Претражи Живе Речи Утехе

Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.

Хоћеш ли бити четрдесети? Неколико речи на имендан оца Илије (Ноздрина) Зар је данас могуће исповедати Христа у духу севастијских мученика? Чему нас поучава њихов пример? – На примеру живота њиховог имењака – некада Илијана, а сад Илије – схиархимандрита Илије (Ноздрина) – размишља протојереј Валеријан Кречетов. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Речи поучавају, а примери убеђују Има једна дивна изрека: „Речи поучавају, а примери убеђују.“ Примери живота православних подвижника су управо она сила која убеђује у истинитост вере. Зато Јеванђеље каже: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен, а који не поверује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће“ (Мк. 16, 15-18). Односно, прво се проповеда Реч Божија, а затим се сведочи Истина – или чудима, или пак, што је подједнако убедљиво, примерима из живота. Чуда су сведочанства тога да Творац одозго свиме управља, а пример из живота је истина о томе да ће у сва времена постојања човечанства за човека бити могуће да живи по заповестима. Није сваки живот прави живот, већ само онај који се одвија по заповестима Божијим и у Духу Божијем. Кад је неко упитао преподобног Серафима Саровског: – Зашто данас има мало подвижника побожности? – Зато што нема одлучности, – одговорио је. А благодат је иста: „увек немоћне лечи и оно што недостаје надомешта...“ Наследност је један од главних услова у животу Цркве. Хијерархијски то је непрекидан низ рукополагања, од апостола до савремених епископа и од њих – свештеника, а у духовном смислу је то непрекидно преношење духовног искуства. Довољно је да се сетимо оптинских стараца за пример, уосталом, као и данашњих стараца. Сви они очигледно показују истину: у свако време, у свим условима, није само могуће, већ и треба водити духовни живот. Хришћани за време совјетске власти Отац Илија је прошао оним нарочитим путем који је био дат његовој генерацији. Његов живот се само за 15 година не подудара са животом државе која је прогласила безбожност и прогањање људи верних Христу. Као и свако дете из тог времена морао се суочити с појавом као што су прогони Цркве, рушење храмова, очигледно тлачење верника – укључујући хапшења, прогонства и стрељања. Све се то дешавало у његовом детињству. Ето вам примера за то да се треба држати Цркве, чак и кад је прогоњена. Не само бранити веру, већ бити њен усрдни слуга – чак и у време свирепо као хладноћа Севастијског језера – то је могуће заједно с Богом. Јер речено је: „за људе је ово немогуће, а за Бога је све могуће“ (Мт. 19, 26). Неки су се, наравно, одрицали – тога је било и има тога у сва времена. Али они који заиста верују остају до краја. Мирјанин је, можда у то време могао да опстане и да можда буде лишен нечега у друштвеном и материјалном положају. А свештенослужитељима је очигледно претила смрт, тамница... Тада је био подвиг бити и обичан верник, а још више примити монаштво, чин. Хришћани за време совјетске власти су подвижници посебне врсте. У очевим очима сви људи су добри. Сећам се како је говорио владика Атанасије (Сахаров), свештеномученик, сећајући се својих година заточеништва и прогона: – У једном логору је био иследник. Ди-и-иван човек! Новомученици и исповедници који су прошли кроз све то нису имали ниједног личног непријатеља. Једино што су били одлучно чврсти и строги према онима који су били против Цркве. Али све је то било по ревности. Такав је био и отац Илија. Чувати од распада Живот самог оца Илије се одвијао тако да је прошавши кроз сва искушења безбожног доба успео да заврши средњу богословску школу (иако је школовање започео у Саратовској богословији, после њеног завршетка 1961. године наставио је школовање у данашњој Санктпетербуршкој богословској школи, а касније и на богословском факултету. – прим. ред.). Затим га је митрополит Никодим (Ротов) замонашио и дао му име Илијан – у част једног од 40 севастијских мученика, и он је од владике који је извршио постриг примио дух ревности за заштиту Цркве и вере. Познато је како се друштво у то време односило према Цркви. Зато је требало сведочити да је наша Црква жива, да је то Црква Бога Живог. Митрополит Никодим је био један од најактивнијих црквених последника у време кад је била потребна духовна дипломатија, умеће општења с властодршцима, с указивањем истима извесног поштовања, као што доликује руководству, а истовремено не одступати од Истине. Исто тако чини и отац Илија – он данас разговара с многима. Наше време је сложено на свој начин. Суштина његовог служења као старца је у томе што обједињује све слојеве друштва, не даје им да се распадну. Главна ствар је дух захвалности Схиархимандрит Илија и протојереј Валеријан. Фото Алексеја Ловена Детињство оца Илије је пало у тешко време. Тако се и светитељ Тихон Задонски, који је био са села, раније сећао: „Дешавало се да у кући нема ничега за јело, онда цео дан дрљам пашњак код богатог сељака, само да ми дају хлеба да једем.“ А у очевом детињству није било ни „богатих сељака“. Руска села су утеривана у колхозе. Данашња деца сад ни не могу да замисле шта је то: ако не радиш, немаш ништа за јело. А онда су и деца много морала да раде. Одрасли су веома оскудевали. Чланови колхоза нису добијали ни плату – радите онако, за штиклиране радне дане. Деца су онда од најранијих година учена да цене храну знајући колико труда у њу треба уложити и како се до ње долази, умели су да цене и рад других људи, посебно родитеља, њихову бригу, уопште све – одећу, кров над главом, радне алатке. Зато што тада није било ничега. Међутим, постојао је дух захвалности, а то је главна ствар. Људи су се тада радовали и најмањем комфору: рецимо, кад набаве керозинску лампу, касније се појавила струја. Овакав живот човека чини марљивим, он живи по природним законима сеоског живота. Наши људи се понекад плаше: незапосленост, незапосленост... А на селу нема незапослености, тамо се човек стално нечим бави. Услови живота на селу нису лаки, то укрепљује човека у вери. Живети као што је Господ замислио Отац Илија је касније похађао и петроградску духовну школу, а она је била у складу с речима преподобног Серафима Вирицког који је говорио да ће Русија живети од земље. Отац преноси ову петроградску традицију кад људима даје благослов да се враћају на село одакле су људи у прошлом веку истеривани. Намерно или ненамерно, створивши такав живот да је свако желео да побегне са села чим му се укаже прилика. Данас су сви преплашени због пандемије, а свака зараза, и физичка, и духовна, много лакше се шири управо у градовима. А тамо где људи живе свако у својој кући, на земљи и задовољавајући сопствене потребе, све ове напасти нису толико страшне. Сеоски живот је као отшелништво, пустиножитељство у монаштву, узгред речено, то је начин живота који је сам отац Илија водио на Атосу. Човек је на земљи, у идеалном случају, заједничар Цркве и живи по њеном календару, а с друге стране, његов живот се у већој мери него живот грађанина одређује наизменичним смењивањем пролећа, лета и јесени. Тако да живиш како доликује, као што је Бог замислио да човек живи – кад си на земљи. Потпуно се окренути Богу Раније су се људи укорењивали у истинској вери, зато што је постојало живо сведочанство верујућих родитеља и ближњих, пример за то како су они мирно подносили сва искушења, без озлојеђености и с надом у Божију помоћ. „Како Бог да,“ – говорили су. И Господ је свиме управљао. Али и оно што се десило наочиглед данашњих генерација је веома велико чудо: земља се од безбожништва окренула Богу. Истина, отац Илија понекад говори о непотпуној мери народног покајања: „Окренули смо се, али само напола.“ Кад то каже има у виду да су остали рудименти совјетског режима. Међутим, он се Богу окренуо у потпуности, труди се колико год може, прима народ и проповеда покајање. Господ је већ обавио већи део нашег унутрашњег рада. Мањи је оставио нама, али га ми не обављамо. Данас се може отворено веровати. Ми чак ни не ценимо то какве могућности данас имамо – можемо да читамо духовну литературу, свега имамо довољно! Сад сви седе код куће – то је право време за читање. Печори – Атос – Оптина Отац Илија је похађао врло озбиљну монашку школу, прво у Свето-Успењском Псково-Печерском манастиру, који једини у то време није био затворен у целој Русији. А тамо су у то време живели валаамски подвижници и отац Јован (Крестјанкин). Општење с овим носиоцима искуства духовног живота пре револуције и монашког живота га је прекалило. Затим – Атос, као и око 10 година подвига у руској обитељи Светог Пантелејмона. После – Оптина. То су све манастири с традиционалним уређењем. Петсто година псково-печерског подвижништва и исто толико оптинског, 1000 година руског Атоса. Наравно, Оптина се обнављала, али је дух остао, благослов стараца је почивао на овој светињи која је пострадала у тешка времена. У многим манастирима је постојала чврста традиција, а она увек претпоставља строги поредак. Шта богослужење чини у нашем животу? Оно човеков живот изграђује у одређеном режиму. Шест дана, као што је заповеђено, човек ради – а седмог – у цркву. Овде је празник, ту је пост. Црква помаже човеку да живи одређеним ритмом. Овај ритам сабира човека, изводи га из световног ковитлаца. Зашто је важно живети по Уставу Цркве? Оптина пустиња. 1990. година Ево погледајте: човек се врти-врти, а онда одједном – оставља све и иде у цркву. Овакву методу примењују и педагози: кад ти нешто не иде од руке, остави то, па му се опет врати. Шта радиш захваљујући празницима? Остављаш све, а затим поново узимаш – и на све гледаш новим очима: а да ли то уопште треба радити или можда треба радити на други начин? Духовни људи богослужбеним животом више не живе да би испунили Устав, већ по свом духовном расположењу. Немоћнима је потребан распоред одласка на богослужења бар два пута недељно – на вечерњој служби у суботу и на јутарњој у недељу. А духовни људи у себи не одлазе из храма своје душе, стоје пред Богом. Молитвени труд и подстицање себе на молитву човеку су потребни исто као физички рад. Као што тело јача од вежбања, тако и душа јача од молитве. Кад се човек моли и кад ради свети оци кажу: личи на ужарени котао који кључа на који „не слећу муве“, односно разноразна прљавштина. А. С. Пушкин је писао: „Доконост је мила другарица размишљања.“ Али каквих? Она доводи до помисли о разноразним стварима. А кад су људи заузети немају времена за бављење глупостима. Има страшнијих пандемија... Ево, сад се сви боје вируса корона, а отац Илија каже да је много страшнија пандемија одрицања од Бога и стварања идола од безбожника који су се докопали власти, које је постојало у нашој земљи у прошлом веку. Онда је овај вирус идеологије мржње према људима свакодневно убијао много више људи. Исто тако као што сад многи не размишљају о томе колико милиона деце умире још у мајчиној утроби, кад се врше абортуси које је први пут у свету озаконила совјетска власт... Одакле су се некад појавиле све ове „авети комунизма“? Због доконости и успаљене маште. Јер нису се појавиле из народа, већ из средине доконе интелигенције. Сами комунисти су говорили: „Авет лута по Европи, авет комунизма.“ Као што је био авет, тако је и остао авет. У њему нема истинског живота. Као што нема истинског живота у његовим посленицима – сејали су уништење, насиље и смрт. Постоји земља и конкретан живот сваког човека. Шта још треба? Комунисти нису постигли никакав успех са својом озлојеђеношћу. Не могу га ни постићи, зато што се на темељу без духовности ништа не добија. Отац о томе тачно говори, можда оштро, али прецизно. Још је раније отац Сергије (Орлов; на постригу јеромонах Серафим) који се у младости одушевљавао овим политичким идејама које су почетком ХХ века захватиле целу Русију говорио: – Код Маркса је све филигрански описано, само што је у животу све супротно! Овај сан је прснуо као мехур од сапунице. Једина ствар коју је донео јесте развраћање умова и деградација народног живота. Зашто су опасни идоли? Код нас су у целој земљи остали споменици овим народним џелатима: улице, градови, тргови и метро станице су названи у сећање на њих. Зашто је то опасно? На пример, навика псовања није безопасна. Апостол каже: „Идол није ништа у свету“ (1 Кор. 8, 4). Међутим, ово се односи на свете људе. Преподобни Макарије Велики је дошао у идолиште, ставио је мумију испод главе и легао да спава. Демони вичу: „То је жена!“ А њему је свеједно, не слуша демоне. Што се не може рећи за наше несвете савременике... Уколико се човек и прећутно слаже са злом и неистином, он се на овај или онај начин развраћа, прихвата и друге лажи и пропада. Лењин је био подао човек. Отац Сергије (Орлов) је, узгред речено, у младости био у епицентру револуционарних догађаја и за Лењина је говорио да је нико. Људи су постепено овог ниткова претворили у идола. Просто, ми много тога не знамо. Вођа је умро од парализе услед сифилиса, то је позната дијагноза, а такве болести се не појављују тек тако. Водио је неморалан живот, а да не говоримо да је пролио реке крви. Његов портрет који је направљен уживо, у природи показује да је то врло озлојеђен тип, да у самој његовој мимици има нешто демонско. Као што је рекао један познати режисер иста је невоља и у недостатку информација и у дезинформацијама. Тако је и код нас још од совјетских времена: или нема истине или се просто ради о лажи. Не трошите снагу узалуд, или У животу је све обрнуто Схиархимандрит Илија на Атосу Још увек има чудних академика који покушавају да јавно говоре против вере. То је просто смешно. Кад је неко Алберту Ајнштајну рекао да нема Бога он је одговорио: „Шта је хладноћа? Одсуство топлоте. Шта је тама? Одсуство светлости....“ Исто тако: зло је само одрицање човека од Бога. Постоји живот и постоји нешто што му је супротно. Сва суштина је увек у корену, а чак је и корен речи „безбожник“ – Бог. Без Бога безбожник није ништа. Свако ко дође код оца Илије осећа животворну снагу живота по заповестима. Чак се и комунисти кају пошто постају свесни каквом лешином погледа на свет су се хранили до тада. Савремени комунисти порекло свог такозваног комунизма малтене изводе од првих хришћана. Кажу, све је било заједничко у време апостола. Сећам се како ми је отац Мисаил, у схими Серафим (Томин), келејник митрополита Нестора (Анисимова) једном у Переделкину, где сам тада служио, рекао о комунизму: – Разумете, то води у ћорсокак. – Зашто? – Зато што то није могуће на земљи. То је затварање очију на горку истину о човеку, а истовремено од могућности истинског живота. То је узалудно губљење снаге. Неко му се чак својевремено супротстављао: – Ви причате о рају, о Царству Небеском, а ми ћемо овде, на земљи створити рај. А он је одговорио: – Бескорисно је бавити се тиме. Били су први хришћани и све је било заједничко. То није имало никаквог успеха и зато саветујем да се не експериментише. Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка Комунизам и православље немају ништа заједничко. Ако и имају, то је управо зато што је преузето из хришћанства, а и то с грешкама („морални кодекс комуниста“). Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка. Господ није рекао да ће постојати рај, на против: „у свету ћете имати жалост“ (Јн. 16, 33). Зато што живимо у свету „као овце међу вуковима“ (Мт. 10, 16). „Кад бисте били од света, свет би волео своје“ (Јн. 15, 19). „Ко није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12, 30), – рекао је Христос. Треће није дато. Управо зато отац Илија испољава ревност у смислу да све то треба одбацити. Очигледно, о овом стању фантазије је писао А. С. Пушкин кад је окарактерисао свог савременика приказаног у Евгенију Оњегину: „С његовом неморалном душом, самољубивом и сувопарном, бескрајно преданом маштању, са својим озлојеђеним умом, који ври у празној делатности...“ Наводно деловање, деловање! А резултат је жалостан! Можда је главна ствар коју чини отац Илија то да се моли, а колико тога се уређује! Отац има детињу веру, он је као дете. види неправду и негодује: како то?! Очигледно, до тога треба дорасти, то је света простодушност. Многи не могу да схвате оца зато што нису дорасли том стању. Он види оно што је својевремено видео отац Сергије (Орлов): „Све је филигрански осликано, само што је у животу све супротно.“ А старцима се открива живот сваког од нас и целог народа онакав какав јесте. Какав осећај духовног живота је могућ? Господ је тако уредио пут оца Илије да га је извео на служење старца. Јеромонаха и архимандрита има доста, а старци су посебни људи. Старчество је подвиг служења људима. Отац је у позним годинама, ове године је напунио 88, а и даље прима људе, разговара с њима, даје поуке и моли се. Живо општење са старцем људима, чак и онима који су далеки од Цркве даје осећање за духовно, осећај духовног живота. Смирење, кротост и самилост дирају душу. Може се десити да човек не може да прими оно што му се говори и начин на који му се говори, душа још не може то да прими, али је оно већ испуњава и чисти доживљај духовног стања. Код свих стараца њихово стање мира гаси емоције људи који долазе код њега и одагнава непријатељске помисли. То је дух свепраштања, човек одмах жели свима да опрости. Апостол каже: „А доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13, 16). Ево, старци приносе ову највишу жртву општења. Људи долазе код њих и опште лицем у лице. То доноси мир у душу обраћеника и човек се од старца враћа срећан и умирен. Речи стараца су лудост за свет Архимандрит Кирил (Павлов) и тада још увек схиигуман Илија (Ноздрин) с братијом у Оптиној пустињи Служење старца је подвиг који се често граничи с јуродивошћу. Њихове речи су увек лудост за свет (уп. 1 Кор. 1, 18). У овом духу се и отац Николај Гурјанов понекад алегорично изражавао. Непријатељ се стално обрушавао на њега прогонима. Ако демони не делују преко безбожних власти, онда делују преко неког другог. Све је то саставни део служења старца. Подвиг старчества је посебан крст. Тако и отац Илија, који је увек врло миран и спокојан кад су у питању разноразне световне перипетије, лепо плане кад је у питању чврстина у вери и заштита Цркве и Истине и негодује: – Зар је онај леш још увек тамо?! (о Лењину у Маузолеју, - прим. ред.). Како је дух света и љубави спојив с ратоборном чврстином? Таква је очева грађа. Тако су и новомученици у појединим питањима били строги и принципијелни. Отац Илија је некако неприметно копном и ваздухом обишао целу нашу земљу. Рецимо, дођеш на Алтај, а он је тамо већ био! Живео је на месту које носи исти назив као место прогонства светог Јована Богослова на нашем алтајском острву – Патмос. Па где све није био! То је његова велика служба мисионара и старца. Колико људи окреће ка Богу. Господ нам даје наду Симболично је то што отац Илија свој имендан слави на спомен на 40 севастијских мученика. Бог је припремио 40 венаца Својим исповедницима који су се мучили од хладноће у леденом Севастијском језеру, које је врло мрачно, како каже отац Илија, који је тамо био већ у наше дане. И ево, кад један од 40 није издржао мучење, него је отрчао у парно купатило, загрејано за оне који су спремни да се одрекну Христа, човек који је додавао дрва у њу видео је како се један венац подиже назад на Небо... Одмах је скинуо своју топлу одећу и бацио се у језеро: „И ја сам хришћанин!“ Управо он је добио овај четрдесети венац. Шта читамо у Јеванђељу? Последњи су добили исто колико и први (уп. Мт. 20, 1-16) – ове речи су се испуниле на примеру последњег севастијског мученика. И у нашој земљи која је претрпела јарам безбожне власти сад нико не може да ропће: „Ех, да сам раније знао...“ Не! Ево, спознао си Истину, можеш стати у исти ред с онима који су већ заједничари Истине. Код нас су људи навикли да се правдају: „Ех, да сам од детињства одгајан...“ Не! Господ те прима у сваком тренутку ако си одлучио да служиш Богу. За Бога не постоји време. За нас постоји време: пре – после. За Бога је увек: јесте. Зато је пре или касније свеједно заједно. Господ нам даје наду да започнемо у сваком тренутку живота. И да добијемо венац. Празник 40 севастијских мученика увек пада у Велики пост. А у току Страсне седмице чујемо песму: „Разбојника благоразумног у једном трену си удостојио раја, Господе.“ Још једна потврда: нико није закаснио! С људске тачке гледишта некуда се може закаснити. Код Бога је увек све на време. Ако нас Бог не спаси, ко ће? Управо зато отац Илија тако упорно проповеда и онима који сами себе сматрају неваљалима за веру. Понекад упозорава да, уколико сад безбожници дођу на власт, могу почети још већа искушења... Неко неће опстати. Други ће стати у строј. За време кад Господ позива сваког од нас речено је: Бог никад не жури и никад не касни. Празник 40 севастијских мученика нам је дат на поуку и утеху. Рајске обитељи су спремне. Од нас зависи ко ће се у њима настанити. Само се треба потрудити над својом душом. Невоље нас просто продрмају. Потребна је одлучност! То је једноставно: ако си решио немој се више освртати. У ствари, то је потребан услов: одлучити и не размишљати. Јер кад човек почиње превише да размишља око њега круже демони као рој комараца, сваки покушава нешто да убаци и гледа: на шта ће се човек „упецати“ и обратити пажњу. Постоји правац према Истини и готово! Зашто човек још да се колеба, о чему да размишља? Тим пре ако се питање тиче Бога, све је у рукама Божијим. Ако Он не спасава, ко ће?... Нема никога јачег од Бога. Протојереј Валеријан Кречетов Са руског Марина Тодић 23 / 03 / 2020 Извор: pravoslavie.ru

Ćao, Pomenuh pre neki dan da ću za vreme odmora obići nekoliko manastira: Dobrun, Mileševu, Đurđeve stupove, Sopoćane, Crnu reku, Ostrog i Tvrdoš. Zanima me, pošto ćemo biti u putu i konstantno u pokretu, a i cenim da će biti 30+ stepeni, da li su u nekom od tih manastira posebno strogi kada su u pitanju pravila odevanja. Znači, da li dolaže u obzir Teva papuče (one sportske, treking papuče: I kako je kod muškaraca sa majicama kratkih rukava i šorcevima tipa: Dalje, za ženu, čega se treba pridržavati. Da li može da uđe sa pantalonama dužim od kolena. Tamo gde treba suknja, da li imaju one suknje 'navlakuše' na ulazu, kakve sam video u Ravanici jedared. Za maramu nije nikakav problem, jer barem je to ništa lakše za poneti, ali dobar deo puta pičimo pešaka, pa nam je svaki nepotreban prtljag višak. Razlog zbog kojeg pitam je taj, da i nismo imali prilike da posetimo baš puno manastira. Bio sam dosad u Ravanici i Manasiji, obišao nekolicinu rumunskih manastira, i u njih su ljudi ulazili odeveni kako im volja, neki su čak izgledali kao 'buy a bride' stranice. Ostrog takođe cenim da ne bi trebao da bude problem, pošto je turistički napastvovan. Svaka pomoć je dobrodošla, pogotovu iskustvo iz prve ruke, gde da obratim pažnju na šta. Takođe: cenim da ako se pojavim u manastiru u pristojnim satima, isti ne bi trebalo da bude zatvoren (od gore pomenutih)? Da li se u nekom od pobrojanih manastira naplaćuje ulaz (ikone ionako darujem, skromno ali redovno). Gde preporučujete da se kupi neka ikona za uspomenu? Ima li neka preporuka za posetu neke prirodne lepote ili slično u blizini nekog od pobrojanih manastira? I poslednje, ima valjda kod ostroga neki pokajnički put, koji se pešači bos, može neki opis, slika, mapa, gde počinje i koliko dugo traje? Hvala svima na pomoći,

Помаже Бог, ево неколико линкова жа књиге у пдф: Невидљива борба: https://drive.google.com/file/d/10aR3v3D5VsvNxTNlrwZAxi5TtUB9pP5h/view?usp=sharing Тајне вере о. Јустин: https://drive.google.com/file/d/0Byzw93l34sKeTWRHZTkxV2tPS1U/view?usp=sharing Четворојеванђеље Таушев: https://drive.google.com/file/d/1kn9MXkFGFUcpGHHS3eMYKpylfZouzPNl/view?usp=sharing Лествица: https://drive.google.com/file/d/1dDvpn9uJikG5VU307c_1u0htOfkujRjl/view?usp=sharing Свако добро

Свети Синод Кипарске Цркве прогласило је неколико светитеља покровитељима појединих војних родова кипарске војске, док је Пресвета Богородица умољена да буде заштитница свих војних родова заједно. Свети Синод, под председништвом Блажењејшег Хризостома, архиепископа Нове Јустинијане и свега Кипра, донео је следећу одлуку: Свети великомученик Георгије изабран је за покровитеља војске, осим артиљерије чега је покровитељка Света великомученица Варвара. Свети Никола је уважаван у целој Цркви као заштитник мореполоваца, а сада је и заштитник кипарске морнарице, док је Арханђел Михаило заштитник ваздухопловних јединица. Свети Пајсије Светогорац изабран је за заштитника војних комуникација, за шта је такође изабран и у Грчкој Цркви у новембру прошле године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Ни сада не бих ништа рекао, али просто - више не могу да издржим (а чини ми се да је Ернесто Сабато рекао како се пише онда, кад више не може да се издржи). Дакле, поводом "српске" или "православне" Нове године. Нит је српска, нит је православна, а ако хоћемо поштено - није баш ни Нова година. Ради се о првом јануару по јулијанском календару. Ко је пратио, сећа се да је јулијански календар први широко коришћени соларни календар, тј. који базира годину на једном путовању Земље око Сунца, значи година износи 365 дана, 6 сати и... добро, Созомен није могао да уочи то нешто мало преко. Е, то неуочавање остатка довело је до тога да календар почне да касни, тј. да се његово рачунање времена не погађа са астрономском реалношћу (равнодневице, кратко и дугодневица више нису биле на дан када је требало да буду). Због тога је рмктл папа Гргур наредио да се то питање реши, па су мало променили правило о преступним годинама и избацили 10 дана. До данас јулијански календар је још додатно закаснио и сада та разлика износи две недеље. Од 2100. године биће још један дан више (то ће тек да буде игранка...). Под један, Нова година је измишљен празник. Ако је путања Земље око Сунца циклична (у извесном смислу - кружница), онда било која тачка на њој може да се сматра почетком новог циклуса. За старе народе Нова година је била у пролеће (зато септембар није девети, него - како му и име каже - седми месец), што је и најлогичније, јер се у пролеће буди нови животни циклус у природи. Али, што се астрономске стварности тиче, свеједно је да ли смо за Нову годину одредили ноћ између 31. децембра и 1. јануара, или да кажемо да је Нова година 21. маја у 14 часова и 17 минута. Друго, све и да препознајемо Нову годину као празник (а наша култура је, хтели ми то или не, препознаје, признаје и прихвата; шта више, она има веома велики значај у социјалном животу), она није духовни празник. Дакле, не постоји "православна" Нова година. Посебан проблем је што нема смисла да Нова година буде ПРЕ Божића (јер се Божић слави 25. децембра, а тај датум по јулијанском календару одговара 7. јануару по грегоријанском календару; Божић је био, јесте и биће 25. децембра, а не 7. јануара) и што Нову годину "славимо" по грегоријанском, а Божић по јулијанском календару - па је неминовно да се Нова година "слави" баш када је пост... Треће, Нова година никако није "српска", јер није доказано да су Срби пре примања хришћанства уопште познавали појам Нове године као светковине. Осим тога, ако је то Нова година по јулијанском календару, какве би везе могли да имају Гај Јулије Цезар и стари Словени (или - 'ајде - Срби)? Такву везу би могао да објасни само један човек: надриакадемик и квазиисторичар Деретић... Зато, другари, МОЛИМ ВАС, немојте више да наступајући празник зовете српском или православном Новом годином. Пара уши, боде очи... Боли, брате! За Цркву тај дан јесте празник, јер се тада слави обрезање Господње и свети Василије Велики, па се додају и неке прозбе за Нову годину (то Црква снисходи), али... Црквена Нова година је 1. септембра по јулијанском календару (што се пада 14. септембра по грегоријанском календару) - ако вас неко пита. Хвала унапред, уколико одлучите да не будете део масе и наставите тврдоглаво у неписменом правцу. Извор: