царства небескога, а Господ је присутан свугде. Присутан је у нама”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. На дан Светога пророка Илије, 02. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Угљешу чији мештани славе храмовну славу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, свештеници у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу. У својој архипастирској беседи Епископ се обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе нека је свима благословен данашњи дан Светога пророка Илије. Прославили смо данас кроз Свету Литургију дивнога светитеља, светитеља Цркве Божије који је био чврст у вери и своме подвигу, чврст у молитви и велики пред Господом. То је оно што треба красити свакога од нас. Требамо бити чврсти у својој вери, да будемо испуњени љубављу, да изграђујемо мир и слогу. На све то нас позива и Свети пророк Илија, да изграђујући веру изграђујемо себе, своје биће и припремамо се за Царство Небеско. Идемо ка вечним добрима која су суштина нашега живота и припрема за други Христов долазак. Овде је предукус тога, Света Литургија је пуноћа свега, али свакако да у Царству Небеском је другачија димензија живота. У Царству ћемо бити непрестано у љубави и милости Божијој, близу Господа, грејаћемо се том љубављу којом Он греје целокупну творевину без обзира на палост и на њену грешност. Овај свети храм у Угљешу, драга браћо и сестре, подсећа нас управо на тајну љубави и жељу овога народа да изгради ову велику светињу. За услове у којима овде живимо ово је заиста велика светиња, велики храм Божији. Неко каже мали, али није. Можемо градити велике храмове, али узалуд ако нам је празно срце, ако љубави немамо и храм је празан. Овај храм је данас испуњен народом, испуњен је благодаћу народа Божијега. Зато се и зидају храмови, зато се подижу света места, да би се сабирао и узносио молитве Господу. Овај храм, драга браћо и сестре нас подсећа на ту тајну. На тајну јединства народа овога места, на његову жељу да има своју богомољу да би могли приносити Свету Литургију и Жртву од свих и за све. То је оно што нас као народ утврђује, оно што нас као народ штити и што нас припрема за тајну вечнога живота. Радујем се што сам данас заједно са вама, што могу да поделим радост данашњега дана. Увек се радујем када долазим овде, када видим да сви напредујемо заједно, да храм све лепше и лепше изгледа. Видим да су почели и завршни радови и ако Бог да ускоро ће бити и освећење овога светога храма, на понос овога места, на понос наше епархије и васколиког српског рода на овим просторима. Увек говоре да је велика љубав народа који гради храм, то је пред Господом велики народ, носи велики крст. Тако је и са овим храмом драга браћо и сестре. Када га осветимо, васкрсава за живот вечни и добија своју пуноћу. Свима онима који су се трудили, који су овде улагали свој труд да храм овако изгледа, нека и њима Господ да на првом месту здравља и љубави, нека изграђују слогу и мир као што су то чинили и до сада јер је то оно што нас као народ штити на овим просторима. Ако се сви поделимо онда нема благослова, нема ту јединства, нема слоге и нема оваквих дела која данас видимо, попут овог светога храма. Подела разара храм Божији, она га дели и одводи у једну другу димензију, а то је димензија пропасти и ништавила. Уколико смо сложни, уколико смо у љубави храм добија своју пуноћу, добија свој саборни карактер какав треба да има и какав нас је штитио кроз све векове и све историјске околности у којима смо били као и народ и као и нација. Црква Божија је увек била ту да крепи и снажи и утврђује наш народ у нашој православној вери. Нека би Господ дао да се сви крепимо вером Светога пророка Илије, да нам вера буде чврста и јака, да будемо велики пред Господом, а подвиг нашега живота да буде усмерен управо у духу подвига Светога пророка Илије. Еда би и ми осетили пуноћу љубави Божије, пуноћу тајне вечнога живота да би се удостојили видети лице Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде и нека свима буде срећна сеоска слава овде у Угљешу, да се ако Бог да и следеће године овде видимо у радости у весељу јер тако је то по вољи Божијој. Живели, срећни и благословени били! Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе Св. Атанасија Великог у храму посвећеном овом светитељу у београдском насељу Плави хоризонти. Патријарху Порфирију саслуживали су архијерејски намесник земунски протојереј – ставрофор Божо Бакајлић, протојереји Милош Стојановић и Владан Симић, јеромонах Сава (Бундало), ђакон проф. др Драган Радић и проф. Богословије ђакон Радомир Врућинић. Звучни запис беседе Св. Атанасије Велики је онај светитељ који је изрекао реченицу: „Да је Бог дошао у освај свет. Да је Бог постао човек, како би човек постао бог“, рекао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе поучавајући о догматској истини Христовог оваплоћења. „Рекавши то, знао је добро хришћанску веру. Знао је добро Православну веру. Знао је да је Бог нестворен, беспочетан, да Бога нико никад није видео, да Бога својим умом не можемо познати“, наставио је Патријарх Порфирије указујући да: „када је Св. Атанасије рекао да човек треба да постане бог, знао је да то никако не значи да човек може постати бог по својој природи. Него да човек својим начином живота, уколико је тај начин живота Јеванђељски, уколико је то живот који се труди да колико је год то могуће примени у свом животу заповести Божије, да онда човек постаје способан да учествује у пуноћи, у свему ономе што нам Бог дарује“. „Бог читавог себе дарује људима. Бог је непрестано са нама, али нажалост, ми често, чак и онда када смо у Цркви нисмо свесни те чињенице“, рекао је Патријарх Порфирије истакавши да: „не освећамо, не препознајемо да је Бог са нама. Штавише, ако немамо неке проблеме, ако немамо искушења онда на Бога заборављамо. А понекад идемо толико далеко да заборављамо и то да смо заборавили на Њега“. Св. Атанасије Велики је од наjраније младости своје мисли, своје читаво биће подредио Богу и тиме је спознао Јеванђелску истину коју нам откривају Свети Апостоли и коју Црква својим предањем чува до данас а то је да је Бог постао човек, рекао је у својој беседи Патријарх Порфирије нагласивши да је Бог то учинио не случајно него да би поделио са нама све оно што је наше. Бог је постао човек, нагласио је Патријарх Порфирије да би: „сишао и до најдубље тачке нашег постојања и да би ту онда изнутра, оно што је наш највећи проблем, оно што је наша највећа мука, оно што је највеће искушење, а то је смрт, да би ту изнутра обеснажио смрт. И својим васкрсењем победио тог нашег непријатеља, са нама и за нас, у наше име, имајући у својој личности људску природу. И тиме омогућујући да ми, када учествујемо у Његовом животу, а учествујемо кроз Цркву, учествујемо кроз Литургију Цркве, онда учествујемо и у победи над смрћу. Учествујемо, заправо, већ овде и сада у вечном животу.“ Све то је нама дато, закључио је Патријарх Порфирије напомињући да све то можемо и спознати дубином свог бића, просвећеним умом и чистим срцем. Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је са верним народом и свештенством пресекао славски колач. Извор: Радио Слово љубве
  4. Са портала "24 sedam" преносимо Божићни интервју са младом уметницом Јеленом Томашевић која је говорила о Божићу као празнику породице и делатно показане љубави према Богу и ближњима. Певачица Јелена Томашевић и њен супруг, глумац Иван Босиљчић, одувек су изузетно поштовали празничну традицију, којој уче и ћерку Нину, па ће и ове године за Божић испратити радосне обичаје, пре свега у духу породице и молитве. Међутим, овај 7. јануар неће провести ван Београда са својим родитељима, због ситуације са коронавиром, али се Јелена зато у разговору за 24седам подсетила празника из детињства, као и утицаја који су на њу имали колико родитељи, толико и бака и дека. – Увек сам прослављала Божић са својим родитељима, старијим братом Дарком и са својим деком и баком. Поштовали смо све обичаје, а заувек ћу памтити бакину цицвару, јело које је обавезно спремала за сваки Божић. Са Нином прослављамо сваке године, учимо је да своју веру чува и слави, а туђу да поштује. *Шта вам је најлепше на Бадње вече и Божић? – Најлепше ми је породично окупљање на Бадње вече, уношење бадњака и сламе у кућу, а на Божић – литургија и сви обичаји у кући. *Kолико сматрате да су верски празници важни за породицу? – Сматрам да су верски празници битни не само због окупљања породице, већ и да би се у тим данима посебно сетили нашег предачког наслеђа. Свети оци кажу да на наш духовни живот поред различитих фактора, утичу и животи наших предака и да су они уткани у нас, зато је битно да се молимо за њих исто колико и за живе и да одржавамо оно што нам је записано у генима *Kо је вас највише научио вери, верским обичајима и одласку у цркву? – Моји родитељи и бака и дека су прослављали све православне празнике и то је био најлепши утицај који су имали на мене. Kако сам одрастала, сама сам наставила да продубљујем свој однос према духовности, молитви и према Богу. Труд да се уреди духовни живот је највећи знак поштовања и љубави према самом себи, а самим тим и према целом свету. *Да ли је Иван укључен у спремање божићне трпезе? Да ли ви месите чесницу? – Нина ми је највећи помоћник у кухињи када месимо чесницу. Осим што меси са мном, она воли да стави новчић, дрен, пшеницу… *Да ли ћете негде путовати? С ким се дружите током празника? – Волимо да за Божић будемо са нашим родитељима. Тако се вратимо у детињство, а Нина ужива када смо сви заједно. Ове године ћемо ипак прославити сами код куће, због актуелне ситуације, у нади да ћемо већ Васкрс славити заједно. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника. Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Камариариса и Харалампоса Хораитиса. У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија. „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“. Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“. Извор: Хиландар
  6. У навечерје празника Светог свештеномученика Петра дабробосанског, 16. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Светониколајевског храма у Котору, емитовано је уживо шеснаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор догматике и патрологије у Цетињској богословији Светог Петра првог митрополита и чудотворца цетињског. Уметнички гост био је ђакон мр Михајло Лазаревић, диригент Српског Пјевачког Друштва "Јединство" - Котор, 1838. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела служењем Молебана Пресветој Владичици нашој Богородици, који се према богослужбеној пракси у Котору служи у данима Светоуспенског поста. У служењу молебана проти Немањи саслуживали су сви которски свештеници уз милозвучно појање Српског Пјевачког Друштва "Јединство". Након служења молебана прота Немања Кривокапић је говорио управо о овом молебану који је богослужбени бисер которске парохије. У првом делу емисије настојатељ Саборног храма у Котору упознао је наше гледаоце са свим храмовима који се налазе на которској парохији, као и са свим знаменитостима овог древног града и Црквене општине која је по много чему јединствена и посебна. Према речима проте Немање при парохији которској веома успешно делује школа Веронауке, сведочећи на тај начин да су Господу најмилије молитве које деца из чистога срца произносе молећи Божји благослов. Наш уметнички гост ђакон мр Михајло Лазаревић који умјетнички руководи СПД “Јединство” од 1994, а који је и професор у Музичкој школи у Котору и Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио је о историјском континуитету овог знаменитог Пјевачког Друштва које је бисер уметности у Боки Которског, па и шире. Поред мешовитог хора, ђакон Михајло нас је упознао и са мешовитим и дечјим хором. И поред чињенице да је целокупна емисија посвећена спомену на великог и незаборавног оца Мома Кривокапића, други део наше емисије посебно смо посветили конкретном причом о овом служитељу олтара Божјег који је пола века служио у Котору, а чије ће име остати златним словима записано у историји наше свете Цркве. Казивајући сведочанства о лику, делу и узвишеном свештеном служењу проте Момчила, отац Немања Кривокапић је посебно истакао да је полувековно служење которског проте било ревносно, храбро, постојано, плодоносно и успешно. Плодови служења оца Мома пројављују се данас. Његова мудрост и храброст, спремност да безрезевно дели савете и знање, али и спремност да на свом пастирском служењу носи и терет народа, данас показују плодове чинећи нас радосним што смо стасавали и живели уз таквог човека, истакао је прота Немања Кривокапић. Говорећи о изненадном упокојењу протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, наш гост је нагласио да је васколики протин живот био велико чудо, па тако и његово упокојење. Овај сегмент разговора поткрепили смо видео прилогом сведочанства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је казивао о осмеху на лицу упокојеног проте. "Ових дана се упокојио наш отац Момо Кривокапић. Сахранили смо га и опојали у Котору, сада у четвртак. Очевидно да је отац Момо један од тих свједока својим животом, својим срцем, умом, својом проповјеђу, својом вјерношчу Христу. Један од савремених свједока Живога Господа. Гледајући га упокојенога видио сам на његовом лику чудесни осмијех. Када га је задесио час смрти он се осмијехнуо и тај осмијех је зрачио са његовог лика. Када смо у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима поново скинули поклопац са њега да отпјевамо "Христос Воскресе", тај чудесни осмијех је био на лику упокојенога, заиста упокојенога оца Мома", посведочио је Митрополит црногорско-приморски. На самом крају емисије прота Немања је упутио пастирску поруку нашим гледаоцима, присећајући се Светописамских речи које је прота Момо често волео да понавља. Отац Немања је упутио следећу пастирску поуку: Не бојте се и радујте се! То је оно што је отац Момо често говорио. Дакле, никада да се не бојимо, већ да у свему будемо радосни. Подсећао је увек и на оне речи Спаситеља: Без мене, не можете ништа чинити... Али је увек допуњавао речима Апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! У погледу реализације ове емисије посебну благодарност упућујемо техничком тиму - Андреи и Марку Севаљевић, на професионалном раду и свим техничким детаљима који су учинили да са техничке стране емисија буде реализована на завидном нивоу. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. У емисији Живети по Јеванђељу ђакон Мирослав Стојановић, парохијски ђакон Светосимеоновског храма у Ветернику, говорио је о Великој гозби на коју нас Господ непрестано позива. Емисија је на програму Радио-Беседе емитована 2. јануара 2020. године. Водитељ је ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару сабрало се мноштво верног народа. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеног братства зајечарског Саборног храма. Епископ је окупљенима говорио о Крштењу Господа Исуса Христа, када се Бог пројавивши сва три своја лица јасно указао људима. Владика је истакао да је свака Литургија својеврсно богојављење јер нам се јавља живи Бог и даје нам се Господ наш Исус Христос Телом и Крвљу Својом. „Ми имамо још једно богојављење данас актуелно, а то је управо пробуђени народ у Црној Гори где се пројављује сила Божја у верноме народу. За оне који желе да виде, довољно је то што народ излази на улице молитвено, смирено, достојанствено и храбро, управо онако како се Господ некада појавио пред својим неправедним судијама“ – рекао је владика. По завршетку свете Литургије, у цркви је извршено велико освећење богојављенске воде након чега је уследила свечана литија до Попове плаже на Црном Тимоку где је организовано пливање за часни крст. Ове године је за часни крст пливао 21 такмичар а захваљујући витешком поступку мушких такмичара који су јој дали велику предност, победу је однела једина дама међу пливачима – Ивана Милојковић. Епископ тимочки г. Иларион је победници уручио богојављенски крст а у име Града Зајечара градоначелник Бошко Ничић је даривао златник и новчану награду. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  9. Ј О В А Н ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Рођење Господа Исуса Христа је историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и узнемирио многе у Израиљу и Римској империји. Анђели и пастири славе Га у Витлејему, мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се доласка праведног судије. А ми верујући радујемо се овом празнику безмерне љубави Божије, јер нам се на данашњи дан у граду Давидову роди Христос Господ (Лука 2, 11), Емануил, што ће рећи: са нама је Бог (Матеј 1, 23). Ову велику Тајну оваплоћења Бога Логоса, скривену од постања векова (Јован 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији у божићној химни мира и љубави: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Придружују им се мудраци са Истока, сабирајући небо и земљу, анђеле и људе, све народе земаљске око Богомладенца Христа у Цркву Бога живога: Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог. Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ (2. Коринћанима 6, 16). Божић нас непрестано подсећа да размишљамо о свему што је Господ Исус Христос учинио за нас, својим рођењем и животом међу нама, па страдањем, васкрсењем, вазнесењем и све до пребивања у Цркви након силаска Светог Духа на апостоле. Увек нас овај празник позива на живот у којем је Господ Исус Христос средиште. Велика је радост сваког човека када се Христос усели у његово срце. Добро је то за појединца, али и за оне који су у његовој близини, јер и они бивају удостојени радости која долази од блискости са Христом. Ако је неко, на пример због лењости, ускратио себе блискости са Господом, и његов ближњи је на губитку. Због овога, увек, а посебно данас на Божић, замолимо Господа Исуса Христа да се усели у нас и постане смисао сваког човека, сваке породице, сваке заједнице чији је заштитник данашњи празник. Овај смисао Божића захтева од нас да се споменемо сваког човека, да га прихватимо као брата, нарочито ако је он у руднику, у хладној кући, за празном трпезом или у невољи и муци. Заједништво Божића треба да нас води у заједницу вишег реда, када се у Цркви молимо једни за друге када се сједињујемо са Христом у светом причешћу. На ово нас, најпре, позива Богомладенац Христос. Божић је велика тајна, али се она открива свакоме по мери вере и труда за сопствено спасење и спасење ближњих. Овај пут не тражи сазнавање небеских тајни и онога што је скривено, што се односи на имагинарну будућност. Најпре веруј и испуњавај заповести, очисти своје срце и занемари баналност радозналости. Тако се, независно од наших нагађања и слутњи, не случајно, догодило и Оваплоћење Исуса Христа. Божић је дело промисла Свете Тројице када нам се Бог открио по мери нашег узраста, наше вере. Ако је Васкрс најјаснији хришћански празник, Божић је најнепосредније доживљен. И зато је Рождество најдубља инспирација у свим областима духа и цивилизације. Прорoштва Старог завета то на сваком месту истичу, док Нови завет непревазиђено јасно потврђује. Разјашњавају га свети Оци и богослови, о њему узвишено певају химнографи и мелоди, да би га најаутентичније доживела народна побожност у сећању, богослужењу и обичајима. То је неописива и неисцрпна ризница – од века скривене тајне – која постаје свечовечански, васељенски посед, али и сваког човека, сваке душе понаособ. Дух света и ово наше доба одвајају и удаљују човека од суштине празника, па се празничне манифестације најчешће одвијају изван његовог светотајинског смисла и тако заборављамо црквени садржај и смисао Божића. Али, за оне који желе и воле да духовно доживе Божић, и истовремено очисте своје срце узвишеним и чистим стиховима богослужбених химни, долазак Божића представља једини смисао данашњице. Жељно ишчекују поруку анђела: Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лука 2, 11), иза које следи спасоносна химна: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Тада ширимо своје срце, без оклевања и помисли сумње, па подржавамо пастире, препознајемо глас анђела и Божију поруку и хитамо да се поклонимо великом Богу, неометани од даха нашег времена. Рођење Христово најјасније се очитава у срцу човечијем, на шта превасходно указују Оци Цркве, као на пример Свети Максим Исповедник: “Слово Божје, Које се тада родило у телу у Витлејему, рађа се духом драговољно, из човекољубља, код оних који то желе. И постаје одојче и себе уобличава у њима кроз врлине. И појављује се онолико колико зна да то може да види онај ко Њега прима… Гледајући са мудрошћу силу тајне, апостол Павле каже: Исус Христос је исти јуче и данас и у векове векова, јер познаје да је тајна увек нова и никада не застарева када се у уму доживљава.” Христос се непрестано и свуда рађа. Рађа се и у мраку наших страсти и у ћутању човековог срца. И ми не можемо знати са колико вапаја и кроз какву борбу и агонију пролази човеково срце да би се у њему родио Христос. Битка се води и дању и ноћу. И нико не може да зна стремљења човекове душе, његову молитву: Господе Исусе Христе, дођи и усели се у нас, не може да зна ону чудесну тајну што се свршава у човеку благодаћу Христа који се рађа. Од дана историјског Христовог рођења па све до данас, многи Божији изабраници постадоше светитељи. Они су одувек били смерни поклоници Христови који су непрестано, уз болну борбу, подвиг и молитву, чистили пећину свог срца да би били рођени од Христа и христоносци. Они сами, њихово стремљење, њихов живот и њихов пример показују нам пут и начин на који треба да доживљавамо ово натприродно чудо, отварају нам врата и радост раја унутар пећине. Божићни тропар почиње стихом Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Отац Александар Шмеман ове речи тумачи на следећи начин: Рођење Христово омогућава просвећење разума јер је обасјало свет светлошћу. И људски разум, пре или касније, окренуће се извору разума и светлости, окренуће се Богу који је дошао у свет ради човековог спасења. А најважнију поруку Божића слушамо сваки дан у цркви кроз анђелску песму: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај и неба и земље. Упитаће неко, какав мир, каква воља и међу каквим људима? Црква увек одговара – јеванђељски, Божићни, Божански Мир који се роди у Витлејему јудејском. Мир само доноси новорођени Богомладенац Исус Христос. Он сам јесте Мир Божији међу нама. Препознајемо Га, прихватамо Га и нека Он постане наш Мир у немиру овог света! Добру вољу међу људима доноси овај Божански Мир. Данашњи недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показује одсуство Мира Божијег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, неопходно је најпре успоставити лични мир са својим Богом, нашим Богом. Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз вапај апостола Петра: Господе, спаси ме! Онда ћемо лако, као деца Божија, као народ Божији, као браћа и сестре, успоставити и добру вољу и мир међу собом. Ми се увек молимо Богу Мира за мир у отаџбини нашој и у целом свету, за мир међу нама. Ширећи мир, потврђујемо да верујемо у Бога Мира. И не заборавимо да мир зависи од сваког појединца. Зато нас Свети апостол Павле и опомиње: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Римљанима 12, 18). Мир започиње у човеку, па се шири на друштво. Али и немир почиње у човеку да би се раширио на друштво. Свети владика Николај се питао како народи излазећег сунца имају мир, а народи залазећег сунца – немир? Дошао је до одговора да су разлог решена и нерешена питања живота. Сви желе мир, али мира никад мање, ни у душама нашим, ни у целом свету. Живимо у времену када су праве вредности обезвређене и омаловажене, у времену када, нажалост, зло потире добро, када немир надвладава мир. Људи данас много говоре и пишу о миру, настоје да се мир усели у људе, али њега је све мање и мање у људима. Зашто човек данашњице нема мира у себи и око себе? Последица је то мишљења да мир треба да дође сам од себе и да земља и овај свет могу донети прави мир и спокојство. Међутим, мира нема без Бога, јер је Спаситељ у свом Јеванђељу рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јован 14, 27). Када човек јеванђељске истине доживљава са радошћу у Господу, када све своје бриге молитвом и мољењем преноси на Њега, онда у душу силази Мир Божији који превазилази сваки ум. То је мир који ум људски ни замислити не може, а камоли остварити и доживети човек без Бога. Прави мир долази од осећања вечне истине, од осећања Бога живога, истинитог и бескрајно човекољубивог. Тај и такав мир доноси нам Божић и Богомладенац Христос. Славећи Божић морамо знати колико нас Бог воли и да је Бог, који је све створио, постао човек због нас, да се због нас родио и дошао у овај свет. И зато је Божић права прилика да човек постане бољи. Божићна радост долази да дā меру и смисао животу сваког искреног хришћанина. Нажалост, овај смисао ће изостати ако се удаљавамо од себе и настојимо да за наше нехришћанско живљење изговор тражимо у манама другог, у недостацима ближњег. Замолимо Богомладенца Христа да нам помогне да препознамо у себи просвећеност мудраца, чистоту Јосифове вере, радост пастира који су угостили Богомладенца Христа. Угостимо и ми Христа вером, љубављу, милосрђем, поштењем и добортом. Поклонимо Му се, јер је изволео да се роди као један од нас, а све због нас и ради нашег спасења. Поклонимо Му се због Његове неизмерне љубави према свему створеном, а нарочито према човеку. И радујмо се и ове године Новорођеноме у нади да ће да загреје срца наша и да ће снагом моћи своје помоћи да се у душама нашим рађа оно што је богоугодно, што је добро, честито и постојано, да ће се у нама зацарити Мир Божији, Правда Божија, Љубав Божија. Са овим мислима и молитвама Богомладенцу Христу, драга наша децо духовна, и са жељом да вам свима Божић донесе радост и утеху, мир и љубав, да нас Божић сабере једне са другима, поздрављамо вас сверадосним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2020. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом, Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  10. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин на празник Успења Пресвете Богородице служио је свету архијерејску Литургију у Дрежнику код Ужица. Саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Драган Тимотијевић, протонамесник Душан Томић, протођакон Александар Грујовић и ђакони Младен Стевановић и Јован Тимотијевић. У току свете Литургије Епископ је одликовао чином протојереја старешину храма Успења Пресвете Богородице свештеника Драгана Тимотијевића, док је ђакона Младена Стевановића рукоположио у чин презвитера. После освећења славског колача епископ Јустин се обратио сабраном народу. Подсетивши на узвишеност свештеничког позива и службе, Владика је указао на свештеничку службу у Старом завету и изабрано племе Левијево из којег су долазили старозаветни свештеници, као и на улогу свештенства у време Светог Саве. -Наш народ јесте побожан, али да би ојачали своју веру дужни смо да долазимо у Цркву, да постимо, да се исповедамо и причешћујемо. Ми се тако облачимо у благодат Божју. Није довољно да дођемо само на славу храма и током године неколико пута. Потребно је непрестано да се трудимо и узрастамо у Господу. За оно што је некада било свето и важно сада кажу да није - да су то примитивна схватања. Бог има важност у свим временима, јер је Он вечан. Ми који смо Божји, крштени и миропомазани, не дозволимо да живимо као незнабожци. Дужни смо да се обучемо у благодат Божју и да дате нам свете тајне примимо у себе како бисмо у животу све лакше подносили, беседио је владика Јустин. -Успење Пресвете Богородице је празник Њеног уснућа у Господу. И она је прошла капију смрти, као и сви ми, али није могла да остане у смрти, јер је њена утроба носила Животодавца Бога. У овом свету све пропада и трули, сем онога што у себи има Господа Исуса Христа који је васкрсао из мртвих. Управо ови догађаји нама православнима дају потребну снагу и бодре нас, закључио је владика Јустин који је указао на велики и важан јубилеј - 90 година храма Успења Пресвете Богородице у Дрежнику који је сазидан захваљујући великом труду митрополита Јосифа (Цвијовића). Епископском граматом у ред црквених добротвора уврштена је гђа Нада Обрадовић, приватни предузетник из Ужица. Извор: Инфо служба СПЦ
  11. Село Бабине надомак Пријепоља дочекало је и свечано прославило храмовну славу свога храма Свете преподобномученице Параскеве – Трнове Петке. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету aрхијерејску Литургију уз саслужење пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, пароха пљеваљског протојереја Николе Олића и протођакона Николе Перковића. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве предвођени својим Епископом сви су пошли у трократни опход око храма уз појање молитава заштитници храма Светој преподобној Параскеви, Господу и Богородици и читање одељака из Јеванђеља Господа Бога нашега Исуса Христа. Да нису заборавили своје претке који су им омогућили ову благодет коју имају у садашњем времену, становници Бабина су показали и тиме што су сакупили на једном месту имена свих погинулих у току Првог светског рата из њиховог села и за њих су са својим Епископом узнели молитве Богу да добри Бог упокоји њихове душе где све праведне и честите душе почивају. На крају је испред храма пререзан славски колач и освећено славско жито. Дирнут слогом и љубављу коју су показали Бабинци, Епископ Атанасије је похвалио њихов добар пут којим ходе: – Сабрани народе Божији, честитам свима вама окупљеним овде у Господу из разних крајева, из Бабина и oколних села, из Бобова, Кратова, Челебића, из Шумадије, из целе Србије, из Босне и Црне Горе. Једна од најхуманијих, најкориснијих, најлепших појава у нашем народу јесте саборовање у Господу, саборовање при храмовима Божијим. Саборовање око онога што је Божије је најчистије, најправедније и најкорисније, оно је вечно, непропадљиво. – Ово наше данашње сабрање у себе укључује више ствари. Призвали смо Божије име, Оца, Сина и Духа Светога, име Пресвете Богородице, Светих апостола, свих Божијих угодника. А то значи да су и они овде окупљени са нама. Призвали смо из рода нашега оне најдостојније, оне који су најчасније носили српско православно име. Данас смо помињали и имена ваших сродника који су пострадали на солунском фронту. Самим тим ово наше сабрање њих све сабира овде са нама. Ово наше сабрање има задатак да памтимо оно што је најбоље у роду нашем и да то никад не буде заборављено. Најбоље особине нашег народа да буду запамћене и да их опонашамо и практикујемо непрестано. – Они који су најстарији да сачувају до краја оно што је најбоље у нама, они који су у највећој снази да то најбоље одрже а они који тек расту да се томе најбољем уче. То је задатак оваквих саборовања као што је овај данас на овом дивном месту, поучио је Епископ Атанасије присутни народ. Сви сабрани, и домаћини и њихови гости из села Бобово, Челебићи и Кратово збратимљени са Бабинама, као и остали пристигли из разних крајева Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине пришли су затим да узму славско жито и парче славског колача а онда су прешли за заједничку трпезу. Домаћин овогодишње славе г. Славко Соколовић родом из Рогатице који од 1992. г. живи у Чачку, приредио је са својом породицом славски ручак за све присутне. За домаћина славе за идућу годину јавио се г. Миломир Лојаница из Бабина. Након заједничког ручка на бини постављеној испред храма приређен је културно-уметнички програм. Извођачи су били здравичари, певачи изворних песама, певачке групе, гуслари, из братских села али и уметници из Мојковца, Шавника, Увца и других места. Уз диван програм старији су оживели сећања на некадашња саборовања а млади научили нешто од обичаја и традиције свога народа са задатком да то продуже и очувају. Извор: Епархија милешевска
  12. Доносимо омилију презвитера Игора Балабана пароха цетињског изговорену на Светој литургији, коју је на другу недељу по Духовима, у недељу 30. јуна 2019. године служио у Влашкој цркви на Цетињу. За певницом су појали Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије и чланови хора „Његош“. У свом надахнутом литургијском слову отац Игор је нагласио да су саборност, радост и љубав у Господу имератив хришћанског живота, као и да је хришћански живот непрестани ход Христовим путем. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије рекао је вечерас да је покајање једина шанса, једина перспектива за човјеков духовни и нормалан живот јер је оно непрестано преображавање. "Покајање, у ствари, јесте радост, покајање је радовање", истакао је митрополит Порфирије на предавању у Бијељини о теми "Покајање", којим је завршен овогодишњи великопосни циклус предавања пред Васкрс. Митрополит Порфирије је рекао да је покајање унутрашњи, дубински процес преображаја који подразумијева спознају да се на неки начин скренуло са пута који води ка Богу. "Послије те спознаје и констатације да смо скренули са пута здравим начином постојања, слиједи осјећање дубинске потребе да се вратимо том путу", каже митрополит Портфирије. Митрополит загребачко-љубљански истакао је да покајање отуда јесте стање које "у исто време подразумева тугу због сазнања да радост и пуноћа живота долазе само из те заједнице с Богом, а да се одступило од ње. "Међутим, у исто време осећамо и радост зато што оног тренутка кад смо пожелели да се вратимо Богу, већ сама та жеља наша отвара пут доласка Бога, благодати Божије и љубави у нашу душу и у наше срце, а та благодат и љубав нас потпуно релаксира и ослобађа сваке муке коју производи погрешан начин живота", рекао је владика Порфирије. Он је додао да стога свети оци говоре о покајању и покајање називају "радосном тугом". Говорећи о исповијести, као некаквој духовној истрази, митрополит загребачко-љубљански је рекао да је то "унутрашња потреба јер сваки грех није ништа друго до својеврсна болест". "У исповестим указујемо на наше болести духовне, на ране које смо нанели себи грехом и износимо то пред Бога, очекујући да он као најбољи могући хирург, благодаћу својом исцели рану. Будући да је он љубав не постоји та рана коју сами себи можемо нанети, а да Бог љубављу својом неће исцелити", рекао је митрополит Порфирије. Према његовим ријечима, не постоји тај гријех који Бог не може и неће опростити. "Кад имамо потребу тад се исповедамо, а не када нам је то неко наредио", каже митрополит загребачко-љубљански. Он је поручио да је покајање једина шанса, једина перспектива за човјеков духовни живот, нормалан живот, јер је оно непрестано преображавање. Митрополит Порфирије истакао је да покајање није само психолошко стање, већ да обухвата читаво биће, као и да је оно, "у ствари, прихватање руке Божије, јер нема човека који не греши нити има човека који није свестан да је грех грех". "Само, има људи који свесно потискују грех и беже од њега и наравно гомилајући га у најдубљим дамарима свога бића, стварају себи највећег непријатеља", рекао је владика Порфирије. Он је нагласио да гријех "разара, дезинтегрише биће". "Али, када идемо путем покајања значи да идемо путем спасења, а спасење није ништа друго до исцелење, односно спајање свих наших разбијених фрагмената", поручио је митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске, који води свештеник Синиша Шаренац, пред Васкрс традиционално организује великопосни циклус предавања, а овогодишњи је почео 4. априла предавањем "Милош Црњански и српска традиција", професора Мила Ломпара. Сва предавања одржавана су четвртком у Епархијском духовно-културном центру. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. У недељу, дана 2. децембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља светог пророка Авдију, мученика Варлаама и преподобног Јоасафа, Епископ Херувим је началствовао Светом службом Божијом у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Архипастиру су саслуживали: протонамесници Ненад Лазић и Драгослав Шалајић, пароси тењски, јереј Далибор Зарић (Епархија бачка), и ђакони Срђан Лукић из Борова Насеља и Предраг Јелић из Даља. Након што се верни народ причестио уследило је освећење Часног Крста који ће красити овај храм и подсећати људе на Царство Небеско које им је Господ припремио. Епископ Херувим желећи да поучи верни народ прозинео је следећу богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која се излила. Божја милост се излива кроз све векове у историји наше Свете Цркве када год се служи Служба Божија. Данас смо имали велики благослов да можемо на овој Светој Литургији да освештамо крсно знамење које ће бити постављено на куполи нашег светог храма. Ово крсно знамење ће сведочити светлост Васкрсења и светлост Истине које само крсно знамење са собом носи. Велики је дан што смо данас овде и што је овај храм полако почео да се обнавља и да задобија ону светлост и красоту која припада свакоме светом храму. Храм Божији је место молитве, дом љубави и милости Божије која се непрестано излива на сваког човека који долази у свети храм са љубављу, са страхопоштовањем и са вером. Са вером да је Бог ту присутан и да Бог твори чудеса овде на земљи. Бог и твори чудеса данас овде на Светој Литургији јер смо се сабрали и сјединили у Телу и Крви Христовој, и ова наша дечица и сви људи који су приступили Чаши. То је печат, то је тврђава наше вере, оно што нам је Господ оставио да се ми непрестано причешћујемо Телом и Крвљу. То је налепши Дар који је Бог оставио човеку. У томе Дару нам се отварају истине, путеви нашега живота у овом огреховљеном и обремењеном животу. Ту се сусрећемо са Господом, и Господ нас милује и прима у своје наручје као најбољи Дародавац нашега живота. Он нам је даровао Живот, а ми требамо у овоземаљскоме животу да га умножимо врлинским животом, да га умножимо Јеванђељем и чињењем дела која су достојна човека, а никако творећи и чинећи дела која нису достојна тога Дара. -Период Божићног поста у коме се налазимо упућује нас на преумљење и указује да непрестано требамо да стражимо над нашом душом. Требамо сузама да омивамо грехе своје. Сваки човек је грешан, безброј је грехова које чинимо свакодневно, не само ви народе него и ми свештеници. Страсти нас одвлаче од љубави Божије, али Бог даје покајање и пост као моћно средство којим управљамо свој ум ка Господу. Кроз свете службе Божије и току поста који је пред нама треба да се причешћујемо Телом и Крвљу да бисмо осетили љубав Оваплоћења коју је Бог излио на овај свет. Господ је као најбољи Дародавац знао шта значи то када човек живи у заједници и управо нам је зато оставио Тело и Крв Христову као печат и тајну наше вере. -Нека би Господ дао да сте благословени и да се овај наш храм обнови и засија светлошћу Васкрсења и нека се благодат Божија усели у њега, од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост сабрања верног народа у Тењи настављена је за трпезом љубави у парохијском дому овога места. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму.Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“. Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности(Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде. св Григорије ПаламаДобротољубље Том V https://dodjiividi.blogspot.com/2018/10/blog-post_28.html#more
  16. Нека нико не мисли, браћо моја Хришћани, да једино лица свештеничког достојанства и монаси имају дуг да се непрестано и стално моле, а не и световњаци. Не, никако. Сви ми, Хришћани,дужни смо да свагда пребивамо у молитви. Јер, погледајте шта најсветији патријарх цариградски Филотеј пише у житију светог Григорија Солунског.Светитељ је имао вољеног пријатеља, Јова, веома припростог, али веома врлинског. Разговарајући једном са њим, владика је рекао да сваки Хришћанин треба стално да се подвизава у молитви и да се непрестано моли, као што је заповедио апостол Павле свим Хришћанима: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). И пророк Давид, иако беше цар и премда се бринуо за цело своје царство, говори о себи: Провиђам Господа преда мном свагда (Пс. 15, 8), тј. свагда мислено гледам Господа пред собом у својој молитви. И Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им да треба у молитви да помињу име Божије чешће него што удишу ваздух. Говорећи још многе ствари своме Јову, светитељ је још додао да, повинујући се заповестима светих, ми не само да сами свагда треба да се молимо, већ да и друге учимо молитви – и монахе и световњаке, и мудре и просте, и људе и жене и децу, подстичући их да се непрестано моле.Слушајући га, старцу Јову се учинило да се ради о новој ствари, те је почео да се препире, говорећи владици да је непрестана молитва ствар само подвижника и монаха који живе изван света и његове сујете, а не световњака који имају много брига и послова. Владика је навео нова сведочанства која потврђују наведену истину и нове непобитне доказе, али се старац Јов није убедио. Потом је свети Григорије, избегавајући многословље и препирку, заћутао, те је сваки пошао у своју келију. Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму.Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“. Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности(Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде. св Григорије ПаламаДобротољубље Том V https://dodjiividi.blogspot.com/2018/10/blog-post_28.html#more View full Странице
×
×
  • Креирај ново...