Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'немају'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. Сајт Зелена учионица, поводом једног текста о стању у просвети, објавио је одговор једног наставника, који преносимо: Поштована „Мама”, Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи. Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише. Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога. Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује. Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом… Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази. На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”… Момчило https://zelenaucionica.com/odgovor-na-tekst-pismo-mame-iz-arandjelovca-prosvetnim-radnicima/
  2. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин служио је у недељу, 25. октобра/7. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору. Преосвећеном eпископу Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке, као и протонамесник Радоје Мијовић, парох у Бору, у Епархији тимочкој. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала о васкрсавању из мртвих сина удовице из Наина, Преосвећени владика Дамаскин је протумачио поменути јеванђелски догађај и истакао: „Овај јеванђелски догађај који смо чули, треба и нас, овде сабране у овом предивном храму посвећеном светом Георгију, да подстакне да и ми морамо да размишљамо на тај начин, да имамо вере у вечни живот. Јер, по томе се и зовемо хришћани, зато што верујемо у Христа, верујемо у Његово Васкрсење, као залог нашега, односно свеопштег васкрсења. Зато ми хришћани нисмо људи који немају наде. Ми не плачемо за нашим ближњима као они који немају наде. Ми, сабрани овде, у овом светом храму, морамо да се молимо Богу, као што су се молили и свети апостоли, да нам Бог дометне вере. Јер никада и нама није довољно вере и често у своме животу и падамо и устајемо. Није страшно то ако паднемо. Страшно је ако не желимо да устанемо. Бог нам је у светој Цркви Својој дао све оно што је неопходно за наше спасење, па и ту тајну, тај лек, а то јесте лек покајања, лек преумљења, лек новог, другачијег живота, живота по Христу. Нама Господ даје могућност после свете Тајне крштења да се поново покајемо, да обновимо ту благодат Божју, крштењску, коју смо добили на светом крштењу.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени епископ Дамаскин је рукоположио у чин ђакона Александра Шарчанског, катихету из Сомбора. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Сјећајући се предбожићних дана из прошле године када је наш вјерујући народ високо уздигнуо барјак своје вјере за одбрану светиња, изражавамо велику благодарност свима који су на било који начин подржали Српску Православну Цркву у њеној оправданој борби против дискримнаторног Закона о слободи вјероисповијести и неправде којој је била изложена од стране бивше власти. У вези бројних објава на друштвеним мрежама да ће се ових дана организовати аутолитије поводом прошлогодишњих немилих догађаја у Скупштини Црне Горе, обавјештавамо све православне вјернике и укупну јавност да те најаве нијесу организоване од стране Цркве нити имају њен благослов. Не видимо разлог за организацијом манифестација ове врсте с обзиром да су дани поста и припреме за празник Рођења Христовог и да државни органи управо раде на измјени горе поменутог закона. Такође, ових дана су на снази епидемиолошке мјере које нас обавезују да водимо рачуна о здрављу својих ближњих. Нека Богомладенац Христос чији ћемо празник Рођења ускоро прославити донесе сваком божански мир и добру вољу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Митрополит Амфилохије је најпопуларнија личност у Црној Гори, то знају сви режимски аналитичари. Очигледно је то засметало сујетном Ђукановићу, те је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози тај статус митрополита. Али сваки камен којим су се бацили на Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић дошао је у САД као део дипломатске мисије Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, са циљем да америчке званичнике информише о стању људских и верских права у Црној Гори након доношења сада већ фамозног Закона о слободи вјероисповијести. Након разговора које је, скупа са епископом диоклијским Методијем, имао у Вашингтону, продужио је за Чикаго, где је учествовао на Сабору у манастирима Свети Сава и Нова Грачаница, те на литији од цркве Светог Саве до цркве Светог Илије у Индиани, првој која је икада одржана на територији САД. Оба ова догађаја која је организовала Епархија новограчланичко-средњезападноамеричке као израз подршке овдашње цркве и верног народа цркви, свештенству, сестрама и браћи у Црној Гори, дубоко су потресла протојереја Никчевића, који није крио позитивно изненађење бројем људи који су шетали у недељној литији. Овај разговор, ипак, почињемо оним због чега се је отиснуо на далек пут… *С ким сте се срели у Вашингтону и какви су утисци? -По благослову нашег митрополита и Епископског савјета Црне Горе владика Методије и ја смо имали састанке у Стрејт департменту, Конгресу и Хелсиншком одбору. У Стејт департменту смо се срели са људима који воде црногорски и српски деск, Џошуом Луисом и Стејси Бишоп као и са господином Томпсоном, вишим саветником за Европу и Евроазију и са замеником амбасадора за вере, Семом Браунбеком. А у Конгресу САД били смо у канцеларији Чели Пингри, која обавља функцију предсједавајућега тзв „црногорског кокуса“ и разговарали са вишим стручним саветником Тодом Штејном. Причали смо дуго, уместо предвиђених пола сата, разговор би потрајао сат и по и углавном се сводио на то да су они тражли информације о много ствари и детаља о којима нису били добро обавештени. Очигледно, да су до сада добијали информације само са једне адресе, од представника црногорског режима из Подгорице, тако да је и за њих било изненађење све оно што се догадјало и претходило доношењу Закона о слободи вјероисповијести, а о чему смо их потанко обавестили. Поготово смо инсистирали на недемократском и нелигитимном начину на који је закон усвојен, у глуво доба ноћи, уочи Нове године, када су амбасадори и дипломатски представници били на одморима, док су опозициони посланици били похапсени у Скупштини у време гласања око спорног закона, упркос томе што су поседовали посланчки имунитет. И ми свештеници, заједно са нашим владикама и целокупним монаштвом морали смо да изађемо на улице и да позовемо народ у покушају да спречимо изгласавање тог накарадног закона мимо сваког протокола, који заправо није Закон о слободи него о ропству, у коме су посебно спорни чланови: 62, 63, и 64 који су политички а не правни, и којима је предвиђено да имовина Митрополије и Епархија СПЦ на територији Црне Горе која је до 1918. године припадала цркви, сада треба да припадне држави, да се прекњижи, да држава њоме располаже. *Да ли су Вас и колико саговорници у Вашингтону разумели? -Ми се надамо да јесу, а мислимо да су брзо и реаговали, барем ако је судити по поступцима црногорских власти и по ономе што су добили као препоруке из америчке и британске амбасаде након неких својих одлука. Црногорска власт је била наредила полицији да више не обезбјеђује литије, мирна и молитвена окупљања грађана, а онда су америчка и британска амбасада реаговале јасно нагласивши да се демократски принцип и право на окупљање мора поштовати, поготово ако се има у виду да је Црна Гора држава која претендује да уђе у Европску Унију. Пошто су добили и јасне препоруке из америчке амбасаде да је држава дужна да обезбеђује сваки јавни скуп, црногорској власти је пропао покушај да престану са обезбеђивањем наших скупова. Очигледно је да су имали намеру да изазову немире, а да са себе скину сваку одговорност за последице. То је, чини се, био и први корак режима ка увођењу ванредног стања којим би прекинули наше протесте. То им, за сада, није успело. *Да ли овај састанак митрополита са премијером Црне Горе можемо тумачити као последицу тог притиска? -Рекао бих да су и они, гледајући шта им се дешава по свим градовима, па чак и малим селима, напокон схватили да је више од половине Црне Горе незадовољно овим законом. Јер, ако преко 200.000 људи сваког четвртка и недеље упорно мирно шета и ако знамо да бар по један члан породице остане у кући, онда се примичемо цифри од 400.000 људи, што су две трећине становништва Црне Горе. То је импозантан број и ми смо пластично објаснили званичницима у Вашингтону шта то значи када 200.000 људи изађе на улицу у једној малој земљи, каква је Црна Гора – то је као да у Америци изађе 110 милиона. Оно што је културолошки феномен, бар када се ради о нама са Балкана, јесте да сви ти људи шетају мирно, без инцидената, да певају црквене песме и носе иконе, моле се Богу, чувајући своје људско достојансво и духовно достојанство цркве у чију заштиту су стали, и ево по мећави, по киши и сваком зимском невремену не одустају од чврсте намере да сачувају светиње. Те слике литија дугих десетине километара су обишле и задивиле свет. И када се народ разиђе, у тишини и побожно, иза њега не остане ниједан комад смећа, па комуналне службе после скупова немају шта да раде. И по томе се види да су то хришћанска окупљања, и да их покрива благослов Божији. Оно што је званичнике из Вашингтона посебно интересовало је то да ли протестују само Срби и да ли су окупљања једнонационална. И на то смо одговорили да је СПЦ канонска и осмовековна институција којој се, по свим истаживањима које спроводи власт, највише верује и да се у њој на служби, једнако окупљају и они који се национално изјашњавају као Срби и они који се национално изјашњавају као Црногорци. Такође, медју нашим свештеницима и монасима има разних националности, и то верујућем народу не смета, нити икоме прави икакав проблем. Да не говорим о томе да на нашим скуповима говоре и представници Исламске заједнице, попут господина ефендије Хусеина Хоџића и да сваког четвртка и недеље само на литији у Пљевљима имамо око 5.000 наше браће муслимана, а да тај број укупно премашује 15.000. Познато је да су поједини угледни политичари у Црној Гори, из реда муслимана, јавно дали подршку нашој Цркви у вези са овим законом. Оно због чега је режим у Подгорици инсистирао на разговору, после како су се изразили « последње опомене » коју су упутили нашем митрполиту, свакако је чињеница што виде да губе тло под ногама, популарност им у народу вртоглаво опада, а избори се ближе. Такође, виде они да су и многи чланови ДПС са нама, да се не слажу са тим законом, па су почели и да прете својим члановима и бирачима. Наша Црква има своје вернике у судству, полицији, влади, просвети који нам саопштавају каква се тортура над њима спороводи зато што подржавају литије. Свеж нам је пример учитељице из Бара, која је члан ДПС, а коју су казнили због тога што су деца на часу цртала Штрмфове и тробојке. Ми, од наших верника, имамо информације да и у самом врху власти готово нико није за тај закон осим председника Мила Ђукановића. Од људи који су му блиски може се чути да читав тај пројекат потиче само из једне главе, његове…Сада се ту поставља и питање одговорности људи који су поред њега и који учествују у власти, јер спроводе у дело наум једног човека. Ако држава не прихвати праведне захтеве цркве, онда ће се суочити са гласом целе Црне Горе. Ја сам сигуран да неће проћи много времена, а да ће народ у потпуности прећи на нашу страну. Имамо већ римокатолике који протестују а стално апелујемо на наше комшије и пријатеље Албанце, међу којима има православних хришћана, да нам се и они прикључе како би уразумили ову власт да одустане од пљачке црквене имовине. Неко је са правом назвао данашњи режим светокрадицама, што је нови термин у српском језику и није постојао пре њих. А тужно је што ти и такви нису припадници неког другог народа него нашег. *Шта очекујете од разговора са премијером Марковићем? Чини се да он има блажи став од Ђукановића по питању Закона… -Имамо утисак да господин Марковић, и ако би хтио да удовољи захтевима цркве, има озбиљну сметњу у господину Ђукановићу и у људима који долазе из неформалних група, ван институција, а који врше притисак на њега. Драго нам је да је дошло до тих разговора и надамо се у просветљење душа и умова људи који воде државу, да одустану од овога накарадног закона и да у складу са савременим европским и светским законодавством направе један нормални закон, по угледу на Хрватску, рецимо. Нека препишу закон тамошњи који се односи на Српску православну цркву, или нека препишу закон Босне и Херцеговине, и ми ћемо бити задовољни. На овај актуелни закон Црква је дала велики број примедби, он није уставан и спроводјењем политичке идеје ДПС о стварању некакве нове црногорске цркве, овим се законом покушава поништити и узети осам векова историје СПЦ, и то баш у години прославе великог јубилеја 800 година њене аутокефалности, и то све предати некоме другом. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Александра Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори. *Многи потезе Мила Ђукановића тумаче притиском који долазе са Запада, из НАТО блока и реферишу на смањење глобалног утицаја Русије на овим просторима. Да ли се у Црној Гори заиста одвија једна стратешка, глобална битка која се прелама преко леђа СПЦ, или се ипак ради само о борби за интересе локалног карактера… – Мој утисак, поготово после састанака у Вашингтону, јесте да је црногорски режим већ дезинформисао САД да иза ове приче стоје интереси Русије и Србије. О томе сведоче и њихова отворена питања о “утицајима страних сила”. Рекли смо им да то апсолутно није тачно. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори. Уосталом, недавно смо имали случај Бугарске православне цркве, која је врло блиска Руској цркви, а имала је проблем са расколницима. Међународна заједница, Брисел и ЕУ, су помогли да званична Црква победи у том сукобу. Иако је Бугарска црква ближа Русији него наша. Све што се дешава не иде у прилог тези да ово диктира неко са стране. Ово је очигледно само један опасан пројекат који је поделио Црну Гору а долази из главе једног човека. На жалост, уместо да са годинама постане мудрији и паметнији, код Ђукановић је обрнут случај. Што је старији, све више губи компас и постаје класични диктатор. *Прваци црногорске опозиције у једном тренутку су као циљ протеста, уместо промене спорног закона, истакли – техничку владу. Стекао се утисак да неки покушавају да Митрополију увуку у политичку игру. Је ли то само утисак? -Циљ протеста наших је био и остаје повлачење Закона или његово преобликовање на начин на који је нама прихватљив. И наше литије ће трајати све док се то не деси. Црква се бави спасењем људске душе, што је комплексно и тешко поље рада, а свакако подржава поштену политичку борбу, и све оне који се боре за истину и правду. Међутим, црква се не сврстава ни на чију страну, међу нама су људи који гласају за све политичке опције, и владајућу и опозициону. Господин Марковић, председник владе, је пре пола године венчао сина у Саборном храму у Подгорици. Ми смо апсолутно отворени за све. И свака политичка партија, то је сада јасно и позицији и опозицији у Црној Гори, мораће убудуће да чује глас своје Цркве. Иако до сада неки нису увиђали колика је снага Цркве, ови садашњи догадјаји су показали са коликом љубављу, поверењем и духовним озарењем народ хрли тој цркви у намери да је по сваку цену сачува таквом каква је. А митрополит Амфилохије је једна од најзначајнијих личности нашега доба, то знају сви режимски аналитичари, и пошто је својом непоколебљивом стаменошћу највећа препрека њиховом духовном обезличавању Црне Горе, то је и стална мета режимских спинова, пакости и лажи. Очигледно да је такав ауторитет засметао сујетном Ђукановићу и да је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози статус и СПЦ и митрополита. Али одговор народа је био јасан и величанствен, сваки камен којим су се бацили на преосвећеног митрополита Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари. Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти. Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт. Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843) А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив). Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише: „Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата) Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“ Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор: „Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“). Сингуларност Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна. Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити. Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам). Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела). Сетно васкрсење Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка. У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света. Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја. Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова. Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“ Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“ Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом: „Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“ Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност. Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао: „Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975). Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није. Хуманизација и васионско разотуђење У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих. И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам. За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров) Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров). За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“ У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“ За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“ Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више. Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег. Негација За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих. Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма. Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма. Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти. Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине? Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том). Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност). Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт. Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу. Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан. Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава. Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром. И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“ Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Тело, а не софтвер За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта. Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“ Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму. Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу. Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности). Мртви немају шта да изгубе Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста): „никада нећемо елиминисати бол; нећемо излечити с
  6. Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да државни врх Србије и Српска православна црква /СПЦ/ имају другачија виђења онога што се назива компромисно рјешење косовског питања, што је легитимно, те упозорио да је друга страна медаље да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају, на шта већ немају право. Драгомир АнђелковићФото: Novosti.rs "Чини ми се да би било некоректно оспоравати политичким структурама да понуде своје виђење решења, односно да га изложе референдумском суду грађана, уз све политичко и историјско бреме које са собом по власт носи ма који исход изјашњавања бирача", истакао је Анђелковић. Он је нагласио да му с друге стране делује једнако неприхватљиво, што је код државног врха сада случај, негирање права СПЦ-у да има сопствени став по питању будућности Косова, односно да исти јавно заговара чак и у контексту потенцијалног одржавања референдума. "То није никакво лоше мешање цркве у политику. Како због специфичних историјских околности које важе за нас, тако и у светлу универзалних демократских вредности! Српски народ је у другој половини 15. века - са отоманским освајањем последњих остатака Србије, Босне, Херцеговине и Зете - изгубио класичне елементе своје полицентричне државности. Неко време је њен пламен одржаван посредством институције српских деспота у 'избеглиштву' /назовимо то владом у егзилу/, а онда је и тај траг државности нестао. Као њен институционални чувар остала је Српска православна црква", подсјетио је Анђелковић. У таквим околностима, каже он, Црква је суштински допринијела очувању нашег средњовјековног државног насљеђа као и, макар код православних Срба, националне свијести. "Без претеривања, била је кључни инспиратор национално-ослободилачке борбе из које је произашла обнова српске државности у залеђу Јадрана /Црна Гора/ и на простору Подунавља тј. у Шумадији. СПЦ је уз то разбацивала искре српске националне и државне идеје на свим територијама на којима су Срби били иоле компактно настањени а оне још нису биле ослобођене", навео је Анђелковић у ауторском тексту за "Политику". Из свега реченог, истакао је он, јасно је да је Српска црква "старија" од модерне српске државе "/кажем у једнини јер нажалост Црна Гора иако српска земља није више српска држава док је Република Српска државни ентитет у оквирима БХ заједнице/". "С правног становишта у секуларној држави то много не значи, али свакако значи у моралном и националном погледу. Отуда, мени је због свега реченог проблематично када се негира право СПЦ-у да о важним националним питањима, сада конкретно о Косову и Метохији, заузима аутентичну позицију макар она била и у раскораку са државном. Уверен сам да многи мисле као и ја, са консеквенцама које то може да има по рејтинг политичара. Али нека о томе мисле они", рекао је Анђелковић. Према његовим ријечима, у главне елементе грађанског друштва спадају: тржишна економија и субјекти који ту делују, независни медији, од државе независни извори експертизе о свим аспектима владине политике, разграната мрежа добровољних удружења у свом областима друштвеног живота. "Ту се налази и СПЦ, ма колико такво упрошћено сврставање Цркве може да заболи многе људе привржене традицији и националној идеји. Ту смо где смо, било то добро или лоше, али онда бар да то уважимо без двојних стандарда. А по дефиницији субјекти грађанског друштва - значи и СПЦ - постоје да би се борили за реализацију своје мисије, односно ради заштите грађана који им прилазе или су у фокусу њихове пажње", додао је Анђелковић. Он је истакао да су институције грађанског друштва независне у односу на власти али она није у односу на њих и имају право да у домену своје моћи а у складу са својим циљевима настоје да модификују владину политику. "Стварајући одговарајућу друштвену атмосферу, већ зависно од свог угледа и снаге, подстичу владајуће структуре да размисле о њиховим захтевима. Наравно, оне могу да их уваже или одбаце. То је већ питање политичке калкулације. Свако је ту кројач своје среће али никоме није забрањено да у руке узме прибор за друштвено 'шивење'", нагласио је Анђелковић. Он је упозорио да је друга страна медаље да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају, закључивши да на то већ немају право.
  7. Пилот Војске Србије, мајор Роберт Калоци, погинуо је приликом пада авиона на редовном мирнодопском задатку, две године пред пензију. Као подстанар! На врхунцу каријере, опитни пилот Центра за летна испитивања Техничко опитног центра Војске Србије, инспектор за методику обуке пилота на Војној академији, две године пред пензионисање – подстанар! Још прецизније: пуних 25 година подстанар! Није дочекао пензију, а ни почетак градње ”јефтиних станова за припаднике Војске Србије и полиције”, најављен уочи београдских избора као нешто што ће ”већ у марту 2018.године почети да се реализује широм Србије”… Роберт Калоци надживео је још једно обећање, а погинуо не дочекавши ни неко друго. Његова породица, незапослена супруга и син, машински инжењер, нису дочекали да се њихов супруг и отац жив врати са посла. Сада ће, можда, дочекати да добију стан: – Желим да кажем да је ово страшна и велика трагедија, трагедија за коју нико никада не може да буде спреман. Војска Србије је уз породицу Калоци, као што је читав наш народ и сви ми… – одтуговао пред новинарима Александар Вулин, министар одбране, након што је са начелником Генералштаба ВС, Љубишом Диковићем, посетио дом Калоцијевих. Начелник Генералштаба новинарима није рекао ни толико. Он је, пре ове трагедије, сменио комплетно руководство Техничко опитног центра, у чијем саставу је био настрадали пилот. О томе јуче пише ”Данас”, наводећи да је Диковић одлуку донео почетком године, а министар Вулин је потписао у марту. Не зато што је пре годину дана већ пао један ”галеб” у којем су погунила два пилота, него што је руководство ”дозволило једном војном аналитичару да неовлашћено посети војни објекат”. За ”Данас” – смена је тема дана за насловну страну, где није било места ни за једну реч о погибији Роберта Калоција. У ”Информеру”, тема дана на насловници је Шешељ и његова дословно пренета изјава: ”Хагу сам јебао мајку”. На дну стране, поред фотографије насмејане певаљке и наслова ”Рада је озбиљно болесна”, са поднасловом ”Певачица често пада, поремећен joj центар за равнотежу, ставља чепове у уши да би могла да стоји”, нашло се простора и за наслов: Пао ”галеб”… ”Политика” је применила сличан ”клише”, па насловницу ”отвара” наслов да је Шешељ одслужио више затвора него што је добио. ”Новости” и ”Блиц” и ”Курир” су највећи део својих насловница посветили трагедији војних пилота. ”Српском телеграфу” то је најмање битна тема на насловној, где је битнији наслов ”Шок у Задрузи – врели пољубац Кије и Луне”… За ”Ало” – наслов о трагедији пилота је други по величини на насловници, а први је: ”Извршитељ месечно заради 107 хиљада евра!” Тај текст посвећен је јавним извршитељима, новој, најбогатијој касти у Србији, коју је основала и опуномоћила држава. Тих 107 хиљада евра месечно минуле две године приходује Миљан Трајковић, јавни извршитељ из Ниша који је за две године инкасирао два милиона евра! Тај сигурно није подстанар, а јавни извршитељи су стотине људи учинили подстанарима, одузевши им куће и станове због неплаћених комуналних рачуна, невраћених кредита… По закону! Могли би и на полиграфу проверити – гарантујем да нико од 236 јавних извршитеља у Србији није подстанар. Војних пилота је знатно мање него извршитеља, а колико њих живе као подстанари, то је војна, односно државна тајна. Од њиховог, пречи је стандард јавних извршитеља, којима све мора бити потаман у животу. Не могу, ваљда, из скромне гарсоњере, поред надрндане газдарице која неће да чује ни плач бебе, да иду на терен, јуре дужнике, плене им имовину, исељавају из станова…? Та, они раде најодговорнији државни посао: пуне буџет који је ”у суфицициту у односу на дефицит”, али у којем нема пара за станове војних пилота! – Нема места паници! – смирује српску јавност војни аналитичар. – Такве несреће се дешавају и у земљама које имају много модернију авијацију, то се дешава у свакој авијацији у свету! А, у колико авијација у свету војни пилоти немају стан две године пред пензију? Хоће ли ову државу борбеним авионима бранити пилоти или јавни извршитељи? Сувишно питање: браниће нас извршитељи, Србија ће их послати да нашим непријатељима заплене имовину, па неће имати са чиме да нас нападну! Још ако би запленили и донели неки стан за Робертову породицу! У земљу у којој данас сви истичу да је Роберт херој ове земље! И јесте херој, али не зато што је погинуо у миру, већ зато што није погазио своју заклетву. Човек који је пуних 25 година месечно бројао новац за кирију и себе и своју породицу подсећао на ту заклетву, херој је јер није отишао у бели свет да пилотира цивилним авионима, да скући и обезбеди и себе и породицу, онако како доликује и припада таквим људима! Радоје АНДРИЋ
  8. Ево шта треба да схватимо пре свега: онај ко жели да иде за Христом ићи ће с Њим истим путем. Од тренутка кад Христов слуга одлучи да иде за Њим, он нема другог пута. Наше кретање у сусрет Христу јесте пут угледања на Њега. Сам Христос нам је показао овај пут – не толико речима и Својим учењем колико личним примером, и сви они који желе да буду Његови ученици треба да иду овим путем за Својим Учитељем: «да иду Његовим стопама». Али се може поставити и питање: а зашто наш живот мора бити пун невоља? Зар Бог жели да се мучимо, да патимо и да умремо? Несумњиво је једно: Бог никоме не жели зло, Он не жели да човек пати, Он мрзи зло. Али се патња и смрт дешавају, нажалост, - и дешавају се зато што је човек отпао од Бога, пад првоствореног човека је донео у наш живот смрт – овог највећег и последњег човековог непријатеља, по речима апостола Павла. Смрт ће ранити сваког. Чак је и Христос као Богочовек дозволио да Га смрт рани и у извесном тренутку Његовим ученицима се учинило да Га је смрт сакрушила и победила. Знамо да је Бог створио човека и да га је сместио у Рај блаженства, на место истовремено и духовно и материјално, како би човек био срећан и духовно и телесно. Господ је човека сместио у Рај, заповедивши му да «га обрађује и чува». Али на несрећу, први човек, који је подлегао искушењу ласкања, радозналости и насладе, пао је због непослушања. То је био главни разлог због којег је истеран из Раја. Човек је сам прекинуо своју везу с Богом, док је Бог покретан љубављу, упозорио Адама: у тренутку кад поједе плод с дрвета познања добра и зла – умреће смрћу. А човек је хтео да иде својим путем. Дакле, прекршио је заповест Божију, прво је умро духовно, јер се прекинула веза с Богом, а затим је већ после много година преминуо и телесно. Адам је постао сведок прве телесне смрти на свету – свог првог сина Авеља, којег је убио Каин. И после дугог временског периода умро је и сам. Прво је умро Авељ, а не Адам, којем је предстојало да окуси горчину прве смрти другог човека, а затим и своје. Од тада се цело човечанство потчинило овом страшном и неприродном процесу – смрти. Човек је постао смртан. Прошло је неколико миленијума и на свет је дошао Христос Који је уништио смрт Својим славним Васкрсењем из мртвих. Пошто Христос није учествовао у греху, смрт над Њим нема никакву власт. Који пут и начин нам је Христос оставио како бисмо се и ми избавили смрти? Пут Својих Крсних страдања и Своје смрти. Пут аскезе, која Њему Самом као Богу није била нимало потребна. Његова смрт је згазила нашу смрт даровавши нам васкрсење и преображење тела у вечности. Душевна смрт је уништена Христовим Васкрсењем. Ако примимо Тајну Светог Крштења, свесно учествујемо у свим другим Тајнама Цркве и у њеном животу, после свеопштег васкрсења из мртвих у Другом и славном доласку Господа нашег Исуса Христа биће згажена и телесна смрт. Смрти од тог тренутка више неће бити. Тада ће сви људи, сви нараштаји, почевши од Адама, па све до последњег човека, васкрснути. Сад је смрт за нас страшна и трагична чињеница, нешто неприродно. Нисмо првобитно створени као смртни и зато кад видимо туђу смрт увек гајимо извесну одвратност према њој. Смрт је за нас права трагедија, зато што нас вређа, јер смо створени по Божијем образу и подобију. Сваки пут кад неки човек умире, може се рећи да се на тај начин вређа Сам Бог, Који је створио човека као бесмртног, зато што је оно што је Господ створио – човека, ђаво успео да поквари и да оштети и да га преда трулежи – не заувек, наравно, али на дуг временски период. Видите: Христос је дошао у свет, добровољно Се предао на Крсну смрт и Својом жртвом је уништио смрт. А пре Крсне жртве смрт је била страшна за човека, а захваљујући смрти Богочовека човек је постао страшан за смрт. Зато и појемо на Васкрс: «Христос воскресе из мервих, смертију смерт поправ!» Како пише свети Јован Златоусти: «Нико нека се не боји смрти, јер нас је Спаситељ избавио од ње!» У тропарима парастоса се поје: «Воистину страшно смерти таинство, како душа с телом насилно разлучајетсја... Плачу и ридају, јегда помишљају смерт и вижду во гробјех лежашчују, по образу Божију созданују нашу красоту безобразну, беславну, не имејушчују вида!» Тако Црква описује трагедију смрти. «О чудесе! Што сије јеже о нас бист таинство? Како предахомсја тљенију! Како сопрјагохомсја смерти?» А затим се Црква обраћа Христу Који је уништио трагедију смрти и Који је светлошћу Свог васкрсења осветио катастрофу коју је смрт донела у свет, тако да од тог тренутка смрт од тиранина постаје за нас врата која воде у Царство Божије, у којем ћемо чекати да наступи свеопште васкрсење из мртвих. Црква у тропарима парастоса одговара: «Воистину Бога повеленијем, јакоже писано јест, подајушчаго престављшемусја упокојеније.» Дакле, смрт је неизбежни удео свих људи. Неки тврде да постоји битна разлика у томе да ли човек умире у старости или у младости. Ова посматрања нас суочавају с реалношћу овог живота и живота у Христу, зато што је свима очигледно да смрт не бира, да нико неће опстати пред њом, она узима и праведника, и грешника, и богатог и сиромашнг. Кад би злом смрћу умирали само грешници, живот у Христу би био срећно провођење времена. Односно, ако тако размишљамо, било би овако: ако желиш да будеш срећан – иди за Христом. То је наивна заблуда. И биће огромна грешка ако томе будемо учили своју децу говорећи им: «Веруј у Бога да би те Он чувао, да би добро учио и да би твој живот био уређен.» Христос ниједном човеку није обећао да ће његов живот бити лак и безбрижан. Али шта је Христос рекао? – Рекао је: «У свету ћете имати жалост и пошто су Мене прогањали и вас ће прогонити, Мене су клеветали и вас ће клеветати, Мене су разапели и вас ће мучити до смрти!» Недвосмислено је јасно: ако желимо да идемо за Христом, ни за кога од нас неће бити изузетка, сви ми, Христови ученици, бићемо подвргнути невољама и овој трагедији људске природе, сви ћемо бити подвргнути овом непоколебљивом духовном закону. Врло често Господ допушта да свеце задесе најразличитије ужасне смрти као што су: мученичке, од ватре, мача, од злих људи, од различитих несрећних случајева, како бисмо се видећи их утешили због тога што Господ дозвољава да и Његове свете задеси таква смрт. Тако видећи свеце који западају у различите невоље и ми бивамо уздржнији и стрпљивији. Нека нико не мисли да Господ дозвољава да овакве невоље и несреће и смрти задесе само грешнике, коначно Се окренувши од њих. Кад сазнају да је неко умро страшном смрћу људи често мисле да су узрок смрти његови грехови и падају у очај. Постављају питања: зашто је тај и тај човек умро у младости од рака? Свети Порфирије је од младости патио од мноштва различитих болести. Можда је Господ то такође дозволио због њихових грехова? А Атанасије Атонски, изузетно велики светогорски светац, умро је пошто се на њега срушила купола храма Лавре у изградњи!... А и Сам Христос је искусио срамну и мучну смрт. За време римске владавине смрт на крсту се сматрала једном од најстрашнијих и најсрамнијих. Тако су се погубљивали робови, бунтовници и изроди. Међутим, ради човековог спасења Христос није нимало сумњао, искусио је не само ову срамну и понижавајућу смрт, већ је подвргнут читавом низу поруга: био је попљуван, тучен, вређан, разоденут... Зашто је Бог дозволио да Га Његово створење – човек – подвргне таквим мукама и понижењима? – Пре свега како би испунио Своју замисао о искупљењу човека. Али и да би нам показао да је први прошао овим путем и да би затворио уста свима који би се усудили да кажу: «Ево, за време Свог земаљског живота он је само уживао, а зашто ја патим?» Христос нам је показао лични пример како бисмо гледајући на Њега и ми били укрепљени и утешени идући Његовим стопама, како каже апостол (в.: 1 Петр. 4: 1-11). Кад видимо да не пате само грешници, већ да понекад и свеци умиру страдалничком смрћу то ће за нас представљати подстицај за трпљење. Ако је тај и тај светац тако патио, зашто онда и ја, оптерећен мноштвом грехова, не бих мало трпео? Постоји и други разлог за то што понекад добри Бог дозвољава да се деси тешка смрт: да бисмо се усавршавали, јер смо сви ми несавршени пред Богом. Сваки пут кад човек бива подвргнут неправди, различитим облицима угњетавања или кад пати због несреће, невоље и болести (посебно у младим годинама) или чак смрти, то постаје повод за уздарје од Бога у Царству Небеском, као што је речено у Писму: «Мало сте претрпели – много сте стекли.» Овде, на земљи, чак и неколико минута мучења, које човек истрпи с благодарношћу, могу постати узрок вечног блаженства. Кад је 40 севастијских мученика бачено у хладно језеро, рекли су: «Братије, потерпим вмаље (односно, истрпимо мало), али ћемо стећи вечни Рај!» У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу. Имајући у виду све ово човек с неупоредивом лакоћом и стрпљењем може да поднесе све невоље које га задесе на животном путу, по речима апостола: «Недостојна су страдања овог живота у односу на Славу Божију која ће се у нама открити.» Какву тежину имају пролазне невоље у поређењу са свевидећом, непоткупљивом благошћу Божијом, која свима даје уздарје?! Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено. Још један узрок због којег Бог дозвољава да такве невоље задесе свеца представља наследност. Попут Главе Цркве Исуса Христа, мученици који иду за Њим, трпе за Њега различите муке. На крви Господа Исуса Христа и крви мученика основана је Црква. Христос је као Јагње узео на Себе грехове целог света, па тако и свеци, угледајући се на Христа, узимају грехове своје духовне деце и уништавају власт коју ђаво има над њима. Пастири који су достигли духовно стање сами постају жртва пријатна, како би укрепили своју духовну децу у вери. Али може се поставити питање: како добри Бог, Који све воли, допушта да због једних људи пате други? На ово питање ми, људи, немамо одговор. Али сам потпуно сигуран у следеће: Господ не жели да било ко од људи уопште пати, Он не жели човеку ништа рђаво и зло. Како је рекао свети Пајсије, Господ дозвољава да се деси зло, зато што зна да ће у коначном то изаћи на добро и духовну корист. Шта је, заправо, човек? Земља, прах. Оштећени образ Божији који сте стално удаљава од Њега и губи своје лице. И кога можемо назвати блаженим у правом смислу ове речи? Онога ко је успео да искористи кратки период овог пролазног живота за стицање вечног живота у Царству Небеском. Онога ко је схватио намену овог живота и ко га је провео праведно, никога не вређајући, не тлачећи, чувајући своју савест пред Богом и пред људима, ко се, и ако се оклизнуо, покајао и ко је донео плод покајања и ко се у таквом стању упокојио. Шта у коначном човек носи са собом у вечност? Само своја добра дела као драгоцено наследство, које му више нико неће одузети. Желиш да покажеш Богу своја добра дела, своје покајање? Покајање се сматра правилним кад с овим осећањем прелазимо у вечност. Стражимо зато и молимо се да нас смрт не задеси неспремне, да не напустимо овај свет немајући никакве везе с Богом. Иначе је и сам наш живот био узалудан. Пред лицем вечности и смрти свака лаж бива обнажена. Сасвим је природно што ћемо ми, који живимо у свету, у потпуности искусити и сузе и невоље, али поред свега тога не треба да оставимо уздање у Бога и у Његов Промисао о нама. Христос је преко апостола Павла рекао: «Немојте туговати као они који немају наде.» Наравно, чак ни свеци не могу уопште да не тугују, али се угледајмо на оне који имају наду. Ако немамо наду у вечни живот у Царству Небеском, како ћемо моћи да поднесемо трагичан тренутак смрти? У том случају можемо пасти у очајање и наћи се лицем у лице с овом страшном катастрофом. Такав човек у тренутку одвајања душе од тела неће имати никакву утеху – због тога што је свестан чињенице да је протраћио живот, и због недоумице шта ће бити с њим после смрти. Боље би му било да се уопште није родио него да тако умре и да причини својим ближњима толику несрећу. Да није било Христовог Васкрсења и вечног живота, наш живот не би имао никаквог смисла и, да тако кажем, «позитивну противтежу». Чак и ако људи Божији пате пред смрт и плачу, они се надају милосрђу Божијем и ова нада их крепи Али ће и ближњи бити утешени знајући да је човек био побожан и да је стремио ка Богу. Бог воли човека и по речима светог Јефрема Сиријског «за Бога није добитак да некога пошаље у пакао». А ако немамо такву наду, наш живот је права бесмислена трагедија. Шта ћемо моћи да кажемо сами себи у тренутку кад се наша душа буде одвајала од тела? Како ћемо издржати овај тренутак? Зато што је смрт страшни судија, она је мерило целог нашег живота. Ето зашто Свето Писмо каже: «Сећај се смрти и никад нећеш згрешити.» Дакле, припрема за смрт има веома велики значај за хришћанина. Неки постављају питање: «Како Бог може да буде са човеком ако Он често не одагнава од нас конкретно зло?» Да, Господ често због само Њему познатих разлога не одагнава од нас неку жалосну околност и тешкоће, али нам присуство Бога у животу човека даје могућност да преобразимо ово зло и да подносимо патњу са благодарењем претварајући је из оштрог трња у драгоцене дијаманте. Сакрушавањем срца и покорним трпљењем невоља доказаћемо Богу наше дуготрпљење. Тада ће бити очигледна корист од тога. На путу ка Богу човек који стрпљиво пати стиче огромну корист, он постаје и користан људима због свог кротког подношења невоља, и Богу пријатан. Кад такав хришћанин оде из овог света и погледа све што је издржао кроз духовну призму вечности, сигурно ће узнети славословље Богу. Очигледно ће видети какву корист је стекао од трпљења невоља, болова и тешкоћа, на које у будућем животу неће бити чак ни алузије. У будућем животу праведници и покајани грешници неће имати ни невоље, ни бола, ни жалости. Кад је Бог с нама све се у нашем животу мења набоље и човек схвата разлог онога што му се дешава и благодари Богу. Тада се решавају све његове велике и мале недоумице у вези с оним што му се дешавало у животу. Али у садашњости само неки свеци којима Бог открива Своју вољу могу бити обавештени о томе због чега нам се све то дешава у нашем животу. Извор: Православие.ру Фото: Манастир Буково
×
×
  • Креирај ново...