Претражи Живе Речи Утехе

Дана 15. августа 2021. године одржан је у Зајечару састанак Kонсултивног радног тела за сарадњу са СПЦ при Националном савету Влаха – председника Влашке странке Јанка Николића и председника НВО „Гергина“ др Синише Челојевића са Преосвештеним Епископом тимочким г. Иларионом. Тема састанка је постепено увођење влашког језика у појединим деловима богослужења у местима са претежно влашким живљем, а где за то постоји реална потреба и интересовање. Његово Преосвештенство г. Иларион, пренео нам је да је имао више консултација са Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве, те да је о овоме било разговора и на овогодишњем редовном заседању Сабора. Такође, разговори на исту тему су вођени и са Сватјејшим Патријархом г. Порфиријем приликом посете Тимочкој епархији у Kладову и Доњем Милановцу. Kонстатовано је да постоји добра воља и оправданост за коришћење влашког језика у појединим кључним деловима богослужења, нарочито због неканонског деловања сестринске Румунске Православне Цркве коју спроводе појединци у епархијама са претежно влашким живљем, понајвише у Тимочкој и Браничевској епархији. Закључено је да су почетак увођења делова текстова на влашком језику и богослужење ствар техничке природе и да ће се то постепено реализовати од места до места, тамо где се свештеници СПЦ сматрају Власима или познају влашки језик, те знају да одређене делове богослужења одслуже на влашком језику. О овој теми било је речи и раније, али сада се полако стичу услови за спровођење у дело. Такође, важно је поменути и чињеницу да постоји сасвим нормална комуникација свештенства са мештанима на влашком језику и мимо богослужења. Пренето нам је такође, да постоји намера да Српска Црква упути још једно братско али протестно писмо поглавару РПЦ, са апелом да обустави ово њихово неканонско деловање на територији СПЦ, а које је мимо договора двеју цркава и држава, те да пастирско деловање могу спроводити на територији Војводине, тј. Баната, где постоје парохије са румунским становништвом. извор

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице

Обавештавамо досадашње и будуће сараднике и читаоце Теолошких погледа да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије усвојило коначну Листу категоризованих научних часописа за 2018. годину (извор: http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2018/11/knc-2018.pdf), на којој се налази и часопис Теолошки погледи у групи друштвених наука – филозофија и теологија, у категорији М51 (водећи научни часопис националног значаја). Научни часопис Теолошки погледи основан је 1968. године. Редовно излажење часописа је прекинуто 1999. године, и тај прекид је трајао до 2008. са изузетком једне свеске која је изашла 2003. године. Године 2008. часопис је наставио са редовним излажењем. Свеске Теолошких погледа данас излазе три пута годишње (у мају, септембру и децембру). Часопис Теолошки погледи, као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност. Теолошки погледи – версконаучни научни часопис чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве – првенствено објављују оригиналне научне радове из области теологије и религиологије. Часопис је отворен и за радове настале на основу истраживања у областима других друштвено-хуманистичких наука, уколико садрже теолошке рефлексије или на други начин кореспондирају са теолошком и религиозном тематиком. Теолошки погледи такође објављују релевантне преводе са класичних и оријенталних језика, са пратећим студијама и напоменама. Теолошки погледи првенствено објављују радове на српском језику и енглеском језику. Сви радови објављени у Теолошким погледима су двоструко и анонимно рецензирани. Уредништво часописа Теолошки погледи веома држи до високих етичких и академских стандарда при публиковању научних радова. Више о Теолошким погледима можете сазнати на вебсајту овог часописа, на адресиhttps://teoloskipogledi.spc.rs/sr/. На вебсајту часописа доступна је архива свих до сада објављених бројева – https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/archive, а на истом сајту аутори могу наћи Упутство за писање радова за Теолошке погледе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Са задовољством обавештавамо сараднике и читаоце да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије усвојило коначне Листе категоризованих научних часописа за 2018. годину, на којој се налази и наш часопис у групи друштвених наука - филозофија и теологија, у категорији М51 (водећи часопис националног значаја). Узимајући у обзир да се, на основу одлуке о врстама и квантификацији индивидуалних научно-истраживачких резултата, свака објављена студија адекватно бодује, слободни смо понудити Вам наставак сарадње за наредне бројеве. Срдачно Вас поздрављамо, Чланови уредништва У Пожаревцу, 3. новембра 2018. године Извор: Српска Православна Црква View full Странице

ВЕЛИКА ЛИТУРГИЈСКА РАДОСТ У ПРИДВОРНОМ ПАРАКЛИСУ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: ХИРОТОНИЈА ЈЕРОЂАКОНА АМВРОСИЈА (ВЕСИЋА) У СВЕШТЕНИ ЧИН ЈЕРОМОНАХА Поводом грчког националног празника Дана ослобођења од турског ропства и успомене на ослободилачке устанке из 1821. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 25. марта 2018. године свету архијерејску Литургију са благодарењем у Патријаршијском храму Светог Симеона Мироточивог у Београду. Том приликом, Његова Светост Патријарх је рукоположио јерођакона Амвросија (Весића), доктора Националног техничког универзитета и докторанта на предмету литургика на Теолошком факултету у Атини, у чин јеромонаха. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По устаљеној традицији скоро педесет година благодарењу у Придворном храму у Патријаршији српској присуствују амбасадори и војни аташеи Републике Грчке и Републике Кипара са службеницима амбасада и припадницим грчке заједнице у престоном граду Београду. Богослужењу су присуствовали и чланови Удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. Његовој Светости Патријарху на торжественом молитвеном сабрању саслуживали су архимандрит Евдоким Каракулакис, духовник оца Амвросија из Атине; протојереји-ставрофори проф. др Владимир Вукашиновић - архијерејски намесник београдски, Драги Вешковац - секретар Епископа крушевачког, Љубивоје Радовић - парох крушевачки, и Мирослав Миленковић, старешина Покровске цркве у Београду; протојереј Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну; презвитери Панајотиос Каратасиос - старешина манастира Светог архангела Гаврила у Земуну, Димитрије Касапис - грчки свештеник у Београду, и Исајло Марковић - старешина цркве Светог апостола Томе у Јоханесбургу; протођакон Стеван Рапајић, ђакон др Здравко Јовановић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. Свету Литургију појали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У емисији „Спутњик интервју“ разговарали смо о националном идентитету. Шта је национални идентитет и како се гради? Колико су Срби свесни свог националног идентитета? Да ли идемо ка патриотизму или шовинизму? Када су Срби имали најјаче изражен национални идентитет, а како га доживљавају млади нараштаји? Гости емисије Спутњик интервју били су историчар Чедомир Антић и песник Љубивоје Ршумовић.

Лет Ер Србије из Београда за Париз први је у историји српског националног авио превозника са комплетно женском посадом. Авион компаније на лету ЈУ314 кренуо је из Београда за Париз у 17 часова и пет минута, са капетаницом Весном Алексић и копилоткињом Мирјаном Стојилковић у кокпиту. Кабинско особље чиниле персерка Мирјана Поповић и стјуардесе Силвија Мадић, Елена Љубојевић и Тања Станковић, речено је у Ер Србији. Весна Алексић, капетан и Мирјана Стојилковић, копилот – Ово је први лет са искључиво женском посадом у деведесетогодишњој историји српске националне авио-компаније. Ер Србија подржава начело једнаких могућности и жене тренутно чине готово 49 % од укупног броја запослених у оквиру Ер Србије, Ер Србија Кетеринга и Ер Србија Граунд сервиса. – изјавио је генерални директор Ер Србије, Дане Кондић. Дина ЂОРЂЕВИЋ, ТангоСикс-Т6