Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Митрополит запорошки г. Лука из канонске Украјинске Православне Цркве, упутио је посебну благодарност братском српском народу поводом апела за подршку канонској Цркви у Украјини. Митрополит Лука је написао: "Љубљени у Господу браћо и сестре у Христу! Од срца вам свима захваљујем на духовној и молитвеној подршци нашем народу, верницима Украјинске Православне Цркве. Сваки православни Украјинац дубоко је дирнут деловањем српске браће и сестара у Христу, усмереним на заштиту наше Мајке Цркве, о чему смо сазнали из објаве на сајту „Стање ствари“ . Радује чињеница да је братски православни народ Србије дубоко забринут због кршења основних људских права у Украјини. У свакој невољи треба да се сетите да „Господ који иде пред тобом биће с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити, не бој се и не плаши се" (5 Мојсијева 31:8). Од самог почетка и кроз историју Црква Христова је била подвргнута разним прогонима и искушењима, која су је само јачала. Заснована је на мученичкој крви, јер јој је почетак стављен првом жртвом ради нашег спасења – Крстном жртвом Христовом. У данашњем времену тешком за нашу Мајку Цркву, често се подсећамо речи из Посланице апостола Павла Коринћанима: „Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се“ (1. Кор. 16:13). Наш народ, који се узда у Господа и наставља да брани Православну веру, искрено захваљује нашој браћи Србима на подршци и испољавању братске љубави! Драго нам је што смо духовно сједињени са Српском Православном Црквом „да се ту са вама утјешим заједничком вјером, и вашом и мојом.“ (Рим. 1,12). Са братском љубављу и захвалношћу на подршци, желим да неисцрпна благодат Божија буде са свима вама! Бог је са нама! И јесте, и биће"! Подсетимо, 109 истакнутих српских интелектуалаца је 19. јуна 2023. године путем портала "Стање ствари" подигло глас и упутило позив српској јавности и међународним, европским и светским институцијама, да се заустави државни терор актуелних власти у Украјини над канонском Украјинском Православном Црквом и започне са активном одбраном не само верских него и основних људских права чланова канонске Цркве у Украјини. Извор: Правблог Ср, Телеграм канал http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=40710

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у петак, 19. априла 2023. године, у Патријаршији српској у Београду, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије и председник хуманитарне организације "Солидарност за Косово" г. Арно Гујон потписали су Меморандум о сарадњи са циљем да се економски помогне српском народу на Косову и Метохији. ТВ Храм Потписивању Меморандума присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. "Солидарност за Косово" ће до краја септембра финансирати реализацију пројеката Епархије рашко-призренске у вредности од 86.000 евра, и то за изградњу заштитне ограде за погон за пастеризацију воћа и поврћа у Могили, сервиса за поправку пољопривредних машина у Врбовцу, куповину мултикултиватора, изградњу бунара за стајско ђубриво у Слатини, летовање за децу из косовских енклава на мору, као и конвој хуманитарне помоћи. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм Извор: ТВ Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у четвртак 23. фебруара 2023. године, доделио је, у крипти Храма Светог Саве, годишње стипендије студентима завршних година Философског, Медицинског, Електротехничког, Правног, Богословског и Машинског факултета Универзитета у Београду. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић У име свих стипендиста захвалила се студенткиња Медицинског факултета Лидија Маслаћ Студент четврте године Правног факултета и победник овогодишњег такмичења у говорништву Ђорђе Гојковић Испред изборне комисије Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско - карловачке Свечаној додели стипендија присуствовали су и Преосвећена господа Епископи: марчански Сава, новобрдски Иларион, липљански Доситеј и топлички Петар, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић, ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић, декани факултета, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, као и друге високе званице. На почетку свечаности студентску химну Gaudeamus igitur извео је здружени хор Богословије Светог Саве и Музичке школе Мокрањац из Београда под уметничким руковођењем професора Бранка Тадића, који је у наставку извео и химну Светом Сави, као и песму Милешевка тихо жубори. "Наша Црква, поред ове иницијативе коју смо покренули прошле године, амбиција нам је да већ у следећем кораку будемо присутни на овај начин, да нађемо модел, да будемо присутни и на свим другим универзитетима нашег народа, али мимо тога, Патријарх српски води хуманитарни фонд "Привредник" и фондацију Симе Игуманова, из те фондације се стипендирају само деца са Косова, у овом тренутку их има сто, ми смо се потрудили да повећамо висину стипендије. Због свега тога смо веома радосни и можемо да честитамо добитницима стипендије. Знамо да је још много оних који то завређују. Сматрамо да је образовање кључна тачка у једном народу", истакао је патријарх Порфирије. Министар Ружић је реао да је Српска Православна Црква одувек несебично подржавала младе људе, школе и факултете, подсећајући да су се под њеним окриљем отварале прве школе, а у многим манастирима образовали људи: "Подсетићу да је једну од наших најбољих гимназија - Карловачку основао карловачки митрополит Стеван Стратимировић 1791. године, а захваљујући његовој визији и благослову ми дана имамо и образовну институцију која је изнедрила великане попут Бранка Радичевића, Димитрија Давидовића и многих других". Ружић је истакао да држава деценијама стипендира ученике и студенте, обезбеђује и побољшава услове за смештај и исхрану у студентским домовима, финансира студирање великог броја младих, гради факултете те обезбеђује све услове за учење и рад, студентски живот. Али, истакао је Ружић: "Брига о младима није задатак само једне институције или појединца, о младима би требало да бринемо сви заједно као друштво, важно је да их подстичемо и надахњујемо на даље успехе". Присутнима се обратио и Ђорђе Гојковић, студент четврте године Правног факултета и победник овогодишњег такмичења у говорништву, одржаном на празник Светог Саве на Правном факултету, који је овом приликом изговорио део своје победничке беседе. На крају, у име свих добитника стипендије Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присутнима се обратила студенткиња Медицинског факултета Лидија Маслаћ. Извор: Радио Слово љубве

Непосредно упознат од стране Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована, као и других свештеника из Сирије и Турске, са веома трагичним последицама земљотреса, а посебно са чињеницом да је Сирија остала готово без икакве помоћи, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одлучио да понови апел верном народу да приложи новчану помоћ у готовини у храмовима или на рачун Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке бр. 205-58219-31 и бр. 265-1630310006939-56. Помоћ ће бити упућена тамо где је најпотребнија, без обзира на то како се Богу моле они који трпе од последица земљотреса. Извор: СПЦ.РС

У молитвеном присуству неколико десетина хиљада верних, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. септембра 2022. године испред Саборног храма Светог Саве у Београду молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу. Централне улице и Светосавски плато закрчиле су непрегледне колоне благочестивог народа, не само житеља српске престонице већ и верних пристиглих са свих страна Србије како би се заједно са својим Патријархом и отачаственим архијерејима помолили за очување нападнуте светиње брака и породице. Молебану су молитвено присуствовали преосвећена господа њпископи сремски Василије, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, топлички и изабрани шабачки Јеротеј, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, марчански Сава, умировљени канадски Георгије, изабрани липљански Доситеј. На крају молебна Његова Светост Патријарх г. Порфирије је беседио верном народу. Патријарх Порфирије: Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, браћо свештеници, свештеномонаси и монахиње, браћо и сестре, децо Светог Саве и децо Светог кнеза Лазара, децо великих, славних отаца и праотаца наших, подвижника, мученика и сведока православне вере, Добро сте дошли у окриље храма Светог Саве. Добро смо дошли и добро смо се сабрали вечерас. Једна нас је мисао и једна жеља вечерас окупила у овом броју пред храмом Светог Саве, пред саборним храмом читавог српског православног народа где год да се налази. Та жеља, та мисао једноставна је: да будемо оно што јесмо, да будемо оно што су били наши преци – да то исто буду и наша деца, да будемо оно што заправо јесмо од када за себе знамо, да будемо оно што је воља Божја, оно што Бог хоће од нас, а не оно што људи покушавају да добију. Браћо и сестре, сабрали смо се овде да се помолимо Богу за светињу брака, за слогу и јединство. У животу нас православних хришћана све треба да започиње и да буде прожето молитвом, да се њоме завршава, да све буде утемељено у молитви, јер ми, православни хришћани, у молитви препознајемо неизмерну силу и снагу. Молитва је истовремено и простор присуства Божјег међу нама, у нама и у нашим животима. Јуче сам, браћо и сестре, служио Литургију у Јасеновцу, а јутрос у Лици, у Медаку, где су животе изгубили многи невини људи 1993. године. Неколико дана пре тога био сам у Сентандреји, у Мађарској, а пре тога у Херцег Новом. У последња два-три месеца обишао сам и служио у многим епархијама наше Цркве, од Косова преко Републике Српске и широм Србије. Служио сам и сабирао сам се са нашим народом, молио се Богу заједно са њим.. Где год да живимо, независно од државних и политичких граница, све нас повезује једна иста вера православна. Све нас повезује једна иста Српска Православна Црква. Све нас баш због тога повезује и чини да јесмо једно, исти систем вредности. Православна вера нас је где год да смо обликовала кроз векове, од Светог Саве, преко Косовског завета, Светог кнеза Лазара Косовског, све до наших дана. Обликовало нас је Јеванђеље Христово, реч и заповести Божје, обликовало нас је Христово учење. Јеванђељем смо Христовим градили и изградили свој свој начин живота и свој систем вредности. Тим системом вредности организујемо свој приватни, породични, друштвени, културни живот. На том систему вредности формиран је наш јавни морал. Њим градимо односе међу собом, али и са другима и другачијима, једном речју градимо и негујемо оно што ми јесно, свој идентитет. То је православни, хришћански идентитет и јеванђелски систем вредности. У центру тог система вредности налази се љубав према Богу и љубав према ближњем, али не сентиментална, површна љубав, него љубав која је одговорност према светињи живота и одговорност према спасењу. Нисмо само биолошка бића позвана у овај свет да имамо свој почетак и онда потпуно бесмислено обесмишљавајући све што му је претходило да из њега ишчезнемо. Створени смо за вечност, а у ту вечност нас води Црква наша, води нас Јеванђеље Христово и јеванђелски систем вредности. Браћо и сестре, знате то боље него ја, ми никоме не намећемо оно што је наш начин живота, али исто тако не желимо да нам било ко, са било које стране света долази да нам намеће своје вредности, свој поглед на свет, свој начин живота. Браћо и сестре, нећемо – понављам, јер ми никоме не намећемо свој начин живота – да нам ико, макар он и мислио да је бољи од нас, намеће своја правила, свој поглед на свет и свој начин живота. Нећемо да нам било ко каже шта ми треба да будемо. Нама је мера и критеријум Христова реч, Божја реч. Христос нам даје путоказе, говори нам шта је добро, а шта није, шта је црно, а шта бело, шта је Богом установљено као природно, а шта је неприродно или како Свети Максим Исповедник каже противприродно. Божја реч нам већ на почетним страницама Светог Писма открива да је Бог створио човека као два пола, као мушко и женско, и да је благословио брак и породицу као заједницу љубави мушкарца и жене са њиховом децом. На таквом Богом благословеном браку и на таквој породици је изграђено друштво и цивилизација какву познајемо, не само овде него и у Европи. Сама реч породица по своме значењу у српском језику нам казује да мушко и женско покренути љубављу и у жељи да буду једно ступају у заједницу и да би имали пород, породицу. Породица је један од плодова брака између мушког и женског. Али, када у браку нема порода, када нема деце, када је таква воља Божја, брак ни у ком случају не губи своју пуноћу и свој смисао, јер остаје онај најважнији циљ – да двоје у љубави једно буду. Па шта је то? То је вера наша. Њом и поверењем у Христову реч знамо шта је мушко, а шта је женско. Њом знамо и шта је брак. За нас православне хришћане то се подразумева. Ту нису потребна никаква објашњења, јер је Христова реч једноставна и упућена сваком човеку. Данас смо, међутим, суочени са таласима, са цунамијем, са најездом многих нових система вредности који се насилно, агресивно или меком моћи и невидљивим радовима испод радара, намећу са циљем да уруше сваки постојећи природни или цивилизацијски поредак, да успоставе нову парадигму, нова правила. У том вртлогу, намера је да се поруше идентитетски темељи и стубови појединца и заједница, да све постане релативно и крхко. Као да хоће да нам кажу да све што смо до сада знали и чиме смо живели до сада више не важи и да смо заправо хиљадама година живели погрешно, били у заблуди. Епилог ових идеологија постхуманистичког друштва није само да изгубимо идеју о томе шта је мушко, а шта женско, шта је брак, него да на крају – рећи ћу опору реч и бити прозиван због тога, не хајем за прозивке, него са вама бринем шта ће Бог рећи – не можемо са сигурношћу рећи ни шта је човек. И већ има таквих идеја и таквих гласова. Наравно, да не звучи самољубиво и гордо, да смо им ми сметња, не због тога што смо тобож бољи од њих или што имамо другачији став и гледиште, већ због тога што наше свецело и снажно опредељење за истину Јеванђеља Христовог, па и за истину о мушком и женском и браку, изобличава њихове странпутице. Том и таквом духу смета Христос и Његово Јеванђеље. Ми смо читали Јеванђеље и знамо када је Господ био у Гадаринским крајевима. Учинио је добро, али су му рекли: Иди од нас, сметаш нам, квариш нам бизнис, квариш нам нашу идеју да су комфор, успех и слава најважнија ствар на свету. Смета им Христос, јер Он јасно каже: „Да нисам дошао не би греха имали“, тј. да није Христос дошао не би знали шта је исправно, а шта није. Будући да је Христос дошао и у Јеванђељу рекао шта је истина, а шта лаж, том духу препрека је Он сам и Његова Црква, односно вредности које извиру из Његове истине. Због тога тај дух нових идеологија хоће те вредности, ако не да их уклони, онда бар да их разводни и релативизује. Наравно, покушава изнутра, унутар Цркве, да релативизује оно што је Господ рекао. Кажу: „Зар Бог није дао слободу човеку?“. Да, јесте. Али, апостол Павле је рекао: „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“. Дакле, није свака слобода спасоносна и смислена. Отуда је за нас православне хришћане неприхватљива LGBTQ+ идеологија. Међутим, одмах да подвучем да смо истовремено против сваке врсте насиља, да смо против презира, мржње, прогона и жигосања оних који деле те идеје, поготово ако се насиље чини у име Цркве, и у име Христа. Штавише, знам да има много људи из те популације који су бољи од мене, али који носе свој крст и боре се са својим искушењима и који нису ни за каква парадирања. Верујем да и ви имате таква искуства. Ми им не судимо, не оптужујемо их и не осуђујемо. Бог је судија свима, па и нама овде сабранима. Као хришћани молимо се и за њих, јер су и они наши ближњи. Молимо се да и они дођу у познање истине Христове, закона Његовог, заповести Његових. Не мешамо се у то како ко организује свој живот. Овде није реч о личном односу према било коме конкретно. Реч је о томе да не можемо прихватити било чије слабости, личне склоности и изборе који нису у складу са поретком који је Бог установио, а који се пропагирају и намећу као нова друштвена норма и правило. Не можемо прихватити да се медији, просвета, култура, али и политичке установе претворе у средства сталног и перманентног психолошког и моралног притиска у служби насилног социјалног инжењеринга. Ми не можемо дозволити да та идеологија мења модел друштва којим наш народ живи откад зна за себе. Већ смо суочени са плодовима тихог инжењеринга те LGBT идеологије. Да неко не каже да претерујемо, да смо сумњичави, да претерујем: ових дана смо сазнали да су у уџбенике основних и средњих школа код нас испод жита, далеко од ока јавности, унете лекције које пропагирају родну идеологију. Ко је то учинио? Да ли је неко вас, чија деца иду у школу, питао нешто о томе? Да ли сте сагласни? Ако вас пак није питао, а ја знам да није, тражимо од надлежних органа да се одмах повуку из употребе сви уџбеници, приручници и помоћна наставна средства у средњим, основним школама и предшколским установа у којима постоје такве лекције. Замислите тек до ког апсурда доводе ови трендови. Док, са једне стране, имамо законе који дају апсолутно право мајкама да одлучују о томе да ли ће њихово дете угледати светлост дана или не, да ли ће се родити или не – а деценијама сам исповедао наш српски народ у манастиру Ковиљу и знам какав је бол свакога који је прошао кроз то, молио се заједно са онима који су прошли кроз то и сигуран да је Бог тај бол урачунао као прилог на путу преображаја и спасења – а са друге стране, у државама у којима су ови трендови постали реалност и норма, постали нормални, имају законе који истим тим родитељима забрањују да ако имају мушко дете, да га виде као мушко, ословљавају као мушко, да своме сину кажу: Соколе мој; или ако имају девојчицу нису у прилици, и не смеју по закону да негују своју девојчицу да буде будућа девојка и будућа мајка. И то све до не знам које године. И о томе да ли је дечак, ако се родио као дечак, и да ли је девојчица, ако се родила као девојчица, заиста то и жели да буде. Када дође до не знам које године треба сами да одлуче, по своме афинитету, шта су, а пре тога, до четрнаесте године, прошли су brainwashing, прошли су испирање ума кроз разне програме у школама које су учили. То нису вредности по којима ми живимо! То нису вредности са којима хоћемо да живимо! Стога је разумљиво, браћо и сестре, што се противимо такозваном Еуропрајду, што се противимо парадирању улицама Богородичиног града, престоног града Београда. Видели смо већ и немамо потребу више да гледамо, у многим европским престоницама како такве манифестације опсценим и егзибиционистичким понашањем и својом визуелном и естетском агресијом вређају, изругују се и исмевају све што се сматра најсветијим и најчеститијим и у нашем народу, али и у другим народима. Ми смо против Еуропрајда као таквог, јер је очигледно да им није само до шетње и до провода, јер им је циљ да преобликује наше друштво, наше вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили. Браћо и сестре, неки кажу, сигуран сам не дубински у себи размисливши, да је овакав наш став крсташки рат. Знамо ми добро шта су крсташки ратови. Знају то православни народи, знају и ко их је и зашто водио. Ми смо били објекти крсташких ратова, али и то искушење и ту невољу смо превазишли вером и Јеванђељем. Да ли ми водимо крсташке ратове ако седимо у својој кући? Нисмо ми отишли у другу државу, у други народ да му чак ни милом, а камоли силом, намећемо свој начин живота и своје вредности. Нисмо ни вером ни било којом другом идејом, а безброј пута смо у историји били подвргнути разним покушајима да се одрекнемо себе, да не будемо оно што јесмо, да постанемо нешто друго. Хвала Богу, ево нас са главом на раменима живи и здрави и даље оно што смо били. Па ко води крсташки рат? Други су дошли у нашу кућу и нама пропагирајући своје идеје поткрадају нас и намећу их. Они хоће да нам кажу какви треба да будемо. Ми смо објекти у овој причи и ми смо они који су изложени насиљу. Силују нам памет! Силују нам душу! Хтели би, али неће моћи! Браћо и сестре, могао бих са вама до ујутру бити и више од свега бих волео да имамо свеноћно бденије, свеноћну молитву онако како то чине манастири по Светој Гори и по Србији, да се молимо за читав свет и за све људе, да се молимо да нам Бог да мир, да нам да здраву породицу, да нам да слогу и јединство, јер имамо много искушења и проблема – зато је потребно да будемо једно у вери и једно у добру – да се молимо и за посрнулу нашу браћу у вези са иделологијом коју смо помињали, да је више не помињем. У вези са сваким нашим падом, са сваким нашим грехом, да нам Бог свима да да дођемо у познање истине, да знамо Њега, Једнога у Тројици Бога кога славимо, Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: СПЦ

Позив Светог Архијерејског Синода на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве позива свештенство, монаштво и верни народ да у недељу 11. септембра у 19.30 часова, пред храмом Светог Саве у Београду узме молитвено учешће у Свенародном молебну за светињу брака и породице, за слогу и мир у нашем народу, који ће у присуству више отачаствених архијереја, служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејши Патријарх ће се по одслуженој молитви обратити верном народу. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

Mи опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара Епископ рашко-призренски Теодосије посветио je свој живот Косову и Метохији градећи и обнављајући светиње светске духовне и уметничке вредности. За празнични број „Политике” говори о вечно новој тајни Васкрса, положају и улози цркве, као и о појединцу у доба пандемије. Какав је значај Васкрса за свет, за нови поглед човека у свету, за „највећу револуцију” човечанства, како Васкрс виде и објашњавају неки савремени православни теолози и филозофи? Васкрсење Христово је кључни догађај у историји човечанства и истовремено пројава најдубље предвечне тајне Бога, који је у својој љубави постао човек да би нас увео у нови начин постојања. Васкрсење је зато и историјски и надисторијски догађај и заиста „највећа револуција” човечанства. Господ је дошао да на своја плећа узме природу човека, поставши човек по свему, осим по греху, да би палога човека исцелио и учинио причасником вечног живота. Као што је Св. Атанасије Велики рекао, Бог је постао човек да бисмо ми постали богови по благодати. Зато хришћанство није само нека моралистичка идеологија, нити је чак религија у класичном смислу, већ је оно нови живот, чији учесници постајемо сада и овде кроз Цркву као Тело Христово. У нашем контексту, на косовскометохијском простору, празник се види и у сјају светиња у којима се прославља. Како ви видите ту особеност? Тајна Христова у нашем народу посебно је пројављена на Косову и Метохији, у нашим светињама које сијају као духовни светионици, и у косовском завету као нашем духовном савезу с Богом. Тако је наш народ од једног племена постао крштени и заветни народ Божији. Зато је Косово и Метохија од велике важности, не само за православне Србе, већ и за све православне у свету. Наша косовскометохијска традиција надилази оно што је ограничено и тако има своју духовну димензију. У каквом су стању храмови Косова и Метохије, како их ви видите овог Васкрса, с обзиром на сталну несигурност, нападе, пљачке, узурпацију имовине? Након рата 1998–1999. и посебно првих послератних година, више наших храмова и манастира било је оштећено или потпуно уништено – укупно 150 објеката. Само део, првенствено оних светиња оштећених у погрому 2004. године, обновљен је у сарадњи са Саветом Европе. Неке смо обнављали уз помоћ Владе Републике Србије, међународних донатора или захваљујући помоћи људи добре воље. Ипак, још доста остаје да се уради како би се обновило све што је порушено и оштећено. У последње време, поред административних притисака приштинских власти, суочавамо се и са честим пљачкама наших цркава. Недавно је опљачкан парохијски дом наше цркве у Великом Ропотову. Полиција већином не решава ове случајеве. Истовремено имамо и проблем с узурпацијом црквене земље, за шта ће бити потребно више времена да се реши, посебно у условима када локалне институције не показују спремност да поштују ни сопствене законе, ни одлуке својих судова, ако су донете у корист СПЦ. Из перспективе васкршње радости, на наш положај и борбу гледамо с оптимизмом, који произлази из Христовог гроба из којег је засијао нови живот. Тако је, и поред свих тешкоћа, наша Црква очувала своју виталност и наду која долази управо од распетог и васкрслог Господа Христа. Узимајући у обзир чињеницу да сте у храмовима Косова и Метохије духовно одрасли, од искушеника до епископа, како се личност преображава и мења у односу с овдашњим светињама? С годинама човек стиче и искуство. Наравно, скоро 19 година, које сам провео као игуман манастира Високи Дечани, духовно ме је изградило и нераскидиво повезало с том светињом и братијом манастира. Истовремено, као епископ, сада осећам духовни позив и дужност да све оно што сам научио у Дечанима применим широм наше епархије, која и јесте једно велико општежиће у којем би сви требало да осећамо да смо део целине и да радимо једни за друге, служећи Богу тако што служимо ближњима. У хришћанству, личност се стално преображава и представља оно што апостол Павле зове „узрастање човека у пуноћу мере раста Христовог”. Улога Епархије рашко-призренске и ваша лично заснива се на специфичној вези с верницима на Косову и Метохији. У многим случајевима ви сте им једина помоћ и утеха, како се носите с тим и како то може да утиче на живот једног монаха? Црква на овим просторима вековима има улогу да служи ширењу благе вести васкрслог Господа. Сви ми као њени чланови позвани смо да служимо тој тајни, свако на свом месту и на свом пољу рада. Присуство Цркве на Косову и Метохији зато је велика утеха нашем народу, јер независно од тешких политичких и историјских реалности кроз које наш верни народ вековима пролази, ми опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара. Заиста је за малена ово царство земаљско и промењиво је, али је небеско увек и довека. Истински смисао нашег живота не огледа се само у материјалним постигнућима, већ у мери у којој смо се саобразили Христу и отворили своја срца да Бог кроз нас пројављује своју вољу у овом свету. То је посебно важно за монахе који су позвани да се одрекну себе и свега пролазног у свету и да целим својим бићем посвете себе служењу тајни Христовој. Осећамо зато посебну одговорност да останемо на бранику своје вере, отачаства и светосавског предања, јер знамо да само својим примером и животом можемо бити утеха и охрабрење свом народу. Свет већ две године изолује пандемија вируса корона, да ли су се ваше активности промениле, бриге повећале, однос према људима променио? Засигурно, пандемија је променила ритам нашег живота. Многи нама драги људи отишли су из овога света, неки су прошли тешке дане болести и готово да нема никога ко није изгубио некога од ближњих. Ипак, живот тече даље. Пандемија је било и раније, као и ратова и других страдања, али Црква живи и наставља свој пут с надом у васкрслог Христа и дубоком свешћу да се човеков живот не исцрпљује само у овом времену и простору. Ми смо овде ипак само пролазни путници на путу ка Царству Божијем, и из те перспективе све што се дешава потребно је сагледавати. Без те перспективе, човеков живот би био јако трагичан. Ипак, у духовном светлу све изгледа другачије. Наравно, наше је првенствено да покажемо одговорност у времену сваког страдања и да помогнемо онима који су у невољи. Треба да се одговорно односимо према онима који су осетљивог здравља и да знамо да ни болест ни рат не смеју да униште у нама крстоваскрсну радост живота који се у Христу даје у својој пуноћи. Кад је почетком 20. века на КиМ завладала епидемија куге, свештеници Пећке патријаршије изнели су чудотворну икону Богородице Пећке и сви су је, иако су међунационални и међуверски односи и тада били лоши, дочекали с надом у спас и излечење. Има ли данас вере која надилази поделе и да ли радост Васкрса прескаче зидове у нашим животима и срцима? У свим нашим манастирима и многим парохијским црквама у време пандемије су читане посебне молитве. Помињали смо и помињемо многе који су болесни или који су се упокојили. Црква молитвено састрадава свом верном народу и носимо бремена једни других. Поштујемо медицину и лечимо се кад је потребно, свако по својој савести и потреби. Али, не смемо да заборавимо Христа – истинског лекара душа наших, који нас лечи од најопасније болести, од смрти која је одвојеност човека од Бога и који нам помаже да постанемо свесни Царства Божијег. Првенствено, то би требало да је улога наше Цркве. Живимо у веома тешком времену, ратови, економске кризе, сукоби међу народима, политичка неслагања међу људима. Како нас Црква учи да се понашамо у таквим околностима? Христос је дошао да нам објави Царство Божије, које је другачије од пролазних царстава овог света. Он није донео неку социјалну или политичку идеологију и није дошао да нас учи да градимо мир кроз конференције и само људским напорима, већ да сами својим животом будемо оруђе мира и разумевања међу људима. Многи то не разумеју и очекују од Цркве да се оглашава као политичка организација о свему што се око нас дешава. Улога Цркве није да подели људе, већ да их повеже у свести да смо сви позвани да будемо удови Тела Христовог. Наша улога није да подстичемо револуције, оправдавамо или осуђујемо моћнике овог света, већ да сведочимо Царство Божије које није од овог света и у којем је, како смо читали у недељу у Светом еванђељу, први – онај који свима служи. То је једна сасвим другачија перспектива од оне коју нуде идеологије овог света. Отуда је наше да састрадавамо и да помогнемо онима који страдају. Да им помогнемо да носе свој крст, а не да им судимо и да им пресуђујемо. Ако некада и реагујемо, то би требало да чинимо не ради политичке или идеолошке конфронтације, већ да бисмо помогли нашем верном народу и очували живот Цркве. Чињеница је да хришћанство није формула како да се у овом времену и простору зауставе сви ратови и економске кризе. Улога Цркве Христове јесте да нас уведе у нови начин постојања, у којем, живећи и у постојећим околностима, бивамо весници новог живота и васкршње радости. Која је ваша основна васкршња порука, између подељених светова, између различитих страхова и себичних интереса? Господ наш је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” Ово су кључне речи за сваког од нас. Мир који нам Христос даје није од овога света и не почива на компромису између истине и лажи, између светлости и мрака. Истина Христова је само истина и светлост, а лаж и мрак су одсуство те истине и светлости. Зато, честитајући свима ове васкршње празнике, користим прилику да вас све позовем да будемо и сами благовесници овог мира Христовог, у нашим породицама, на послу, где год живели. Тако ћемо истински отворити своје срце да учествујемо у пуноћи радости тајне Васкрсења Христовог. ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Извор: Политика

Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм, рекао је Патријарх српски г. Порфирије у поучном обраћању деци сабраној у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, благоизволео је да у суботу 5. фебруара 2022. године, под сводовима заветног спомен-храма Светог Саве на Врачару, приреди сабрање у славу Божју, а у част највећег угодиника из рода нашега - Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског. Вођен очинском љубављу првојерарх Српске Цркве је поделио пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа. Поред Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, овом радосном сабрању присуствовали су викарни епископи патријарха српског: Епископ ремезијански г. Стефан, Епископ топлички г. Јеротеј, Епископ хвостански г. Јустин, као и Епископ марчански г. Сава, протосинђел Данило, многобројно свештенство, верни народ и деца са својим родитељима и учитељима. Хорови храма Светог Саве дајући свој допринос појањем, учинили су ово сабрањем торжественијим. Својим присуством светосавско сабрање увеличали су и г. Бранко Ружић, Министар просвете, науке и технолошког развоја; г. Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама; Горан Весић, заменик градоначелника Београда; Радивоје Стојковић; Златко Грушановић, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања, као и Славко Гак, секретар Секретаријата за образовање и дечју заштиту. Светосавско сабрање почело је молитвом Господњом коју је једним устима и једним срцем произнело више хиљада сабране деце. Сабрани у заветном храму васколиког српског рода, у славу Божју, а у част светог Саве, молитвеног покровитеља рода нашега, сабрани су да се напоје са извора побожности и светости коју јасно сагледавамо у светитељској личности светитеља Саве. Сабраној светосавској деци речима архипастирског пригодног слова обратио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекавши: "Драга децо, нека Вас све Бог благослови молитвама светог Саве. Дошли смо данас у храм Светог Саве, који је храм свих вас и све деце православне, свих малих светосаваца православаца. Али исто тако, ово је храм и место на којем се молимо за сву децу света, јер свако дете је једнако важно и за свако дете се моли свети Сава, јер и он је баш као дете разумео да је најважније да имамо чисту и топлу молитву коју упућујемо Богу. Молитву коју упућујемо за своје родитеље, за своју браћу и сестре, за своје пријатеље, али и за читав свет. Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм. Када год сте успешни и када год је онако како ви желите, треба увек да упутимо благодарност светом Сави, молитву њему благодарну и молитву Богу, али исто тако и када умамо некаква нерасположења, када имамо бригу и када нам не иде све како желимо, опет и светом Сави и Пресветој Богородици, и свима светима, и Богу треба да упутимо молитву. Знајте да када год искрено, топло упутимо молитву светом Сави, он је чује и он ће се заједно са нама помилити Богу да имамо радост и мир у себи, али и љубав са свима. Сигуран сам да ко је то покушао зна добро, да је увек Бог чуо наше молитве кроз нашу молитву светом Сави. Светога Саву не славимо само на дан светога Саве, него славимо и данас и сваки дан. Нека вас свети Сава чува, нека чује ваше молитве, и нека он молитве које упућујете њему даље упућује Богу. Нека сте благословени и Бог све да вас чува." На крају, у организацији Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Верског добротворног старатељства, а са благословом Патријарха српског Порфирија, подељено је пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, преносила је ово светосавско сабарање уживо у свом програму. Извор: Телевизија Храм

Епархија источноамеричка предузима посебну иницијативу за прикупљање средстава за помоћ угроженој Грчкој нацији, поводом катастрофалних пожара који су задесили ову земљу, ефективно са недељом, 22. августа 2021. године. Његова Светост, Патријарх српски Г. Порфирије, упутио је изразе своје братске и срдачне подршке Његовом Блаженству, Архиепископу атинском и целе Грчке Јерониму, кога је замолио да пренесе молитве васцелог српског православног рода, који није и никада неће заборавити да је у скорој прошлости готово јединог пријатеља у великим, ратним недаћама које је преживео имао у братском грчком народу и сестринској Јеладској Цркви: „Изобилна помоћ коју сте Ви, наша грчка браћа и сестре, слали у српске земље представљала је за нас не само храну, одећу, обућу и друге потрепштине, него и знак да у нашој близини имамо најближе пријатеље који не желе да учествују у неправди којој смо били изложени“. Као што је наш Патријарх и отац то учинио, и ми такође овим упућујемо изразе Нашег најдубљег саучешћа породицама пострадалих, уз чврсту веру да ће Господ у насељима праведника населити све оне чији су се земаљски животи угасили у пламену. Прилоге можете доставити онлајн преко: www.paypal.com СА АРХИЈЕРЕЈСКИМ БЛАГОСЛОВОМ И БЛАГОДАРНОШЋУ, +ИРИНЕЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ Извор: Епархија источноамеричка

На почетку овогодишњег Божићног поста осећамо архипастирску обавезу и потребу да вам се очински обратимо и подсетимо на значај свих ових недеља које су пред нама, а у којима ћемо се молитвено припремати за сусрет са Богомладенцем Христом у радосном празнику Рођења Његовог. Ове године, у Божићни пост улазимо у нимало лаким околностима, нарочито обележеним пандемијом корона-вируса. Са великим болом и забринутошћу видимо да је, како код нас тако и свуда у свету, здравствена ситуација сваким даном све тежа и дубоко састрадавамо са свим оболелим, који овај благословени период поста дочекују у болницама или изоловани у својим домовима. Посебно се молитвено сећамо наших храбрих лекара и медицинског особља, који даноноћно брину о нашем здрављу, и тиме неретко жртвују и своје сопствене животе, здравље, снагу и породичне обавезе да би извршили своју људску дужност и нашли се на помоћи свима који пате и страдају. Време поста увек је било време појачаног труда у нашем христочежњивом животу. Света Црква је увела праксу редовних постова, да би нас што боље припремила за сусрет са великим празницима. Али, често Црква благосиља и постове у време разних невоља и страдања, као израз нашег личног и свенародног покајања и дубљег посвећивања наше душе и тела Христу Господу, једином истинском спаситељу и исцелитељу. Бројни су примери у историји наше Цркве, али и у Старом Завету, када је покајање, изражено постом, доприносило престанку или ублажавању страдања, оздрављењу и помоћи Божијој. Бог Човекољубац увек је ту да нам помогне. Али ми, често својом занесеношћу пролазним стварима овог света и века, затварамо своје срце да његова благодат огреје дубину нашег бића и учини нас способним да примимо тај дар љубави и силе Божије, која се непрестано излива дејством Духа Светога, на васцелу твар. Поред свакодневног молитвеног живота и уздржања од поједине врсте хране, по правилима наше Цркве, не смемо да заборавимо да је пост пре свега време дубље посвећености нашим ближњима, посебно онима који су у невољи. Наћи се при руци онима који пате и страдају, у оквирима наших могућности, благословен је принос Господу. То нас стално учи да састрадавамо једни другима и да љубав према Богу потврђујемо сваког дана љубављу према ближњима. Посебно бисмо, у овом контексту, поменули одговорност једних за друге. Наша вера у Бога није празноверје, нека лична одважност без обзира како ће се она одразити на друге, већ се она увек мери човекољубљем и бригом за наше ближње, посебно оне слабије, старије и немоћне. „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“, учи нас Апостол Павле. Зато у овим околностима распрострањене пандемије, одговорно понашање је веома важан израз нашег поста и служења Богу, јер чувајући себе, ми чувамо и ближње са којима живимо. Као што, по речима Христовим, нема веће љубави него да неко положи живот свој за ближње, с правом можемо закључити да нема већег греха него, не дао Бог, да неко својом несмотреношћу и неодговорношћу угрози живот ближњег и понесе његово страдање. Не смемо никако дозволити да нечији живот довека носимо на својој души. Зато, у ове благословене, али истовремено и тешке дане, када полако пловимо узбурканим морем свакодневног живота, испуњеног бригама и невољама, ка тихој луци празника Рођења Спаситеља Христа, позивамо све вас, драга наша браћо и сестре, да заједнички, свако по својим могућностима, умножимо своје трудове у молитви и посту, у бризи за ближње, старе и болесне, у одговорности да никога не угрозимо својом дрскошћу и слободом, као и спремношћу да се уздржимо од свега што другоме може нанети бол, патњу и страдање. Наше уздржање од хране треба да буде повезано са милосрђем, као што су то древни хришћани увек чинили; ревновање за истину и правду, разблажено љубављу и трпљењем; да носимо слабости једни других, гледајући у ближњем сам лик Спаситеља Христа, који нас је по својој неизмерној љубави све привео у постојање и удостојио чудесног дара живота. Бог да вас све укрепи у овом подвигу поста и молитве, да бисмо радосне божићне празнике дочекали и прославили у миру, здрављу и радости. Ако нам околности буду налагале, треба у свему да будемо и скромни, као што је и сам Христос смирено и у тишини дошао у овај свет, родивши се у витлејемској пећини. Никада не треба да заборавимо да Бог од нас не тражи славу и част, као што то чине моћници овога света, већ првенствено тражи срце чисто, скрушено и отворено. Он се сам прославио у нама и поделио је са нама све своје богате духовне дарове. Бог вас све благословио и свако добро вам даровао! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

У Недељу десету по Духовима, 16. августа 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су парох прњаворски (Епархија бањалучка) протојереј-ставрофор Душко Дринић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Манастир Милешева је овог лета једно од места које често посећују поклоници из Србије па је тако било и ове недеље када је доста верника учествовало у Божанској служби, причестило се Светим Телом и Крвљу Христовим, узнело молитве и благодарност Богу. Поздрављајући присутне Епископ Атанасије је најпре заблагодарио Богу на љубави коју нам изобилно показује: – На овој Божанској Литургији све смо добили што нам је потребно за ход кроз живот, за вечно спасење, за вечни живот. Јер, Литургија је оно најсветије што имамо на земљи, најсветије сабрање и најсветији догађај. Ту нас Бог најближе Себи прихвата, и ту, на православној Литургији, најближе прилазимо Богу. – Господ нас храни Собом, Својим Телом и Крвљу, али храни нас и својом речју, својом мудрошћу. Увек се треба питати шта смо запамтили, шта знамо од прочитаног одељка из Јеванђеља, из науке Господње, и шта знамо о ономе што је чинио Господ наш. Много је корисних знања, али, најкорисније знање је оно које можемо добити из Јеванђеља. Епископ Атанасије је затим укратко подсетио присутне, и растумачио прочитани одељак из Јеванђеља који се чуо на данашњој Светој Литургији: – И у данашњем прочитаном одељку из Јеванђеља Господ нас поучава шта нам је потребно за живот, рекао је Епископ Атанасије у својој беседи и наставио: – Господ је објаснио, ако имате само једну мрвицу вере, то је веза са Богом, то је свест о томе да је Бог са нама, то је препоручивање себе Богу, то је призивање Бога у помоћ, то је живљење живота не у усамљености него живљење живота са Богом, то је вера. Везаност наша, нашег бића са Богом. И ако та везаност буде тако слаба као што је једно мало зрно, биће моћна. Преосвећени је на крају уз благослов свима присутнима поделио по један примерак књиге Свето Причешће – Лек бесмртности Епископа бачког г. Иринеја. Извор: Епархија милешевска

Власт Црне Горе посегнула је за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв. Да их има, и то је нажалост очевидно. Овако, у ексклузивном интервју за „Вести“, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) описује актуелну ситуацију у овој земљи која је кулминирала хапшењем владике Јоаникија и још осморице свештеника из Никшића. Владика Јован је све до епископске хиротоније у викара Његове светости патријарха српског 2011. године, у Црној Гори провео готово две деценије: од искушеника, па све до старешине манастира Морачник и професора на обновљеној цетињској Богословији. Отуда је и један од најпозванијих да оцени да ли су последњи догађаји проистекли из „здравствених или верских разлога“, али и колико се ситуација у овој држави може поредити са оном током постојања Независне Државе Хрватске. Послушати глас Кола Да ли сте изненађени свим оним што се тренутно дешава у Црној Гори? – Када сам дошао у Црну Гору лета 1991, најснажнија и најживља слика свима нама била је слика трагичног Петровдана на Цетињу те године. Руља окупљена око манастира је камењем засипала светињу, хлеб и тело Христово које је било изложено пошто се литургија служила у порти, и Светог Петра Цетињског. На тај начин они су се наводно борили за неку аутокефалност црногорске цркве, ваљда? Одатле гледано, ништа не може да изненади. Оно што је заиста ужасно јесте то да је та идеологија која се те 1991. бацала каменом на Светог Петра Цетињског, а која је представљана као идеологија изоловане мањине, идеологија заосталих заслепљених комуниста, постала данас идеологијом владајуће структуре независне Црне Горе. Хапшење владике Јоаникија је у том погледу савршено илустративно: оно што би клиру православне цркве радила та руља 1991. године – хапсила, затварала, пребијала – то сада ради власт Црне Горе, у овом или оном облику. Колико је реално да ће власти у Подгорици одустати од закона који је испровоцирао литије широм Црне Горе? – Литије су се појавиле у Црној Гори као што се појављује Коло у „Горском вијенцу“ – оне су из главе целога народа и немојмо се заваравати да је њих неко плански могао да организује, било из Црне Горе, било изван ње. У литијама су они који себе сматрају и Србима и Црногорцима; леви и десни, верујући, па и атеисти; друге цркве и верске заједнице или им се не противе или их подржавају; ружна реч се из литија није чула ни према коме. Коначно, у њима учествује трећина становника Црне Горе, а сигурно и више. Зато би свака паметна власт требало да добро послуша глас овог Кола. А тај глас каже да је власт Црне Горе посегнула за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв; да их има, и то је нажалост очевидно. Истребљење без милости Важите за познаваоца догађаја из Другог светског рата везаних за Холокауст и злочине НДХ. Колико се ситуација у Црној Гори може поредити са оном из времена НДХ кад је реч о положају Срба и СПЦ? – Поређење с НДХ је веома тешко поређење и с њим треба веома опрезно баратати. Оно подразумева истребљење, концентрационе и логоре смрти, масовна клања. У Другом светском рату такви злочини су се десили на простору тадашње окупиране Зетске бановине два пута: 1944. у Великој и Полимљу, на граници с Метохијом и 1943. године у Пиви, за време немачке операције Schwartz. Колико код били ужасни и у бити били једнаки злочинима у НДХ, овакви злочини су се на просторима данашње Црне Горе десили неколико пута, а у НДХ су се дешавали свакодневно. У Западној Славонији је, на пример, само прве половине августа 1942. године сваки дан истребљивана по једна Велика! Кусоње, Дереза, Слобоштина, Торањ… и тако четири године. Да ли иза свега оног што се дешавало овог месеца у Црној Гори стоје „медицински“ или „верски“ разлози. Или је реч о проблему који има своју предисторију, а ово су само последице? – Идеја промене идентитета Црне Горе – то је оно што је зачето код Црногораца који су у Другом светском рату нашли своје место код Павелића, и ту се веза данашње власти са НДХ не може порицати. Чак ни црногорски комунисти нису видели другог идентитета Црне Горе осим вертикалног, духовног и моралног, па су у грб Народне, касније Социјалистичке Републике Црне Горе ставили Ловћенску капелу – једини духовни елемент у целокупном знаковљу социјалистичке Југославије. Но, тако је Црна Гора постала ваљда једина земља на свету која је уништила мотив са свог грба за време док је грб био важећи. Ловћенска капела је срушена 1971. године, али је преостала да живи у грбу СР Црне Горе све до деведесетих! Пре неку годину је Дарко Худелист разговарао са сином Ивана Мештровића Матом о Његошевом маузолеју и овај је испричао како је оцу било изузетно важно да ради на Маузолеју: „Да се уздигне свест црногорског народа и важност његовог идентитета!“ Библијски човек С благословом патријарха српског Павла отишли сте у Свету земљу. Каква сећања и успомене имате на патријарха Павла? – С патријархом Павлом сам највише времена провео у Пећкој патријаршији, где сам по његовом благослову служио и водио сарадњу с Кфором и другим међународним организацијама. У томе нам је помагала и Ђаковчанка Добрила, која је у својим озбиљним годинама напустила Француску, дошла у Пећ и – такође с патријарховом благослову – посветила се Патријаршији скоро до смрти; упокојила се недавно у Француској, царство јој небеско! Памтим га као као образованог и знатижељног, а пре свега као библијског човека – смиреног, али и оштрог и одсечног кад треба; ни близу неког добродушног дедице, како га често приказују. Волећи све људе и све народе, познавајући добро и Србе и Албанце, волећи сваког човека и сваки народ, остао је Србин Славонац из Војне крајине. Тек у Светој земљи сам увидио колико је он истински библијски човек. Почели сте обнову Саборне цркве и Владичанског двора у Пакрацу, докле се стигло? – Владичански двор, Саборни храм и Књижница се великим темпом обнављају, уз значајну потпору Министарства културе Хрватске, Управе за односе са црквама и верским заједницама Србије, али и уз многе личне прилоге, међу којима треба издвојити Славонце из Аустралије и Сједињених Држава. Библиотека има значајну сарадњу с више академских међународних организација сличног типа, те смо већ дигитализовали целокупну нашу рукописну збирку, као и збирке епархија Далматинске, Загребачко-љубљанске, Црногорско-приморске – ради се о стотинама рукописа. Тако се Пакрац враћа на место на којем је историјски и био, место попут Охрида, Москопоља, Сент Андреје… једно од аутентичних јужнословенских и српских духовних и културних центара на размеђи Балкана и Средње Европе. Библиотека у новом руху Реците нам нешто и о чувеној Библиотеци, коју је Епархија славонска имала до ратних дешавања 1991. године? – Библиотеку, или како је њен стари и прави назив Епископска књижница у Пакрацу, имали смо у ствари до 1941. године, када је НДХ похарала Владичански двор у Пакрацу. Нове власти су 1945. библиотеку задржале и вратиле је тек осамдесетих година у неусловне просторије, пошто је Двор – иако културно добро највише категорије, био систематски занемариван од социјалистичких институција културе. Наш претходник, владика Лукијан, учинио је много да се Библиотека смести и каталогизује. Прекинуо га је нови рат и почетком 1992. Библиотеку је спасао хрватски официр Иван Хити. Из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу књиге су након сређивања враћене у Митрополију загребачко-љубљанску 2007, а 2017. смо их у сарадњи с митрополитом Порфиријем пренели у новосаграђени епархијски депо у Пакрацу. Заглушујуће ћутање – Оно што је истински тешко и јединствено наслеђе Црне Горе јесте међусобни покољ који се десио на почетку устанка 1941-1942, а онда на крају рата, 1945; па међусобни обрачун црногорских комуниста 1948. године поводом сукоба Тито-Стаљин. Највећи део како узника тако и мучитеља на Голом отоку били су Црногорци. За нас који смо живели у Црној Гори, ћутање о том међусобном злу било је заглушујуће. О њему се није још проговорило, а камоли да су ране зарасле. Зато је ово Коло које иде у одбрану светиња тако лековито јер су у њему потомци свих, који не траже ни обрачун ни освету, нити забадају прст у ране него поручују „слога бит’ ће пораз врагу“. А враг је овде управо онај истински непријатељ људског рода, пре него било која власт. А ако власт почива на томе да „завади па влада“, онда знамо од кога је та власт – истиче епископ славонско-пакрачки Јован. Ускоро музеј патријарха Павла Прошле године у Кућанцима, родном месту патријарха српског Павла, имали сте освећење новоподигнутог храма на месту старог у коме је крштен млади Гојко Стојчевић, пре неколико година откупљена је родна кућа атријарха Павла и поклоњена Епархији славонској. Да ли планирате да установите неку манифестацију у част патријарха Павла? – Освештање обновљеног храма у Кућанцима је заиста био догађај који ће остати запамћен у овом делу Европе: не заборавите да су Кућанци ближи Мохачу и Печују него Београду. Уосталом, манастир Ораховица на Папуку је најдубље место у Европи до кога су стигле аутентична византијска архитектура и византијско фреско сликарство. Што се тиче манифестација, ми у Кућанцима имамо три велика празника везана за патријарха Павла: први је други дан Петровдана, у народу познат као Павловдан, када је и иначе био сабор у Кућанцима – а сада је народ већ придодао патријарха Павла апостолу Павлу; други празник је на рођендан патријарха Павла, тј. на Усековање главе Јована Крститеља, што пада у дане Јасеновачких новомученика, па је у Западној Славонији тада иначе много људи; коначно, ту је и дан упокојења Његове светости, 15. новембар. Уз ове литургијске свечаности, у Чачку и Никшићу већ постоје Дани патријарха Павла с многим садржајима, и такве ће се манифестације сигурно ширити, као што у Београду Шеста гимназија обележава то што је патријарх Павла на њој матурирао. Ми се трудимо да будемо присутни на свим овим местима, а и да људи из свих крајева дођу у Кућанце. Већ су почели радови на уређењу патријарховог имања и надамо се да ћемо ускоро почети да уређујемо и музеј патријарха Павла, на месту где је била његова родна кућа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Нови Сад: Слава храма на Новом насељу – Пренос моштију Светога Саве- Храм на Новом насељу у Новом Саду прославио је у уторак, 19. маја 2020. године, престони празник – Пренос моштију Светога Саве. Звучни запис беседе Свету Литургију служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештеникâ и ђакона Епархије бачке. Свечану беседу поводом славе Светосавског храма произнео је прота Миливој, који је навео да су плодови архипастирског и мисионарског деловања Светога Саве далекосежни и историјски непобитни. Свети Сава је глава нашег Светосавља и Православља у народу српском. Није то нека нова вера коју је Свети Сава измислио, коју је специјално за нас створио, него је то иста та вера која је проповедана светим и блаженим устима Господа Исуса Христа. Нема тога човека, нема те науке људске, нема те идеологије овоземаљске која нас може не само спасити него нам и пружити ваљани одговор на сва наша питања. Зато нам је Господ Бог оставио Своју Реч записану у Светом Писму, оставио нам је свету Литургију, оставио нам је свету Евхаристију да – делатно живећи и опитно кушајући од Тела Господњег – ми у себе примамо Њега, сједињујемо се са Њим и постајемо сутелесници Његови, навео је архијерејски намесник новосадски први. Прота Миливој је благосиљао славске дарове, колач и кољиво, а после отпуста, протопрезвитер Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и настојатељ Светосавског храма на Новом насељу, уручио је захвалнице заслужнима за изградњу и унутрашње украшавање храма. На предлог управе и братства храма на Бистрици захвалнице су уручене: г. Лазару Ускоковићу, Николини и Бојану Матијевићу. Отац Бранислав је заблагодарио свима који су дошли да увеличају празновање славе храма Преноса моштију Светога Саве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У складу с предстојећом прославом празника Васкрсења Христова и повећаним медијским интересовањем за литургијски живот у Православној Цркви у Хрватској, подсјећамо да се – сходно одлукама државних институција Републике Хрватске надлежним за сузбијање епидемије вируса COVID-19 – богослужења и даље неће прекидати, али да се од 19. III, па све док надлежни органи не донесу другачију одлуку, присуство вјерног народа на богослужењу условљава датим околностима. Такође, све друге црквене манифестације и окупљања се одлажу до даљњег, укључујући прославу Новомученика у Јасеновцу, која се одлаже за 13. IX. Храмови ће бити отворени за личну молитву уз придржавање свих неопходних мјера здравствене заштите, о чему ће просуђивати, одлучивати и народ обавјештавати помјесни свештеници. Позивамо вјерни народ да се за све своје духовне – а и дневне животне уколико је то потребно – потребе обрате својим парохијским свештеницима који ће их посавјетовати око свега и помоћи у свему, а првенствено у вези са причешћивањем у новонасталим околностима. У потпуности подржавајући све мјере и напоре Владе како би се борба са заразом што прије окончала, молимо се Господу да подари свима, а прије свега здравственим радницима, снагу, добру вољу, стрпљење и међусобну љубав, знајући да ниједно искушење, па ни ово, није веће од духовних сила које нам Бог непрекидно дарује. Здравственим радницима благодаримо за до сада уложени огромни труд и поднесене жртве, као и свима који служе народу у Републици Хрватској и посебно у Западној Славонији у овим тешким временима. У ишчекивању свијетлог Васкрсења Христовог, Епископ славонски Јован Извор: Митрополија црногорско-приморска

Драга децо духовна, Због вируса COVID-19, у данима Великог поста и очекивања Христовог Васкрсења, ограничено нам је кретање, одлазак и окупљање у нашим храмовима. Обраћамо вам се са братском љубављу са неколико предлога и желимо да вас духовно упутимо да пребродите ове дане поста и изолованости. - Ако прочитате о чему су писали свети оци, видећете да нас стално упућују на молитву, љубав, стрпљење, смирење, рад, читање, ...., па је потребно да сваки дан, осим свакодневних молитви, прочитамо бар део из Светог Писма и из Псалтира. - Помолимо се за болесне, за оне које их лече - лекаре и сво медицинско особље, за њихове породице да им Господ помогне у ове тешке дане. - Због свакодневних обавеза нисте имали много времена да будете са својом породицом, па је сада прилика да с љубављу и у миру међусобно разговарате и пружите једни другима речи љубави, мира и утехе. - Постите према својим могућностима. “Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој” (Мат. 4,4). - Трудите се да не мислите о болести, већ о Христу и Пресветој Богородици – Мајци Божијој и упутимо им наше молитве. - Ако смо у могућности, помозимо својој браћи и сестрама, којима је у овом време ограничено или није дозвољено кретање. - Важно је, на крају да знамо, и због чега постоји Велики пост. Да се у очекивању Његовог Васкрсења, потрудимо да, заједно са Господом, прођемо четрдесетодневни пост, Лазарво васкрсење, улазак у Јерусалим, Тајну Вечеру, пут до Голготе, плач Мајке Божије - Пресвете Богородице и да на крају приђемо гробу и радосно видимо да Њега у гробу нема - Христос Воскресе! С очинском љубављу у Васкрслом Христу Епископ шумадијски Г. Јован Извор: Епархија шумадијска

На првом месту, нека вас благодатт Господа нашега Исуса Христа чува и нека вам Његов мир испуни срца светлошћу Његовог Васкрсења као сидро које ће вам поново улити поверење у сутра, остајући у „вери и нади“ (1Кор. 13,13), у радости искупљених чеда. Нека вас Он окрепи Својом љубављу којом је донео победу на Крсту, једном и за сва времена, кад ће се „укинути последњи непријатељ“ (1Кор. 15,26). Ми, архијереји Свештеног Синода Антиохијског, под председавањем Његовог Блаженства Јована Х, обраћамо се вама данас, као пастири на вашем путу ка Христу, док ходимо усред најозбиљнијег здравственог проблема од почетка двадесетог века. Уздижемо своје молитве за здравље ваше и ваших породица и за сав свет. Љубљена чеда, Као што знате, били смо присиљени да обуставимо богослужења, и од нас се захтевало да се придржавамо ових општих мера којих се придржава сав свет и да останемо дома. Наша претходна упутства дата су контексту наше велике бриге за физичку, менталну и духовну безбедност свакога од нас, као начин да оваплотимо јеванђељску љубав наших заједница забринути за безбедност сваког људског бића на овом свету, а као знак своје посвећености друштвеним мерама које су нам наложиле друштвене власти ради безбедности свију нас. Ове несвакидашње мере долазе управо у време нашег Великопосног пута ка Пасхи. Ове мере повећавају чежњу за Светом Евхаристијом и за заједничким учешћем у молитвама и молебнима у нашим црквама. То је праведна чежња коју држимо као „тајну“ усиновљења. Међутим, наша Црква чија историја сведочи о неколико тешких епизода у којима су њена чеда и свеци били расељени, наставила је са сабрањима, излазећи у сусрет бригама свога народа. Црква је присутна у молитвама својих чеда, која су се тесно везала за речи Светог Писма и образују храмове док приклањају своја колена Светој жртви на Жртвенику Господњем. Према томе, најпре вас позивамо да добро размотрите ова осећања и да обитавате у Божјој радости коју ниједна патња не може спречити. Позвани сте да то чините појачавањем ваших дневних молитава и читањем Библије, дела и житија Светих отаца и свега што чини наше домове „малим црквама“ испуњени прозбама и молитвама док имате на уму да је „Царство Божје унутра у вама“ (Лк. 17, 21). Љубљени, уздигните једни друге ка Господу и молите се за цео свет, за болесне, рањене, убоге, расељене, киднаповане и за све жртве. Помолите се за научењаке и лекаре, за медицинске сестре које раде на томе да помогну људима у овој недаћи. Помолите се за раднике и настојнике, за оне који одржавају безбедност и законе, за све незнане војнике који раде за опшште добро и друштвену безбедност, који угрожавају сопствене животе да би нас обезбедили основним животним потребама. Помолите се за своје пастире. Видите Христа у убогом и у свима онима који страдају од оваквих околности. Разделите свој хлеб и своја добра са њима. Чувајте се од свакога страха и панике, сећајући се да сте чеда Творца живота Који каже: „Ево, ја сам с вама у све дане све до свршетка века“ (Мт. 28,20). Чинећи ово, ви сте једна саборна Црква, која чезне за Светом тајном Евхаристије, Црква коју Господ жели и у којој се Он осећа угодно. Начините од свог времена, времена повучености и боравка у свом дому пустињу покајања и чежње за Светим Причешћем и „угодно време“ за делање за Господа и за ближњега (2 Кор. 6,2). Издржите овај део живота у светлу искуства монаха и монахиња који су на почетку Великог поста изишли у пустињу, да би се усредсредили на молитву и покајање и испунили се чежњом за сусрет са браћом и сестрама на празник Васкрслог Христа. Љубљена чеда, Поред напреднаведеног, и нашх молитава за вас и за свет, ми пратимо развој пандемије која данас прети људском животу. После нашег заседања, општењем и саветовањима између Његовог Блаженства Патријарха и Њихових Високопреосвештенстава јерарха, посебно у светлу предстојеће Свете и Страдалне седмице и Славе Пасхе, док се суочавамо са трагедијама и последицама овог тешког искушења, обавештавамо вас о одлукама и упутствима која смо донели: Прво: Наглашавамо неопходност строгог придржавања мера које су усвојила и наложила овлашћена лица специјализована за борбу против ове пандемије и њеног ширења, међу којима и мере да останете у својим домовима док доживљавамо породичну тајну као радост живота. Друго: Позивамо све вернике у свим епархијама, свештенство, монаштво и мирјане, да у потпуности сарађују са надлежним званичним властима и здравством, у свему што им обезбеђује помоћ и служи на добро социјалне и здравствене безбедности. Треће: Службе и молитве током Велике и Страдалне седмице и на Цвети и Васкрс (19. априла) биће савршаване само у присуству свештеника и монаха у црквама и манастирима, приложене за све људе и за мир у свету. Другим речима, службе ће се савршавати иза затворених врата, без учешћа верника, док ће постојати могућност директног преноса посведневних молитава путем парохијских сајтова, чиме ће се омогућити верницима да прате службе у својим домовима. Четврто: Молимо се, ако нам услови то дозволе, и уз Божју милост, да прославимо Васкршњу службу заједно на дан Оданија Васкрса (27. мај 2020), кад се Васкршња служба светкује у свој својој пуноћи и кад сви у њој заједно учествујемо. Надамо се да ћемо до тада победити ову пандемију и да ће се животни циклус нормализовати. Да бисмо спречили било какву неизвеснот, Света четрдесетица поста завршава се у дванаест сати у поноћ суботе на недељу 19. априла 2020. године. Пето: Парохијски свештеници и сви верници, заједно са парохијским одборима и другим црквеним организацијама и братством позвани су да сарађују у свему помажу и пруже подршку онима којима је помоћ потребна и лише патњи жртава и њихових породица. Шесто: Црква се моли Господу еда би се смиловао на Своју творевину, отклонио ову здавствену опасност из света, окрепио медицинско особље, сестре и све болничке тимове у болницама и друштву, да их заштити од сваке опасности, да излечи све пацијенте, да се смилује на упокојене, да надахне све специјалисте, лекаре и научењаке да раде на свему што може заштитити живот и овај свет од свих пандемија и зала. Седмо: Ове мере су предузете према најновијим подацима и достигнућима, у нади да ће нам се ови дани скратити и да ће се живот вратити у свој природан поредак. Осмо: Док прихватамо различита мишљења и идеје о приступу овом питању, претходно поменуте одлуке и упутства изражавају званичан став Антиохијске Цркве. Следствено, свако кршење ових упутстава сматраће се директним кршењем става Цркве, а црквене власти нису одговорне за било какве грађанске последице оваквих прекршаја. Љубљена чеда, Молимо се и надамо да ће проћи ово искушење које је захватило сав свет и да нам неће проузроковати више невоља, тешкоћа и патњи. Молимо вас да будете крепки у Господу, да се унапред радујете што ћете осетити радост после ове буре. Још једном вас молимо да се унапред радујете дану у којем ћемо дати свој допринос новом свету који се рађа над нама у утврђености, стабилности, солидарности, радости и сјају под окриљем Господњим. У овој нади, ми вас стављамо под Божју заштиту, надајући се да ћете бити истрајни у својим молитвама, како бисмо овај део животног пута прешли заједно, безболно и нерањиво, не другачије него у нашој чежњи за Спаситељевим Телом и Крвљу. Са енглеског Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ

Презвитер Илија Анђелић, парох суботички, говорио је за Радио-Славословље о духовном животу, богослужењима и помоћи старијим суграђанима који нису у прилици да учествују на богослужењима у условима ванредног стања у нашој земљи, уведеног поводом пандемије вируса корона. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Нишу је у среду, 19. фебруара 2020. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, по други пут одржан Молебан и Крсни вход подршке свештенству и верницима Српске Православне Цркве у Црној Гори. У присуству великог броја верног народа, након вечерње службе у храму Светог цара Константина и царице Јелене служен је Молебан Пресветој Богородици, а затим је од овог нишког храма кренуо Крсни Вход предвођен свештенослужитељима Православне Епархије нишке. Са иконама из својих домова у шетњу подршке до нишког храма у изградњи посвећеног Светом Василију Острошком кренуло је много верног народа, у највећој мери младих људи и деце у пратњи родитеља, као и свих који су били у могућности да узму учешће у овом молитвеном сабрању. Колону од неколико стотина верника из свих крајева наше богоспасаване Епархије нишке, на крајњем одредишту Крснога входа, дочекао је звук јединствених звона храма Светог Василија Острошког, светиње која је у изградњи, но чија се лепота у овој ноћи могла спознати упркос томе што је окружује градилиште. Након служења Акатиста Светом Василију Острошком, који је 12. фебруара 1999. године, у време НАТО агресије, сачувао од великог страдања насеље Дуваниште али и цео Ниш, надахнуту беседу одржао је протојереј Предраг Радисављевић, старешина храма Св. цара Константина и царице Јелене у Нишу. За крај, молитвени скуп је увеличао отац Милан Додеровић, који је на гуслама извео песму "Збор зборила господа Хришћанска". Извор: Радио Глас

Епископ тимочки г. Иларион казао је да је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести постао трн у духовном оку и црвени аларм, будилник, помало или прилично успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона. Повезана вест: Епископ тимочки Иларион за Радио "Светигору": Манастир је кошница где живе духовне пчеле стичући духовни мед! ,,Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана овим дискриминаторским и антиуставним законом, који штети једино Српској православној цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свјесног и савјесног, често и литугијски неактивног народа, у литијама на улицама у читавој Црној Гори, али тако и у Србији па и на свим просторима васељене гдје живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм, будилник, помало или прилично успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона“, рекао је Владика Иларион Радију „Светигора“. Владика Иларион подсјећа да је на крстовданској литији у знак подршке нашој Митрополији у нашој борби за очување светиња, било десет пута више људи него на најпосјећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увијек има Своје скривене и тајне слуге, које, како каже Свето писмо оставља Себи по избору благодати. ,,Осим литије у Зајечару донедавно смо свакодневно служили литургију за спас светиња. Молебан Пресветој Богородици читамо четвртком после Вечерње службе, управо да би у том термину показали конкретно заједничарење са вјерним народом који литијама свједочи своје ставове, своју вјеру, своје хришћанско и православно опредјељење. Прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори укључили смо од првих дана у сва богослужења“, каже Владика. Владика Иларион наглашава да је парадокс то што „ми који смо ван Црне Горе, који се свако на свој начин и по мјери својих могућности, трудимо да пружамо подршку праведној и хришћанској борби вјерног народа за своја основна и људска права, управо сами бивамо подржавани и благосиљани од фасцинантних и величанствених призора са литија које се одржавају свуда по Црној Гори, гдје се заиста пројављује и чојство и јунаштво“. ,,И нека би Господ милостиво помогао да се из ове ситуације изађе без људских жртава, те да од Бога буде примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вјере православне. Увијек се морамо сјећати ријечи из Светог писма да ће сви који хоће да побожно живе у Христу Исусу бити гоњени. Али сјећајмо се и Христових ријечи упућених Свом словесном стаду, које нам изнад свега дарују утјеху: Не бојте се, Ја побиједих свијет. Нека би ове Господње ријечи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима знајући да читаво небо гледа доље на нас на земљи. Треба такође и да будемо сигурни да гдје су двоје или троје сабрани у име Моје онда сам и Ја мађу њима, како пише Свети апостол и јеванђелист Матеј. Ако је Господ са нама, ко ће против нас. Нека се, зато, сви труде и наставе оно нашта нас Господ призива, а пројава славе Божије сигурно неће закаснити ни изостати“, каже Владика тимочки. Говорећи о својим првим монашким данима у свештеној обитељи манастира Буково, надомак Неготина, преосвећени Владика Иларион каже да је манастир и кошница гдје живе духовне пчеле стичући духовни мед, али је и арена, бојиште, духовни Газиместан, гдје је човјек готово непрестано на духовном мегдану са својим старим човјеком и својим наличјем, али и са духовима злобе у поднебесју, како нас учи Свети апостол Павле. ,,Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава његовог унутрашњег стања, унутрашњих дешавања у њему, унутрашњих борби или се пак негдје по Божијем промислу то дешава ради напредовања у духовном узрастању монаха, кроз невидљиву борбу“, каже Владика Иларион. Као дугогодишњи настојатељ буковске светиње, Владика Иларион поучава, следујући познатим ријечима да је послушање важније од поста и молитве, о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште. На хиротонији и устоличењу Владике Илариона 2014. љета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који га је заједно са његовим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Владика каже да и до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку. Владика је говорио и о Фестивалу хришћанске кулутре који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој и о Мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ који веома успјешно врши своју мисију. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас је у Скупштини града Београда свештенству и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ у Црној Гори додијељена је Златна плакета Вечерњих новости. Први је ријеч добио академик Матија Бећковић, који је, захваливши се Вечерњим новостима, похвалио њихов непоновљиви племенити рад, нагласивши, у контексту дешавања у Црној Гори, да су племенити подвизи увијек јединствени и непоновљиви. „Што су људи гори, то су племенити подвизи насушнији“, рекао је академик. Нагласио је да је народ у Црној Гори надмашио себе, позван од своје савјести: „А шта је савјест, ако не друго име за Бога, и шта је племенитост подвига ако не примјер богочојства и богојунаштва?“ Нагласио је да ово није подвиг године него подвиг вијека, тренутак када су Црногорци први пут заличили на англосаксонце, који су у побожној тишини, без сувишног покрета, по невремену, поносни на своју вјеру и традицију, устали да бране своје светиње. „Захваљујући модерним технологијама, цио свијет је могао да види обај најмасовнији зимски устанак православних хришћана, у којем се није знало да ли устаници силазе са неба или се на небо пењу, и да ли је тај устанак паметнији или племенитији“, рекао је Матија Бећковић, нагласивши да су ово потомци четника и партизана који су прерасли и превазишли ове подјеле и који су доказ да је рана зацијелила. „рече ми један човјек да је сањао Светозара Вукмановића Темпа како иде на челу литије и носи икону свога брата“, испричао је, додавши да је Темпо жив, ово не би био сан. Митрополит се такође захвалио на урученој почасти и награди, рекавши да је оно што се догодило у Црној Гори васкрсење народа. Владика је искрено рекао да није очекивао ни знао да међу народом у Црној Гори постоји најјачи огањ љубави. Осврнуо се на то да је плод братомржње и незакоња од Другог свјетског рата управо овај Закон о слободи вјероисповијести. „Ово је једини примјер у Европи, да се догађа промена идентитета једног народа“, рекао је, сликовито приказавши да је братоубилаштво врхунило рушењем ловћенске капеле. Митрополит је рекао да међу народом треба посебно подвући дјецу, да су дјеци анђели говоре. Осврнуо се и на то да народ у литијама осјећа органску везаност за Србију, а највише за Косово и Метохију, те су неизоставне пјесме о Косову, оне се највише чују. „Наш народ није изгубио душу и није се одрекао свога вјечног завјета и опредјељења за вјечност“, завршио је Митрополит, још једном се захваливши. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На прзник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, у Недјељу о митару и фарисеју, 9. фебруара 2020. љета Господњег, када почињу припремне недјеље пред Васкршњи пост, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого из Фоче, а саслуживали су му архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко – љубљанске, јереј Миломир Вулевић подгорички парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакони Роман и Зосима. Црква Божија је одредила да се уочи Великог поста припремимо, односно да се опоменемо смисла поста и смисла човјековог живота, казао је о. Дарко након читања зачала из Светог Јеванђеља о митару и фарисеју, бесједећи сабранима. – Фарисеј није ништа слагао. Свака његова реченица је тачна. Он заиста није као цариник. Али има један детаљ ту најбитнији, код цариника он долази на крај, а Бог је на почетку. А код фарисеја чији нам се живот чини потпуно посвећен Богу, али фарисеј само на почетку каже ”Боже хвала ти што нисам као остали људи”. Од тога прекида се сваки његов помен Бога. Фарисеј не служи Богу и његова религија није посвећена Богу. Фарисејева религија је посвећеност самом себи. Бог је ту само повод да се искаже идолопоклонство према свом лику – казао је о. Дарко и подсјетио на вјеру цариника, иако су у оно вријеме то били најомраженији људи. Царинику је у овом случају Бог све и његов сав живот је у позиву ”Боже”, па ма шта урадио у животу није се одрекао Бога. – Исто као што фарисеј, ма шта урадио у животу, још није пустио Бога у свој живот. Заиста зато оправдано оде цариник, а не фарисеј. У нашем народу у свакоме од нас боре се и цариник и фарисеј. Ми кад улазимо у цркву врло често смо склони да попут фарисеја кажемо ”хвала ти Боже што нисам као остали људи, што сам бољи од њих”. С друге стране, толико је лијепог хришћанског остало у нама, да смо се врло често ипак поистовјетили са цариником. Када наш народ улази у цркву врло често ћемо видјети сви некако стану са доње стране цркве, у ћошак. Сви некако осјећају да светиња Божија изискује неко посебно поклоњење и да пред светињом Божијом нисмо достојни да се бусамо у прса и да спомињемо некакве сопствене заслуге и сопствена схватања себе самога – рекао је о. Дарко и нагласио да је одбрана светиња у Црној Гори управо показала да у Цркви Божијој постоји велики број ових ”царника”, који су устали да бране светиње. Извор: Манастир Острог

У Православљу, новинама Српске патријаршије од 1. фебруара 2020, највећа пажња посвећена је прослављању празника Светога Саве првог српског архиепископа, као и дешавањима у Митрополији црногорско-приморској, епархијама: будимљанско-никшићкој и милешевској, тачније у Црној Гори. Спорни закон о слободи вероисповести, који је крајем прошле године усвојила црногорска скупштина, изазвао је снажну реакцију наше помесне Православне Цркве и вернога народа који у величанственом броју мирним литијама, молебанима и протестима скреће пажњу широке јавности Региона и света на недемократски, нецивилизацијски и нечовечни закон уперен против Српске Православне Цркве и њених светиња у Црној Гори. У овом броју читајте и интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског Г. Порфирија који је у разговору за дневне новине „Новости“, говорио о положају СПЦ у Црној Гори, односу Срба и Хрвата и могућности превазилажења ратних траума и сећања у Хрватској, обављању архијерејске дужности у већинској римокатоличкој средини, односу наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне Цркве у Украјини... У тексту под насловом: „Нови Београд и Земун уз браћу у Црној Гори“, читајте како је на хиљаде житеља Новог Београда и Земуна са својим Патријархом у величанственој литији пружило молитвену подршку СПЦ и народу у Црној Гори. Православље преноси и Светосавску беседу Епископа диоклијског Методија, изговорену 26. јануара 2019. г. у навечерје празника Светог Саве на централној Светосавској академији Митрополије црногорско-приморске, у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду. Поводом обележавања 78 година од Новосадске рације доносимо извештај са молитвеног догађаја код споменика Породица, где су се окупили представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног Закона 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. И о овом дешавању у првофебруарском броју Православља читајте комплетан извештај, као и беседу Владике будимљанско-никшићког Јоаникија изречену том приликом. У четвртак, 23. јануара 2020, сви православни житељи Пљеваља били су у литији под слоганом „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом!“ Била је то 14. По реду узастопна литија коју је предводио Епископ милешевски Атанасије. Ове године СПЦ обележава велике јубилеје Његове Светости Патријарха српског Иринеја: 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Богу и роду српском. У Патријаршијском двору у Београду 22. јануара 2020. године обележени су јубилеји Првојерарха српског мултимедијалним двочасовним програмом. Том приликом представљена је фотомонографија у 10 томова у којима је сабрано 15 хиљада фотографија о активностима Патријарха Иринеја током протеклих 10 година које је провео на трону Светог Саве. Приказан је и једночасовни документарни филм Патријарх српски Иринеј. Аутор филма и уредник фотомонографије је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије. У Рубрици: Свети Сава Српски: задати Отац, даровани Брат, читајте о прославама Светог Саве у Далмацији, Милвокију, Епархији пакрачко-славонској и другим епархијама широм Српске Православне Цркве. Извор: Православље

Извор: Инфо-служба Епархије бачке