Претражи Живе Речи Утехе

Александар Ђаковац Православни богословски факултет, Универзитет у Београду АБОРТУСНА КУЛТУРА У СРБИЈИ БИОЕТИЧКИ, РЕЛИГИЈСКИ И НАЦИОНАЛНИ АСПЕКТИ Сажетак Србија је земља са великим бројем абортуса због чега неки истраживачи сматрају да се може говорити о абортусној култури. Различите либералне групе непрестано наглашавају „право жене“ на абортус, при чему се занемарује чињеница да су многе жене принуђене на абортус. Због тога би било добро да се почне говорити о праву на материнство. То право би морало да буде значајно материјално подржано, пошто заустављање негативног прираштаја представља најзначајнији национални и друштвени интерес. Право на живот нерођеног детета тако мора бити узето у обзир. Пошто би криминализација абортуса довела до многих негативних последица, аутор предлаже да одлуку о дозвољавању легалног абортуса доноси етички одбор формиран од стручњака, који би обавио консултације са трудницом, испитао разлоге и дозволио абортусе који су оправдани, пре свега ради заштите живота жене. Кључне речи: абортусна култура, биоетика, религија, право на материнство. Питање абортуса има много различитих аспеката, и може се посматрати као биоетички, социјални, национални и религијски проблем. Они који се залажу за слободни приступ абортусу, свој став углавном аргументују позивањем на право жене на располагање сопственим телом из чега произилази њено право да суверено одлучује о томе да ли хоће или неће да задржи трудноћу. Иако они који заступају Pro-Choice опцију желе да покажу како читав проблем нема посебне етичке импликације, или да су оне ирелевантне, јасно је да то није тако. Штавише, разноликост законодавстава у свету, као и немогућност Европске уније да та законодавства усклади, показује степен етичке амбиваленције. Нис (Nys) описује ситуацију следећим речима: „Несумњиво да постоје одређене узнемирујуће теме у медицинским законима, као што су абортус и еутаназија – где су идеје различитих држава чланица (али и унутар самих држава) веома подељене због религијских, филозофских, етичких и других разлога, тако да је заједничка европска регулација једноставно незамислива.“ Проблем абортуса није само етички. То је истовремено и друштвени проблем, пошто његова масовна примена значајно утиче на друштво у целини. Социјалне импликације су разноврсне, а највише се огледају у депопулацији, што за последицу има старење становништва, смањивање броја радно способних, смањивање економских потенцијала, слабљење одбране итд. Посебно је забрињавајућа чињеница да се стопа укупног фертилитета смањује још од 1971. када је била 15% нижа од потребне за просто обнављање популације, док је тај проценат за 2006. износио 30%. Овакав тренд несумњиво води физичком нестанку становништва на овим просторима. Све традиционалне монотеистичке религије имају негативан став према абортусу и сматрају га убиством. Православна Црква је много пута износила овакву квалификацију абортуса. Према Митрополиту Хаџиниколау, „ембрион има почело и човечанску перспективу. Његове ћелије, његов генетски материјал, морфологија и физиологија, све је људско. Такође, и његова способност да израста једино у савршеног човека и ни у шта друго, потврђује његов људски идентитет“. Римокатоличка црква се јасно изразила по овом питању у Социјалним основама учења, које представља званични документ. Ту се у члану 553 каже да „унапређење људског достојанства значи пре свега поштовање неповредивог права на живот, од зачећа до природне смрти, што је прво и основно људско право које условљава сва остала“. Верска аргументација је у основи једноставна – ембрион је ембрион човека, и стога треба да подлеже заштити права на живот. Сва остала права, као право на избор, аксиолошки су испод права на живот. Негативан став хришћанства према абортусу је опште познат, због чега ћемо овде навести само неколико примера из првих векова. Ови примери су посебно занимљиви пошто намерни побачај наводе заједно са праксом убијања већ рођене деце, због тога што је повезаност ових пракси била позната у антици и темељила се на истим основама. Тако у Посланици Диогнету читамо да хришћани: „У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају“. У Учењу дванаесторице Апостола, спису познатом и под називом Дидахи, стоји: „Не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди“. Слично читамо и у Посланици Варнавиној: „Не убијај дете у зачетку, нити га погуби кад се роди“. У каснијој традицији може се пронаћи обиље сличних ставова код великих црквених Отаца као што је Св. Јован Златоусти, Блажени Августин, Кирило Александријски и многи други. У истом правцу се развијало и канонско право које прописује значајне епитимије за жене које намерно побаце, као и за оне који им у томе помажу. Схватање да абортус представља цивилизацијски напредак, док његова забрана, која се поклапа са ширењем хришћанства, представља израз ретроградности и мрачњаштва, стога је врло неутемељено. Абортус је био забрањиван заједно са праксом убијања тек рођене деце. Те забране су проистицале из уверења да је људски живот светиња и да стога мора да подлеже заштити друштва. Сам концепт људских права и слобода почива управо на таквим схватањима, која се у случају абортуса пренебрегавају и проглашавају дискриминаторским. 1. АБОРТУСНА КУЛТУРА Иако су социјални, национални, биоетички и религијски приговори против абортуса веома снажни и имају велики број присталица, чињеница је да већина тзв. демократских земаља дозвољава абортус. Изузетака има, попут Ирске, где је абортус забрањен уставом. У Србији је закон по овом питању веома либералан још из времена комунизма. Абортус не само што је један од најзаступљенијих начина планирања породице, већ је толико раширен, да се с правом може говорити о абортусној култури и абортусној ендемији. Упркос констатацији да је абортус цивилизацијски „најмање прихватљив начин контроле рађања“, он се званично сврстава у корпус људских права, уз констатацију да овај метод у Србији деценијама представља „доминантни метод контроле рађања“. Поражавајућа је чињеница да у Србији, већ дуго времена, не постоје валидни статистички подаци о укупном броју извршених абортуса због чега се њихов број само процењује, а процене су веома различите. Према подацима која даје Институт „Батут“, у Србији је 2010. године извршено 17.466 намерних прекида трудноће.13 Међутим, ови подаци су далеко од стварних, и односе са само на пријављене абортусе, док је њихов укупан број далеко већи. На основу спроведених истраживања, Мирјана Рашевић закључује да је „евидентирани број абортуса по свему судећи озбиљно потцењен“. Упркос законској обавези, извесно је да приватне ординације нису довољно мотивисане да пријаве све абортусе које врше. Пресељење абортуса из државних у приватне клинике и ординације доводи у сумњу да се и она упозорења на опасности од абортуса са којима трудница мора да буде упозната износе само формално, пошто за приватну клинику обављени абортус значи наплаћена интервенција. Интересантан је податак да је око 60% гинеколога или њихових партнера било подвргнуто абортусу, што иде у прилог тези да они сами не увиђају у довољној мери значај медицинских последица, а још мање етичку проблематику везану за овај поступак. Ове чињенице говоре у прилог да није само недовољна информисаност разлог великог броја нежељених трудноћа, већ да узроке треба тражити у абортусној култури која се код нас створила. Застрашујуће статистике о паду наталитета су познате, али је добро да их поменемо и у овом контексту. У Србији је 2015. рођено 65.657 људи, а умрло 103.67817 што значи да је умрло 38.012 више него што се родило. Уколико се томе дода исељавање, јасно је да су резултати катастрофални. 2. КОРЕНИ АБОРТУСНЕ ЕТИКЕ Основни аргумент Pro-Life опције је у суштини једноставан – право на живот је претежније од права на избор. Након овакве поставке, долазимо до расправе о томе да ли је ембрион/фетус живо биће, може ли се посматрати као посебно људско биће или представља само „део тела“ жене? Иако је позивање на биологију и медицину када је о овом питању реч веома често, ове науке заправо не могу да дају недвосмислен одговор на ово питање, пошто разилажење не почива на чињеницама као таквим већ на њиховој интерпретацији. Када којим случајем абортус не био медицински изводљив, када таква опција не би постојала, готово је извесно да нико не би доводио у питање чињеницу да људски биолошки живот почиње зачећем и завршава се смрћу. Само питање које је постављено пред биологију заправо је интенциозно. Оно је постављено баш због тога да би се абортус етички оправдао. Међутим, за дефиницију човека, и с тим у вези његових права, уопште није релевантно у каквом су стању његове биолошке функције, бар када је у питању право на живот. Нико данас не заступа тезу да особе које живе са различитим инвалидитетима, чак и када је он апсолутан, немају право на живот или њихов живот није вредан живљења. Међутим, такво становиште се заступа када су у питању медицински индуковани побачаји. Људско биће, у првој фази свог биолошког живота се лишава заштите права на живот, а вредност његовог живота се одређује мерилима која не важе и не могу да важе за људска бића. Деформитет нерођеног детета се сматра довољним разлогом за одобравање чак и касних абортуса. Овакав приступ води савремену цивилизацију на само корак од еугеничких пракси нацизма које су с правом осуђене и над којима се сви згражамо. Ипак, закони већине земаља, које дозвољавају намерни прекид трудноће на основу захтева жене, постављају ограничење до око десете недеље фертилитета. Разлози овог ограничења никако нису само медицински, у смислу да је каснији побачај ризичнији по саму жену, већ садрже и етичке разлоге, на основу прихваћеног становишта да важност живота нерођеног детета расте с протоком времена. Овакво становиште са гледишта етике тешко је брањиво, иако оно јесте засновано на древним традицијама. У античком свету абортус је практикован, мада су одређене етичке дилеме јасно уочљиве. Хипократ забрањује лекарима да га врше, а у појединим периодима римске републике је оштро кажњаван, мада се та забрана више тицала права оца на своје потомство. У различитим цивилизацијама и у различитим временима, абортус се различито третирао. Најстарији документовани абортус је обављен пре око 4.500 година у Кини, сачуван је и египатски папирус из 1.550 пре Хр., који описује технику поступка абортуса. Знамо да су и Грци и Римљани практиковали абортус. Иако се дете није сматрало људским бићем, или барем не људским бићем које треба да ужива заштиту друштва, ипак су и поборници абортуса, као на пример лекар Соран, тражили постојање ваљаних разлога, забрањујући абортус због тривијалних разлога као што је очување лепоте. Услед великог морталитета новорођенчади, било је уобичајено да се родитељи превише емотивно не везују за своју децу док не поодрасту. Такође су још од античких времена постојали обичаји убијања деце која су рођена са недостацима или родитељи нису хтели да их прихвате. У античком свету, не само да нерођено дете није имало никаква права, већ их није имало ни рођено дете, све док га родитељи званично не прихвате. Због таквог становишта, не само абортус, него ни инфантицид, најчешће нису сматрани етички неприхватљивим и нису били законски санкционисани. Изгледа да су управо овакве традиције послужиле као основ уверењу да је живот нерођеног детета у првом триместру трудноће мање важан него касније, као што је и живот новорођенчета био друштвено признат тек када га родитељи прихвате. Након свега изнесеног можемо да закључимо да основни разлог због кога је у античко доба дозвољаван абортус није почивао на уверењу да нерођено дете још није живо или да још није човек, већ на уверењу да право на живот почиње друштвеним признањем које се огледало у прихватању детета од стране родитеља. Оваква схватања су у складу са цивилизацијским степеном развоја ондашњих друштава. Интересантно је да савремена друштва, која су по питању односа према немоћнима и слабима толико напредовала у односу на антику, по питању односа према нерођеној деци задржавају ставове као у древној Кини, Египту или Риму. Разлози због којих се настоји да се уз помоћ биологије и медицине докаже како нерођено дете није живо, или како се не може сматрати посебним људским бићем, већ само делом тела мајке, нису утемељени на научним чињеницама већ на утилитарном тумачењу тих чињеница, како би се на тај начин пружила основа за настављање праксе вршења абортуса. Идеолошка основа порицања субјективности нерођеног детета заснива се на древним патријархалним схватањима према коме дете стиче право на живот признањем од стране родитеља, пре свега оца, да га желе и прихватају. Парадоксално је да је абортус, који је некада заједно с инфаницидом, представљао екстремни израз патријархалног друштвеног устројства, данас промовисан у нарочито право жена и представља израз њихове еманципације. 3. АБОРТУС: ЕМАНЦИПАЦИЈА ИЛИ ПРИНУДА? Абортус се, од стране заговорника, обично означава као право, као израз еманципације жене и уопште као цивилизацијско достигнуће. Изоставља се или маргинализује чињеница да многе жене абортусу прибегавају не као жељеном решењу, већ као нужном злу на које су често принуђене. Та принуђеност често бива због лоше материјалне ситуације и немогућности да се детету омогући нормалан живот и да се задовоље његове потребе. Такође су присутни и други видови принуде, како од стране мужа или партнера, тако и од стране породице. Разлози су разнолики, али поред социјалних, можемо навести и еугеничке, када се жели дете одређеног пола, по правилу мушког, када постоји сумња да дете има или ће имати неку аномалију и слично. Проблем фемицида се све више уочава и присутан је како у неразвијеним земљама тако и у оним које су економски најнапредније. Иако су познате многе негативне последице абортуса, о њима се недовољно говори, и као да постоји тенденција да се оне минимализују. Поред тога што абортус може у значајној мери да наруши здравље жене, да доведе то трајног стерилитета или умањења репродуктивне способности, а у неким случајевима и до смртног исхода, абортус изазива и значајне психичке тегобе. Иако су неки од ових проблема познати и испитани, проблем жаљења, које траје деценијама након обављеног абортуса и у значајној мери негативно утиче на жену, није довољно испитан. 4. ЗАКЉУЧАК И поред тога што са биоетичког, религиозног, социјалног и националног становишта, абортус не може бити оправдан, осим у случајевима када је угрожен живот мајке, овај проблем се не може решити једноставном забраном. Криминализација би вероватно дала одређене резултате, али би произвела и низ озбиљних последица. Повећао би се морталитет жена које би прибегле илегалном абортусу, као и њихова општа медицинска угроженост. Таква ситуација би била неправедна према женама слабијег материјалног положаја пошто би оне боље ситуиране одлазиле у иностранство да тамо побаце. Оно што би било неопходно учинити јесте промоција права на материнство, при чему би се читаво друштво нарочито ангажовало на задатку да жени, и уопште породици, обезбеди све неопходне услове за подизање детета без нарочитих условљавања. Феминистички аргументи, према коме је право на избор у погледу абортуса гарант да жена неће бити сведена на биолошку репродукцију и машину за обнављање нације26 није убедљив. Већина жена жели да се оствари и кроз материнство (а већина мушкараца кроз очинство). Наравно, постоје и жене које то не желе. Али, да ли је због тога потребно свим женама и читавом друштву наметнути такав дискурс, и уверавати их да између абортуса и слободе стоји знак једнакости, док са друге стране, огроман број жена које би желеле да се остваре и као мајке, то нису у могућности због тога што је друштвена брига о њима и њиховом потомству недовољна? Поред озбиљне материјалне подршке, која је оправдана чињеницом да је заустављање демографског пада најважније друштвено и национално питање, било би потребно формирати етичке одборе, састављене од стручњака, који би савесно испитали сваки случај, и одобрили легалан абортус онда када је живот мајке угрожен или кад је озбиљно угрожено њено физичко и метално здравље. Такви одбори би такође у обзир морали да узму и право на живот нерођеног детета. Истовремено би било неопходно интензивирати едукацију читаве популације о другим начинима планирања породице, али пре свега о чињеници да и сексуална активност, као и многе друге активности човека, може да доведе до настанка одговорности која није била планирана. Д ругим речима, човекова сексуалност повлачи одговорност. Управо овај моменат недостаје код оних који предлажу увођење сексуалног васпитања у школе, при чему се акценат ставља на контрацепцију, док се аспект настанка могуће одговорности игнорише или маргинализује. https://www.academia.edu/33854663/Абортусна_култура_у_Србији_биоетички_религијски_и_национални_аспекти

Позивамо вас, да у понедељак, 3. априла 2017. године, у 19 часова, у великој сали парохијског дома Храма Св. Саве на Врачару (Крушедолска 2/А), присуствујете предавању на тему „Српски национални идентитет у новом веку“. О овој теми говориће: доц. др Милош Ковић (Филозофски факултет, Београд) Трибина се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. http://sozbg.rs/dogadjaj/doc-dr-milos-kovic-srpski-nacionalni-identitet-u-novom-veku/ https://www.facebook.com/events/430405547293869

Komodski zmaj, Komodski varan ili Komodo zmaj (Varanus komodoensis) je najveći živi gušter na svijetu, a najveći primjerak ikad izmjeren bio je dugačak 3,13 metara i težak čak 166 kg. Zbog svoje veličine i agresivnog ponašanja, Komodo zmajeve okružuju brojni mitovi i legende još od davnih vremena. Mitološki zmajevi Neki stručnjaci za mitologiju vjeruju da je upravo ovaj gušter poslužio kao inspiracija za mitološke zmajeve koji bljuju vatru i otimaju princeze, te da sve srednjovjekovne priče o zmajevima zapravo potiču s otoka Komodo. Nakon što su kineski mornari još u davnim vremenima plovili vodama današnje Indonezije, sa sobom su donijeli priče o velikim zvijerima koje su kasnije preuzeli i vjerovatno značajno preuveličali arapski trgovci, a preko njih i ostatak svijeta. Njihovi žuti jezici i loš zadah lako su mogli prevariti umorne kineske mornare kojima je iz daljine moglo izgledati da ovi gušteri bljuju vatru. Ipak, komodo zmaj je samo jedan od kandidata za originalnog mitološkog zmaja, a neki stručnjaci ga isključuju kao takvog na osnovu činjenice da evropljani nisu ni znali da ova životinja uopšte postoji sve do 1910. godine. Praistorijska čudovišta Komodo zmajevi, 1920-tih opisani kao “Praistorijska čudovišta”, preživljavaju u surovoj klimi Indonezije već milionima godina kao direktni preci dinosaura, boreći se sa svoja dva najveća neprijatelja – vulkanima i šumskim požarima, te od nedavno, i sa ljudima. Ovi gigantski gušteri su sposobni uloviti plijen mnogo veći od sebe. Oni mogu satima čekati u zasjedi, te po potrebi, trčati velikom brzinom, doduše, samo na kratkim stazama. Životinje koje uspiju pobjeći iz ralja komodo zmaja samo će sebi produžiti agoniju. Slina zmaja sadrži više od 50 vrsta opakih bakterija, i dovoljna je samo jedna ogrebotina da ovaj smrtonosni koktel dospije do krvotoka žrtve. Dok bjegunac bježi kilometrima daleko od strašnog predatora, komodo zmaj će samo sjediti… a zatim i polako krenuti za svojim plijenom. Koristeći izoštreno čulo mirisa, zmaj će stići svoju žrtvu nakon 24 sata… vrijeme za koje će bakterije iz njegove sline ubiti nesretnu životinju. Komodo zmajevi su mesožderi, strvinari, i kanibali. Čini se da nisu posebno izbirljivi kada je u pitanju hrana, a procjenjuje se da oko 10% njihove ishrane čine drugi Komodo zmajevi. Iako imaju jako dobar vid koji im pomaže da ugledaju plijen udaljen čak 300 metara, Komodo zmajevi se ipak radije oslanjaju na svoj njuh. Oni otkrivaju mirise na sličan način kao što to čine zmije. Oni koriste svoj dugi, žuti rašljasti jezik kako bi ‘okusili’ zrak, a same rašlje na jeziku im pomažu da otkriju i iz kojeg pravca miris dolazi. Kada vjetar puše u odogvarajućem smijeru, ovaj strašni predator može nanjušiti plijen na udaljenosti od 4 kilometra. Nacionalni park Komodo Nacionalni park Komodo – dom Komodo zmajeva – se nalazi u Indoneziji, u području Malih sundskih otoka. Obuhvaća tri veća otoka, Komodo, Rinca i Padar, te 26 manjih otočića. Nacionalni park je osnovan 1980. godine kako bi se Komodo zmaj, lokalno poznat kao ‘Ora’ (kopneni krokodil) zaštitio od legalnih i ilegalnih lovaca, a kasnije je proširen kako bi se zaštitile još neke vrste životinja koje žive u području. 1991. godine Nacionalni park je proglašen UNESCO-vom Svjetskom kulturnom baštinom, a kasnije i kao i Rezervatom flore i faune. U Nacionalnom parku Komodo uz zmajeve trenutno živi i oko 1.200 ljudi raspoređenih u četiri naselja. Oni su uglavnom ribari, a po potrebi i turistički radnici koji svake godine dočekaju oko 45.000 turista. Ljudi koji žive na otocima u Nacionalnom parku jednostavno su se prilagodili ovim zvijerima – izgradili su kuće na visokim gredama (štulama). Iako rijetko napadaju ljude, Komodo zmajevi se ponekad mogu vidjeti u ljudskim naseljima u potrazi za hranom, a od njih se uvijek može očekivati napad – čak i kada nisu isprovocirani ili gladni. S vremena na vrijeme uspiju teško ozlijediti ili ubiti ponekog lokalnog stanovnika, iako ih ljudi koji ovdje žive poštuju i ne npadaju – jer vjeruju da su Komodo zmajevi reinkarnacija njihovih preminulih rođaka i prijatelja. http://pixelizam.com/zemlja-zmajeva-nacionalni-park-komodo/