Претражи Живе Речи Утехе

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење. – Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу. – Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже? – Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву. А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није. – Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру. – За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима? – Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас. Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке. Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа. Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић Приредио Петар Давидов,12. марта 2024. године Извор: Православие.ру

Хуманитарно уметничко вече за децу са светог српског Косова и Метохије биће одржано у четвртак 28. децембра 2023. године у 19 часова, у Удружењу књижевника Србије, на адреси Француска улица број 7. Као својеврсну улазницу на овај догађај и дар од срца, потребно је понети школски прибор за вредне ђаке из јужне српске покрајине. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Принц наследник Филип Карађорђевић посетио је јуче гроб свог деде, краља Петра Другог, у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, дан уочи обележавања стогодишњице његовог рођења. Он је након полагања цвећа и паљења свећа казао да се осећа поносно и испуњено, због повратка у Србију, где му се родио син Стефан, први након свог прадеде краља Петра Другог, који је рођен у Београду, чиме је, како је рекао, испунио жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу његовог деде, блаженопочившег краља Петра Другог. “6. септембра се навршава 100 година од рођења мог деде краља Петра Другог Карађорђевића. Први Карађорђевић рођен да буде краљ, у престоном Београду, то је постао са само 11 година, пошто му је отац, витешки краљ Александар, страдао на дужности од руку нациста и фашиста. Прекинутог детињства, у свету политике, интрига и светских неприлика, желео је да буде дорастао очевом делу. Са само 17 година, преузео је краљевску власт у најтежем тренутку. На његово краљевство ударили су нацисти и фашисти са свих страна, приморавајући га да се повуче и привремено напусти отаџбину, као што је то урађено у Првом светском рату. Међутим, без обзира на све напоре које је улагао, светске неприлике онемогућиле су његов повратак. Први рођен у својој земљи, без стрепње да ће постати емигрант, као што су сви пре њега били, ипак је то постао и остаће упамћен као такав, краљ без краљевства и круне, у егзилу. До смрти је сањао тренутак када ће се вратити у родни Београд, али тај тренутак није дочекао. Жељу Краља Петра Другог да почива на Опленцу, много деценија након његове смрти, испунио је краљев син, а мој отац, Престолонаследник Александар Други, 26. маја 2013. године. Одајући му почаст, данас уочи стогодишњице његовог рођења, осећам се поносно и испуњено, јер сам се вратио у нашу Србију, где се родио мој син Стефан, први након свог прадеде краља Петра II, који је рођен у Београду, и срећан сам што ће расти у Србији међу својим народом и својим прецима, чиме ће испунити жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу мог деде, блаженопочившег краља Петра II”, наводи се у саопштењу Принца Филипа Карађорђевића. https://mitropolija.com/2023/09/06/princ-filip-povodom-stogodisnjice-rodjenja-kralja-petra-ii-ponosan-i-ispunjen-zbog-povratka-u-nasu-srbiju/

Чини нам се да чекамо Христа, свакодневно Му служимо, дивимо се Његовим чудима, али да ли у исто време видимо Спаситеља у Христу? Улазак Господњи у Јерусалим пре две хиљаде година био је и тренутак Његове славе и признања. Али само на тренутак. А после њега – срамна издаја најближих и њихово заглушујуће ћутање. Сазнавши за чудо Лазаревог васкрсења, људи на улицама Јерусалима су се тада радовали, полагали палмине гранчице, узвикивали: „Осана, благословен Који долази у име Господње“, бацали своје хаљине на пут, где ће проћи Господ на свом магарету. Христос са плачем повика, видјевши град: "Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; И срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен" (Лк 19, 42). Господ је предвидео да неће проћи ни недељу дана када ће повици „Осана Сину Давидовом“ бити замењени повицима „Узми, узми, распни Га“, и да ће ове страшне речи изговарати исти људи који су баш са таквом радошћу Њега дочекали! Срце му је било тужно. Разумео је да народ не очекује таквог Цара. Народ је чекао онога ко ће заузети престо и зацарити, који ће свима донети задовољство и разне користи. Ко ће победити омраженог непријатеља јеврејског народа. Али Господ није донео земаљски престо и земаљске добра. Он им је донео сасвим неупоредив дар: вечни живот у Христу. Какво је страшно разочарење задесило народ! Христос није оправдао њихове наде... Чекамо ли данас Христа? Да ли му заиста служимо? Или, као Израелцима, потребан нам је цар који даје само користи и удобан живот, гарантујући сигурност и мир. Свако мора за себе искрено да одговори: да ли је спреман не само да сретне Христа, радујући се Његовим чудима, него и да Га се не одрекне када дође тренутак истине; да ли сте спремни да следите Христа у Његовим тугама, страдањима и усамљености; да ли сте спремни да пођете са Њим на Голготу. Али за хришћане нема другог пута. За недељу дана славићемо Свету Пасху Христову. Надамо се да ћемо, милошћу Божијом, доживети до самог Васкрса, и дочекати га свечано и радосно. Пред нама је Страсна недеља, посебно и благословено време. Укрепајмо у вери величином богослужења Страсне седмице, како бисмо искрено и достојно срели Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и прославили Његово Свето Васкрсење по целој Васељени. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29993

Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање. Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања. Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити. Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом. Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста. Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време. Митрополит Антоније (Паканич) pravlife.org

У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка

Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав. Повезана вест: Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу. Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве. Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла. „У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао: „Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”. Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао: „Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”. „Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић. Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио: „Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”. *** Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони. Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником... Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. Разговор је водила новинар васељенског радија Оливера Балабан. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве

Епископ рашко-призренски Теодосије данас са монахињама манастира Грачанице служио молебни канон Пресветој Богородици као израз молитвене подршке страдалним Архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу наше Цркве у Црној Гори који су изложени прогону тамошњих власти. По благослову Епископа, молебни канони ће бити служени свакодневно у свим манастирима Епархије. Овој иницијативи придружио се и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, па ће се молитве за наше пастире и верни народ у Црној Гори узносити пред моштима светих пећких архиепископа и патријараха, Св. Краља Стефана Дечанског, Св. Јоаникија Девичког, Св. Петра Коришког и других светитеља који су просијали на овим светим просторима Старе Србије. Епископ Теодосије данас је најоштрије осудио најновији прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори и синоћње хапшење Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморице свештеника у Никшићу. Ово најновије насиље над нашом Црквом која је изложена невиђеним притисцима још од безаконог проглашења спорног закона о вероисповести под претњама отимања наших вековних светињама, дубоко угрожава мир не само у Црној Гори, већ и у целом региону и представља пример најгрубљег кршења слободе вероисповести и негирања духовног и народног идентитета нашег верног народа. Имајући посебно у виду колико су наши Архијереји са својим свештенством и монаштвом из Црне Горе и Херцеговине међу првима свих ових година стајали на бранику очувања наше Цркве и народа на Косову и Метохије, Владика Теодосије је изразио молитвену наду да ће власти у Подгорици престати са неразумним прогоном Цркве и стварањем подела у народу и неправедно притвореног Епископа Јоаникија и његове свештенике што пре пустити на слободу. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Полиција је данас, на велики православни празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим-Цвијети привела на информативни разговор нашег Архипастира-високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, који је Свету архијерејску литургију служио у манастиру Златица, и свештенике који су му саслуживали: протојереја-ставрофора Велибора Џомића, свештеника Леку Вујисића, ђакона Ивана Црногорчевића и комплетно свештенство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис разговора Након изласка из подгоричког Центра безбједности свештеник Мирчета Шљиванчанин је, у изјави за Радио „Светигору“, казао да је, након празничне службе у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења, коју су свештеници служили без присуства вјерника, готово цјелокупно свештеничко братство Саборног храма приведено на информативни разговор. Приведени су: старјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шиванчанин, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Павле Божовић. И протојереј Миладин Кнежевић, који је био кренуо у Никшић, гдје живи, заустављен је на магистралном путу Подгорица-Никшић код ресторана ,,Огњиште“ одакле је приведен на инфромативни разговор. “Овим чином је показано да је у питању лоша намјера а не брига за очување здравља народа. Ово је, очито, још један у низу атака на нашу Цркву“- каже отац Мирчета. Он објашњава да је свештенство подгоричког Саборног храма, поштујући мјере надлежних инстутуција донијете поводом пандемије вируса корона, Свету службу Божију, поводом великог празника Цвијети, служило у раним јутарњим часовима, без присуства вјерног народа. ,,Након одлужене службе отворили смо Саборни храм да би вјерници, поштујући прописе надлежних институција, могли да уђу, да се самостално помоле Богу и упале свијећу, с обзиром да је данас велики празник Цвијети. Вјерници су, након што смо отворили врата храма, почели да долазе, поштујући све прописе и социјалну дистанцу улазећи по двоје, што су регулисали наши црквењаци (службена лица Саборног храма) који нијесу дозвољавали да се у храму окупи више људи. Вјерници су у реду, поштујући прописану социјалну дистанцу, чекали испред храма да уђу у светињу“- свједочи свештеник Шљиванчанин. Отац Мирчета прича да су свештеници, након службе, отишли у просторије храма како би се договорили о богослужењима у току предстојећих дана Велике недјдеља-недјеље страдања Господњих. “Чули смо убрзо да је дошло више полицајаца испред храма и да легитимишу људе, у шта смо се и увјерили кад смо изашли напоље. С обзором да су дошли у храм да се Богу помоле и упале свијећу, или су туда само пролазили, не мислећиу уопште да сврате у храм, људи су тиме били зачуђени тражећи објашњење и објашњавајући да нијесу прекршили никакве мјере. И ми смо покушали да објаснимо полицији да људи заиста поштују мјере и да не треба да их узнемиравају јер је данас велики празник и ми само желимо да искажу своје вјерске потребе. Покушали смо да објаснимо да улазак у храм није забрањен и да се тиме не руши ниједно правило. На све то позвани смо да дођемо у Центар безбједности и да дамо изјаве, без икаквог објашњења због чега нас воде у полицију, осим да су наређења добили од виших инстанци“- каже отац Мирчета. Отац Мирчета Шљиванчанин даље каже да су свештеници поступили по захтјевима полиције. ,,Када смо дошли у Центар безбједности добили смо информацију да ће, нажалост, и наш Митрополит Амфилохије са свештеницима са којима је богослужио у манастиру Златица: протојерејем-ставрофором Велибором Џомићем, свештеником Леком Вујисићем и ђаконом Иваном Црногорчевићем, и још неколицином вјерника који су тамо чтецирали и појали такође бити приведени. Мислим да је ово први пут у историји Црне Горе и наше Цркве да је један од најугледнијих Архијереја, какав је наш Митрополит Амфилохије, и толико свештених лица било приведено у полицијске просторије. Заиста ружне сцене“- свједочи отац Мирчета. Свештеник Мирчета даље каже да је услиједило појединачно давање изјава и да су, након неколико сати, пуштени да иду кући, додајући да не зна каква је даља процедура јер ће се тиме бавити наши правници а очекује се и званично саопштење наше Митроплије поводом ових немилих догађаја. ,,Желио сам да упознам слушаоце Радија Светигора, наше вјернике и пријатеље, о свему што се десило и да захвалим вјерницима од којих смо добили на стотине позива и порука бриге. Сви они су запањени тиме што је, на један од највећих хришћанских празника- Цвијети, пред Недјељу страдања Господњих, Митрополит Амфилохије и подгоричко свештенство приведени и поред тога што смо више пута до сада показали да поштујемо мјере надлежних институција, донијете поводом пандемије вируса корона, које не ударају на суштину наше вјере. У складу са тим привремено смо обуставили и литије, и рад Цетињске богословије, и часове вјеронауке и духовних центара, богослужења смо свели на минимум, и јутрос смо служили без присуства вјерника. Али све ово изгледа да није било довољно и ја не знам шта још треба да учинимо“-пита се отац Мирчета. Отац Мирчета је објаснио да празничне литургије, поготово у Велику недјељу, представљају израз суштине наше вјере и онога што значи живот и постојање Цркве и нас као Хришћана. ,,Ми као свештеници просто не можемо да не служимо свете службе Божије, прослављајући на тај суштински начин ове празнике који су највећи и најважнији у току године. Морамо и вјерницима омогућити минимум, а то је да дођу и да се помоле у храму макар након богослужења. Људи су запрепашћени, не могу да вјерују да се ово дешава. Сви бринемо о здрављу својих ближњих и свом личном, али ово је нешто што је невјероватно. Данас је приведено и неколико вјерника, чак и неки људи који нијесу ни планирали да уђу у ухрам већ су се скупили видјевши да се испред храма нешто дешава. Највећи скуп је, у ствари, и био кад је полиција почела да реагује и легитимише народ позивајући их на разговор. Тада су, у ствари, највише и нарушене мјере, јер су све до тада људи држали ред и дистанцу много уредније него што смо имали прилике да видимо, док смо ишли ка Центру безбједности, поред продавница, пекара или пумпи. Пред храмом су мјере много више потшоване него пред свим тим објектима“ наглашава отац Мирчета, захваљујући вјерницима на бризи и љубави, показавши данас да су дјеца Цркве и да брину за свију Цркву и њене пастире. Извор: Радио Светигора

У пастирској бризи а поштујући привремене мјере Института за јавно здравље Црне Горе, Епархја будимљанско-никшићка обавјештава вјерни народ и све грађане да се литије четвртком и недјељом неће одржавати до престанка речених мјера. Позивамо вјернике да умноже молитве како би ова болест заобишла нашу земљу и била што прије побијеђена у земљама које су њоме погођене. Молећи се Господу извору здравља и спасења да страдалницима и болнима дарује скоро исцјељење, упућујемо свима ријечи утјехе и охрабрења уз препоруку на поуздање у милостивог и човјекољубивог Бога који је моћан и избавља од сваке невоље и страдања. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

„Будимо и останимо дјеца попут Богомладенца и испунимо дане, срца, душе и животе своје, слатким православљем. Испунимо своје душе, и животе, и срца, Богом живим, не напуштајмо своја гнијезда и огњишта вјере живе и светих предака. Не заборављајмо да летимо душом својом широм раширених крила како пристоји и достоји човјеку. И позовимо сву нашу браћу на трпезу љубави и пут слободе, који је једини достојан човјека“, поручио је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, по завршетку литије коју је вечерас предводио улицама главног града Црне Горе. Владика је позвао сабране да заблагодаре најприје Господу Богу нашем на љубави и доброти, што нас је окупио и окупљао, и бринуо о нама као Отац добри све ове дане, и у све дане који долазе. „Ко има око да види све ове орлове и орлиће окупљене око Христа – Богомладенца, и ко има ухо да чује пјесму слободе, знаће попут мудраца гдје се свето Дијете родило, гдје је запјевала пјесма слободе, гдје је та пећина у којој се највећа слава овога и онога свијета запалила у мраку незнања, празновјерја, страха, таштине, грамзивости, и фарисејства, садукејства, и других странака онога времена. Ти и такви видјеће непресушни извор братске љубави, и позив на заједницу љубави упућен свима који нијесу овдје са нама, а који су наша браћа, и дио су наше љубави у Христу и у вјечности. Будимо људи, јер од тога нема ништа љепше у овоме свијету. Будите радосни, јер ће љепота спасити свијет“, казао је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије поздрављајући присутне сверадосним поздравом: Мир Божији – Христос се роди! Преосвећени владика Методије је прочитао и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, за коју је казао да није само порука архијереја него порука цијелог народа. У литији, послије одслуженог молебна, од Саборног храма до Цркве Светог Ђорђа под Горицом и назад учествовало је више десетина хиљада људи, а овакав величанствени догађај се на памти у новијој историји Подгорице, али ни Црне Горе. У литију је учествовало и више од хиљаду Куча, племеници и наследници великог Марка Миљанова, који су пјешке дошли из историјског Орљева, дајући свој печат овим историјским тренуцима, показујући и на тај начин да се не мире са најављеним отимањем црквене имовине. Отац Предраг Шћепановић казао је да се вечерас по трећи пут у Кучима родио Марко Миљанов. Он је испред Цркве Светог Ђорђа поручио да је Подгорица вечерас добила још једну ријеку – ријеку „Православку“, јер су први у литији стигли, а последњи су на мосту „Миленијум“. Отац Предраг је поздравио све који учествују у овим молитвеним литијама и дају своју подршку широм Црне Горе, Србије, Републике Српске, БиХ, Европе, Америке, а посебно вечерашњег госта, брата Живојина Ракочевића који је донио благослове Грачанице. Послије њега сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Драгана Станишић који је обраћајући се владици Методију казао да је он већ на почетку ове свенародне литије на мосту на Ђурђевића Тари са својим народом претрпио почетни удар, те се из те искре у камену развила ова енергија – литија. Настао је овај збор, којег нема у оволиком великом обиму нигдје: „Чак ни у историји Црне Горе није било овако великога збора. Зато драга браћо и сестре, овај збор има силу и снагу, и регуларност да доноси одлуке, чак и закон, а ако то није могуће, то значи да нас нема довољно, да би требало да нас има више“, казао је отац Драган и поручио да ћемо, кад нас буде још више, донијети одлуку да се сви чланови спорног закона који оспоравају Цркву бришу. Више десетина хиљада Подгоричана у гласу је у више наврата скандирало: Не дамо светиње, показујући одлучност да ће светиње бранити по сваку цијену. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Материце, у недељу, 29. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију п у храму Светог Пантелејмона у Нишу у саслуживање свештенства и монаштва Епархије нишке. У року Свете Евхаристије обављена су два рукоположења у чин ђакона и презвитера и једно рукопроизвођење у чин протођакона. Звучни запис беседе На крају Свете Евхаристије беседио је Преосвећени Владика нишки Арсеније, а највећи његове беседе био је надахнуд тешким страдањем наше браће и сестара у Црној Гори. "Молимо се за нашу браћу која страдају тамо, да их Господ укрепи, да им да снаге да издрже у овим тешким данима гоњења. На жалост, све се то догађа пред рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Нека Господ укрепи све њих и све нас да будемо истрајни, да удемо истинити сведоци Христови, да будемо достојни имена Хришћанскога и Господа нашег Исуса Христа који је зарад нас и из љубави страдао на Крсту" поручио је Преосвећени Владика нишки Арсеније. Извор: Радио Глас

Принц Филип Карађорђевић изјавио је да са великом тугом прати актуелна дешавања у Црној Гори поводом Закона о слободи вероисповести. Он је на својој Фејсбук страници написао и да је разочаран односом државних званичника Црне Горе према Српској православној цркви и нашем народу. „Пребијање Владике Методија и верника који на миран и демократски начин изражавају своје неслагање са предлогом закона о слободи вероисповести је у најмању руку срамно за једно цивилизовано и демократско друштво каква би Црна Гора морала бити. Недопустиво је ћутати и нереаговати на овакву неправду и безумље које се дешава у 21. веку у сред Европе. Овакви потези који изазивају деобе и братомржњу не могу бити на корист ни једној држави, ни једном народу, па ни самој Европи“, поручио је принц Филип. Он је истакао да је поносан на наше Епископе, свештенство и народ у Црној Гори „који упркос овако болним и бесмисленим нападима наше браће у Црној Гори и упркос кршењу њихових основних људских и грађанских права, часно и достојанствено сведоче и боре се за истину, правду и Цркву Божију“. „Надам се да ће код наше црногорске браће преовладати разум и молим их у своје име, да не деле народ и не шире мржњу јер то не служи на част и не приличи јуначкој и честитој Црној Гори и свим грађанима који у њој живе“ поручио је Филип Карађорђевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Ми смо вечерас овдје били као на покајању, као на сахрани! Сахрањена је правда и сахрањен је правни поредак Црне Горе са овако усвојеним законом, са тако лоше сроченим законом, са злом намјером и са оваквим проблемима које је донио Црној Гори“, казао је јутрос Његово преосвештенство Епископ будимљанско никшићки г. Јоникије. Владика је ово рекао након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. У свом обраћању народу на Блажовом мосту у Подгорици који је све вријеме засједања Скупштине Црне Горе, молитвено протествовао недалеко од зграде парламента, владика се захвалио сабраном народу на подршци: „Ја прије свега желим да се захвалим нашем честитом народу који је дао подршку својој Цркви, и то не само што долази редовно на богослужења и кад приступа ћивоту Светог Василија, него и што је истрајао до краја у овој законитој и борби против неправде, достојанствено, хришћански изражавајући до краја своје неслагање. Можемо рећи, нека су усвојили, тај закон је већ пропао, већ је мртво слово на папиру. Нека су они живи и здрави, али нигдје у свијету нема да се закон о слободи вјере усваја на овакав начин.“ Владика је поручио да то значи да наша борба није престала, већ да ће она само попримити мало другачије облике: „Ми ћемо се организовати. У свим крајевима, у свим градовима, и у свим селима, формираћемо одборе и братства за одбрану светиња. Не можемо допустити да светиње које су наши преци Богу посећивали да се оне скрнаве и да пану у руке безбожника. То неће бити!“ Преосвећени Епископ Јоаникије је констатовао да смо научили да се боримо и главе дајемо за своје светиње, али да иако не желимо да правимо раздоре међу браћом, морамо, кад се браћа овако понашају, томе злу дати отпор, али опет хришћански: „Ми смо са овим потврдили наш карактер иако смо, рекла би се, ову битку изгубили, али ово је велика морална побједа и да вас замолим да тај капитал моралне побједе која остаје за вјекове, сачувамо. Оно што је данас говорио отац Предраг Шћепановић и да ове људе који раде свој посао ни у чему не осудимо, али да знамо ко је ово зло замео у Црној Гори.“ Замолио је сабрану браћу да се достојанствено у миру, како су и дошли из Храма Христовог Васкрсења, разиђу, након што се испред храма помоле Богу: „Ми ћемо нашу борбу свакако против зла и неправде, а нарочито против скрнављења светиња, наставити, и ако се будемо борили као хришћани свакако и добити, а већ смо много добили. Ова наша борба нас је много оснажила, а они који су на овакав начин усвојили један закон, и то закон о слободи вјере, ја мислим да су већ сами себи рупу велику ископали. Како чинили тако им Бог дао. Амин“, поручио је на крају свог обрађања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоникије. Након тога свештенство и монаштво, предвођени владиком Јоникијем су се упутили ка Храму Христовог Васкрсења гдје су се помолили за наш Цркву и сав народ, позивајући све на љубав, мир и слогу. Након тога окупљени народ се у миру разишао. Скупштина Црне Горе је гласовима владајуће коалиције (ДПС, СД, Либерална партија, Бошњачка странка, Хрватска грађанска иницијатива и Форца) и три посланика СДП усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. Закон, којем се жестоко противи већинска Црна Гора је изгласан након сукоба и инцидената посланика Демократског фронта са представницима владајуће већине у парламенту, због чега су приведени. Вјерни народ са својим свештенством широм Црне Горе је достојанствено окупљањима и блокадом важних саобраћаница подигао глас против усвајања овог закона, апелујући на посланике владајуће коалиције да не доносе правни акт који ће унијети раздор и продубити диобе у црногорском друштву. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У интервјуу за националну агенцију БГНЕС, поглавар Бугарске православне цркве, патријарх Неофит изјавио је да ће његова јерархија наставити да подржава "нашу браћу у Македонији" (МПЦ-ОА у расколу). "Све што смо до сада направили је корисно и за њих и за нас," рекао је он. Патријарх Неофит је подсетио да је активна заједничка бугарско-македонска црквена комисија, којом са бугарске стране председава митрополит старозагорски Кипријан, и да "сада имамо прилику да прегледамо резултате рада те Комисије". Захвални смо што сви имамо добре намере и желимо да донесемо промишљене одлуке, корисне за оба народа, закључио је бугарски патријарх. На питање да ли ће после Грчке и Бугарска православна црква донети одлуку о признању аутокефалије ПЦУ, патријарх Неофит је кратко одговорио: "За сада нема одлуке:" Извор: Патриарх Неофит: Ще продължим да подкрепяме нашите братя в Македония – bgnes BGNESAGENCY.COM Ще продължим да подкрепяме нашите братя в Македония, всичко, което сме направили до момента е полезно за двата братски народа. Това заяви пред БГНЕС Негово светейшество българският патриарх и...

У Недјељу 16. по Педесетници, 6. октобра, 2019. године, на празник када наша Света Црква прославља зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали васкрс и своју славу - зачеће Светог Јована Крститеља, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на призив и позив Господњи да умножавамо повјерене нам дарове - таленте и да се кроз ту и такву жртву и труд учимо љубављу и заједништву. Почетни дио свог обраћања отац Бранко је посветио самој тајни стварања и саздања човјека, будући да нема два иста човјека, већ је свако од нас непоновљива личност и свако од нас има различите дарове: ,,Господ дијели свакоме од нас таланте, дарове. Неко је добио пет, неко је пак добио два, а неко један талант. Свједоци смо да смо сви ми непоновљива личности Божије и да сви имамо различите дарове и да је толико много неједнакости међу нама у овоме свијету. Па се често можемо запитати, како и откуд то, да неко има, а неко нема, да неко има више, да неко има мање не мислећи притом само на оно материјалне, већ првенствено на духовне дарове."-казао је он. Отац Бранко је додао да управо са тим различитостима и различитим даровима ми јесмо даровани једни другима у благословеној заједници са ближњима и Богом да се међусобно спашавамо служећи једни другима у трпљењу и љубави: "Можемо видјети да Господ све то премудро уређује, да свакоме даје различито, јер служећи једни другима, користећи те духовне дарове не само за своје спасење већ и за спасење наших ближњих значи да се ми сви заједно у заједници у којој једино има спасења, са тим даровима међусобно различитим спашавамо и да се том службом и служењем у жртвеној љубави уграђујемо за вјечни и непролазни живот." "Различити су дарови, али, један је Дух Свети, различити су дарови, али, један је Бог." - подсјетио је он. Отац Бранко се у свом даљем излагању дотакао и самог нуклеуса јеванђелске поуке која нам јасно показује два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа и који нам недвосмислено показују да смо позвани на умножавање дарова љубави и милосрђа, смирења, послушности, као и свих оних духовних дарова које нам Бог дарује, а које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима: "Но, што нам још казује данашња јеванђелска прича? Казује нам, открива нам да су се једни потрудили око умножавања дарова, а неки нису. Онај који је добио највише, како видимо из приче, он се највише и трудио, радио је и умножавао је дарове на спасење своје и на спасење ближњих, тако је радио и онај што је добио два таланта, и ако видно мање, он је то што је имао умножио својим трудом, и на примјеру ова два човјека видимо да су они чули од Господа оне благословене ријечи: ,,Добри и вјерни слуго, у маломе си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога." А ова прича из Јеванђеља се као и увијек тиче свакога човјека, свакога од нас. И дакле, шта нам Господ овдје поручује? Поручује нам да ове ријечи значе да је онај ко их чује на добро и корист и себе и ближњих умножио своје дарове и да је тим трудом животним и жртвом таква душа приправна за Царство Божије и Царство вјечно. Како Свети апостол Павле казује: ,,Оно што ухо наше не чу, што руке наше не опипаше, што очи наше не видјеше, а у срце наше не стаде, то је Бог уготовио онима који га љубе." А ова два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа нам јасно показују да су умножавали дарове љубави и милосрђа, смирења, послушности и све оне духовне дарове које нам Бог дарује, које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима." - нагласио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања подвукао и примјер трћег човјека који није служио другима, Богу и ближњима већ само себи, бивајући закључан у своју клијет од самољубља и довољности: "Међутим, има и онај трећи човјек, поред ове двојице, који се такође помиње у овој јеванђелским причи, а то је онај који је добио један талант, а за кога Господ каже: ,,Зли и лијени слуго!" А ко је тај човјек? То је онај човјек који је закопао свој талант у земљу самољубља свога, не служећи другима, не служећи Господу. Зато, затворивши се у своју себичност и самодовољност, презирући тај Божији дар, тај човјек није могао ни да воли Бога, а самим тим ни ближње своје. Зато, што је још то што нам ова прича открива? Ова нам прича открива да није само довољно у животу ако имамо дар и није довољно само да се чувамо од гријеха не чинећи га, што свакако требамо чинити, али, талант и дар којим нас је Бог обдарио дужни смо да га умножимо, дужни смо да те дарове које нам је Господ даривао по доброти и љубави и ревности, умножавамо на радост нашу, наших ближњих и на радост Бога нашега!" - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након свете Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су претходно принијели свечари у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Јована Крститеља. Након што је свештенство Саборног храма обавило обред освештања, свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио свима вјернима и свим свечарима срећан и благословен празник и срећну славу. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Поводом славе храма Светих и праведних Јоакима и Ане, Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је 22. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у селу Вукшић Поље код Милића. Саслуживали су протојереји-ставрофори Душан Спасојевић и Илија Чупић и ђакон Будимир Гардовић. После свете Литургије обављен је трократни опход око светог храма, благословљено славско кољиво и преломљен славски колач. -Посебно вам честитам 80-годишњицу освећења овог храма, храма који је 1939. године подигнут на посебан и чудесан начин. Као некада Свети и праведни Јоаким и Ана и овдје су у вашем селу свето, честито и побожно живјели ктитори овог храма Неђо и Милојка Цвјетковић. Рекох на чудесан начин претпостављајући да ви знате чудесно јављање Светих и праведних Јоакима и Ане ктитору Неђи. Они су му јавили да је овдје, на овом мјесту од давнина била света црква, коју су богоборни мухамеданци порушили. Заповједили су му да подигне ову цркву што он и учини током 1938/39. године. Њихову вјеру и молитвеност Бог је наградио овом црквом, овим храмом, који ево данас слави своју крсну славу, коју вам још једанпут честитам, беседио је Митрополит. У наставку данашњег храмовног славља кумови крсне славе приедили су трпезу љубави за све који су се данас окупили око овог светог храма и сабрали се на свето богослужење. Извор: Инфо-служба СПЦ

Митрополит Иларион (Алфејев): „Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем“. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, бораве од 22. августа 2019. године на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Епископи су саслуживали Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону (Алфејеву), који је началствовао светом архијерејском Литургијом у Псковско-печерском манастиру, 28. августа, поводом престоног празника наведене свете обитељи у Русији. Честитавши славу настојатељу манастира, Митрополиту псковском и порховском г. Тихону и братству свете обитељи, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије пожелео је срдачну добродошлицу гостима из Српске Православне Цркве. Српска Православна Црква увек је била блиска са Руском Православном Црквом. Наши народи су једне вере и истога порекла. Ту блискост ми осећамо нарочито сада када је Руска Црква изложена преступима Константинопољске Патријаршије, која је повредила канонски простор наше Цркве у Украјини, насупрот црквеним канонима и целокупном канонском и историјском Предању. Ниједна помесна Православна Црква није признала тај бесправни чин патријарха цариградског. Српска Црква је одмах реаговала и подигла свој глас против таквог делања, и данас ми стојимо заједно насупрот безакоњу које се одвија, молећи се Пресветој Богородици да се оконча настала пометња у Православној Цркви. У току сваке свете Литургије узносимо посебне молитве за јединство Православне Цркве. Верујемо да наведени догађаји неће поколебати ни нашу – Руску Православну Цркву, ни читаву Православну Цркву у свету. Током историје Цркве било је цариградских патријараха који су били јеретици, било је оних који су били одступници од Православља, било је и оних који су били унијати, а Црква је као таква постојала, и као таква ће постојати. Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем. Сама чињеница да сте се ви, драга браћо и сестре, данас сабрали у тако великом броју, у Псковско-печерској Лаври, ради молитвеног прослављања Пресвете Богородице, јесте пројава видљивог сведочанства снаге наше вере. Савршивши свету Литургију сачинићемо опход око овог светог манастира, са молитвама, појањем и уз читање Јеванђељâ. Поћи ћемо тим путем пратећи Пресвету Богородицу, чија ће чудотворна икона бити ношена испред нас. Пожелео бих свима да, као што ћемо данас ходити око свете обитељи ове, следујући Пресвету Богородицу, тако и на свом животном путу следимо Бога, Пресвету Богородицу и свете угоднике Божје. Верујем да ће Мајка Божја увек штитити од сваког зла Својим светим омофором нашу свету Цркву, нашу вољену Отаџбину и све нас, навео је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. По завршетку Литургије одржана је литија око Псковско-печерског манастира, једног од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији. Митрополит је још једампут поздравио епископе Српске Православне Цркве, који бораве у вишедневној посети Руској Цркви. Особито бих заблагодарио Вама, драги владико Иринеје! Ви сте један од веома значајних јерараха Српске Цркве. Ви сте водећи богослов. Ви сте човек који, у нашем времену, стражари над канонским црквеним Предањем. У духовној борби против оних који дејствују из таме овога света, ми се ослањамо на такве људе као што сте Ви, и благодаримо Вам на чврстом, доследном, смиреном и богословски утврђеном ставу који Ви изражавате – како у Српској Православној Цркви, међу грчким архијерејима – тако и на Међуправославним саветовањима. Нама је данас веома потребно такво сведочење. Желео бих да Вам, у своје лично име, у име Његове Светости Патријарха московског и све пуноће Руске Православне Цркве, изразим захвалност за такво чврсто канонско држање, нагласио је митрополит Иларион Алфејев. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Наш гост је свештеник Борислав Петрић, парох храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, који увек у име старешине и братства а уочи славе ове, једне од најстаријих београдских цркава, позове благочестиви народ на молитвена сабрања. Замолили смо о. Борислава да нам говори о свом боравку у манастиру Драганац на Косову и Метохији, али и да нас поучи о вери људи који опстају у јужној српској покрајини без обзира на све притиске са којима живе. "Нашу слободу овде али и многе друге ствари, ми једноставно подразумевамо", рекао је наш гост. О. Борислав говори о томе како ће изгледати прослава славе ове године, посебно наглашава пожртвованост Миријеваца у припреми великог дана, али и говори о новитету - фестивалу вина који ће бити одржан у порти цркве св. Илије у суботу 03. августа. "Нема оправдања за то што смо се под изговором времена и начина живљења, одвојили и окренули од Христа" каже између осталог о. Борислав. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/29.07.19 - Rec pastira - o.Borislav Petric.mp3 Извор: Радио Слово љубве