Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС

Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Кога ситуација, људи, здравствено стање, процеси који се дешавају у земљи и свету, и, што је најважније, сопствене грешке никада нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина барем једном у животу била у ћорсокаку. Судећи по сопственом искуству, могу вам рећи да се увек ради о тешком искушењу. Шта радити? Ако поступите на један начин, имаћете негативне последице. Ако промените приступ, само ћете погоршати своје проблеме, а можда и туђе. Када мислите да сте постигли ефикасно решење, схватате да нема новца за његово спровођење. Не можете седети и не радити ништа, јер је времена мало. Не знате шта да радите. На ивици сте нервног слома и гризе вас савест. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема, осећате се ухваћеним у клопку. Шта је решење? Да чекамо да стигне екипа Сектора за ванредне ситуације и извуче нас из ове клопке? Хмм, мислим да неће бити од користи. Да одустанемо и престанемо да се боримо? Да се молимо? Али вероватно сте се молили, и изгледало је као да су небеса затворена и као да вас Господ није чуо. Сада је то сигурно узрок најнеподношљивијег бола и највећа несрећа. Чекајте, то још није највећа несрећа. Главни проблем је када Га не можете чути. Да сте Га слушали, не бисте били у клопци. Онај ко Га слуша хода у светлости и никада не греши. Осећамо се изгубљеним, заробљеним и губимо своје време тек кад Га престанемо слушати. И зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута тестиран, ефикасан и спасоносан. Рецимо да сте ухваћени у клопку, изгубили сте доста времена, и осећате се истрошено и безнадежно, очајнички покушавајући да сами поправите ситуацију. Станите! Станите мирно и поставите једно једино питање: Шта тачно Господ жели од вас? Не – шта ви ЖЕЛИТЕ, или шта вам је ПОТРЕБНО, нити шта је НАЈУДОБНИЈЕ за вас, нити шта други ОЧЕКУЈУ од вас, већ питајте управо: Шта ГОСПОД жели од вас? Или, још боље – Њега питајте: „Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да схватим и испуним то. Све остало је небитно!“ Поставите себи једно једино питање: Шта Господ жели од мене? Ако од срца и искрено питате, и вољни сте да испуните шта вам се каже, одговор ће сигурно доћи. Биће откривено кроз поступке других људи, или кроз околности, или као јасна и прецизна мисао која ће указати на излаз и понудити решење. Било како било, сигурно ћете разумети да је то одговор. Све ће доћи на своје место; више се нећете осећати као да ћете се угушити и уместо мрака одједном ћете угледати светлост. Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише и зашто је толико свестран да увек делује без проблема? Да ли је то зато што, у ствари, имамо само неколицину људи који сматрају да је неопходно знати Божју вољу, и који су спремни да је прихвате и испуне, а које Господ никада не напушта? Могуће да је и због тога. Међутим, прво и најважније, зато што нам Господ дозвољава да се осећамо ухваћеним у клопку, како би могли да се одрекнемо своје безумне и погубне идеје да свој живот градимо према сопственој вољи, напуштајући Га и занемарујући чињеницу да нема поузданог, непоколебљивог темеља нашег бића осим у Њему. Свето Писмо је испуњено примерима који потврђују ову истину, ово правило. Пророк Јона, који се није слагао са Божјом вољом да оде у Ниневију и проповеда о покајању људима који тамо живе, бежи у Тарсис од Господа (Јона 1, 3), као што Библија каже, и трпи невољу за невољом, до тренутка када се нашао у трбуху кита. Тек тада му се открило лудило његових намера. Својим покајањем показао је спремност да испуни оно што му је одредио његов Творац и Саздатељ. Тада се на чудесан и необичан начин одмах ослободио свога страшног затвора: И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11). Шта је ћорсокак, како и зашто завршимо у њему, и од чега се састоји? Ми многе ствари сматрамо апсолутно и безусловно важним у нашим животима, опет из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или уверења оних који нас окружују. Кад год су нам ове важне ствари немогуће, кад своје потребе и уверења не можемо да ускладимо са стварношћу, када стварност изненада спречава наш напредак – доживљавамо то као безнађе, а то ствара осећај очајања због постојеће ситуације. Ево грешке. Многе ствари могу бити важне, али постоји само једна АПСОЛУТНО ВАЖНА ствар о којој се говорило, слушало и понављало стотине пута, а која је потпуно заборављена: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То није само заповест, апсолутни декрет или строго наређење. Ово је показатељ пута којим је потребно да идемо како бисмо остали на правом путу. Ово је показатељ начина на који је потребно да изградимо свој живот тако да га нико не може уништити. Ово је подсетник на наше предодређење, чију реализацију апсолутно ништа не може спречити, осим наших сопствених одлука. Све нам се може одузети – новац, здравље, социјални статус, посао, наши најмилији, физичка слобода. Међутим, нико нам не може одузети најважније: способност да служимо Богу. Она увек остаје, у било каквим околностима, под најповољнијим или најокрутнијим условима. Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које не би допустиле да се одвија на овај или онај начин – јер наш Небески Отац тражи оне који му се клањају у духу и истини (Јован 4,23); а за дух и истину не постоје препреке ни барикаде. Чак и када сте лишени не само слободе кретања, већ и саме могућности да устанете из болесничке постеље, и даље можете служити Богу тако што ћете стрпљиво подносити болест и захваљивати Му, говорећи то наглас, ако можете, и унутар свог срца, ако вам језик затаји. У духу и истини … Увек ми је искрено жао људи који су себи поставили одређене земаљске циљеве и само у њиховом остваривању виде своју срећу, и шире – смисао сопственог живота. Што су им амбициознији и већи циљеви, понављам, више ми их је жао – ако су циљеви и амбиције једино што имају. Превише ствари могу постати непремостива препрека на вашем путу, толико је камења на путу о које се могу разбити на комаде наде и тежње за великим постигнућима и изванредним резултатима! Како се онда носити са разочарањем ако, осим ових нада и очекивања, нема ничега другог, ако су оне најважније и најдрагоценије? Да, заиста, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, чак и ако није први, или следећи, или последњи пут, морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“ Ово је питање с којим би требало све започињати. И никада није касно питати. https://svetosavlje.org/najvaznije-prvo-i-poslednje-od-svih-pitanja/

Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. https://dodjiividi.blogspot.com/2019/03/blog-post_93.html#more

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је јутрос, на празник Светог Спиридона Тримитунтскога Чудотворца са свештенством Свету службу Божију у црквици Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Владика је рекао да је Свети Василије Острошки у много чему сличан Светоме Спиридону. “Као што Свети Спиридом чудотвори на Крфу, тако и Свети Василије чудотвори у овој светињи. И један и други Чудотворе у читавом свијету, гдје год их људи призивају са вјером. И чудеса су њихова неизбројна. На њима се остварила ријеч Божија ево видите чудеса која ја чиним, а када ја одем Оцу својему ви ћете чинити још већа чудеса. Може бити да се та ријеч односи на све оне који ће слиједити Његовим стопама и које ће Господ обдарити даром исцјељивања и душевних и тјелесних немоћи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да у у овима данима, када свијет страда од пандемије корона вируса треба да приступамо и Светом Василију и Светом Спиридону и другим светим чудотворцима. “Треба да се пред њиховим ћивотима молимо прије свега да нас Господ обдари духовним здрављем, да нам дарује топлину вјере, да нам дарује и остале хришћанске врлине: љубав, доброту, молитвеност и спремност на творење Божјих заповијести. А онда, наравно, да се помолимо и за своје здравље и још више за здравље својих ближњих. И за здравље свих болесника који леже по болницама и по својим домовима, нарочито за здравље љекара и цијелог медицинског особља које је под великим притиском и великим искушењима”, поручио је Владика. Владика Јоаникије је нагласио да осим ковида има и других болести да се треба помолити Богу за здравље и чистоту душа наших. “А онда ће здравље душе да се пренесе и на тијело, па ће и тијело наше бити здраво. То је просто Божански закон, тако је Бог устројио”, рекао је он. Додао је да сва искушења и болести су на наше спасење, само ако их подносимо са вјером. И смрт је спасоносна такође, јер се на такав начин, ако смо прави хришћани, сједињујемо са Христом, на крсту распетим да би са њиме наследили и славу Његовога васкрсења. “Најважније је, дакле, да живимо у вјери, да јачамо у вјери свакога дана. А то нам је дато, и то нам је могуће”, објаснио је Владика Јоаникије. Говорећи о предстојећем празнику Христовог рождества, казао је да радост због његовог доласка ојачава нашу душу и нашу вјеру. “Радост у Христу Исусу, Господу нашем даје велику снагу нама хришћанима и те радости нас Господ не лишава никада ако смо заједно са њиме, па макар трпјели и страдања и тешкоће у овоме свијету и вијеку”, рекао је он и додао да је потребно да се угледамо на свете Божје угоднике који су прошли трновити уски пут идући за Христом. Таквим путем су, нагласио је Владика, ишли Свети Спиридон и Свети Василије. “Они су чувари свете вјере наше православне. Велики су вјекови који раздвајају ова два светитеља, али су они блиски. Они су савременици јер су Христови, јер су се сјединили са Христиом у коме имамо и прошлост и садашњост и будућност, увијек уједно”, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска

„Здравље људи је најважније; позивамо вернике да се придржавају препорука и упутстава званичних здравствених власти“, наведено је у службеном саопштењу Васељенске Патријаршије. То су за patris.gr изјавили архиепископ критски Иринеј и митрополит гортински и аркадијски Макарије, који су присуствовали састанку Светог и Свештеног Синода у Фанару, и како су напоменули да у потпуности подржавају одлуку Светске здравствене организације о вирусу корона. Архиепископ критски и митрополит гортински и аркадијски, који су се у среду вратили у Ираклион из Цариграда, нагласили су да многи архијереји Критске Цркве траже ванредно заседање о мерама предузетим за заштиту од вируса корона, а о сходним одлуке биће донете наредних дана. „Разумемо, рекли су, да је ово врло озбиљно и по народно здравље значајно питање." Додали су да ће, ако Критска црква одлуку, она ће бити бити на истој таласној дужини као и изјава Васељенске патријаршије. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Оданије Сретења, у петак 21. фебруара 2020. године, када наша Црква слави светог Теодора Стратилата и светог Саву II, Архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епиксоп шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе У току Литургије, након прочитаног Апостола и зачала из Јеванђеља, Епископ је верницима говорио о даровима које Бог даје човеку и потреби да човек те дарове користи на прави начин, а то је првенствено изграђивање заједнице - Цркве као Тела Христовог, и грађење спасења: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, свети апостол Павле више пута и на много места у својим посланицама говори да се сваком крштеном човеку даје пројава Духа Светога на корист, а Дух заиста и даје човеку оно што му је потребно. Једнима се даје реч мудрости, другима реч знања, трећима реч вере. На основу ових речи светог апостола Павла, заиста треба да се запитамо шта је то корисно и шта је најкорисније за човека што му Бог даје. Корисно је само оно што је човеку потребно у оба света, а то је Царство Небеско које се овде задобија, а у пуној мери остварује у Царству светих. Једино корисно је Јеванђеље Христово које се остварује у Христовој Цркви. Да бисмо задобили пројаву Духа Светог, потребна нам је духовна видовидост да би се дарови употребили на добро. Дарови Духа Светога користе се правилно само када сваки дар бива на изграђивање, на назидавање и поправљање. Ако човек види код себе да он себе изграђује за Царство Небеско, да себе уграђује у Цркву Христову, и ако све то бива на поправљање, онда човек бива испуњен Духом Светим који га води и руководи и који му не да да потоне, без обзира шта га у животу сналазило. Сваки духовни дар је дат да се њиме изграђује Црква, а то је заједница. Кад човек зна и осећа да поседује дар, и тај дар не чува себично за себе него даје за заједницу, онда човек осећа радост што је у тој заједници, што види људе око себе, што се поред њега изграђују и други. Онај који мисли само на своје спасење, то је као онај богаташ који мисли само на своје богатство. Све оно што човека одваја од Бога, није достојно човека Христовог. Духовни дарови су дати да служе спасењу, а не самохвалисавости. Благодат Духа Светога добија се као награда за нашу веру, наш подвиг, наш пост. Ми постављамо своје циљеве у животу, и то је добро, али наш први циљ би требало да буде наше спасење. Хришћанство се не стиче тако лако, у смислу да живимо брзо и желимо одмах све да остваримо, већ се све задобија постепено, а ми често немамо стрпљења. Благодатни дарови служе хришћанима да се спасавају од греха, али и од самих себе, од зла, а све то ћемо учинити ако желимо да живимо у јеванђељском добру. Кад човек има Јеванђеље у себи, он је тада у радости. Дакле, апостол Павле каже да сви ти дарови треба човеку да служе на изграђивање. Све је ово могуће само онда када сви који имају дарове Божије сарађују једни са другима у јеванђељској љубави и смирености. Духовни дарови који се употребљавају у смирењу воде богоодређеном циљу, ка миру Божијем, миру који превазилази сваки ум. Божији мир долази управо од тих дарова, али и од сусрета човека са Богом. Данас наша Црква служи Оданије Сретења, чиме нас подсећа да је најважније да се човек сретне са Господом. Кад се човек сретне са Господом, он тада задобија све дарове и радује се. Радост је бити са Господом”, закључио је Владика Јован у својој беседи у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска

Празник Светог Јована Крститеља и Претече Господњег свечано је и молитвено прослављен у храмовима Епархије милешевске, у понедељак 20. јануара 2020. године. Звучни запис беседе Нарочито свечано је било у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју у ком је Божанску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење старешине храма протојереја-ставрофора Марка Папића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. За певницом су одговарали јереј Немања Вранић, вероучитељ Милорад Петровић и богословци Никола Видаковић и Јован Спајић. Неки од сабраних приступили су трпези Господњој насладошћујући се Животворним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. – Настављајући радост великог хришћанског Празника Богојављења кроз прослављање Његовог Претече ми се и даље поздрављамо дивним поздравом Бог се јави и отпоздравом Ваистину се јави, и то је управо оно што нам је потребно да би смо били срећни, протумачио је Епископ Атанасије значај тог поздрава и наставио: – Нама је то довољно да будемо радосни, да будемо срећни, да будемо блажени, да будемо задовољни, управо то што изговорисмо, да нам се Бог јави. То је довољно за човека да живи, и то да живи у вечности, и да буде задовољан својим животом без обзира кроз каква искушења и тешкоће пролази. Бог се јавио и ступио у заједницу са људима, остварио блискост, и збринуо човека. Све има човек што му је потребно. – Блискост са Богом је оно што збрињава човека заувек, јер је Бог једини у стању да осигура човека. Свети Јован Крститељ по томе је и познат што је остварио највећу блискост са Богом. И због те блискости је и страдао. Али је он био радостан што је могао на такав начин показати и посведочити своју блискост са Богом. Тако и други који су ту блискост са Богом остварили нису сматрали да нешто губе него добијају, и онда је та блискост још више утврђена за вечност, поручио је Епископ Атанасије сабранима. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је посетио дом протојереја-ставрофора Марка Папића који Светог Јована прославља као своју крсну славу. Код њега је најпре пререзао славски колач и освештао славско жито, а онда су сви заједно за славском трпезом били послужени у љубави и радости. Извор: Епархија милешевска

Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг: Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести. "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј. Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора. "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он. Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он. "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве. Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве. Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве. Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња? Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он. Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода. Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају. Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић. Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ

У петак, 27. децембра 2019. године, када наша Црква прославља свете мученике Тирса, Левкија, Филимона и Аполонија, Његово Преосваштенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић, за певницом је појао протојереј Драган Брашанац, а чтецирали су г. др Милосав Ђоковић и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Верницима овог светог храма Владика се обратио беседом у којој је протумачио јеванђељску причу о покушају кушања Господа Исуса Христа од стране јеврејских првосвештеника. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре. Кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, некако често примећујемо како су и првосвештеници и књижевници и фарисеји гледали на сваки начин да лукаво поступе према Христу и како би га могли осудити. И ово данашње Јеванђеље говори нам о њиховом лукавству. Првосвештеници су заиста увек према Христу поступали лукаво, претварајући се да су побожни, да живе по закону, да су милостиви. Они нису знали, или нису хтели да признају да је Господ Исус Христос срцезналац. Он зна и наше мисли и наше речи и као што Бог зна све шта смо ми учинили у животу своме, Он зна и шта нисмо учинили. Према томе, не треба се претварати, треба живети поштеним животом, јеванђељским животом. Заиста, браћо и сестре, првосвештеници кушају Христа питајући га да ли треба дати порез ћесару. Господ их враћа на то да признају да лукаво поступају према њему, али они то не виде. Данас нам Јеванђеље поставља питање шта у ствари треба дати ћесару. Треба му дати оно на чему је његово лик, а то је само новац и ништа више. То једино припада ћесару. Даље Христос поставља једно друго питање, много важније, а то је какав је и чији је лик на души човековој. А лик на нашој души јесте Божји лик, Христов лик. Од нашег живота зависи да ли на тај лик Божји на души својој навлачимо прашину и заклањамо га. Човек често својим нехришћанским животом помрачује лик Божји у себи. Бог ипак не дозвољава да човек избрише Његов лик. У Литургији светог Василија Великог се каже: “Иако смо помрачили Твој лик у себи, нисмо га изгубили”. И то је најважније. Дакле, ћесар има право само на новац, он нема право на душу човекову, али зато је Бог дао човеку власт да може своју душу да спаси. Имамо власт и погубити и сачувати душу своју. Божји лик је утиснут у души нашој. То јасно говори о томе да душа није од овога света. Зато зло мрзи добро. Али треба да знамо да зло у себи једино добрим можемо победити, а добар је Бог. И човек може бити добар онолико колико живи са Богом. У души је исписан лик Божји, она је својина Божја, али је она и својина наша онолико колико размишљамо о души нашој. И душа и тело у овоме животу сносе одговорност. Зато Господ долази да васкрсне наша тела, да сједини поново душу и тело, али преображено тело, а не трулежно, непролазно тело, а не пролазно. Благо том човеку који очува у себи лик Божји. У таквом човеку струји сила Божја, и такав је човек радостан. Бог све на свој начин надокнађује. Врло је важно да знамо да је све у овоме свету Божје. Ми треба да дамо Богу себе. Најважније је предати себе Богу. Кад се човек искрено преда Богу, тада човек свој труд предаје Богу. Предајмо себе Богу, ухватимо се за руку Божју и нека нас она руководи”, поручио је Владика Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска

Дана 14. децембра 2019. године, када наша света православна Црква прославља светог пророка Наума и светог Филарета Милостивог Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован служио је свету архијерејcку Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Велибор Ранђић и Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава из Кусатка Петар (Драгојловић), протонамесници Драган Икић и Далибор Новаковић, јереји Милан Кеџић и Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), ђакони Владимир Степановић и Милош Никодијевић као и многобројни народ. Владика је у својој богонадахнутој беседи, после поздрава, подсетио верни народ да је време Божићног поста време подвига, време припреме за празник доласка Бога у свет. Још је владика говорио о лепоти хришћанског живота и љубави коју је Бог учинио за нас људе. Осврнуо се владика и на речи прочитаног Јеванђеља и на све оно што је Бог учинио за нас, као и на речи Давида Псалмопојца: “Створио си га мало мањег од анђела славом и чашћу овенчао си га...” Подсетивши на многе дефиниције које говоре о човеку владика је нагласио да је најважније оно што је у човеку, тј. оно што је човек у односу на Христа. На крају је владика закључио да је битно да човек поставља питања свога назначења и смисла и да је тада човек на правом путу обожења и спасења. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служио је на дан прослављања св. Петра и Февроније 08. јула 2019. године, свету Литургију у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју Руске Православне Цркве у Београду. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vladika Stefan Saric.mp3 Како бележи Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, Преосвећеном Епископу саслуживали су старешина Подворја протојереј Виталије Тарасјев, протојереј-ставрофор Сретен Младеновић из цркве св. Марка на Ташмајдану, јереј Иван Делић из Епархије банатске, о. Михајло Рапајић из Покровске цркве на Звездари, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакон Владимир Руменић уз појање хора Руске цркве у Београду и бројни верни народ. После свете Литургије, беседу је произнео старешина храма, прота Виталије Тарасјев, који је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и викарном Епископу г. Стефану на љубави и благослову. У спомен на данашњи дан, прота је Епископу Стефану поклонио посебну бројаницу коју је од камена са Урала израдила једна благочестива жена из околине Троице-Сергејеве Лавре. Преосвећени Епископ Стефан је у беседи заблагодарио домаћину и истакао значај породичног празника који је установила Руска Православна Црква у славу Господа а у част св. Петра и Февроније, рекавши да није добро бити сам и да би човек требао да води свој живот у правцу Јеванђељских заповести. У човековом животу је најважнија молитва, али и молитва једних за друге. Данашњем литургијско сабрању присуствовао је и отправник послова Амбасаде Руске Федерације у Србији г. Денис Кузнедељев и заменик директора Руског дома у Београду, г. Јевгеније Дјомин. Извор: Радио Слово љубве

Архијерејска Литургија и излет на колеџу Светог Саве у Сиднеју среда, 04.10.2017. Датум последње измене 04.10.2017. 17:00 С обзиром на чињеницу да се приводи крају прва завршна фаза изградње Колеџа Свети Сава, у минули нерадни понедељак продуженог викенда 2. октобра 2017. године, Његово Преосвештенство епископ Силуан у молитви и дружењу сабрао је клир и верни народ сиднејске регије. Неколико стотина људи сабрало се најпре на светој Литургији након које су уследили наступи дечијег оркестра „Наслеђе“ под руководством Жељка Гламочанина, те разне фолклорне групе из Сиднеја и Волонгонга. Позив је гласио „Дођи и види“! И тако је учињено. Уз некелико икона и привремених орнамента у простору који ће бити параклис Колеџа, служење свете Литургије је свима пружило окус онога што тек треба да буде преображено у богослужбено место за нашу децу и њихове породице. Хор цркве Лазарице из Александрије је допринео лепоти службе, као и свештеничке одежде те олтарске пресвлаке начињене у епархијској радионици „Риза“. Управо сада је под кровом затворено 2400 квадратних метара те је Управни одбор Колеџа решен да се одмах приступи уређењу унутрашњег и спољашњег простора. Нису сви могли наћи место за седење у простору који ће бити претворен у прве четири учионице Колеџа, али је зато напољу било обезбеђено додатних места где су и пристуна деца имала огроман простор за игру и забаву. Српско православно омладинско удружење „SOYA“ је било заузето припремањем хране и пића. Његово Преосвештенство владика Силуан се, у лично име и у име Цркве, обавезао да ће се посатрати да се градња Колеџа заврши што пре. У време драматичних промена које се збивају у Аустралији када прети опасност да се измени дефиниција брака Његово Преосвештенство позвао је све да се држе библијског учења о браку и стварању. Позвао је верне да се одупру радикалним идеологијама које се већ изливају на јавно друштвои које ће се интензивирати уколико тренутни плебисцит буде успешан. У свом пастирском писму које је дељено верницима навео је: „Мајке и очеви, не дајте се заварати! Никоме у овом свету није више стало да ваше деце од вас самих. Ни једној влади, ни једној школи, ни једном учитељу, никоме! У школама широм Аустралије родитељи су принуђени да морално и духовно образовање своје деце повере творцима срамних програма попут „Безбедних школа“ (“Safe Schools”). Званично се више не налази у програмима школа Новог Јужног Велса, али се поново враћа у другим паковањима“. „Отварање Колеџа Свети Сава је најважније дело наше цркве у Аустралији“, рекао је Преосвештени владика, позвавши све присутне да подрже овај пројекат од општег значаја. Ово је пројекат од несагледивог значаја за нашу децу и унучад. У наредним недељама позиваћемо људе да се укључе у рад неких од наших под-одбора како би нам помогли у свему: од начина прикупљања средстава, до начина ширења информацијама и организовања пригодних догађаја. Ми ћемо изградити Колеџ Светог Саве, али ће и Колеџ Светог Саве изградити нас“ рекао је Његово Преосвештенство владика Силуан. ФОТОГАЛЕРИЈА: http://soc.org.au/sr/vesti-sr/815-arhijerejska-liturgija-i-izlet-na-koledzu-svetog-save-u-sidneju