Претражи Живе Речи Утехе

Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје. Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле. Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага. Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води. Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу. Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење. Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“ Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума. о.Александар Лашков https://hristianstvo.bg

У молитвеном присуству неколико десетина хиљада верних, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. септембра 2022. године испред Саборног храма Светог Саве у Београду молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу. Централне улице и Светосавски плато закрчиле су непрегледне колоне благочестивог народа, не само житеља српске престонице већ и верних пристиглих са свих страна Србије како би се заједно са својим Патријархом и отачаственим архијерејима помолили за очување нападнуте светиње брака и породице. Молебану су молитвено присуствовали преосвећена господа њпископи сремски Василије, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, топлички и изабрани шабачки Јеротеј, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, марчански Сава, умировљени канадски Георгије, изабрани липљански Доситеј. На крају молебна Његова Светост Патријарх г. Порфирије је беседио верном народу. Патријарх Порфирије: Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, браћо свештеници, свештеномонаси и монахиње, браћо и сестре, децо Светог Саве и децо Светог кнеза Лазара, децо великих, славних отаца и праотаца наших, подвижника, мученика и сведока православне вере, Добро сте дошли у окриље храма Светог Саве. Добро смо дошли и добро смо се сабрали вечерас. Једна нас је мисао и једна жеља вечерас окупила у овом броју пред храмом Светог Саве, пред саборним храмом читавог српског православног народа где год да се налази. Та жеља, та мисао једноставна је: да будемо оно што јесмо, да будемо оно што су били наши преци – да то исто буду и наша деца, да будемо оно што заправо јесмо од када за себе знамо, да будемо оно што је воља Божја, оно што Бог хоће од нас, а не оно што људи покушавају да добију. Браћо и сестре, сабрали смо се овде да се помолимо Богу за светињу брака, за слогу и јединство. У животу нас православних хришћана све треба да започиње и да буде прожето молитвом, да се њоме завршава, да све буде утемељено у молитви, јер ми, православни хришћани, у молитви препознајемо неизмерну силу и снагу. Молитва је истовремено и простор присуства Божјег међу нама, у нама и у нашим животима. Јуче сам, браћо и сестре, служио Литургију у Јасеновцу, а јутрос у Лици, у Медаку, где су животе изгубили многи невини људи 1993. године. Неколико дана пре тога био сам у Сентандреји, у Мађарској, а пре тога у Херцег Новом. У последња два-три месеца обишао сам и служио у многим епархијама наше Цркве, од Косова преко Републике Српске и широм Србије. Служио сам и сабирао сам се са нашим народом, молио се Богу заједно са њим.. Где год да живимо, независно од државних и политичких граница, све нас повезује једна иста вера православна. Све нас повезује једна иста Српска Православна Црква. Све нас баш због тога повезује и чини да јесмо једно, исти систем вредности. Православна вера нас је где год да смо обликовала кроз векове, од Светог Саве, преко Косовског завета, Светог кнеза Лазара Косовског, све до наших дана. Обликовало нас је Јеванђеље Христово, реч и заповести Божје, обликовало нас је Христово учење. Јеванђељем смо Христовим градили и изградили свој свој начин живота и свој систем вредности. Тим системом вредности организујемо свој приватни, породични, друштвени, културни живот. На том систему вредности формиран је наш јавни морал. Њим градимо односе међу собом, али и са другима и другачијима, једном речју градимо и негујемо оно што ми јесно, свој идентитет. То је православни, хришћански идентитет и јеванђелски систем вредности. У центру тог система вредности налази се љубав према Богу и љубав према ближњем, али не сентиментална, површна љубав, него љубав која је одговорност према светињи живота и одговорност према спасењу. Нисмо само биолошка бића позвана у овај свет да имамо свој почетак и онда потпуно бесмислено обесмишљавајући све што му је претходило да из њега ишчезнемо. Створени смо за вечност, а у ту вечност нас води Црква наша, води нас Јеванђеље Христово и јеванђелски систем вредности. Браћо и сестре, знате то боље него ја, ми никоме не намећемо оно што је наш начин живота, али исто тако не желимо да нам било ко, са било које стране света долази да нам намеће своје вредности, свој поглед на свет, свој начин живота. Браћо и сестре, нећемо – понављам, јер ми никоме не намећемо свој начин живота – да нам ико, макар он и мислио да је бољи од нас, намеће своја правила, свој поглед на свет и свој начин живота. Нећемо да нам било ко каже шта ми треба да будемо. Нама је мера и критеријум Христова реч, Божја реч. Христос нам даје путоказе, говори нам шта је добро, а шта није, шта је црно, а шта бело, шта је Богом установљено као природно, а шта је неприродно или како Свети Максим Исповедник каже противприродно. Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. На таквом Богом благословеном браку и на таквој породици је изграђено друштво и цивилизација какву познајемо, не само овде него и у Европи. Сама реч породица по своме значењу у српском језику нам казује да мушко и женско покренути љубављу и у жељи да буду једно ступају у заједницу и да би имали пород, породицу. Породица је један од плодова брака између мушког и женског. Али, када у браку нема порода, када нема деце, када је таква воља Божја, брак ни у ком случају не губи своју пуноћу и свој смисао, јер остаје онај најважнији циљ – да двоје у љубави једно буду. Па шта је то? То је вера наша. Њом и поверењем у Христову реч знамо шта је мушко, а шта је женско. Њом знамо и шта је брак. За нас православне хришћане то се подразумева. Ту нису потребна никаква објашњења, јер је Христова реч једноставна и упућена сваком човеку. Данас смо, међутим, суочени са таласима, са цунамијем, са најездом многих нових система вредности који се насилно, агресивно или меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак, да успоставе нову парадигму, нова правила. У том вртлогу, намера је да се поруше идентитетски темељи и стубови појединца и заједница, да све постане релативно и крхко. Као да хоће да нам кажу да све што смо до сада знали и чиме смо живели до сада више не важи и да смо заправо хиљадама година живели погрешно, били у заблуди. Епилог ових идеологија постхуманистичког друштва није само да изгубимо идеју о томе шта је мушко, а шта женско, шта је брак, него да на крају – рећи ћу опору реч и бити прозиван због тога, не хајем за прозивке, него са вама бринем шта ће Бог рећи – не можемо са сигурношћу рећи ни шта је човек. И већ има таквих идеја и таквих гласова. Наравно, да не звучи самољубиво и гордо, да смо им ми сметња, не због тога што смо тобож бољи од њих или што имамо другачији став и гледиште, већ због тога што наше свецело и снажно опредељење за истину Јеванђеља Христовог, па и за истину о мушком и женском и браку, изобличава њихове странпутице. Том и таквом духу смета Христос и Његово Јеванђеље. Ми смо читали Јеванђеље и знамо када је Господ био у Гадаринским крајевима. Учинио је добро, али су му рекли: Иди од нас, сметаш нам, квариш нам бизнис, квариш нам нашу идеју да су комфор, успех и слава најважнија ствар на свету. Смета им Христос, јер Он јасно каже: „Да нисам дошао не би греха имали“, тј. да није Христос дошао не би знали шта је исправно, а шта није. Будући да је Христос дошао и у Јеванђељу рекао шта је истина, а шта лаж, том духу препрека је Он сам и Његова Црква, односно вредности које извиру из Његове истине. Због тога тај дух нових идеологија хоће те вредности, ако не да их уклони, онда бар да их разводни и релативизује. Наравно, покушава изнутра, унутар Цркве, да релативизује оно што је Господ рекао. Кажу: „Зар Бог није дао слободу човеку?“. Да, јесте. Али, апостол Павле је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“. Дакле, није свака слобода спасоносна и смислена. Отуда је за нас православне хришћане неприхватљива LGBTQ+ идеологија. Међутим, одмах да подвучем да смо истовремено против сваке врсте насиља, да смо против презира, мржње, прогона и жигосања оних који деле те идеје, поготово ако се насиље чини у име Цркве, и у име Христа. Штавише, знам да има много људи из те популације који су бољи од мене, али који носе свој крст и боре се са својим искушењима и који нису ни за каква парадирања. Верујем да и ви имате таква искуства. Ми им не судимо, не оптужујемо их и не осуђујемо. Бог је судија свима, па и нама овде сабранима. Као хришћани молимо се и за њих, јер су и они наши ближњи. Молимо се да и они дођу у познање истине Христове, закона Његовог, заповести Његових. Не мешамо се у то како ко организује свој живот. Овде није реч о личном односу према било коме конкретно. Реч је о томе да не можемо прихватити било чије слабости, личне склоности и изборе који нису у складу са поретком који је Бог установио, а који се пропагирају и намећу као нова друштвена норма и правило. Не можемо прихватити да се медији, просвета, култура, али и политичке установе претворе у средства сталног и перманентног психолошког и моралног притиска у служби насилног социјалног инжењеринга. Ми не можемо дозволити да та идеологија мења модел друштва којим наш народ живи откад зна за себе. Већ смо суочени са плодовима тихог инжењеринга те LGBT идеологије. Да неко не каже да претерујемо, да смо сумњичави, да претерујем: ових дана смо сазнали да су у уџбенике основних и средњих школа код нас испод жита, далеко од ока јавности, унете лекције које пропагирају родну идеологију. Ко је то учинио? Да ли је неко вас, чија деца иду у школу, питао нешто о томе? Да ли сте сагласни? Ако вас пак није питао, а ја знам да није, тражимо од надлежних органа да се одмах повуку из употребе сви уџбеници, приручници и помоћна наставна средства у средњим, основним школама и предшколским установа у којима постоје такве лекције. Замислите тек до ког апсурда доводе ови трендови. Док, са једне стране, имамо законе који дају апсолутно право мајкама да одлучују о томе да ли ће њихово дете угледати светлост дана или не, да ли ће се родити или не – а деценијама сам исповедао наш српски народ у манастиру Ковиљу и знам какав је бол свакога који је прошао кроз то, молио се заједно са онима који су прошли кроз то и сигуран да је Бог тај бол урачунао као прилог на путу преображаја и спасења – а са друге стране, у државама у којима су ови трендови постали реалност и норма, постали нормални, имају законе који истим тим родитељима забрањују да ако имају мушко дете, да га виде као мушко, ословљавају као мушко, да своме сину кажу: Соколе мој; или ако имају девојчицу нису у прилици, и не смеју по закону да негују своју девојчицу да буде будућа девојка и будућа мајка. И то све до не знам које године. И о томе да ли је дечак, ако се родио као дечак, и да ли је девојчица, ако се родила као девојчица, заиста то и жели да буде. Када дође до не знам које године треба сами да одлуче, по своме афинитету, шта су, а пре тога, до четрнаесте године, прошли су brainwashing, прошли су испирање ума кроз разне програме у школама које су учили. То нису вредности по којима ми живимо! То нису вредности са којима хоћемо да живимо! Стога је разумљиво, браћо и сестре, што се противимо такозваном Еуропрајду, што се противимо парадирању улицама Богородичиног града, престоног града Београда. Видели смо већ и немамо потребу више да гледамо, у многим европским престоницама како такве манифестације опсценим и егзибиционистичким понашањем и својом визуелном и естетском агресијом вређају, изругују се и исмевају све што се сматра најсветијим и најчеститијим и у нашем народу, али и у другим народима. Ми смо против Еуропрајда као таквог, јер је очигледно да им није само до шетње и до провода, јер им је циљ да преобликује наше друштво, наше вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили. Браћо и сестре, неки кажу, сигуран сам не дубински у себи размисливши, да је овакав наш став крсташки рат. Знамо ми добро шта су крсташки ратови. Знају то православни народи, знају и ко их је и зашто водио. Ми смо били објекти крсташких ратова, али и то искушење и ту невољу смо превазишли вером и Јеванђељем. Да ли ми водимо крсташке ратове ако седимо у својој кући? Нисмо ми отишли у другу државу, у други народ да му чак ни милом, а камоли силом, намећемо свој начин живота и своје вредности. Нисмо ни вером ни било којом другом идејом, а безброј пута смо у историји били подвргнути разним покушајима да се одрекнемо себе, да не будемо оно што јесмо, да постанемо нешто друго. Хвала Богу, ево нас са главом на раменима живи и здрави и даље оно што смо били. Па ко води крсташки рат? Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирајући своје идеје поткрадају нас и намећу их. Они хоће да нам кажу какви треба да будемо. Ми смо објекти у овој причи и ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет! Силују нам душу! Хтели би, али неће моћи! Браћо и сестре, могао бих са вама до ујутру бити и више од свега бих волео да имамо свеноћно бденије, свеноћну молитву онако како то чине манастири по Светој Гори и по Србији, да се молимо за читав свет и за све људе, да се молимо да нам Бог да мир, да нам да здраву породицу, да нам да слогу и јединство, јер имамо много искушења и проблема – зато је потребно да будемо једно у вери и једно у добру – да се молимо и за посрнулу нашу браћу у вези са иделологијом коју смо помињали, да је више не помињем. У вези са сваким нашим падом, са сваким нашим грехом, да нам Бог свима да да дођемо у познање истине, да знамо Њега, Једнога у Тројици Бога кога славимо, Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: СПЦ

Позив Светог Архијерејског Синода на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

Преображење. На данашњи дан размишљамо, читамо и слушамо шта се догодило Сину Божијем и тројици Његових ученика на гори Тавор. А шта је са нашим преображењем? Није ли то главни задатак у животу верника? И уопште, да ли се људи мењају? Да ли се мењају на боље после много година молитве, поста, исповедања, причешћа? И ево још једног питања: може ли се човек драматично променити, једном заувек? На крају крајева, видите, ми желимо поуздане, неповратне процесе промене на боље, и ми и други покајнички хришћани. Проћи тачку без повратка - и то је то! Јер ти то желиш! Реалност је да нас навике, пороци и страсти обузимају много чешће него што бисмо желели. И понекад се чини да су они наше друго „ја“, а можда и прво. Као искусна новинарка, сакупила сам тужну архиву случајева, када после писања оптимистичног, похвалног материјала о људима који су пришли вери, или се венчали из љубави, или замонашили, након извесног броја година сазнате да су јунаци чланка напустили свој светли, лепи пут и почели да живе некако другачије, одричући се својих завета и претходних уверења. Иако најчешће нема тако тешких ломова у путањи судбине, људи се једноставно враћају свом пређашњем начину живота – ономе што су живели пре него што су постали верници, или се нешто охлади. Шта се то дешава? Да, има много разочарања! Иако ти људи још увек нису изгубили веру. Али немојте журити да судите и оцењујете! Покушајте да се упознате са целим животом јунака публикације и сазнате шта су успели, а шта не. А ко може да предвиди развој догађаја, осим Бога? Слажете се да понекад не можете себи опростити оно што сте оставили, одбили. Посебно је тешко схватити да нисте могли, нисте стигли до више летвице, да сте се повукли... Дакле, нећете бити међу првима, одабранима... Али зашто? Са Богом, на крају крајева, последњи може постати први ... Желим да вам понудим једноставно парадоксалан одговор на питање да ли се људи мењају: они се могу променити без промене споља. Како то? Тешко је то изразити, али покушаћу, ослањајући се на речи духовно искусних људи који су ме својевремено лично тешили и подржавали. Никада нећу заборавити речи старе монахиње Матроне из Полоцког манастира: „Код Господа је све тако компликовано, тако нам је несхватљиво... Код Њега један дах може да замени деценије рада и патње. Тако је Господ дао човеку слабост и ставио у срце његово осећај своје безначајности, слабости, да би се човек могао потпуно покајати. И то не јавно, не наглас, већ у души... Све је важно – у срцу! Човек је већ на самрти, спреман на све... И тада му Господ открива Своју снагу, Своју милост – и човек се каје... Каје се у души, не говорећи никоме ништа. Људи мисле да је отишао исти као што је био, али не - отишао је потпуно другачији! Он је ближи Богу“. Постоје тренуци када погрешно дело може бити корисније од исправног дела које не разумемо. Митрополит сурошки Антоније је рекао:„Није воља Божија да се понашате што је могуће моралније и исправније. Често ће воља Божија, између два или три исправна излаза, изабрати онај који најмање очекујемо. Јер, Бог не тражи да сваки наш чин или радња буду што савршенији. Он тражи да буду прикладнији. То значи да Бог жели да нас води. А постоје тренуци када погрешан чин може бити кориснији од исправног чина који ми не разумемо.” Стога, када се трудимо да све у нашем животу буде чисто, исправно, глатко, не тражимо увек оно што нам је потребно. Потрага за путањом је понекад важнија од резултата претраге. Прво, вреди говорити само о онима и за оне који желе да се промене. Ко је задовољан собом или се плаши или је лењ да нешто промени, неће радити на себи. Тек када се појави подстицај, мотив, циљ или чаша патње, тада се човек одмиче од земље и креће на пут ка нечему непознатом. Без наше жеље за променом, неће бити промене. Ново нас плаши, зар не? Не мислим да је наш животни пут права линија која иде само горе или само доле. Пре ће бити да је спирала: па зар не ходамо у кругу истим утабаним стазама и не понављамо исте грешке? Није ни чудо што се каже: не можете два пута ући у исту реку! Увек правимо нови круг живота у новом сплету животних околности. И увек имамо шансу за развој и преображај. Главна ствар је вектор, правац, и било би веома добро када би вектор нашег унутрашњег кретања био усмерен нагоре – ка светлости.. А, ако опет нешто није успело, не морате да „ставите тачку”. Неопходно је акумулирати искуство, мада понекад не радосно, већ болно искуство пуно грешака... Али, према речима владике Антонија, то је благословена лекција дата одозго! Драгоцена су зрнца духовне мудрости која, као мана небеска, падају право на ваше дланове у тренуцима болне збуњености и малодушности. И искуство, коначно, доноси дивна открића. Ако нам се чини да се ни ми ни други људи не мењамо, да се непрестано враћамо својим грешним страстима, ако се осећамо беспомоћно пред нашим слабостима, навикама и зависностима, то не значи да смо духовно мртви. Овај наизглед монотон процес – као удах-издах-удах, откуцај-тишина-откуцај је - пулс и дах нашег живота! Ми видимо само спољне околности. А шта се дешава у дубини човекове душе, које синусоиде и спирале савладава и шта тражи – не знамо. То је тајна Промисла Божијег о свакој души – она мора сазрети. Неко ће успети тек у тренутку смрти, а неко раније ... Не разумемо увек исцелитељске путеве Божије љубави, није јасно зашто Он дозвољава човеку да лута и греши. Стога, немојте журити са закључцима. Боље је веровати да ће наши напори сигурно донети резултат који је потребан нама и Богу. Елена Наследисхева pravoslavie.ru

Пише: ђакон Павле Љешковић Врео је јунски дан и почетак Петровског поста. На путу до оближњег супермаркета, једну од безимених маинских улица користим као пречицу. Већ на почетку улице сасвим јасно чујем расправу брачног пара, којој сам пролазећи том дионицом већ неколико пута прије присуствовао. Наиме, у приближно исто доба дана, пред женин одлазак на посао, креће њихова свађа која се готово увијек одвија на балкону. Та расправа помало личи на више стотина пута одиграну представу у једном чину. Невољна публика те једночинке је комшилук, баш као и случајни пролазници, попут мене. Двоје супружника, у маниру прекаљених глумаца, присвајају за себе право да ту и тамо промијене текст тог својеврсног “позоришног комада”. Међутим, суштина увода, разраде и закључка увијек је иста. Наиме, расправа започиње жениним питањем које је упућено супругу : “Шта ћеш радити данас, док ја будем на послу?” Незадовољна чињеницом да на своје питање није добила одговор, констатује следеће:”Па, да! Нисам ни сумњала да ћеш и данас све вријеме сједјети на балкону и испијати пиво, док очекујеш да ти се придружи неко од твојих једнако залудних пријатеља!” Међутим, муж на све те покушаје да га испровоцира, константно ћути и својим празним погледом посматра малобројне пролазнике како ходају поред њихове зграде. То жену додатно разјари и подстакне да га подсјети на чињеницу да је она та која у њиховој кући ради и која храни и школује њихову дјевојчицу. Она је та која му стално изналази послове, које он због своје неспособности губи. Она је та која чисти, кува и пере веш, док он само сједи на тераси и мелахоличним погледом гледа у једну тачку. У моменту када ме угледа у мантији како пролазим испод балкона, жена се сваки пут театрално прекрсти, те призивајући Господа, пита се шта јој је то све требало. Имала је, каже, толико бољих прилика да се уда, а изабрала човјека који је не заслужује. Тек након тих ријечи, њен супруг је полугласним тоном замоли да прекине, будући “да није лијепо да све то прича пред људима”. Свађа, која се добрим дијелом састоји из жениног монолога и мужевљевих невољних покрета очима и гестикулација рукама, завршава се увијек на исти начин. Жена изјури из куће, поздравља присутне комшије као да малочас ничега није било и електричним тротинетом одлази на посао. Док одлази, муж је нетремице посматра, још дуго сједјећи на тераси са већ до пола испијеном “дволитарком” пива у десној руци. “ИСТО ТАКО И ВИ ЖЕНЕ БУДИТЕ ПОКОРНЕ СВОЈИМ МУЖЕВИМА” (1. Пт. 3,1) У филму “Андреј Рубљов” познатог руског редитеља Андреја Тарковског је посебно упечатљива сцена у којој Св. Андреј чита горепоменути одјељак из Прве посланице Св. Петра јуродивој жени, која након што чује богонадахнуте ријечи, почиње да плаче. Овим кадром Тарковски антиципира наше вријеме у којем је жени све теже да испуни своје назначење супруге и мајке. “Мејнстрим” медији, друштвене мреже и феминистички покрет све више охрабрују жену да на себе преузима оно што не спада у Богом јој дати задатак и циљ. То је уједно и основни разлог због којег долази до њеног отуђења од свог супружника. Слика “независне и слободне” жене је насупрот иконе коју је Господ жени намјерио и назначио. У томе се налази и један од основних разлога због којег је брак, у нашем времену, све теже одржати. “ТАКО И ВИ, МУЖЕВИ, ЖИВИТЕ СА СВОЈИМ ЖЕНАМА ПО РАЗУМУ” (1. Пт. 3,7) Задатак и подобије живота по разуму, у нашем времену, све више постаје за човјека недостижан циљ. Живот “по разуму” захтијева потпуну преданост човјека својој супрузи и дјеци. Муж постиже своје право назначење само онда када се труди и покушава да разумије своју жену. Међутим, ововременско “житејскоје море” удаљава човјека од жене, стварајући међу њима зид неразумијевања. Човјеков подвиг се добрим дијелом и састоји у превазилажењу и надвладавању поменутог зида. Уопштено гледано, брак у нашем времену је смислен само ако се схвати као подвиг љубави и трпљења. Уколико га лишимо тог подвижничког момента, он ће се неизбјежно претворити у једночинку, у којој двоје глумаца, суочени са лошом критиком и хроничним недостатком публике, схватају да прије или касније морају прекинути са извођењем представе… Аутор је професор Богословије Св. Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

Mи опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара Епископ рашко-призренски Теодосије посветио je свој живот Косову и Метохији градећи и обнављајући светиње светске духовне и уметничке вредности. За празнични број „Политике” говори о вечно новој тајни Васкрса, положају и улози цркве, као и о појединцу у доба пандемије. Какав је значај Васкрса за свет, за нови поглед човека у свету, за „највећу револуцију” човечанства, како Васкрс виде и објашњавају неки савремени православни теолози и филозофи? Васкрсење Христово је кључни догађај у историји човечанства и истовремено пројава најдубље предвечне тајне Бога, који је у својој љубави постао човек да би нас увео у нови начин постојања. Васкрсење је зато и историјски и надисторијски догађај и заиста „највећа револуција” човечанства. Господ је дошао да на своја плећа узме природу човека, поставши човек по свему, осим по греху, да би палога човека исцелио и учинио причасником вечног живота. Као што је Св. Атанасије Велики рекао, Бог је постао човек да бисмо ми постали богови по благодати. Зато хришћанство није само нека моралистичка идеологија, нити је чак религија у класичном смислу, већ је оно нови живот, чији учесници постајемо сада и овде кроз Цркву као Тело Христово. У нашем контексту, на косовскометохијском простору, празник се види и у сјају светиња у којима се прославља. Како ви видите ту особеност? Тајна Христова у нашем народу посебно је пројављена на Косову и Метохији, у нашим светињама које сијају као духовни светионици, и у косовском завету као нашем духовном савезу с Богом. Тако је наш народ од једног племена постао крштени и заветни народ Божији. Зато је Косово и Метохија од велике важности, не само за православне Србе, већ и за све православне у свету. Наша косовскометохијска традиција надилази оно што је ограничено и тако има своју духовну димензију. У каквом су стању храмови Косова и Метохије, како их ви видите овог Васкрса, с обзиром на сталну несигурност, нападе, пљачке, узурпацију имовине? Након рата 1998–1999. и посебно првих послератних година, више наших храмова и манастира било је оштећено или потпуно уништено – укупно 150 објеката. Само део, првенствено оних светиња оштећених у погрому 2004. године, обновљен је у сарадњи са Саветом Европе. Неке смо обнављали уз помоћ Владе Републике Србије, међународних донатора или захваљујући помоћи људи добре воље. Ипак, још доста остаје да се уради како би се обновило све што је порушено и оштећено. У последње време, поред административних притисака приштинских власти, суочавамо се и са честим пљачкама наших цркава. Недавно је опљачкан парохијски дом наше цркве у Великом Ропотову. Полиција већином не решава ове случајеве. Истовремено имамо и проблем с узурпацијом црквене земље, за шта ће бити потребно више времена да се реши, посебно у условима када локалне институције не показују спремност да поштују ни сопствене законе, ни одлуке својих судова, ако су донете у корист СПЦ. Из перспективе васкршње радости, на наш положај и борбу гледамо с оптимизмом, који произлази из Христовог гроба из којег је засијао нови живот. Тако је, и поред свих тешкоћа, наша Црква очувала своју виталност и наду која долази управо од распетог и васкрслог Господа Христа. Узимајући у обзир чињеницу да сте у храмовима Косова и Метохије духовно одрасли, од искушеника до епископа, како се личност преображава и мења у односу с овдашњим светињама? С годинама човек стиче и искуство. Наравно, скоро 19 година, које сам провео као игуман манастира Високи Дечани, духовно ме је изградило и нераскидиво повезало с том светињом и братијом манастира. Истовремено, као епископ, сада осећам духовни позив и дужност да све оно што сам научио у Дечанима применим широм наше епархије, која и јесте једно велико општежиће у којем би сви требало да осећамо да смо део целине и да радимо једни за друге, служећи Богу тако што служимо ближњима. У хришћанству, личност се стално преображава и представља оно што апостол Павле зове „узрастање човека у пуноћу мере раста Христовог”. Улога Епархије рашко-призренске и ваша лично заснива се на специфичној вези с верницима на Косову и Метохији. У многим случајевима ви сте им једина помоћ и утеха, како се носите с тим и како то може да утиче на живот једног монаха? Црква на овим просторима вековима има улогу да служи ширењу благе вести васкрслог Господа. Сви ми као њени чланови позвани смо да служимо тој тајни, свако на свом месту и на свом пољу рада. Присуство Цркве на Косову и Метохији зато је велика утеха нашем народу, јер независно од тешких политичких и историјских реалности кроз које наш верни народ вековима пролази, ми опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара. Заиста је за малена ово царство земаљско и промењиво је, али је небеско увек и довека. Истински смисао нашег живота не огледа се само у материјалним постигнућима, већ у мери у којој смо се саобразили Христу и отворили своја срца да Бог кроз нас пројављује своју вољу у овом свету. То је посебно важно за монахе који су позвани да се одрекну себе и свега пролазног у свету и да целим својим бићем посвете себе служењу тајни Христовој. Осећамо зато посебну одговорност да останемо на бранику своје вере, отачаства и светосавског предања, јер знамо да само својим примером и животом можемо бити утеха и охрабрење свом народу. Свет већ две године изолује пандемија вируса корона, да ли су се ваше активности промениле, бриге повећале, однос према људима променио? Засигурно, пандемија је променила ритам нашег живота. Многи нама драги људи отишли су из овога света, неки су прошли тешке дане болести и готово да нема никога ко није изгубио некога од ближњих. Ипак, живот тече даље. Пандемија је било и раније, као и ратова и других страдања, али Црква живи и наставља свој пут с надом у васкрслог Христа и дубоком свешћу да се човеков живот не исцрпљује само у овом времену и простору. Ми смо овде ипак само пролазни путници на путу ка Царству Божијем, и из те перспективе све што се дешава потребно је сагледавати. Без те перспективе, човеков живот би био јако трагичан. Ипак, у духовном светлу све изгледа другачије. Наравно, наше је првенствено да покажемо одговорност у времену сваког страдања и да помогнемо онима који су у невољи. Треба да се одговорно односимо према онима који су осетљивог здравља и да знамо да ни болест ни рат не смеју да униште у нама крстоваскрсну радост живота који се у Христу даје у својој пуноћи. Кад је почетком 20. века на КиМ завладала епидемија куге, свештеници Пећке патријаршије изнели су чудотворну икону Богородице Пећке и сви су је, иако су међунационални и међуверски односи и тада били лоши, дочекали с надом у спас и излечење. Има ли данас вере која надилази поделе и да ли радост Васкрса прескаче зидове у нашим животима и срцима? У свим нашим манастирима и многим парохијским црквама у време пандемије су читане посебне молитве. Помињали смо и помињемо многе који су болесни или који су се упокојили. Црква молитвено састрадава свом верном народу и носимо бремена једни других. Поштујемо медицину и лечимо се кад је потребно, свако по својој савести и потреби. Али, не смемо да заборавимо Христа – истинског лекара душа наших, који нас лечи од најопасније болести, од смрти која је одвојеност човека од Бога и који нам помаже да постанемо свесни Царства Божијег. Првенствено, то би требало да је улога наше Цркве. Живимо у веома тешком времену, ратови, економске кризе, сукоби међу народима, политичка неслагања међу људима. Како нас Црква учи да се понашамо у таквим околностима? Христос је дошао да нам објави Царство Божије, које је другачије од пролазних царстава овог света. Он није донео неку социјалну или политичку идеологију и није дошао да нас учи да градимо мир кроз конференције и само људским напорима, већ да сами својим животом будемо оруђе мира и разумевања међу људима. Многи то не разумеју и очекују од Цркве да се оглашава као политичка организација о свему што се око нас дешава. Улога Цркве није да подели људе, већ да их повеже у свести да смо сви позвани да будемо удови Тела Христовог. Наша улога није да подстичемо револуције, оправдавамо или осуђујемо моћнике овог света, већ да сведочимо Царство Божије које није од овог света и у којем је, како смо читали у недељу у Светом еванђељу, први – онај који свима служи. То је једна сасвим другачија перспектива од оне коју нуде идеологије овог света. Отуда је наше да састрадавамо и да помогнемо онима који страдају. Да им помогнемо да носе свој крст, а не да им судимо и да им пресуђујемо. Ако некада и реагујемо, то би требало да чинимо не ради политичке или идеолошке конфронтације, већ да бисмо помогли нашем верном народу и очували живот Цркве. Чињеница је да хришћанство није формула како да се у овом времену и простору зауставе сви ратови и економске кризе. Улога Цркве Христове јесте да нас уведе у нови начин постојања, у којем, живећи и у постојећим околностима, бивамо весници новог живота и васкршње радости. Која је ваша основна васкршња порука, између подељених светова, између различитих страхова и себичних интереса? Господ наш је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” Ово су кључне речи за сваког од нас. Мир који нам Христос даје није од овога света и не почива на компромису између истине и лажи, између светлости и мрака. Истина Христова је само истина и светлост, а лаж и мрак су одсуство те истине и светлости. Зато, честитајући свима ове васкршње празнике, користим прилику да вас све позовем да будемо и сами благовесници овог мира Христовог, у нашим породицама, на послу, где год живели. Тако ћемо истински отворити своје срце да учествујемо у пуноћи радости тајне Васкрсења Христовог. ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Извор: Политика

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, 02. априла 2022. године после празничног бденија, предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Звучни запис овог предавања начинио је репортер радија „Слово љубве“ Марко Весић. Звучни запис http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33208

Сусрет Св. архангела Гаврила и Пресвете Дјеве Марије преломан је чин у духовној историји човјечанства. Јављајући јој се у њеној одаји, Св. архангел Гаврил је Дјеви Марији рекао: „Радуј се, благодатна Маријо! Господ је с Тобом!“, и потом је извијестио да ће родити Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља свијета, Месију, чији су долазак древни Јудејци стољећима очекивали. Сам чин објаве „благе вијести“ Дјеви Марији у православној духовној традицији се још од древних времена сваке године прославља кроз празник Благовијести. Према јулијанском календару овај дан се празнује 7. априла, а према григоријанском календару 25. марта. О овом великом празнику Св. владика Николај Велимировић ће у „Прологу“ записати: „Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се!, да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.“ Празник Благовијести нашао је своје мјесто у појединим изрекама и народним вјеровањима, како на подручју Црне Горе, тако и на ширем српском етнографском простору. Примјера ради, и данас ћемо на сјеверу Црне Горе чути изреку: „Процвјетао к’о Благовијест“. Овај празник наступа убрзо иза календарског почетка прољећа. У локалном говору „процвјетати“ у ствари значи „радовати се, обрадовати се“. Цвјетање пољског биља почиње већ у марту. Поглед на поље које обилује разнобојним цвијећем буди радост у човјеку. Благовијест је празник прољећа, празник разнобојне прољећне вегетације, празник радости. Поетични дух радује се доласку прољећа, па и Благовијестима. Само у том смислу, иста се изрека може разумјети. У раскошно богатој збирци српских народних изрека наћи ћемо и изреку „Колико се на Благовијести вина попије, толико се крви добије“. Празник Благовијести увијек наступа у склопу Великог или Часног поста. Велики пост почиње седам седмица прије Васкрса и траје укупно 48 дана. Строге монашке одредбе исхране регулишу да се у току Великог поста риба и вино могу користити у исхрани само на Благовијести и Цвијети. Вјерник који се досљедно придржава ових одредби у току поста, служећи се рибом и вином на празник Благовијести обновиће и оснажиће тјелесну виталност. Схваћена управо у овом контексту, изрека коју смо навели добија на вјеродостојности и сопственом утемељењу. У Србији је раширено народно вјеровање да змије не напуштају своја подземна скровишта и не излазе на лице земље прије Благовијести. Вјерује се да није пожељно у свакодневном говору помињати змије у раздобљу уочи Благовијести, али ни на сам празник Благовијести. Бројни храмови широм православне екумене посвећени су празнику Благовијести, Благовјештењу. Храм Св. Благовјештења на острву Бешка на Скадарском језеру подигнут је 1440. на иницијативу зетске књегиње Јелене Балшић, кћерке Св. кнеза Лазара Хребељановића. По сопственој жељи, сахрањена је у истом храму 1443. Манастир Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури, у широј околини Чачка, значајна је црквено-народна светиња Србије. Подигнут је 1601. године. Поједини значајни догађаји из духовне и националне прошлости српског народа, али и ширих простора православног Балкана, реализовали су се стицајем одређених околности и несазнајном вољом Провиђења управо на празник Благовијести. На Благовијести, 25. марта 1821. (по старом кал.) плануо је општенародни устанак грчког народа против османлијске окупације. Послије ослободилачког рата, који је потрајао готово десет наредних година, Грци су извојевали националну независност. Формирана је Краљевина Грчка 1830. Као суверену државу признале су је водеће европске велесиле. Ипак, изван њеног састава остали су под Турцима Епир, Тесалија, Тракија, Крит и већина острва у Јегејском мору. У ослободилачким ратовима, који ће услиједити у наредним историјским епохама, постепено ће се и ове области присајединити матичној земљи, Краљевини Грчкој. Све до данас у Грчкој се празник Благовијести празнује и као Дан независности, државни и национални празник, као спомен на слободарски народни устанак против Турака из 1821. Духовни великан српског народа и један од највећих теолога православне екумене, архимандрит Јустин Поповић, рођен је на празник Благовијести у Врању 1894. Управо зато јер се родио на празник Благовијести добио је име Благоје. Преподобни отац Јустин упокојио се на Благовијести 7. априла 1979. у манастиру Ћелије код Ваљева. Сахрањен је у гробљу манастира Ћелије. Уписан је у календар светих СПЦ као Преподобни Јустин Ћелијски. Спомен на оца Јустина Поповића празнује се 14. јуна. Провиђење Господње је одредило да се овај велики син српскога рода и родио и упокојио на празник Благовијести. И заиста, отац Јустин је у цјелокупном свом овоземном животу својим дјелима и надахнутим проповиједима исповиједао и ширио „Благу вијест“ Христову. Велики поета Јован Дучић, у литератури често ословљаван и као „кнез српских пјесника“, познат и признат по свом префињеном пјесничком изразу и отменом духу, увјерени српски патриота, упокојио се у изгнанству управо на Благовијести 7. априла 1943. у мјесту Гера, у Индијани, у Сједињеним Државама. И Дучић је на свој начин био носилац „благе вијести“, али из нестварног свијета пјесничког духа. Све до наших дана Дучић нам носи „благе вијести“ кроз сопствена пјесничка остварења исклесана и исказана на нивоу највећих литерарних домета стваралачког духа. Управо на Благовијести 7. априла 1939. италијанске трупе започеле су инвазију Краљевине Албаније. Италијани су, не наилазећи на већи отпор, окупирали Албанију за два наредна дана. Албански краљ Ахмет Зогу избјегао је у Грчку. Двије године касније, њемачке и италијанске трупе су уочи празника Благовијести, 6. априла 1941, без формалне објаве рата, напале и Краљевину Југославију. Њемачки ратни авиони су 6. априла и на сам празник Благовијести, 7. априла 1941. у таласима бомбардовали Београд засипајући га смртоносним товарима авио-бомби. У овим узастопним бомбардовањима животе је изгубило више од 2.000 Београђана. По личном Хитлеровом наређењу, бомбардована је и спаљена и Народна библиотека на Косанчићевом венцу, у којој су уништени библиотечки и архивски раритети од непроцјењиве културне и научне вриједности. За само десетак дана Краљевина Југославија је пред најездом армија Сила осовине престала постојати. Празник Благовијести је дан радости али и дан сјећања, како на наше духовне великане, тако и на све наше знане и незнане сународнике, који су током минулих времена положили животе своје на олтару Цркве и Отаџбине, истрајно бранећи вјеру праотаца, вјеру православну. Овај велики празник нас учи да ће у исходишту историје Христос ипак надвладати Антихриста, да ће Лаж бити надвладана Истином, док ће Зло коначно бити надвладано Свјетлошћу, Свјетлошћу Господњом. Управо у томе и јесте суштина „благовијести“ коју нам је Христос даровао, позивајући све нас да Му вјерно и неодступно сљедујемо, како бисмо трајно задобили највећи дар Господњи – живот вјечни. Професор Предраг Вукић https://mitropolija.com/2022/04/07/profesor-predrag-vukic-blagovijesti-u-nasem-duhovnom-i-istorijskom-trajanju/

Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм, рекао је Патријарх српски г. Порфирије у поучном обраћању деци сабраној у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, благоизволео је да у суботу 5. фебруара 2022. године, под сводовима заветног спомен-храма Светог Саве на Врачару, приреди сабрање у славу Божју, а у част највећег угодиника из рода нашега - Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског. Вођен очинском љубављу првојерарх Српске Цркве је поделио пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа. Поред Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, овом радосном сабрању присуствовали су викарни епископи патријарха српског: Епископ ремезијански г. Стефан, Епископ топлички г. Јеротеј, Епископ хвостански г. Јустин, као и Епископ марчански г. Сава, протосинђел Данило, многобројно свештенство, верни народ и деца са својим родитељима и учитељима. Хорови храма Светог Саве дајући свој допринос појањем, учинили су ово сабрањем торжественијим. Својим присуством светосавско сабрање увеличали су и г. Бранко Ружић, Министар просвете, науке и технолошког развоја; г. Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама; Горан Весић, заменик градоначелника Београда; Радивоје Стојковић; Златко Грушановић, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања, као и Славко Гак, секретар Секретаријата за образовање и дечју заштиту. Светосавско сабрање почело је молитвом Господњом коју је једним устима и једним срцем произнело више хиљада сабране деце. Сабрани у заветном храму васколиког српског рода, у славу Божју, а у част светог Саве, молитвеног покровитеља рода нашега, сабрани су да се напоје са извора побожности и светости коју јасно сагледавамо у светитељској личности светитеља Саве. Сабраној светосавској деци речима архипастирског пригодног слова обратио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекавши: "Драга децо, нека Вас све Бог благослови молитвама светог Саве. Дошли смо данас у храм Светог Саве, који је храм свих вас и све деце православне, свих малих светосаваца православаца. Али исто тако, ово је храм и место на којем се молимо за сву децу света, јер свако дете је једнако важно и за свако дете се моли свети Сава, јер и он је баш као дете разумео да је најважније да имамо чисту и топлу молитву коју упућујемо Богу. Молитву коју упућујемо за своје родитеље, за своју браћу и сестре, за своје пријатеље, али и за читав свет. Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм. Када год сте успешни и када год је онако како ви желите, треба увек да упутимо благодарност светом Сави, молитву њему благодарну и молитву Богу, али исто тако и када умамо некаква нерасположења, када имамо бригу и када нам не иде све како желимо, опет и светом Сави и Пресветој Богородици, и свима светима, и Богу треба да упутимо молитву. Знајте да када год искрено, топло упутимо молитву светом Сави, он је чује и он ће се заједно са нама помилити Богу да имамо радост и мир у себи, али и љубав са свима. Сигуран сам да ко је то покушао зна добро, да је увек Бог чуо наше молитве кроз нашу молитву светом Сави. Светога Саву не славимо само на дан светога Саве, него славимо и данас и сваки дан. Нека вас свети Сава чува, нека чује ваше молитве, и нека он молитве које упућујете њему даље упућује Богу. Нека сте благословени и Бог све да вас чува." На крају, у организацији Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Верског добротворног старатељства, а са благословом Патријарха српског Порфирија, подељено је пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, преносила је ово светосавско сабарање уживо у свом програму. Извор: Телевизија Храм

Дана, 19. новембра 2015. године упокојила се мати Февронија – игуманија Пећке патријаршије, која је пуних 59 година била игуманија и бранич ове српске светиње Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје. Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре прије двије године подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се на данашњи дан 2015. године упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији. Мати Харитина је тада казала да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот. Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња. “Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо”, поручила је мати Харитина и додала да је монашки пут мати Февроније јако дуг. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, како каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине. “Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством”, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно. Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара. Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања: “Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године… било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.” И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду: “Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.” Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала. Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, истицао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: “Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству”. Миторополит је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији. Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На монашењу сестре Наде, којој је дао монашко име Февронија, у манастиру Бешка на Скадарском језеру, блаженог спомена Митрополит Амфилохије је рекао да је мати Февронија Пећка једна од најдивнијих подвижница рода нашега: “Мати Февронија једна од најдивнијих невјеста Христових у нашем роду у овом злом и смутном вијеку и времену.“ Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Емисија “Косметска кандила” Радио Светигоре прошле, 2020. године, била је посвећена управо овом кандилу вјере Српске православне цркве на распетом Косову – мати Февронији, поводом пете годишњице од њеног упокојења. Емисију можете послушати на линку: Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Кратaк животопис мати Февроније Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак… У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У уторак, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија – Ђурђиц, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору, светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протојереја Срђана Перића, протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и презвитера Александра Шарчанског. После свете Литургије освештани су славски дарови, које је припремила госпођа Љиљана Кнежевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 29. августа навршава се 500 година од како су Турци 29. августа 1521. године окупирали град Београд. Све београдске цркве, православне и католичке, претворне су тада у џамије а преживело српско становништво силом је натерано на марш смрти до Цариграда где су пресељени. Тако је почела 346 година дуга турска окупација Београда и најтежи период у историји града. Тим поводом у суботу 28. августа у храму Светог Саве на Врачару Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је помен и узнео молитве Господу и Пресветој Богородици за покој душа свих преминулих. Поред верног народа, парастосу су присуствовали представници Града Београда, високи државни званичници и представници других верских заједница. Извор: Телевизија Храм

Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4) Молитва Цркве је увек библијска она је изражена језиком, сликом и символима Светога Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења. Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик". Имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 103) - на вечерњи; шестопсалмије на Јутрењу (Пс. 3, 37, 62, 87, 102,142), и хвалитни псалми (Пс. 148, 149, 150); групе од по три псалма на Часовима. Целокупан свештени садржај Псалтира, раздељен на двадесет делова или Катизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста – свете Четрдесетнице, када се Псалтир испева (прочита) не једампут, него двапут сваке недеље. Према речима васељенског протопрезвитера Александра Шмемана: Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. Свети Амвросије Милански (Медиолански) је говорио: У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење. Када су браћа упитала великог и богоносног светитеља Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир. Јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир. Овај уводни део који је садржан са светоотачким поукама о значају Псалтира, употпуниће речи Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, који вели: Kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено. Свети Дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу. Псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом. Духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу тог (бого)трагања. Прекрасна одлика псалмопојца Давида је његово целисходно стремљење ка Богу и ка заједници са Њим. Не заборавимо да је псалмопојац Давид био човек као и ми, са свим успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, увек бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – Божјом мером. Цар Давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби, и свега онога што је и нама самима својствено. Управо у Псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу - непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање. Вођени овом истином, читајући Псалтир, псалмопојећи Бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка Господу, знајући да нас Отац небески неће оставити, већ, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. Пред крај Јеванђеља по Матеју читамо о догађајима који су се збили на Голготи: А око деветога часа повика Исус говорећи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46). Ове речи изговара Христос, управо из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). Према слободнијем тумачењу можемо рећи да Господ Исус Христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо Псалтиру, те да у Псалмима проналазимо молитвене речи утехе. Читање Псалтира је истинско величање Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале. Поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне Псалме. Као што видимо, Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосно славословље Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, који кажу како су Псалми неразумљиви. Језиком ове болне и несретне ситуације у којој се налази цео свет, одговор на речи да су Псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: Ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Дакле, уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао свега, па и читања Псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства. Псалтир је велика ризница. Он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота. Господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима Његовим који су Га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни. Један од тих прекрасних и миомирисних изданака је Свети и богоносни отац наш Василије, чудотворац Острошки и Тврдошки, највећи сведок љубави Божје и силе Васкрсења. Он је као архимандрит 1637. године походио Свету Гору и тамо се по благослову светог патријарха Пајсија Јањевца задржао годину дана. Његов боравак у врту Пресвете Богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз Псалтир. По повратку са Свете Горе изабран је за митрополита и у Пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло и непрестаном служењу Богу и роду, са Исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама Псалтира у срцу. Овај прекрасни пример је нама духовни путоказ, да као Светосавски и Световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је Псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу. Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8). Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 42-44) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског г. Порфирија, служио је Свету архијерејску Литургију у Недељу шесту по Духовима, 01. августа 2021. године, у храму Св. Димитрија на Новом Београду. „У данашњем Јеванђељу Господ говори о томе да је узрок свих наших болести грех. А када то каже Он не мисли на узрочно-последичне односе у неком правном или моралистичком смислу“, рекао је Епископ Јеротеј у својој беседи истичући да Господ говори о „погрешном функционисању читавог човека. И то су греси и то су страсти.“ Данашња јеванђељска прича нам говори да се Господ вратио у свој град, Капернаум, и тамо је проповедао. У Марковом јеванђељу се о овом догађају говори мало детаљније рекао је Епископ Јеротеј наводећи да су приликом Христовог исцељења одузетог болног човека унели кроз кров куће. „Господ је болесном човеку рекао „Синко опраштају ти се греси твоји“, и на ове речи готово нико од присутних људи није обратио пажњу. Јер како видети грехе? Како знати шта су то греси?“, рекао је Епископ Јеротеј указујући да су само тадашњи писмозналци обратили пажњу на те речи. Кроз дијалог који је Господ водио са књижевницима приликом исцељења одузетог човека ми можемо видети да „када Господ чини неко чудо, то чудо има много димензија и много аспеката“, појаснио је Епископ Јеротеј истичући да су заправо „најболеснији, од свих тих људи који су били присутни, није био тај одузети човек, него ти писмознанци. Јер они су једини разумели те речи „Синко опраштају ти се греси твоји“. Односно они су то требали да разумеју, јер они су веома добро познавали Свето писмо. И не само да су га познавали него су били дужни да и друге уче“. Ти писмознанци требало је да знају шта је било са првим човеком Адамом, рекао је, између осталог, Епископ Јеротеј истичући да је „Адам изгнан из Раја управо зато што је учинио грех“. „Био му је читав свет додељен на управљање, а он је то све прокоцкао тиме што није хтео да послуша Бога. И тиме што је пречицом хтео да постане бог“, рекао је Епископ Јеротеј истичући да „Када је Бог изагнао Адама из Раја, он је изгубио бесмртност. Јер је у ствари ту бесмртност имао једино са Богом. И човек је почео да стари, јавиле су се болести и на крају је први човек Адам умро“. Зато су ти писмознанци требали да знају из Светог писма да је „грех узрок и старости и страдања и смрти“. Ми треба да схватимо да су „греси ти који су узрок свих наших страдања и патњи у овом животу“, закључио је Епископ Јеротеј истичући да „је човекољубиви Господ наш Исус Христос примио сва наша страдања, болести и на крају смрт да би на крају Васкрсао и да би обожена Његова људска природа села са десне стране Бога Оца". Из тог разлога ми, по речима Епископа Јеротеја „Треба да водимо рачуна, да се боримо против наших грехова и страсти, јер је то тај залог који носимо у живот вечни. Господ Исус Христос нам је подарио живот вечни, и не треба ничега да се бојимо, за нас за Хришћане који верујемо смрт више не постоји. Али треба да се бојимо грехова и страсти зато што нас они одвајају од Бога." Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Порфирије: Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Ми треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. јула 2021. године на светој архијерејској Литургији у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора Светог архистратига Гаврила. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи ваљевски г. Исихије и топлички г. Јеротеј, изабрани Епископи хвостански г. Јустин и марчански г. Сава, монаштво, свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Патријарх српски је у својој беседи нагласио значај угледања на анђелске силе у свакодневном хришћанском животу: „Данас је Сабор Светог архангела Гаврила. То је слава ове свете ковиљске обитељи, као и слава многих манастира широм православне васељене, али и многих храмова. Ми хришћани знамо да је Бог створио свет, да је створио све и да је створио, поред онога што ми видимо, и много тога што не видимо. Тако је створио и анђелски свет да служи вољи Божјој и да служи људима на путу спасења. Наравно, већ у анђелском свету показало се да је Бог Љубав, зато што је свим словесним бићима дао слободу, иако нас је све створио за Царство Своје, за пуноћу и лепоту живота како у историји, тако, још већма, у пуноћи, у Царству Своме. Иако је то све учинио, дао је слободу нама словесним бићима, а ту су анђели, анђелски свет и човек, који је створен по слици и прилици Божјој. Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Предање Цркве каже да сваки човек има свога анђела чувара. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у том свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Међутим, и тамо, у анђелском свету, било је оних који су се одлучили да иду својим путем, који су помислили да без Бога могу бити нешто или, једном речју, да без Бога могу бити бог. Нажалост, то што се дешава и што се десило у анђелском свету, дешава се непрестано и у нама и око нас. И ми често мислимо да можемо сами својом вештином, својим знањем, својим способностима, својом упорношћу да преваримо Бога, варајући, заправо, претходно себе, мислећи да без Бога можемо постићи било шта. Ми, дакле, треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. То јесу, браћо и сестре, манастири, по својој природи и по своме опредељењу. Зато светитељи Божји, међу њима и свети Ава Јустин, а и неки други умни људи су рекли да је духовно здравље једнога народа видљиво по броју манастира, по броју монахâ у том народу; да се молимо да будемо бољи и да то, када будемо бољи, видимо у броју, али и у квалитету монахâ и монаштва у нашем народу. Монаштво је најбоље што смо могли да изнедримо. Ако ту имамо посртања, ако ту имамо падова, ако ту имамо тог искушења да без Бога можемо учинити нешто, шта онда рећи за нас људе који живимо у свету? Али то је оно што смо, као народ, у овом тренутку могли да изнедримо. Зато, браћо и сестре, треба да будемо бољи, тојест треба да се трудимо да Христос буде у центру нашег живота, да вредности Јеванђеља буду оквири у којима се крећемо, а да знамо поуздано, јер то ништа није ново: Ако су Мене гонили, и вас ће гонити. Ми треба у себи да обнављамо Христа. Треба ми Христом да се обнављамо и онда да будемо сведоци јеванђелских вредности. То је најбоља проповед. Дођи и види, каже Господ. Анђелски свет јесте покровитељ нас људи и свако, заиста, има свог анђела чувара. Када из дубине душе, искрено, у смирењу, изустимо једно Господе, помилуј, осећамо присуство анђела Божјег поред нас, осећамо присуство Божје у нама и око нас. Зато Христос Господ треба да буде темељ нашега живота. И онда, како каже данашњи одломак из Апостола, ћемо знати да нас је Господ у овај свет поставио мало мањима од анђелâ, а то значи са само мало мањом одговорношћу и да нам је дао да ми владамо делима Руку Његових. Рекао нам је Господ да онај који слуша нас, слуша Њега, а људи ће нас слушати онда када ми будемо слушали реч Божју. Ко није научио да слуша, ни њега нико слушати неће. Овде у манастиру се то зове послушање, а на послушање је позван сваки човек: да будемо послушни једни другима у љубави, у смирењу, служењу Христа ради, не из неког другог циља. Нека би нам Господ зато, браћо и сестре, дао смирења, љубави и молитве да на данашњи дан, када славимо свете архангеле, светог архангела Гаврила, имамо молитву анђелског света, покровитељство и покров њихов, али да се угледамо на њих како бисмо онда, у слави, љубави, радости, миру и хармонији служили Једноме у Тројици, Богу Оцу и Сину и Светоме Духу”, истакао је, поред осталог, Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи. После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Светејши Патријарх српски Порфирије је честитао славу манастирском братству. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Четврте недеље по Васкрсу, која се назива и Раслабљеног, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Св. Апостола Петра и Павла у Топчидеру. Звучни запис беседе Поучавајући верни народ и свештенство о прочитаном зачалу Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије је указао да нам Црква у данашњој недељи открива још једну димензију личног односа са Господом Христом. Чули смо из Јеванђеља о једној драматичној сцени која се десила у бањи Витезди напоменуо је Патријарх Порфирије додајући да у њој видимо две димензије. „Ако је неко тридесет година болестан и тражи помоћ, а нема нико да му помогне, биће да је и сам томе допринео. Независно од разлога због којих је доспео у болест“, рекао је Патријарх Порфирије додавши: „Колико људи око себе имамо који имају неке немоћи, имају неки проблем, али им се не може помоћи?“ „Заправо они су такви у односу на себе, али и све око себе, да људе одгоне од себе,“ указао је Патријарх Порфирије позивајући се на речи блажене успомене Патријарха Павла: ,Бог ће помоћи ако има коме.ʼ Често и ми се нађемо у ситуацији констатујући да нам ни од куда нема помоћи, да су нас сви презрели, да нас сви одбацују. А може бити да ако и има оних који са нама саосећају, који хоће да нам помогну, да нам изађу у сусрет да немају коме. Да смо ми до те мере испуњени егоизмом, гневом, осуђивањем, свим другим страстима, које нису ништа друго до мрак навучен на очи наше душе и навучен на наш ум до те мере постајемо апсолутно и потпуно слепи да не видимо зрак светлости који несумњиво увек постоји. И засигурно постоје и људи у нашој околини, понекад можда и незнани, који у најмању руку имају саосећања са нама“. Поред овог аспекта данашње Јеванђељске приче, постоји и онај други аспект који је заправо и главни у целој причи, појаснио је Патријарх Порфирије истичући да је главна тема данашње приче се састоји у још једној димензији да би благодат Божија била активна и видљива у нашим животима. Суштина данашње приче се види у Господњем питању, које је у најмању руку непристојно: „Да ли хоћеш здрав да будеш?“. Тим речима Господ иде много даље од обичног разговора, рекао је Патријарх Порфирије додајући: „Он хоће да пробуди оно што је важно у души тог болесног човека, као што хоће да пробуди у души сваког од нас, оно што је важно и неопходно, да и сами учествујемо у своме оздрављењу и исцељењу у крајњој линији у своме духовном расту“. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји Стеван Стевановић и Милан Цветић, јереј Владимир Марковић, јеромонах Сава (Бундало), ђакони Радомир Врућинић и Ненад Идризовић и чтечеви Андреј Јелић, Павле Јовановић, Симеон и Василије Ковачевић. Извор: Радио Слово љубве

У житију Светог Ефросина, манастирског кувара, на посебно упечатљив начин откривају нам се плодови смирења, трпљења, молитве и поста. У питању је кратка, али веома корисна црквена приповест, помоћу које, између осталог, можемо из дубље перспективе сагледати и познату јеванђелску причу о Марти и Марији. Присетимо се за тренутак сцене у којој Марија седи поред ногу Исусових и слуша Његове речи, док се њена сестра Марта ужурбано труди да га услужи. У тренутку када Марта негодује зато што Исус не позива Марију да јој помогне, Господ изговара чувене речи: Марта, Марта, Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно (ср. Лк 10, 39–42).- (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Митрополит Амфилохије је својим животом дјелатно посвједочио истинску мисију Катихета Бранислав Илић на Радију "Слово љубве": Садржај сваког броја "Православног мисионара" је намењен сваком човеку Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Божићни пост је време када треба усрдније читати "Православни мисионар" Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": "Православни мисионар" је часопис који сеје семе љубави Божије Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": "Православни мисионар" је часопис живе еванђелске речи Пред почетак Божићне четрдесетнице, из штампе је изашао нови 376. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај шести број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Марта и Марија у нашем животуˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка),„Слово љубвеˮ (Архиепископије београдско-карловачке) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Новембарско-децембарски број „Православног мисионара“, подстиче у нама једно духовно сагледавање нашег живота, те да свој лични подвиг измеримо двема важним личностима из свештеног еванђеља – Мартом и Маријом, сестрама праведног Лазара из Витаније, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Катихета Бранислав се осврнуо и на упокојење Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, указујући да поред туге коју опитујемо у својим срцима, поучени нашом вером осећамо и радост, ону васкрсну радост која нас уверава у истину да смо пред Богом сви живи, те да је смрт ништа друго до прелазак из смрти у живот. Велики је Господ који нас је удостојио да будемо ученици и савременици нашег новопрестављеног патријарха Иринеја и блаженоупокојеног митрополита Амфилохија, а тај благослов Божји нас обавезује да наставимо хођење путем који су нам својим личним примером и животом показали патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, закључио је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: Служење у пажњи и љубави *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Епископом Кирилом – Православна Црква је мисионарска Црква *САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ: Од теологије саборности до реалности литургијске заједнице *МАТЕРИК: Света новомученица Маргарита *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Фотијев Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Браћо моја свештеници, чувајте се (трећи део) *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Благословене грешке ТЕМА БРОЈА *Ђакон Владимир Пекић: Ликови сестара Лазара из Витаније *Виктор Вицановић: Марта и Марија – два доживљаја реалности *Небојша Ћосовић (превод са руског): Је ли хришћанину потребно одмарање? *Свети Владика Николај: Марта и Марија *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Сандале у Библији *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Килић *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Антонија у Египту *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Тројице - Кавсокаливија *ИЗ ИСТОРИЈЕ СПЦ: Повест о првој цркви манастира Боговађа и монаху Мардарију *ДУХОВНЕ ПОУКЕ У ПРИЧАМА: Човек и монах Повезан садржај: Интервју са Епископом Кирилом: Православна Црква је мисионарска Црква Извор: Православни мисионар

"Тврда Божја вера је покретач свега доброг и благословеног у нашем животу, зато хришћани живе и делају по вери која је више део људских емоција него разума", истакао је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, гостујући у емисији "Начисто" на "ТВ Вијести". Извор: ТВ Вијести

У оквиру 5. Фестивала хришћанске културе, 11. септембра 2020. после вечерњег богослужења и Акатиста Пресветој Богородици, г. Драгослав Бокан је у порти Саборне зајечарске цркве одржао предавање „Светосавље у нашем времену“. Извор: Епархија тимочка

У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Поред владике Атанасија гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, који је читао акатист Светом Петру Цетињском, а потом се обратио надахнутом беседом. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Епископ милешевски Атанасије - Власт Црне Горе наставља да користи преговоре у политички маркетинг! Свети Петар Цетињски је узданица Црне Горе и целог српског народа, јер је био пример истинског пастира који је сав свој живот предао на служење Богу и своме народу, истакао је отац Слободан у свом пастирском слову. Говорећи о Цетињском чудотворцу, парох црмнички је указао на састрадавање светог Петра зарад мира и слоге у повереном му народу. Свети Петар Цетињски је био миротворац, који је у том, нимало лако времену, мирио завађени народ, братимио људе, и тако испунио оно што је Црква очекивала од њега, подсетио је отац Слободан. Поредећи данашња искушења са тешкоћама која су била на плећима Светог Петра наш гост је позвао да се опоменемо речи Светога Петра носећи у нашем бићу истину да је Црква непобедива. У средишњем делу емисије као члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске презвитер Слободан Лукић је предочио концепт рада и посебно истакао да је све усмерено на активном богослужбеном животу. Са жаљењем отац је напоменуо да богоборна власт Црне Горе са нападима и дискриминацијом не заобилази ни веронауку, те тако верска настава није део образовног система.

У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско­" (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу" (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима" ( II . Кор. 5, 1). Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо" ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова - с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама" (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем" ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно" ( II Кор. 5, 4). Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу - лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих" (Мт. 6, 29). Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец - Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте. Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу" ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи"(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој" (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају" (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити" ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова. А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су - коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти", као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле - Павле, и Филип - Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство. Замисли башту која има разноврсна родна дрвета - ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане. Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су - мужеви, други одојчад, једни - деца, а други - старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави". Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство... Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.