Претражи Живе Речи Утехе

Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку. Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке. -Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову. После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка. Беседа Патријарха српског г. Порфирија У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо. Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна. Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе. Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота. Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима. Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту. Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин! *** Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја. ФОТОГАЛЕРИЈА

Празничним бденијем у Старој неготинској цркви Рождества Пресвете Богородице, које је служио Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион, почело је прослављање славе Епархије тимочке – Сретења Господњег. На сам дан славе, у понедељак 15. фебруара 2021. године, Епископ Иларион началствовао је светом Литургијом у неготинском Саборном храму уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке. На литургијске прозбе одговарао је хор цркве Свете Тројице у Неготину под диригентском управом Светлане Кравченко. Светој Литургији претходило је освећење рестаурираног иконостаса а након службе владика је уручио свештеницима неготинског намесништва честице моштију Светих јасеновачких новомученика, дар Епископа пакрачко-славонског г. Јована. Епископ Иларион изразио је захвалност и задовољство што су међу верницима били и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић и г. Владимир Величковић, председник Општине Неготин. Потом је позвао г. Рогановића да се обрати окупљенима. Са посебном радошћу примио сам позив Преосвећеног владике г. Илариона да поделим са вама радости два празника – Св. Трифуна и Сретења Господњег. Посебно се свима захваљујем на срдачном гостопримству и радостан сам што могу да вам кажем да ће наша држава Србија и даље помагати нашу свету Цркву и Епархију тимочку. Благодаран сам на дивном дочеку и очекујем да ћемо се у здрављу и срећи састајати и убудуће, истакао је г. Рогановић. Потом се празничном беседом сабраном народу обратио сам Епископ – Чињеницу да време пролази, хтели ми то или не, увек треба да користимо да чинимо оно што је најбоље што ми као људи можемо. Чинећи добро сами пишемо историју и настављамо дела наших светих предака и оних који су на нашим местима бивали пре нас, који су и овај храм и ову Епархију устројавали и водили благодаћу Божјом руковођени Духом Светим. Као посебну радост владика је навео надовезивање епархијске славе на празник Св. Трифуна и благословен догађај орезивања винограда од којих овај крај живи већ годинама уназад – Славећи и Св. Трифуна и Сретење Господње ми имамо два дана која обједињују и духовно и материјално нашу егзистенцију овде на земљи али и ону будућу егзистенцију у Царству небеском. Такође, Епископ Иларион подсетио је вернике да Српска црква на овај дан обележава и сећање на Светог старца Симеона и на његов значај које нам казује Предање. За крај, Епископ је позвао све да се молитвено уједине и измоле од Господа достојног поглавара Српске православне цркве – Нека би сав верни српски народ био уједињен у молитви Господу и Духу Светоме да Он просвети нас архијереје и да нас надахне да изаберемо достојног наследника претходних патријараха који ће на трону Светог Саве мудро и благодатно водити брод СПЦ ка спасењу и Царству небеском. По завршетку Литургије служен је парастос епископима тимочким. Извор: Епархија тимочка

У уторак, 28. јануара 2020, у галерији Музеја Хајдук Вељка отворена је изложба „Kормилари цркве и сведоци векова“ аутора Горана Јанићијевића и Миодрага Милутиновића. Изложба „Kормилари цркве и сведоци времена“ обухвата портрете архиепископа српских, патријараха српских-пећких, затим патријараха обновљене Пећке Патријаршије, карловачких митрополита и патријараха српских од уједињења помесних цркава до данашњих дана, историју осам векова српске цркве од Светог Саве до Патријарха Иринеја – истакла је на отварању изложбе у галерији Музеја Хајдук Вељка, у оквиру светосавке светковине, др археологије Маја Живић, директор зајечарског Народног музеја. Изложба је већ приказана у оквиру Фестивала хришћанске културе у Зајечару, а у Неготину је плод сарадње зајечарског Народног и Музеја Kрајине у Неготину. „Пред нама су портрети наших архиепископа и првојерараха наше Цркве. Управо благодарећи њима који су се налазили на челу наше Цркве која је постала самостална 1219. године, са титулом архиепископија свих српских и поморских земаља, 1346. године уздигнута на ранг патријаршије, благодарећи њиховом труду, њиховом залагању, њиховом одрицању, самопрегорним жртвама, молитвама доспели смо и допловили и до ове 2020. године. Пуно је у ових осам векова уткано љубави, знања, мудрости према Богу и своме роду од стране свих оних који су се налазили на челу наше свете мученичке и страдалне Српске Православне Цркве”, истакао је јереј Марко Пајчин, парох неготински. Један од начина да се омогући ретроспективни увид у осмовековну историју СПЦ као аутокефалне, јесте подсећање на личности које су се налазиле на њеном челу – рекао је један од аутора изложбе Горан Јанићијевић. „Наша светосавска Црква испунила је осам векова свога постојања као самовласна и као она која сведочи веру својих чланова и свог целог организма и оно што заиста њу чини посебним је управо то што је то питање аутокефалности било довођено у питање и било искушавано, као и народ и црква је поделила то бреме историјско, и у том смислу смо се ми одлучили да прикажемо личности које су на овај или онај начин понели велики крст за ту цркву и који су заправо на путу Светог Саве бивали као дрво маслине засађено у рају“, рекао је на отварању изложбе Горан Јанићијевић, који је епископу тимочком Илариону уручио портрет Никодима Тисманског који је по предању ктитор манастира Буково, Вратне и Манастирице. Изложбу је отворио Епископ тимочки Иларион који је истакао да је свака „света литургија, али и плод литургије, па и оваква духовна дешавања светковина“. „Ово је заиста значајан део историје којег ми у датом тренутку често нисмо ни свесни. Kолико је значајна ова изложба, и уопште ова духовна дешавања, а посебно када стојимо пред ликовима ових светитеља који су се борили за устројавање и очување онога што је највредније за човека, а то је слобода и вера у слободној држави“, рекао је, између осталог, владика тимочки Иларион. Свечано отварање изложбе „Kормилари цркве и сведоци векова“ увеличао је и Хор Цркве Св. Тројице под управом Светлане Kравченко. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Дом Кола српских сестара у Неготину обновљен је након скоро век постојања донацијом организације „Наши Срби“ из Чикага. У суботу 22. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион освештао је просторије обновљеног Дома Кола српских сестара у Неготину. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Радивоје Панић свештеник храма Светог Саве у Београду, неготински свештеници протојереј-ставрофор Ранко Јовић, протојереј Милан Радовић, јереј Марко Пајчин, ђакон Урош Памучар секретар ЕУО и јерођакон Илија (Јовановић). Почасни гост била је председница хуманитарне организације „Наши Срби“ из Чикага г. Кети Фенслоу, која се бави хуманитарним радом дуги низ година и учествује у многим акцијама широм Србије, а посебно на Косову и Метохији. Она је дошла са својим блиским сарадницима г.Миром и г.Зораном Гушићем и американком г. Лином Свилар. У Неготин су стигли са оцем Радивојем Панићем управо након посете Косовским енклавама. Поред многобројних гостију, свечаности су присуствовали г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и његови сарадници Мерлина Селенић, заменица председника општине и Татјана Панић, члан општинског већа. Владика је у свом обраћању изразио захвалност свим чланицама Кола и председници Александри Петровић, које су и у тешким временима смогле снаге да организују бројне хуманитарне акције протеклих година, иако нису имале своје просторије. Посебну захвалност упутио је г. Кети Фенслоу и њеном тиму хуманитараца, без чије помоћи Дом Кола не би био обновљен. Захвалио је и представницима локалне самоуправе, који су примерено својим могућностима помагали рад овог хуманитарног удружења. Благословио је даљи успешан рад и пожелео да се Колу придружи још више нових чланица како би се предвиђене активности успешно оствариле у будућем периоду. Председница Кола г. Александра Петровић уручила је захвалнице донаторима и пријатељима који су помагали рад чланица Кола и захвалила свима који су својим доласком увеличали данашњу прославу. У просторијама Дома уприличена је изложба фотографија, која је подсетник како је текао пут реновирања зграде Дома у протеклом периоду до данас. Приређен је и концерт поводом данашње прославе који су извели хор Саборног храма Свете Тројице, дечији хорови „Вивак“ и „Класје“. Чланице Кола верују да ће Дом Кола српских сестара постати истински дом за све оне којима је помоћ потребна. Извор: Епархија тимочка

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Г. Андреја и Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, јереј Марко Пајчин, старешина храма Свете Тројице у Неготину и протосинђел Захарија (Митић), сабрат манастира Буково, одржали су, 09. и 10. марта 2019. године, у све три парохије Црквене општине у Бечу, предавање о неготинском храму Свете Тројице и манастиру Буково. Дводневна посета започела је у суботу, 09. марта, литургијским Сабрањем у Саборној цркви Светог Саве у трећем бечком округу, којим је началствовао протосинђел Захарија. Саслуживали су: отац Марко Пајчин, јереј Миљан Антић из Саборног храма и ђакони Иван Толић из Лозане и Миладин Вујковић, ђакон при Саборној цркви. Истог дана, након вечерње службе у храму Светог Саве, у просторијама свечане Епархијске сале одржано је прво од три излагања. Публику и учеснике поздравио је домаћин вечери, отац Филип Милуновић, настојатељ храма, а затим је реч узео ђакон Иван Толић из Лозане, који је као рођени неготинац, благословом надлежног архијереја Г. Андреја, помогао у организовању дочека и боравка драгих гостију. Уочи предавања, хор Саборне цркве, под диригентском управом госпође Иве Анокић Мрвош, такође рођене неготинке, отпевао је ”Тебе појем” Стевана Стојановића Мокрањца. Током излагања оца Марка Пајчина и оца Захарије, присутни су имали прилику да се упознају са најзначајнијим аспектима црквеног и историјског развоја Неготинске крајине, њеним храмовима и историјом манастира Буково. На крају сусрета, организатори су срдачно захвалили свима који су издвојили време како би узели учешће у овом догађају, а предавачи су у братској атмосфери уприличили дегустацију манастирских вина. Другог дана, у недељу 10. марта, протосинђел Захарија началствовао је евхаристијским Сабрањем у храму Васкрсења Христовог у другом бечком округу. Саслуживали су: протојереј Јован Алимпић, протојереј Михаило Смиљањић, јереј Марко Пајчин и ђакон Иван Толић. Након Свете Литургије, гости из Тимочке епархије одржали су у црквеним просторијама друго предавање, које је такође пропраћено презентацијом манастирских производа. У наставку је љубављу и трудом парохијског свештенства и њихових породица припремљен ручак за госте. Треће и последње предавање организовано је у цркви Рођења Пресвете Богородице у шеснaестом бечком округу. Праштално вечерње служио је протосинђел Захарија, који је на крају богослужења свим верницима пожелео благословен и срећан почетак Великог поста. Након тога је госте у уводној речи поздравио протопрезвитер-ставрофор Петар Пантић, старешина храма. После излагања, трудом и љубављу свештеника и сестара храма, организована је свечана заједничка вечера, која је протекла у духу хришћанске љубави и братске радости. Извор: Епархија тимочка

У трећу, Крстопоклону недељу свете Четрдесетнице, 11. марта 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Свете Тројице у Неготину. Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Љубисав Соколов парох параћински, архијерејски намесник неготински протојереј Зоран Јовић, старешина храма протојереј Милан Радовић, јереји Марко Пајчин и Марко Јокановић, јерођакон Илија (Јовановић), ђакони Дејан Соколов, Мирослав Николић и Вук Јовановић. На литургијском сабрању појао је хор Саборног храма под диригентском управом проф. Светлане Кравченко. У току литургије владика је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога Уроша Памучара из Неготина, који ће као ђакон службовати у Зајечару. У беседи владика је поздравио и благословио све који су се сабрали у ову свету недељу посвећену православљу и Часном и Животворном крсту Господњем у неготинском храму. Истакао је да је нова благодат посетила данас све присутне рукоположењем ђакона Уроша, који ће и убудуће, као и до сада, својим богоугодним животом, радом и примером сведочити нашу веру и следовати за Господом. Нагласио је потом и значајну улогу коју имају супруге свештених лица у заједничком животу, служењу у Цркви и проповеди јеванђеља Христовог. епархија тимочка