Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нама'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Та ноћ је у тами векова нестала, Кад се, уставив злобу света овог, Земља у нарујче неба бацила — И у тишини се роди Са-Нама-Је-Бог. И много је тога немогуће данас: Цареви у небо више не гледају, И не чују пастири у пустињи глас, Онај којим анђели о Богу певају. Али вечно, што се те ноћи открило, Временом је — неуништиво! И Слово ти се у души опет родило, Под јаслама се родило живо. Да! Са нама је Бог — не у шатору плавом, Не иза границе безбројних светова, Не у злом огњу, не у дисању бурном, И не у уснулом сећању векова. Он је овде, сада — у животу пролазном, У токовима мутним света немирног. И знај да владаш тајном за све радосном: Бесмртни смо; зло немоћно; са нама је Бог. Владимир Соловјов https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/поезија/владимир-соловјов/
  2. Нека веста лепог ЖРУ Дневника члановâ форума Изволите @АДМИНИСТРАТОР @атеиста @ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР @Упознавање @Члан @Свештеник
  3. После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53). Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21). Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31). Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15). Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи. Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања? Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу. Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек. Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом. Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе. Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете. https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore?
  4. Управо сам видео снимак протеста против наркомана и хомосексуалаца. Слоган који је узвикиван на митингу био је "Ниси потребан, ти си геј" . Његова поента је врло јасна, гејеве треба избрисати са лица земље, на било који начин. Постоје ли људи који нису потребни? Какo је тежак и мрачан овај слоган. Како дубоко нељудски, зверски и антихришћански. Нешто касније, наишао сам на фотографски материјал на коме је писало - „Самоодбрана није злочин, већ инстинкт“, односно, да у данашњим друштву 21. века, после Христовог оваплоћења, људи морају реаговати на основу нагона, тако да доминира животињска страна нас самих и природе. Јер, ако сам ја “моји инстинкти”, онда нема слободе, само делујем инстинктивно и компулзивно. Дакле, као животиња, и очито не као божанство. Постоји веома велики број људи са том истом психологијом и реториком. Зло не станује негде на другој планети, већ на овој, на којој ми постојимо и живимо. Људи мрака и мрзитељи не припадају реткој раси или врсти. Нити су дошли са друге зверске планете. Не. То су обични људи, наши пријатељи, наши рођаци и наше комшије, можда и ми сами. Они који су починили најгнусније злочине над цивилима у Другом светском рату, нису били фашистичка тактичка војска, већ обични људи, претворени у зверске личности. Злочин истребљења Јевреја у Европи није се десио сам од себе, њега су починили људи. Ти људи нису били само вође нацистичких и неких других монструозних партија, већ и нормални људи немачког друштва, добре главе породице, успешни професионалци, савесни запослени. Злочин је почињен уз активну подршку или уз криводушну равнодушност читавог немачког друштва. Али не само немачког. Задатак, који је преузела Немачка, односно истребљење Јевреја из света, није било лако извести и требали су јој саучесници. Лако и вољно их је налазила у фашистима и антисемитима других европских земаља. Зло је у нама, животиња жедна крви се добро крије у тамним странама нас самих. Варваризам није далеко од цивилизације као ни светост од демонске перцепције мржње, верујте. Веома су близу ако не обратимо пажњу и ако свакодневно не вежбамо, у одговорном избору, да останемо оно што је Бог желео - људи, Његове слике. Аргумент који се понавља, да су људи реаговали на овај фашистички начин због економске кризе и екстремних услова живота, је разочаравајуће погрешан. Напротив, у таквим граничним ситуацијама, морамо манифестовати наше културне вредности и свој хришћански идентитет. Аустријски фармер Франц Гајгерстертер је једини из свог села гласао против сарадње Аустрије са фашистичком Немачком, па је самим тим одбио да учествује у светском рату, не зато што је припадао некој политичкој организацији или идеологији, већ зато што је био Хришћанин, који је себе и своја дела свакодневно стављао пред Бога. Његова дубока вера довела је до тога да 1943. одбије да служи нацистичкој војсци и да се бори против нациста у неправедном рату. Његов став нико није разумео. Свештеници, мештани, пријатељи су покушали да га убеде на различите начине, али нису успели. Веровао је да постоје тренуци у животу, када је боље послушати Бога него слушати људе. Франц Гајгерстрајтер је испунио заповест љубави према ближњем и није желео да се игра са будућим Божјим судом. Војни суд га је осудио на смрт и погубљен је гиљотином у затвору Бранденбург у Берлину. Он је неустрашиво умро за своју веру, доказавши се као хришћанин, а не као политички активиста. Имао је три мале девојчице, најстарију од шест година. Кључни улог је остати човек и хришћанин у тешким тренуцима индивидуалног и колективног живота. Завршићу ова кратка размишљања цитатом С. Зоумбоулакиса из његовог говора о Холокаусту: „Као прво, нико не може бити заштићен од зла несигурне, флуидне и контрадикторне људске природе. И друго, та пасивност пред лицем зла није морално неутралан став, јер допушта злу да превлада. Није за осуду само онај ко чини зло, већ и онај ко га посматра и без учешћа.” о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  5. Ко је у праву, а ко није? Свако је за нешто крив. Ко воли, а ко мрзи? Ко се заиста понизи, таj воли. Тежак је пут ка познању истине Божије, тежак је и пут у Царство Небеско: грех је заузео људску природу и покварио је. Човек многе ствари доживљава искривљено, пристрасно и површно. Не види суштину и дубину. Али постоји нада за исправљање. Милостиви Господ нас је обдарио способношћу да се преображавамо Божанском благодаћу. Трансформација је највише и најлепше испољавање љубави за коју је човек способан. Ово је одговор осетљиве душе на љубав Створитеља. Потпуно напуштање свог ега и блажено растварање у бесконачном облаку Божије благодати. Неодољива тежња душе да стекне благодат је љубав. Учествујемо у Тајнама, усрдно се молимо, постимо. А све то да би стекли благодат Духа Светога. Али постоји један услов. Благодат неће пребивати у нама ако некога мрзимо. Нема духовних плодова без љубави и смирења. Молитва неће постати утеха, пост неће донети очишћење, Свете Тајне неће испунити душу радошћу. Колико год да је тешко, треба да покушате да избаците бес и мржњу из свог срца. Будимо верни Христу у свему, следимо Савршеног Кормилар до краја, тежимо непоколебљиво да испунимо све Његове заповести! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagodat-netshe-prebivati-u-nama-ako-nekoga-mrzimo
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Антипасхе - Томину недељу 1. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бограду. Патријарху су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, протојереји - ставрофори Милован Глоговац и Мирослав Радојевић, јереји Радомир Чворо, Чедомир Милосављевић, Оливер Суботић и новорукоположени јереј Владимир Пекић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакони Радомир Маринковић, Владан Таталовић. По древној литургијској пракси ђакона Владимира Пекића привели су патријарху Порфирију након великог входа, након чега је Патријарх испред Часне трпезе прочитао молитву рукоположења. Новорукоположеног јереја Владимира патријарх Порфирије је представио, на Царским дверима, верном народу, који је потврдио рукоположење радосним ускликом: ”Достојан!”. Новорукоположени јереј Владимир Пекић је вероучитељ у Дванаестој београдској гимназији, који је као ђакон служио при обитељи манастира Ваведења. "Ма колико веровали, имамо потребу и ми, да проверимо да ли је то у шта верујемо баш тако, тј. имамо потребу да видимо Господа, имамо потребу да га опипамо, имамо потребу да нам се јави. Наравно, то не значи да нам се јави споља и да Га опипамо споља, него значи да изнутра имамо истинску и праву информацију о томе, да Бог у Христу јесте међу нама и са нама. Отуда и питање Томино, тј. његова потреба да додирне Господа, да Га опипа рукама и да Га види, легитимна је и људска је, међутим када је Тома пројавио сумњу, Господ га је искритиковао, упутио му је укор, не због тога што је хтео да одбаци Томину потребу за личним сусретом, не због тога што је он заиста хтео да види својим очима, да опипа својим рукама, не због тога што је хтео да има нераскидиви свој лични однос са Господом, јер то сви имамо и тако смо саздани и створени, него је Господ искритиковао Томин начин на који је хтео да види Господа, позвао га је на унутрашњи преображај", истакао је патријарх Порфирије беседећи о значају сусрета Васкрслог Господа и Апостола Томе. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Слово патријаха Порфирија новорукоположеном свештенику
  7. Патријарх Порфирије: У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 15. фебруара 2022. године, на Сретење Господње, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић и Драган Шовљански, јереј Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Србољуб Остојић. -У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас је велики празник Цркве Христове. Данас славимо Сретење које је празник свих хришћана, али има посебно место и значај и у нашем народу. Скопчан је са историјом нашег народа и наше Цркве. Наиме, на тај дан подигнут је Први српски устанак који је имао за циљ слободу, а онда је и донесен, такође на Сретење, Устав Србије као да се Србија у жељи да буде уређена на тај дан, попут Праведног Симеона, пронашла у Христу и сусрела са Њим. Сви људи, сви народи, свако од нас, без обзира да ли је тог свестан или не, чезне за заједницом са Богом, чезне за сусретом са Њим. Имајући потребу за Богом, без обзира какве су вештине, снаге или чак врлине, какав је подвиг, независно од свега тога, нико сам собом и својим силама и снагама, па чак и најсавршенији, не може доћи до Бога. Бога увек сусрећемо онда када се Он нама открива. Он нам се открива непрестано и на разне начине. Важно је да у себи имамо спознају да нам је Бог потребан, да не можемо без Њега, да Га не можемо досегнути сами, али да не можемо ни постићи савршенство без Њега, да се не можемо спасити, да не можемо доћи до вечности без заједнице са Њим, беседио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије и наставио: -Старац Симеон је чезнуо за Богом. Бог му је обећао да неће умрети док не сретне Спаситеља, Месију. Оног тренутка када је по обичају јеврејском Богородица донела Сина Божјег у Јерусалим, Господ је открио Симеону да је у том Детету Месија. И он каже оног тренутка кад се срео са Христом да је тад дошло спасење, да је он у том тренутку спасен. Ми, браћо и сестре, долазимо у Цркву пре свега и изнад свега да бисмо се сусрели са Христом, са Сином Божјим који је дошао међу нас, који нам се открива, који нам се показује, али и више од тога, који постаје једно са нама. Из тог разлога ми долазимо у Цркву, зато што чезнемо за спасењем, зато што знамо да апсолут, да апсолутни живот, да пуноћа живота, да лепота живота не може бити постигнута и нема смисла уколико смо ограничени својим рођењем и својим умирањем. Не само да наш живот нема смисла уколико је поредак такав, него и ништа око нас нема смисла. Нашим ограничењем, нашом ограниченошћу све постаје ограничено - и људи, и творевина, и космос. Отуда и постоји потреба наша за смисленим постојањем, за смислом, а његово име јесте Логос. То је Син Божји. -Оног тренутка кад се са Њим сусретнемо у нашем животу све постаје другачије. Све се у нама мења. Оног тренутка када у Цркви и кроз Цркву постајемо једно са Христом ми постајемо нови човек, постајемо други човек, а читава творевина око нас постаје, како каже апостол Павле, нова твар. Наш живот добија нова правила, нове координате у сусрету са Христом. Те координате јесу закон Његов, заповести Његове које се могу свести све на једну двоједину заповест, а то је заповест о љубави према Богу и према ближњим. У тој заповести садржана је и заповест да не желимо туђе, да не крадемо и да не осуђујемо, да не оговарамо и да не завидимо, да не будемо лицимери. У тој заповести је садржан читав закон. Та правила и тај закон у нашем сусрету са Христом у Цркви и кроз Цркву постају правила нашега живота, а безброј пута смо то понављали, имамо и лична искуства у својим животима, постају и нешто што смета многим људима, многима око нас, зато што им ремети живот. Господ каже: Да нисам дошао не би греха имали, тј. да Он није дошао и да није открио шта је то исправан живот, да није уградио савест у наше биће, нама би било све дозвољено, тј. мислили бисмо да је све дозвољено и по својој људској логици бирали бисмо пут потчињавања свега око себе себи. Сматрали бисмо да све нама припада и не бисмо водили рачуна о другоме. Не бисмо знали да ми без другога не постојимо и да је смисао нашег постојања у другоме. Не бисмо имали откровење да је љубав смисао нашега живота, да већ у самој љубави у односу на другога, у самој потреби да другоме служимо ми добијамо награду и смисао. Дакле, смета Христос правилима овог света, па отуда постоје напади на Њега неретко, кроз историју, па и данас. Отуда ћемо и ми што се више будемо трудили по заповестима Божјим, што ћемо више собом и својим примером сведочити да је други наш смисао и рај, а не сметња и пакао и препрека коју треба елиминисати, што се више будемо трудили да Христос буде наша мера, нећемо бити увек добродошли у сваком контексту и сваком друштву које је опијено својим самољубљем, нарцисоидношћу и потребом да отима свима и све око себе, од људи и од природе, истакао је патријарх Порфирије и закључио: -У сусрету са Господом у нама почиње све да се мења. Открива се нови свет. Јавља се туга због наших промашаја, али и нада и снага због спознаје љубави Божје да у њој и са њом постајемо силни и моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Нека би Господ дао да у храму Божјем непрестано сусрећемо се са Христом и да се у нама, мењајући све, мења се и оно што је око нас како би Царство Божје које је у нама постало тајна која се открива и тако и на тај начин преображавала и све око нас па онда и читава природа, читава творевина постала предукус Царства Божјег у којем се слави име Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам, сваког пута изнова суштину постојања. Сем самог Распећа, фреска са собом носи и све јеванђељске детаље који симболички и потпуно испуњавају суштину Христове смрти, иако га често сматрамо умрлим. Смрт Господња, испуњава евхаристијски смисао животом у нама, јер је Његова крв темељ цркве у нама и залог нашег спасења. Колико смо пута стајали пред сликом Распећа и присећали се описа Христовог страдања? Стајали пред њом потпуно очарани оним што видимо, а да део иконе не прочитамо у једном дану. Парадокс је колико нам је мало потребно да будемо са Њим. Да будемо неми посматрачи Распећа, да осетимо живу сузу Пресвете Богородице и радосно миро Господњег Васкрсења. А колико смо само Литургију узимали површно? Колико нам је тешко да саслушамо живу реч, а тек да се потрудимо да примимо живо Тело и живу Крв Христову, како би се сјединили у Једно. Јеванђеље нам даје чист и једноставан одговор, који је и сликом приказан у Студеници. Али као што је тадашња смрт Христова саблазнила многе Његове пријатеље, тако уме и нас данас да саблазни, иако сада већ потпуно знамо да је васкрсао. Оно што је њима, а нама поготово недостајало је《зрно горушичино》вере. (Мт. 17,20) Посустајемо на путу сопствености, без имало вере у Христа како онда да створимо храброст за Његов пут, без вере? Христово распеће нам је донело живот и сусрет у заједници са Њим, искључиво кроз веру. Насликана фреска садржи део на ком се јасно види, крв пада на лобању Адамову, поручујући нам да своју палу природу можемо победити. Распеће даје до знања да нас физичка смрт раздваја искључиво од пролазних ствари. Дубоким цртама, фреска нам казује жељу Господњу у тренутку распећа, да у Његовом трпљењу нађемо своју снагу. Зашто онда одустајемо од Њега? ,,Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.“(Радован Биговић) Ако кроз Истину, кроз самог Христа у себи пронађемо љубав, онда можемо покушати да осетимо Његово Распеће у нама и да сопствену смрт победимо управо смрћу кроз Васкрс. Аутор: Марија Веселиновић Распеће Христово у нама - СтуденицаИнфо STUDENICAINFO.RS Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам...
  10. Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам, сваког пута изнова суштину постојања. Сем самог Распећа, фреска са собом носи и све јеванђељске детаље који симболички и потпуно испуњавају суштину Христове смрти, иако га често сматрамо умрлим. Смрт Господња, испуњава евхаристијски смисао животом у нама, јер је Његова крв темељ цркве у нама и залог нашег спасења. Колико смо пута стајали пред сликом Распећа и присећали се описа Христовог страдања? Стајали пред њом потпуно очарани оним што видимо, а да део иконе не прочитамо у једном дану. Парадокс је колико нам је мало потребно да будемо са Њим. Да будемо неми посматрачи Распећа, да осетимо живу сузу Пресвете Богородице и радосно миро Господњег Васкрсења. А колико смо само Литургију узимали површно? Колико нам је тешко да саслушамо живу реч, а тек да се потрудимо да примимо живо Тело и живу Крв Христову, како би се сјединили у Једно. Јеванђеље нам даје чист и једноставан одговор, који је и сликом приказан у Студеници. Али као што је тадашња смрт Христова саблазнила многе Његове пријатеље, тако уме и нас данас да саблазни, иако сада већ потпуно знамо да је васкрсао. Оно што је њима, а нама поготово недостајало је《зрно горушичино》вере. (Мт. 17,20) Посустајемо на путу сопствености, без имало вере у Христа како онда да створимо храброст за Његов пут, без вере? Христово распеће нам је донело живот и сусрет у заједници са Њим, искључиво кроз веру. Насликана фреска садржи део на ком се јасно види, крв пада на лобању Адамову, поручујући нам да своју палу природу можемо победити. Распеће даје до знања да нас физичка смрт раздваја искључиво од пролазних ствари. Дубоким цртама, фреска нам казује жељу Господњу у тренутку распећа, да у Његовом трпљењу нађемо своју снагу. Зашто онда одустајемо од Њега? ,,Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.“(Радован Биговић) Ако кроз Истину, кроз самог Христа у себи пронађемо љубав, онда можемо покушати да осетимо Његово Распеће у нама и да сопствену смрт победимо управо смрћу кроз Васкрс. Аутор: Марија Веселиновић Распеће Христово у нама - СтуденицаИнфо STUDENICAINFO.RS Студенички храм као лична историја сваког православног верника, буди осећај у нама. Својом историјом настајања, без речи оставља фреска Христовог Распећа. Дајући нам... View full Странице
  11. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...
  12. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога... View full Странице
  13. У суботу 28. августа 2021. године када молитвено прослављамо Успеније Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Раковица у Београду. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживали су протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Часлав Маринковић и Ђорђе Трајковић, архимандрит Јоаникије из манастира Св. Ђорђа у Лештанима, Јеромонах Стефан Вукосављевић игуман манастира Сланци, јереј Стефан Вукосављевић и ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић. Иако је живот који нам је дат од наших родитеља „тежак, несавршен, у коме је помешана туга и радост, бол и жалост, срећа и несрећа“, међутим, „без обзира на све то људи воле овај живот“, рекао је између осталог Епископ Јеротеј додавши да „без обзира на све то људи воле овај живот. И у тешким ситуацијама, несрећама, ратовима они прослављају дан свога рођења, јер на тај начин показују да у ствари прослављају живот, да воле живот, да су људи створени за живот“. „Ако световни људи имају такав однос према животу, какав тек ми однос према животу треба да имамо ми хришћани!“ - напоменуо је Епископ Јеротеј истичући да „ Јер нама није дат само овај пролазни, несавршени живот, него нам је дат живот вечни, живот непролазан, живот у радости. И тај је живот, управо, није ништа друго него Господ наш Исус Христос који сам јесте Живот, који сам јесте Извор живота и управо нам је Он дошао у овај свет посредством Пресвете Богородице, Мајке Божије увек Дјеве Марије“. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  14. У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“ Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“ Извор: Телевизија Храм
  15. На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија. У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ. Извор: Епархија тимочка
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 12. јула 2021. године, на Петровдан, светом архијерејском Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла у Винчи. Саслуживали су изабрани Епископ марчански Сава, игуман манастира Рајиновца архимандрит Серафим, настојатељ манастира Светог архиђакона Стефана у Сланцима јеромонах Стефан, старешина храма и архијерејски намесник врачарско-грочански протојереј-ставрофор Драган Станишић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Ристић. „Велика је данас радост јер можемо лицем ка лицу да се гледамо, да се радујемо једни другима, да честитамо празник једини другима. Винча има своје корене, она је надалеко позната, историјски позната, али позната је и по благочестивом народу који је овде кроз векове живео. Позната је и по манастиру светом који се налази овде у Винчи, који има богату историју, који је много тога сабирао у себи. Сабирао је успоне и падове православног српског народа и на крају је доживео да буде порушен да не би пао у руке оних који су иноверни, који нису веровали у Христа. Исто онако као што је порушен и манастир Марча и многи други православни српски манастири. Хвала Богу, Његова промисао је изнад силе људске и ми смо благословом блажене успомене патријарха Иринеја започели обнову манастира. Господ је хтео да ми слаби и недостојни будемо изабрани да поново изграђујемо ту светињу. Манастири су места у којима живе монаси, али и место у које долазе људи са свих страна да се духовно обнављају, да се оснажују. У наше манастире не долазе само православни хришћани и не само православни Срби, него и људи који припадају другим верама и другим народима“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о историји Винче и самог манастира. „Данас славимо два света човека. Славимо Свете првоврховне апостоле Петра и Павла. Један је био веома образован, најученији човек у своме времену, Павле апостол. Богонадахнута труба Божја, кроз њега је сам Христос говорио. Он је проповедао име Христово кроз читав свет. Оснивао је цркве у читавом свету, а то је учинио не због тога што је пре свега био образован, што је знао добро и лепо да говори, него због тога што је имао непоколебиву, снажну живу веру у Господа Христа и што је његов живот био поистовећен са животом Христовим до мере да је за себе рекао: „Не живим више ја, него Христос живи у мени“. И ми требамо да будемо на таквом путу, да се трудимо да Христос живи у нама. Када имамо реч Христову у себи, бићемо као апостол Павле живи сведоци Христови. И онда ћемо, где год се налазили, доживети да Његова реч има снагу и да сви са којима долазимо у сусрет виде кроз нас аутентичне хришћане такве да и други немају изговора него да и сами постају хришћани. Потребно је то данас нама овде у Србији, али потребно је и читавом свету. Ако је мало оних који верују у Христа и ми смо зато одговорни. Одговорни смо јер нисмо доследни онима који су живели у манастиру Винчи, јер нисмо доследни апостолу Павлу, јер није нам мото, максима, парола да не треба да живимо ми, него Христос у нама“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе Св. Атанасија Великог у храму посвећеном овом светитељу у београдском насељу Плави хоризонти. Патријарху Порфирију саслуживали су архијерејски намесник земунски протојереј – ставрофор Божо Бакајлић, протојереји Милош Стојановић и Владан Симић, јеромонах Сава (Бундало), ђакон проф. др Драган Радић и проф. Богословије ђакон Радомир Врућинић. Звучни запис беседе Св. Атанасије Велики је онај светитељ који је изрекао реченицу: „Да је Бог дошао у освај свет. Да је Бог постао човек, како би човек постао бог“, рекао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе поучавајући о догматској истини Христовог оваплоћења. „Рекавши то, знао је добро хришћанску веру. Знао је добро Православну веру. Знао је да је Бог нестворен, беспочетан, да Бога нико никад није видео, да Бога својим умом не можемо познати“, наставио је Патријарх Порфирије указујући да: „када је Св. Атанасије рекао да човек треба да постане бог, знао је да то никако не значи да човек може постати бог по својој природи. Него да човек својим начином живота, уколико је тај начин живота Јеванђељски, уколико је то живот који се труди да колико је год то могуће примени у свом животу заповести Божије, да онда човек постаје способан да учествује у пуноћи, у свему ономе што нам Бог дарује“. „Бог читавог себе дарује људима. Бог је непрестано са нама, али нажалост, ми често, чак и онда када смо у Цркви нисмо свесни те чињенице“, рекао је Патријарх Порфирије истакавши да: „не освећамо, не препознајемо да је Бог са нама. Штавише, ако немамо неке проблеме, ако немамо искушења онда на Бога заборављамо. А понекад идемо толико далеко да заборављамо и то да смо заборавили на Њега“. Св. Атанасије Велики је од наjраније младости своје мисли, своје читаво биће подредио Богу и тиме је спознао Јеванђелску истину коју нам откривају Свети Апостоли и коју Црква својим предањем чува до данас а то је да је Бог постао човек, рекао је у својој беседи Патријарх Порфирије нагласивши да је Бог то учинио не случајно него да би поделио са нама све оно што је наше. Бог је постао човек, нагласио је Патријарх Порфирије да би: „сишао и до најдубље тачке нашег постојања и да би ту онда изнутра, оно што је наш највећи проблем, оно што је наша највећа мука, оно што је највеће искушење, а то је смрт, да би ту изнутра обеснажио смрт. И својим васкрсењем победио тог нашег непријатеља, са нама и за нас, у наше име, имајући у својој личности људску природу. И тиме омогућујући да ми, када учествујемо у Његовом животу, а учествујемо кроз Цркву, учествујемо кроз Литургију Цркве, онда учествујемо и у победи над смрћу. Учествујемо, заправо, већ овде и сада у вечном животу.“ Све то је нама дато, закључио је Патријарх Порфирије напомињући да све то можемо и спознати дубином свог бића, просвећеним умом и чистим срцем. Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је са верним народом и свештенством пресекао славски колач. Извор: Радио Слово љубве
  18. Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг. Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину. Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат. Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца. Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас. Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета. Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу. Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу. Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања. Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот. (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У храму св. Александра Невског на Дорћолу, у недељу месопусну, 07. марта 2021. године, братство овог светог храма је служило свету Литургију, уз појање храмовног хора и молитву благочестивог народа. Празничну беседу произнео је свештеник др Оливер Суботић, парох ове цркве. Звучни запис беседе У беседи је о. Оливер из живота ране Цркве посебно издвојио моменат преображаја Савла у Павла, „који је у својим посланицама на основу овог доживљаја каже да је Црква Тело Христово, а да смо ми удови тога тела“. У јеванђељском зачалу о Страшном суду се говори о сваком човеку понаособ, а од нашег односа према свакоме, зависиће наша вечна судбина. Према томе се можемо поставити на више начина каже о. Оливер који појашњава да је суштина у томе да све што чинимо – чинимо Христа ради. Својим делима показујемо да у ствари не волимо Господа и не познајемо Га довољно, зато што Му се не молимо довољно. Наш циљ је да Христос живи у нама, а плод тог циља је данашње Јеванђеље, каже о. Оливер. Извор: Радио Слово љубве
  20. Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића. Звучни запис беседе Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин: -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Две монахиње Синклитија и Босиљка које тихују у манастиру Преображења Господњег на Сомини у Херцеговим лукама – Бањанима, никшићкој општини, метоху манастира Косијерево, одсечене су од света због великог снега који је за кратко време нападао близу једног метара! Ову информацију објавила је група Бањани и Опутне Рудине, а „Новостима“ је потврдио и уредник те групе Жељко Шапурић. – Чуо сам се са монахињама путем мобилног телефона и саопштиле су ми да су добро и пуне расположења. Казале су ми да велики снегови за њих нису ништа ново и поручиле да ће се за Бадњи дан упутити пешке до манастира Косијерево и пртином до Косијерева превалити двадесет пет километра како би прославиле најрадоснији дан – Рождество Христово – каже за „Новости“ Шапурић. – Очекујемо да надлежне комуналне службе из Никшића дођу у Сомину, очисте пут како би се живот нашим сестрама колико-толико нормализовао. – Нисмо саме, са нама је Бог. А ко онда може против нас? Нико! – поручују из завејаног краја Синклитија и Босиљка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Сједињење наше са Богом подразумева једну конкретну заједницу људи на једном месту. Не можемо да замислимо Христа горе на небу и да са њиме тако остварујемо заједницу. Да је то тако било могуће тада Христос не би ни долазио, него би могао одозго Господ да заповести као што је дао преко Мојсија и рекао „ево ви то испуњавајте и кад то испуните ви ћете се спасти“. Није могуће било, како каже свети Григорије богослов „све оно што није сједињено са Господом није ни спашено“. Дакле све оно што није ушло у ту заједницу са Господом нашим Исусом Христом то није ни спашено. То значи потребно је јединство али не јединство на идеолошкој основи на идеолошкој основи „ја мислим или замишљам да сам са Господом“ него јединство са једним живим Богом који је ту поред нас, који може да пипне који може како кажемо на Литургији да се узме да се једе. Да буде то најприсније јединство, јер управо Свето Причeшеће је знак најприснијег јединства међу нама самима и са Господом.
  24. Сједињење наше са Богом подразумева једну конкретну заједницу људи на једном месту. Не можемо да замислимо Христа горе на небу и да са њиме тако остварујемо заједницу. Да је то тако било могуће тада Христос не би ни долазио, него би могао одозго Господ да заповести као што је дао преко Мојсија и рекао „ево ви то испуњавајте и кад то испуните ви ћете се спасти“. Није могуће било, како каже свети Григорије богослов „све оно што није сједињено са Господом није ни спашено“. Дакле све оно што није ушло у ту заједницу са Господом нашим Исусом Христом то није ни спашено. То значи потребно је јединство али не јединство на идеолошкој основи на идеолошкој основи „ја мислим или замишљам да сам са Господом“ него јединство са једним живим Богом који је ту поред нас, који може да пипне који може како кажемо на Литургији да се узме да се једе. Да буде то најприсније јединство, јер управо Свето Причeшеће је знак најприснијег јединства међу нама самима и са Господом. View full Странице
  25. У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић. Звучни запис беседе По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима: “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...