Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'над'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера. Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији. Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас. Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини. Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо. Патријарх српски Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода View full Странице
  2. Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера. Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији. Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас. Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини. Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо. Патријарх српски Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода
  3. У оквиру циклуса предавања „Хришћански храм“ у крипти храма Светог Апостола и Јеванђелисте Марка у Београду, у четвртак, 1. децембра 2022. године, у 18 часова, протојереј Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, одржаће предавање на тему: „Пресвета Богородица Светиња над Светињама“. Извор: Радио "Слово љубве"
  4. На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе. Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести. Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно. Али о чему се стварно ради? Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона. И због тога је страдао. Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе. Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао. Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо? И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда. И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас. И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове. Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти. Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке. Али Бога су волели више него икога, ишта. А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних. Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих. Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде? Ко нам остаје? Шта нам остаје? Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно. Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили. Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо. Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих. Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом. Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење. Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много. Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  5. Помислим да се нећу више никад сјећати, то је човјече било прије 23 године замисли како се небо окомило на нас, неки ће војници да нам чувају главе и да нас уче како да будемо тихи и гле сви они бранише наше куће и окућнице имајући вриједност у грудима, калемише нам мисли да ће све бити добро једног дана. Остали смо проналазачи људске пакости, терора, и још понекад затајимо на час кад треба да се исплачемо. 24. март је једини дан у години кад због туђе савјести и изричите злобе, страдају наша тијела и тргну се на звук свирене која више не ствара језу, претворила се у тромбове и сваки је детонација срца. Не замишљам 1999 годину као круну лијепих дана и постојања али се присјетим ђеда како се са молитвеником окретао према небу, био је много гласан, старац је пркосио немилосрдном анђелу, Отац наш га је услишио, свака нас је граната мимоишла с обзиром да је кућа с кршом херцеговачким била сједињена, није нам препознао вриједност од искона, тај надри „анђео“. Од шесте године престах да вјерујем у „анђеле“ да они чувају наше снове, и да је све оно „ајде с анђелима“ позив да се уништи небо над Југославијом. НАТО је једина ријеч, једино непочинство у људској историји, једина недимензија и деменција гдје се пали анђео уздиже и постаје немилосрдан. Немојте нам те приче да можемо након свега из истог тањира да једемо, јер нама су пред очима лобање и страдања. Немојте нам политику мјешати у чинијама презасићења, препили смо се жучи, немојте више никад да нас питате јесмо ли за потврду или осуђивање. Како да вам опростимо тек проходале дјечије осмјехе које сте уништили… Колијевке погибије сте нам ставили у наручје. Јесте ли ви од оних „измирења“ које нас учи како је живот лијеп и да гледамо све најљепше у њему, јесте ли ви онај калуп који по броју страдалих ставља ордење на прса злобљива. Знамо да јесте! Препознали смо вас и немојте нам више пребројавати мртве, а ни живе. Оставите наше часне похабане трање и десет прстију неупрљаних да достојанствено одживе што се живјет још може. И знате, још увијек имамо најљепше подруме на свијету, топле, препуне осмјеха, не дирајте нашу „срећу“. Не заборављам, нити опраштам, сви смо ми данас Саша, Милица… Сви смо ми жртве НАТО агресије, само се редом копамо. Aутор: Николина Ковачевић, сарадник Патмоса https://patmos.rs/2022/03/23/nikolina-kovacevic-nebo-nad-jugoslavijom-1999-ne-zaboravljam-pamtim-svi-smo-sasa-milica/
  6. Преосвећени Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, служио је овог јутра Свету Литургију пређеосвећених Дарова у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду, сазнајемо благодарећи колегама из ТВ Храм. У беседи је Владика Сава подсетио на смисао и суштину четрдесетодневног поста - пута којем идемо у сусрет празнику Васкрсења Господњег, победи живота над смрћу, а који овенчавамо Светим Причешћем. Вест приредила Редакција Радија Слово љубве. Беседа Владике Саве, белешка ТВ Храм: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Episkop marc.Sava Centralno gr.16.3.22.tv hram.mp3
  7. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 10. фебруара 2022. године, на Алмашком гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Мирјане Шапине, супруге Мирослава Шапине, дугогодишњег председника Црквене општине Беч, и мајке Наде Шапине, чланице Епархијског савета Епархије аустријско-швајцарске, из Беча. Саслуживали су протосинђел Клеопа (Стефановић) из Епархије сремске, протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, протојереј Јован Алимпић, парох бечки, свештенство и ђаконство Епархије бачке. После опела, Преосвећени владика Иринеј је изговорио беседу над одром новопрестављене слушкиње Божје Мирјане, у којој је навео: „Читава служба светога опела представља најбољу и једину могућу утеху за нас људе, јер нам указује – како речима Светога Писма, које смо управо саслушали, тако и дивним богонадахнутим песмама, стихирама које појемо, а које нису ништа друго до препевано и богонадахнуто изражено Јеванђеље – да за нас хришћане смрт није крај него је крај једног нашег животног искуства, али почетак новог, које ће бити још више обогаћено и усавршено Другим доласком Христовим и свеопштим васкрсењем мртвих у које ми верујемо као православни хришћани. Стога нас никада не обузима нада без утехе него увек у свакој нашој жалости крије се негде у дубини и радост коју нам Господ Христос дарује Духом Светим, за коју Он Сâм даје обећање пред Своје страдање, говорећи: Ви ћете сада бити жалосни, али радост ваша ће се вратити вама и нико је неће одузети од вас. Бог је Љубав и жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине Божје и не жели да ико пропадне него да свако има живот вечни.ˮ На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је – у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име – изразио саучешће породици Шапина. У својој беседи и обраћању породици упокојене Мирјане Шапине, прота Милош Весин је истакао да саучешће које упућујемо породици преминулог, поред саучествовања у тузи и болу, првенствено јесте саучествовање у истој вери и истој нади, која је управо данас све овде окупила. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга сестро Мирјана! Извор: Инфо-служба Епархија бачке
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 26. августа 2021. године, на Новом гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављеног Зорана Вучевића, некадашњег председника Скупштине Града Новог Сада. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали новосадски свештеници и ђакони. После опела, Епископ бачки је изговорио беседу над одром новопрестављеног Зорана Вучевића, у којој је навео: „Наша вера формира људе као боголике и христолике личности. Она нема никаквог смисла ако је само декларативна, ако је мртва вера на речима. Она има само онда смисла и спасоноснога значаја ако се манифестује кроз цео наш живот. Ја верујем да су управо исповедање наше православне вере и верност нашој светој Цркви и активан живот унутар наше Српске Православне Цркве много допринели да се личност Зоранова развије у све оно о чему смо данас слушали на комеморацији. Упокојење није коначни растанак. То јесте најдужи растанак који ми искуствено познајемо у свом животу од колевке до гроба. Али ми смо, по нашој вери, живи сви и после гроба. Ко верује у Господа имаће живот вечни, прећи ће из смрти у живот. Господ ће свакога ко у Њега верује васкрснути у последњи дан, али не за васкрсење суда него у васкрсење живота вечнога.” На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је, у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име, изразио саучешће породици Вучевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски). „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“. „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“. „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј. Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић. Извор: Радио Слово љубве
  10. У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28). Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах) Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах) Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах) Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах) О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах) Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах) Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах) Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији) Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње) О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите) Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.
  12. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Печат 28/05/2021 Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије. View full Странице
  13. Још се нису добро ни угасили угарци ватре на којој су спаљене мошти Светог Саве (1594), а Господ је око 1610. године српском народу подарио ново велико светило – дечака Стојана, који ће постати монах Василије. У мраку који су зулумима и разним терором турске силе неметале српском народу, засијала је најсветлија звезда. Десило се то баш над небом хумске земље (Херцеговине) коју је Растко Немањић добио на управу од свог оца Стефана Немање, а где је касније као Сава, архиепископ српских и приморских земаља, основао и хумску епископију (1219). Село Мркоњићи, у Поповом пољу, између Требиња и плавог мора, својим положајем осликавало је и будућност дечака Стојана који се овде родио. Окружено каменим планинама, испресецано лепом реком Требишњицом, једно од најплоднијих поља у овом делу Европе, било је симбол и колевка најлепшег плода који ће овде нашем народу и Цркви сазрети. Негован је од благочестивих родитеља као најлепши чокот лозе винове којом је ова област богато благословена. Средњовековни немањићки Манастир Завала, на домаку мора, био је место у коме је од учених калуђера научио да чита и да ум свој просвећује јеванђелским и светоотачким поукама. Монашки чин је примио у Манастиру Тврдош, а потом неко време провео на Цетињу да би се опет вратио у Тврдош. Посетио је Русију и Свету Гору, где се напојио бистре воде са извора православне побожности. Патријарх пећки Пајсије Јањевац хиротонисао га је 1638. за митрополита захумског са седиштем у Тврдошу, а касније је по благослову патријарха Гаврила (Рајића) постао митрополит источно-херцеговачки са седиштем у близини Оногошта (данашњег Никшића). Тако је у Острогу „у студеној стени топлоте ради Божије“ (Писмо из 1666.) проводио дане у великом подвигу који га постави пред Бога и овенча славом да постане сасуд Божије милости који чини чуда до данас. Питамо се данас: Шта то беше главни разлог да Господ пронесе глас о Светом Василију Острошком широм васељене, да њему на поклоњење и молитву притичу под острошке стене многи верни и иноверни промрзли од невоља и болести, да се његово име у многим крајевима не изговара док се не устане и каже оно чувено „слава му и милост“, да се многи храмови с краја на крај света посвећују овом угоднику Божијем? Чини нам се да су то врлине трпљења и истрајности којима је овај светитељ омогућио да се на њему изврши воља Божија у једном времену и простору. Ово посебно долази до изражаја ако се има у виду да су околности његовог земног живота и епископског служења биле такве да се непрестано налазио између иноверне турске силе и римокатоличке пропаганде. Није било лако остати православан у време и на месту где су са једне стране дували јаки ветрови турске оружане силе која је контролисала све поре живота, а са друге стране ветрови латинске лукавости која је са сунчаних обала околних богатих трговачких крајева увек била спремна да уз неке материјалне услуге тражи да се узврати издајом Православља. Још већа рана и искушење за трпљење била је самовоља и охолост оногоштког кнеза Раича и дела народа из племена Бјелопавлића који су светитељу и острошком манастиру често чинили неправду и непријатности. Ипак, све ово он је схватао као демонска искушења и са таквом духовном оптиком чинио да непријатељски подухвати остају неплодни, а на њима се испуне библијске речи да ће Господ „злочинце злом смрћу казнити“. Многи су кроз пример врлинског живљења Василијевог били приведени покајању, па се тако воља Божија преко њега испуњавала и на људима који су га окруживали. До данас, светитељ острошки остаје велики учитељ трпљења, сасуд Божије воље и утеха свима ожалошћеним који под крстом болести, невоља и сваковрсних искушења посрћу. Зато му реке народа, верног и иноверног, притичу по жези и мразу под острошке стене. Од њега задобијају необични осећај присуства Божијег које им улива наду да је Господ близу и да не треба да се боје ничега, јер је Његова воља увек за нас спасоносна ма колико се пут до ње чинио тешким. Свети Василије се тако јавља као миомирисни цвет Божијег присуства на земљи препуној страдања вољних и невољних. Он је на себи остварио оно што и другима молитвено посредује пред Господом, а то је да упркос привидној победи зла у овом свету увек имају на уму да је за нас коначни циљ да ми не постанемо зли. То осећају и они који чине зло, па и они у тескоби и муци душе притичу њему, макар туристички, осећајући да још није касно да се промене и покају. Тако Свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити. Свети Василије Острошки је био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. Убрзо, воља народна је кроз грађанске изборе показала да Острог и остали манастири и цркве припадају Српској Православној Цркви и да народ не кличе узалуд „Не дамо светиње“. Господ је истрајност свештенства и народа овенчао дивном победом која је сведочанство да зло не може историјски победити када му се удружено добро супротстави. Аргумент свештенства и народа је био јак, јер је био наставак деловања које је пројавио и острошки светитељ када је својевремено упркос разним притисцима показао поштовање канонског поретка и архијерејско достојанство примио од пећког, а не било ког другог патријарха. Тиме је Црној Гори, као најбољи „син њеног стијења“, показао где јој је место и којим путем треба да иде. Презвитер Александар Р. Јевтић Православни мисионар, 378, март-април 2021. Извор: Епархија жичка
  14. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења) Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК: Патријарх Порфирије у Реснику: Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини Епископ Атанасије на Васкрсни понедељак: Када ми славимо свето Васкрсење Христово ми себе одевамо у ново рухо На Васкрсни понедељак Епископ шумадијски Јован богослужио у Станову Епископ Арсеније на Васкрсни понедељак служио у Лесковцу Епископ Херувим богослужио у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини ВАСКРС: Патријарх Порфирије: Опростимо све онима који нас мрзе Васкрсењем Христовим Патријарх Порфирије са бескућницима и болесним малишанима Митрополит Хризостом на Васкрс: Да нас Васкрсли Христос васкрсне из пандемије болести, страха и неизвјесности Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду Вечерње љубави у Саборном храму у Новом Саду Васкрс у Саборном храму у Краљеву, богослужио Епископ Јустин Празник Васкрсења Христовог у Карловцу, богослужио Владика Герасим Епископ Јоаникије на Васкрс богослужио у манастиру Ђурђеви Ступови Празник над празницима – Христос васкрсе – Диселдорф Епископ Фотије на Васкршњој Литургији: Наш народ васкрсава Васкршња Литургија у Манастиру Грачаница Епископ Сергије предводио Пасхално торжество у Рмњу Епископ нишки Арсеније служио Пасхално јутрење и Литургију у нишком Саборном храму Васкрс прослављен у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини Епископ Методије на Васкрс богослужио у подгоричком Храму Васкрсења Пасхални дани у Хиландару ВЕСТ У ИЗРАДИ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Проживљавали смо добровољна страдања, понижења, пљувања и крсну смрт, да бисмо данас, по неизмерној милости Божјој, дочекали Христово славно Васкрсење. Учествујући у овим догађајима, ми кроз њих и живимо, превазилазећи смрт и сваку жалост; јер као што без смрти нема Васкрсења, тако ни без подвига са надом и трпљењем нема утехе. Зато се поклањамо и благодаримо Господу Васкрслом из мртвих, јер је нас, верне Своје, удостојио да будемо причасници Његових чудесних дела, осећајући у нашој души нови живот који побеђује све невоље. О Празнику над празницима и његовим богослужбеним особеностима разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  16. Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић
  17. Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу. Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати! Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје. Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена! Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!? О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном! Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“. Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа! Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!! У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности. То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28) И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7), и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!? Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа? МИСЛИТЕ О ТОМЕ… Свештеник Угрин Поповић View full Странице
  18. У смирај дана када 22. октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост био је протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички. Са драгим гостом из Митрополије црногорско-приморске разговарао је катихета Бранислав Илић. Према већ устаљеном обичају емисија је почела молитвом Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу цетињском, светитељу из рода нашега коме смо посветили овонедељно издање наше емисије. У оквиру првог дела емисије прота Слободан је предочио важне детаље из богатог и чудесног житија светитеља чији је васколики живот био у служби Богу и своме роду. Према сведочанству оца Слободана Лукића Свети Петар Цетињски је горео и сагорео за својим народом, јер су све тешкоће народне биле и његове тешкоће, али и свака радост и успех били су повод да се светитељ Божји радује и усрдније благодари Богу на свему и за све. Говорећи о светитељству и поштовању које Црква богослужбено и својим животом исказује светитељима, парох црмнички је нагласио да светитељи нису неки Богом изабрани и посебни људи, већ људи хришћани као и ми, они који су призвани да оправдају призвање на које их је Господ призвао. Садржај ове емисије дао нам је повода да говоримо и о значају светих моштију, као и о правилном приступању моштима. Благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу, истакао је протопрезвитер Слободан Лукић. Будући да је тема поштовања светитеља неодвојива од прослављања крсних слава, отац Слободан је поделио са нама пастирско искуство и указао на важне детаље правилног прослављања крсне славе. Леп и благословен обичај прослављања крсне славе није ништа друго, до наставак Литургије, јер све што у Цркви чинимо на славу Божју и на корист ближњима и себи самима, чинимо као наставак литургијске радости, поучио је отац Слободан. Емисија је закључена дивном и надахнутом пастирском поуком свештеника који својим животом сведочи сваку изговорену реч подсећајући на тај начин све нас да су хришћану људи који ходају овом земљом, али се васцелим својим бићем држе неба. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац Милош Ковић, Никола Самарџић Пре неколико дана (24.9.2020) у Београду је, по први пут од 1945. године, поднесена кривична пријава због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац. Овај догађај посебно је важан јер је кривичну пријаву државном тужиоцу поднео Милош Ковић против Николе Самарџића. Реч је, дакле, о два професора Одељења за историју Филозофског факултета, на Универзитету у Београду. Када се сагледа у контексту обнове усташких идеја и праксе у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, али и најновијег таласа порицања и умањивања геноцида над српским народом у Јасеновцу и НДХ, о чему је писано на Стању ствари и у другим медијима, ова кривична пријава постаје још значајнија. Милош Ковић је поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића и због, како се тврди, јавног позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника у Србији, по угледу на Голи оток, као и због слављења и правдања хрватске „Олује“, у којој су Срби убијани, пљачкани и протерани из Крајине и Далмације. Ковић је кривичну пријаву поднео и због, како се у њој каже, Самарџићевог јавног подстрекивања мржње, дискриминације и насиља против српског народа. Због њене важности за отварање расправе о законском спречавању порицања геноцида над српским народом, по угледу на забрану порицања Холокауста у Израелу и 16 европских земаља, кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића објављујемо у целини. ВИШЕ ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У БЕОГРАДУ ул. Савска 17а 11000 Београд ПОДНОСИЛАЦ: Милош Ковић, са пребивалиштем у Београду, ***** **** ****, кога заступа Ортачко адвокатско друштво СТОЈКОВИЋ, из Београда, ****** ****, и то адвокат Душан Стојковић, као и адвокат Ђорђе Николић, из Београда, ****** ***** ****, по уредном пуномоћју које је овде приложено под 1/ На основу члана 280 и 281 Законика о кривичном поступку, подноси се Вишем јавном тужилаштву у Београду као надлежном на основу чланa 14. Закона о јавном тужилаштву и члана 23, става 1, тачке 2 Закона о уређењу судова следећа: КРИВИЧНА ПРИЈАВА Против: ОКРИВЉЕНОГ НИКОЛЕ САМАРЏИЋА, редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на Одељењу за историју, са пребивалиштем у Београду, ** ****** ***, због тога што: од дана 21.11.2019. године до дана 5.8.2020. године у стању урачунљивости, свестан свог дела и да је исто забрањено, при чему је хтео његово извршење, посредством рачунара на месту пребивалишта окривљени је изјавио, јавно одобравао, ширио и чинио јавно доступним изјаве, слике и текстове којима се јавно одобрава или значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група, односно којима се заговара или подстрекава мржња, дискриминација или насиље против истих, а нарочито предузимањем следећих радњи: 11.2019. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно одобравао изјаве којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група 06.2020. године на друштвеној мрежи Twitter јавно одобрио и подржао (тзв. like) изјаву објављену на налогу (@Iggyb666) којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида у Јасеновцу, 08.2020. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно објавио „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“ уз фотографије на којима су приказане колoне Срба протераних из Хрватске током операције Олуја из 1995. године, чиме је извршио кривична дела Расне и друге дискриминације из чл. 387, ст. 4 и 5 Кривичног законика („Службени гласник Републике Србије“, бр. 35/2019) ОБРАЗЛОЖЕЊЕ Јавно одобравање и значајно умањивање геноцида и злочина против човечности Законски опис првог кривичног дела које овде пријављујемо је следећи: (5) Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година. На друштвеној мрежи Twitter, дана 30. јуна 2020, објављена је следећа порука: Ову изјаву, којом се очигледно оправдава и значајно умањује геноцид над српским, јеврејским и ромским народима који се спроводио у Јасеновцу и која је несумњиво вид говора мржње (поред тога што је свака чињенична тврдња у њој погрешна), окривљени је јавно одобрио и подржао (тзв. like). Али и више од тога, окривљени се касније (15. јула 2020.) на најјаснији могући начин идентификовао са изјавама на том налогу (@Iggyb666) и препоручио их више него било које друге у политичком систему Србије: Ово је изазвало оштру реакцију јавности, те су објављени Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја (29. јула 2020) и Протест против порицања геноцида над српским народом (20. августа 2020), у којима су обухваћене додатне изјаве окривљеног, као и изјаве других људи, а који показују систематски карактер дискриминаторских изјава и поступака окривљеног. Даље, 6. јула 2020. године у дневном листу Данас, објављен је текст под насловом Лајковање на правдање Јасеновца, у коме се износи на који начин су изјаве осумњиченог противне Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду. Очигледно дискриминишући карактер изјава и поступака окривљеног навео је и више других медија да их коментаришу. Штавише, првобитни „твит“ о оправданости злочина у Јасеновцу уклонио је сâм Twitter зато што је противан њиховим Општим правилима о коришћењу, а нарочито одредбама о говору мржње. Разлог за подношење кривичне пријаве против окривљеног, а не против особе која је спорну изјаву изворно објавила или других лица која су је јавно одобрила јесте због услова да такво одобравање, негирање или умањивање злочина може довести до насиља или изазивања мржње. Као што је напоменуто, окривљени Никола Самарџић је професор историје Универзитета у Београду, укључујући и савремену историју, којој припадају догађаји о којима је овде реч. Вероватноћа изазивања мржње, па и насиља, знатно се увећава када особа која износи те ставове није само неко са хиљадама пратилаца на друштвеним мрежама (мада је и то од значаја), већ неко чији је посао да младе поучава историји, па самим тим има и извесну моћ да обликује њихове ставове. Сходно томе, окривљени има положај велике одговорности и требало би да зна каквим последицама поменуте и сличне изјаве могу да воде. Поред тога, окривљени је и јавна личност која неретко дели своје ставове у штампаним и електронским медијима, а са јавним иступањем почео је ’90-их година, шовинистичким ставовима објављеним у крагујевачком листу Погледи. Мета његове мржње се наизглед променила, али њена срж и интензитет нису. Објективни услов инкриминације у виду постојања пресуде суда у Србији или Међународног кривичног суда, основаног Римском конвенцијом од 1998, којом је дотични злочин правноснажно утврђен, испуњен је. Наиме, постојање геноцида, ратних злочина и других злочина против човечности на територији Независне Државе Хрватске, а нарочито у логору смрти Јасеновац, утврђено је пресудама против Андрије Артуковића, Мирослава Филиповића-Мајсторовића, Љубе Милоша, Арсена Позаића, Владимира Крена, Јурија Остермана, Луке Аждајића, Тијаса Мортигија, Нике Љубића, Алојзија Степинца и многих других. Континуитет пресуда судова ФНРЈ и СФРЈ са правним системом Републике Србије претпоставка је Закона о рехабилитацији („Сл. гласник РС“, бр. 92/2011). Постојање тог закона подразумева да Република Србија и даље извршава одлуке судова из бивше Југославије и њихове последице признаје све док се не пониште посебним актом у посебном поступку који је предвиђен тим законом. Ако се ово не би прихватило, због временске удаљености и практичне немогућности да се данас кривично гоне организатори геноцида у НДХ, то би значило да ће за правни систем Републике Србије било каква злоупотреба сећања на највећи злочин учињен на простору бивше Југославије вечно остати некажњива. Подстрекавање мржње, дискриминације и насиља (4) Ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, заснованих на раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству, казниће се затвором од три месеца до три године. Поред већ поменутог јавног одобравања изјава, које се може квалификовати као радња извршења и кривичног дела под чл. 387, ст. 4 КЗ, а не само под ст. 5 као што је до сада истакнуто, окривљени је путем друштвених мрежа ширио и следеће: Из наведеног се јасно види да осумњичени шири (јавно истиче и прослеђује другима) текстове, слике и друго представљање идеја којима се заговара и подстрекује мржња и насиље према припадницима српског народа. Прво, окривљени позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника из Србије, као и на њихово затварање и мучење на озлоглашеном Голом Отоку, по угледу на „чистке“ од 1948. године, а истовремено изражава жаљење да тај поступак не би за његов укус био довољно ефикасан због чекања на граничном прелазу са Хрватском. Даље, нарочито се слави протеривање и убијање Срба из Крајине, ширењем и јавним одобравањем изјава попут „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“, чиме се директно подстрекује насиље. Напомињемо да на твитер налогу окривљеног има и бројних других изјава које се дају квалификовати као радња извршења предметног кривичног дела, али за потребе језгровитости кривичне пријаве овде истичемо само најочигледније, којима је извршено продужено кривично дело у смислу чл. 61, ст. 1 КЗ. Такође, иако се ова кривична пријава односи само на окривљеног јер нам је његов идентитет познат и зато што због свог положаја има нарочиту одговорност, овиме указујемо тужилаштву и на постојање других учинилаца истих кривичних дела. Најзад, треба се осврнути на питања слободе говора и тога да ли је вођење кривичног поступка против одређене особе због „лајковања на твитеру“ недопустиво ограничење те слободе. С обзиром на чињеницу да су увреда и претња, којима се такође може ограничити слобода говора, кривична дела када су уперени против појединца, било би потпуно апсурдно да буду законите када су уперене против читавих етничких, верских, расних и других група. Али глорификација геноцида какву овде видимо је и више од тога. У изјави да су Срби, а по аналогији и припадници других народа који су у Јасеновцу страдали, заслужили тај злочин (или заслужили протеривање и убијање током „Олује“), налази се срж мржње која наводи на даља злодела – одузимање људскости читавој групи. Дехуманизација, презир и гнушање су нужне претпоставке злочина против човечности. Постепена нормализација таквих ставова увод је у тоталитаран режим који поништава сва људска права. Разлог зашто се такве изјаве инкриминишу јесте да се њиховим ширењем и понављањем не би уобичајили ставови о оправданости злочина и дискриминације. Такве изјаве нису ни на који начин изношење ставова, мишљења и идеја којима се доприноси јавној расправи и стога излазе из оквира слободе говора. Штавише, такве изјаве гуше слободу изражавања јер се не може очекивати мирна и разумна расправа тамо где је уобичајено заговарање истребљења или протеривања читаве националне, етничке, верске, расне или друге групе. Они који себе сматрају припадницима тих група, сасвим разумљиво, неће желети да у таквим разговорима учествују, а они који заговарају њихово истребљење или протеривање не могу се од тога разумом одвратити јер такви ставови не могу бити разумни, нити се до таквих ставова разумом долази. Сâм окривљени, у случајевима који се слажу са његовим политичким убеђењима, свестан је опасности умањивања и релативизације злочина: Сходно свему изнетом, предлажемо да надлежно јавно тужилаштво спроведе доказне радње против окривљеног због постојања основане сумње да је извршио кривична дела наведена у кривичној пријави, те да у доказном поступку: – саслуша окривљеног, – саслуша подносиоца, – изврши увид у достављене писане доказе – изврши увид у наведене пресуде за ратне злочине У Београду, 24.9.2020. пуномоћник подносиоца адв. Душан Стојковић ПРИЛОГ 2/: Исечци текста окривљеног из крагујевачког листа Погледи Милош Ковић поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића због одобравања геноцида над Србима у НДХ ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти...
  20. Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима. Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  21. Зашто се 40 дана после празника Васкрсења Христовог поздрављамо са „Христос воскресе“ и у току Литургије певамо васкршњи тропар, шта се дешавало од Вазнесења до Тројичиндана, нека су од питања која смо данас поставили јереју Арсенију Арсенијевићу старешини храма Вазнесења Господњег у центру Београда. Звучни запис емисије Како можемо повући паралелу између збуњених и уплашених апостола (после Васкрсења и Вазнесења Господњег) и нас данас? „Христос је рекао да ће сви они који живе по Богу бити гоњени“ подсећа о. Арсеније и напомиње да „то гоњење никад у ствари није ни престало, само је у неким историјским периодима имало већи или мањи интензитет“. „Због недавних турбуленција смо имали прилику да поразмислимо о свом односу према Богу“ каже о. Арсеније који додаје да је изгледа тренутно светски тренд да се сузбија „религиозност и потреба људи да се окупљају на молитви“, што се може односити и на „увезени термин социјална дистанца“. Отац Арсеније појашњава да је нама благодат Духа Светога понуђена свакога тренутка и ако је имамо - она изгони страх. „Ми смо нашу религиозност спојили са неким комформистичким начином живота данашњице, али тај комформизам нам је дат привремено - ми ћемо се ипак од њега растати, није наша одлука када“ каже о. Арсеније и подвлачи да „наш фокус и бављење у животу треба да буде Христ, а не антихрист“. Извор: Радио Слово љубве
  22. http://www.zlocininadsrbima.com/Novost.aspx?Naslov=Kаkо-su-Ristici-srusili-mit-о-tkz.-Bоsаnskоm-gеnоcidu-u-Аmеrici Како су Ристићи срушили мит о ткз. Босанском геноциду у Америци
  23. Епископ милешевски г. Атанасије обратио се синоћ јавности пастрирским саопштењем које преносимо у цјелости: “Вечерас се на територији Архијерејског намесништва пљеваљског које је под нашим духовним старањем десило изненадно насилничко понашање полиције над недужним народом који је мирно шетао улицама града Пљеваља, изражавајући своје незадовољство поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седам свештеника у Никшићу. У нападу полиције на голоруки народ, међу повређенима били су једно дете и једна бака. Само сазнање да су животи многе деце у Пљевљима вечерас били угрожени и да у редовима пљеваљске полиције постоје људи који су спремни да употребе силу на децу, старце и голоруки народ у нама изазива дубоки бол и тугу. Стога позивамо власти које господаре над полицијом која би требала да буде народна, да се уразуме и престану са насиљем над недужним народом. Дубоко саосећамо са пљеваљским породицама чији су чланови вечерас повређени и позивамо сву нашу паству у пљеваљском крају да као и до сада остане достојанствена и у љубави са својим ближњим. Такође апелујемо на надлежне државне органе да што пре ослободе нашег у Xристу брата Епископa Јоаникија и седморицу свештеника. Молимо се васкрслом Господу, Победитељу над сваким злом и неправдом да у Црној Гори завладају мир, љубав и слога. Епископ милешевски Атанасије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. ДОСАДАШЊА ИГУМАНИЈА ГРАЧАНИЧКА МАТИ СТЕФАНИДА ИМЕНОВАНА ЗА ИГУМАНИЈУ МАНАСТИРА БРЊАК - ЗА ИГУМАНИЈУ ГРАЧАНИЧКУ ИЗАБРАНА СХИ-МОНАХИЊА ТЕОДОРА. Епископ Рашко-призренски Теодосије јуче је донео одлуку да се у циљу унапређења живота у Ибарском Колашину интензивније поради на томе да петнаест монахиња манастира Грачанице на челу са досадашњом игуманијом мати Стефанидом наставе свој монашки живот у обновљеном манастиру у Брњаку, општина Зубин Поток. Тамо је за сада направљена црква посвећена Св. Георгију, а поред храма већ је поодмакла градња новог монашког конака за сестре. У обнови манастира посебно учествује добротвор Раде Добрић са својом породицом из Зубин Потока. Велика жеља народа овог краја наше Епархије јесте да тај манастир изнад језера Газиводе, који је тренутно грачанички метох, потпуно оживи као самосталан манастир и да поред два мушка манастира овога краја (Црном Реком и Дубоким Потоком) буде на додатно духовно охрабрење нашег верног народа. Иначе у Брњаку је у немањићко време деловала позната школа коју је за девојке основала у 13. веку Св. Јелена Анжујска, мајка Св. краљева Драгутина и Милутина, па ће грачаничке монахиње ускоро наставити ову древну традицију из Средњег века. Игуманија Стефанида са својим сестрама пре две године канонски је примљена у Епархију Рашко-призренску након отпуста из Епархије Врањске, где је служила у манастиру Прохор Пчињски. Она је од тада управљала манастиром Грачаницом и са сестрама дала велики допринос у обнови манастирског конака и духовног живота. У договору са мати Стефанидом и грачаничким сестрама управа над манастиром Грачаницом предата је старој схи-монахиња Теодори, која је у Грачаници провела цео свој монашки живот уз покојне игуманије Татјану и Ефросинију и годинама пожртвовано обављала дужност економа. Игуманији Теодори ће у управи манастиром помагати нова намесница, монахиња Сара. По завршеној примопредаји, досадашња игуманија мати Стефанида је ослобођена дужности и ради надзора над обновом новог манастира већ именована за игуманију манастира Брњак. Док траје обнова конака у Брњаку, мати Стефанида са сестрама наставиће да привремено борави у манастиру Грачаница, одакле ће постепено прећи у нови манастир када се за то стекну услови. Шест монахиња, које су и раније живеле у Грачаници, остаће у овом манастиру и даље заједно са мати Теодором наставити да служе Богу и Пресветој Богородици у овој древној светињи која је, поред Призрена, у последњих 20 година седиште Епископа рашко-призренског и епархијске администрације. Обнова новог конака у грачаничком метоху у Брњаку започела је иначе прошле године у августу месецу уз учешће мати Стефаниде са сестрама. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
×
×
  • Креирај ново...