Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил честитао је Његовој Светости Патриjaрху Српском Порфириjу Крсну славу. У честитки стоjи: Ваша Светости и Блаженство, љубљени у Господу Брате и Саслужитељу! Срдачно Вам честитам Крсну славу, коjу прослављате на празник Саборног храма Претече и Крститеља Јована. Лик великог пророка, који је јавио људима долазак Христов и прихватио мучеништво за истину Божију, увек је био близак деци храма Светог Саве, надахњивао их на подвиг сведочења светог Православља пред народима Земље и храброг залагања за истину. На овај радосни дан за Вашу Светост, молитвено желим Вам радост и мир у вери (Рим. 15, 13), добро здравље и свемоћну помоћ од Господа Бога на многаjа и благаja љета патријарашког служења. Са љубављу у Христу, + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Господин Кирил због сложене епидемиолошке ситуације обратио се путем видео конференције делегатима деветог Међународног фестивала "Вера и реч" који се одржава у Москви од 18 до 22 октобра. Патријарх Кирил је благословио учеснике фестивала, а у свом обраћању је, између осталог, поручио да је неопходно користећи друштвене мреже приближити Бога човеку. Традиционално сусрет се одржава у Сали црквених сабора Саборног храма у форми дијалога. У другом делу дана одржаће се завршне расправе. Учесници ће моћи да погледају видео спот "Српска колевка" и документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења" у продукцији Телевизије Храм. Данашњим даном затвара се Међународни свеправославни фестивал чија је тема била "Црква у свету који се мења: Изазови и поуке дигитализације". Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил састао се 16. априла 2021. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви са министром спољних послова Србије г. Николом Селаковићем. У име Руске Православне Цркве састанку су присуствовали председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион и његов заменик, протојереј Николај Балашов. Са српске стране састанку су присуствовали службеник Патријаршије Српске г. Дејан Накић и виши саветник Амбасаде Србије у Москви г. Бранислав Радојчић. Његова Светост је топло поздравио госта, уз напомену да се претходно састао са г. Селаковићем 2015. године, када је био министар правде Републике Србије. Честитајући г. Селаковићу именовање на садашњу функцију, Његова Светост му је пожелео успех на месту челника српског Министарства спољних послова. У наставку разговора, Патријарх је приметио да су се скоро све државе, укључујући Русију и Србију, прошле године суочиле са пагубном пандемијом коронавируса. „Наравно, ово намеће одређена ограничења, укључујући и друштвене активности“, рекао је патријарх Кирил. „Ипак, живот иде даље. Упркос пандемији, дешавају се многе добре ствари. Мислим да ово сведочи о томе да савремено друштво још увек има одређену резерву снаге, знања и образовања да се одупре таквим изазовима као што је епидемија“. Његова Светост је са жаљењем констатовао да је пандемија коронавируса однела животе многих људи, укључујући јерархе и свештенослужитеље. „С тим у вези, посебно бих желео да поменем блаженопочивше Патријарха српског Иринеја и митрополита Амфилохија, као и нашу осталу браћу Србе који су преминули од ове болести“, рекао је предстојатељ Руске Цркве. „Сећам се своје посете Србији 2014. године, сусрета са патријархом Иринејем и братског дружења са архијерејима Српске Православне Цркве“, наставио је Његова Светост патријарх г. Кирил. „С тим у вези, још једном бих нагласио да посебну важност придајемо односима са Српском Православном Црквом. Односи наших Цркава – Српске и Руске – веома су важан, можда и одлучујући чинилац који одређује добре односе наших држава. Баш због тога придајемо посебан значај развоју тих односа“. Његова Светост је такође посведочио да је вест о упокојењу блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, који је био веома вољен у Србији и широм православног света, примљена са осећањем дубоке туге у Руској Православној Цркви. „Патријарх Иринеј је свима нама био пример како се и у поодмаклим годинама живота може бити активан и физички јак и достојно представљати свој народ и своју Цркву“, рекао је Његова Светост. У фебруару 2021. године Српска Православна Црква је добила новог предстојатеља. Према речима Његове Светости патријарха Кирила, Руска Црква је са великим задовољством примила вест о избору Његовог Високо-преосвештенства Порфирија, Митрополита загребачко-љубљанског, на древни престо српских првојерараха. „Одмах, на дан избора, позвао сам телефоном Светејшег брата Порфирија. Имали смо срдачан разговор. Уверио ме је да ће се све што је исправно и добро, уграђено у темељ односâ између наших Цркава, развијати уз његово активно учешће“, рекао је Његова Светост. Обраћајући се Његовој Светости патријарху Кирилу, г. Селаковић је захвалио Предстојатељу Руске Православне Цркве за пријем. „Захвалан сам Вам на овом благослову да после више од пет година могу поново да се сусретнем са Вама, сада у својству министра иностраних послова. Наш први сусрет био је један од најважнијих у мом животу. Данас, као министар спољних послова, имам прилику да Вам пренесем најтоплије поздраве и жеље нашег председника Александра Вучића, који Вас је назвао великим човеком и великим пријатељем Србије и српског народа“, рекао је први човек Министарства иностраних послова Републике Србије. Он је такође захвалио Његовој Светости патријарху Кирилу на лепим речима о блаженопочившим јерарсима Српске Цркве, Патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. „Патријарх Иринеј је имао особину која одликује и Вашу службу, Ваша Светости. То је борба за јединство Цркве и за јединство вере. Патријарх Иринеј је имао следећи обичај: када би се постављало неко питање, увек је питао шта ће о томе рећи сестринска Руска Православна Црква“. Како је истакао г. Селаковић, председник Републике Србије Александар Вучић и блажене успомене патријарх Иринеј су успоставили веома добре, стабилне односе између државе и Српске Православне Цркве. „Наш новоизабрани патријарх Порфирије ће наставити тим путем. Односи између Републике Србије и Српске Православне Цркве су онакви каквима их је успоставио патријарх Иринеј“, нагласио је министар спољних послова Србије. Говорећи о последицама пандемије коронавируса, г. Селаковић је изразио захвалност Руској Федерацији и председнику Владимиру Путину на помоћи пруженој српском народу. „Лични односи између председникâ наших земаља, Александра Вучића и Владимира Владимировича Путина, у великој мери су допринели превазилажењу последицâ пандемије у Србији“, изјавио је г. Селаковић. „Од јуче је у нашој земљи почела производња Спутњика V. Блискост наших сестринских Цркава, Руске и Српске, у много чему доприноси добрим пријатељским односима између наших држава“, додао је. Током разговора је било речи и о питањима даље сарадње двеју Цркава у обнови низа црквених објеката у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини. Дотакнуте су и теме повезане са значајем традиционалних вредности у животу народâ Русије и Србије. Министар Селаковић је изразио дубоку захвалност за учешће Руске Православне Цркве, Русије и руских добротвора у украшавању Храма Светог Саве у Београду и изразио наду да ће његово свечано освећење постати догађај од великог значаја у животу српског народа. Извор: Информативна служба Одељења спољних црквених веза московске Патријаршије (Патриархия.ru)

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил разговарао је 7. априла 2021. године телефоном са Архиепископом охридским г. Јованом, који борави у посети Руској Православној Цркви са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Патријарх Кирил је топло поздравио архијереја Српске Православне Цркве и изразио жаљење што се њихов лични сусрет, који је требало да буде тог дана, није могао одржати због епидемије. Предстојатељ Руске Православне Цркве се распитао о здравственом стању и лечењу архиепископа Јована обављеном током посете, изразивши жељу да се уважени гост врати својој пастви са новом снагом. Архиепископ Јован је захвалио Његовој Светости Патријарху Кирилу на бризи коју је указао организовањем његовог лечења у Русији и поделио утиске о боравку у Москви и плану да посети Санкт Петербург. Архиепископ охридски Јован је предстојатељу Руске Православне Цркве изнео своје виђење тренутног стања међуправославних односа и црквене ситуације у Украјини. По мишљењу архијереја Српске Патријаршије, Православна Црква је сада у стању нарушеног јединства, што је унело напетост и разједињеност у живот свих помесних Православних Цркава. Архиепископ Јован је нагласио потребу очувања вековног канонског поретка. Православна Црква, како је истакао, „никада није имала и не може имати један центар по узору на Римокатоличку Цркву“, јер свака од помесних Православних Цркава поседује пуноћу апостолског наслеђа. Архијереј је нагласио да је Украјинска Православна Црква „савршена апостолска Црква која је добровољно одлучила да остане под јурисдикцијом Московске Патријаршије и ужива аутономију у границама Руске Православне Цркве“. Архиепископ Јован је приметио да се при одређивању редоследа поступања у вези са расколницима увек сматрало кључним мишљење киријархалне Цркве, која најбоље познаје ситуацију у оквиру своје надлежности. „Немогуће је да Синод било које географски удаљене Цркве детаљније и више зна о расколницима и самопроглашенима (самосветима, саморукоположенима) у Украјини“. „Српска Православна Црква поштује организациону структуру Московске Патријаршије, чији је саставни део самоуправна Украјинска Православна Црква, на чијем је челу Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Српска Православна Црква је увек била и остала чувар догмата, то јест на страни истине и канонског поретка”, рекао је архиепископ Јован. На молитвено сећање, Архиепископ охридски г. Јован је поклонио Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу икону Свих охридских светитеља, од Светог Климента Охридског до последњег канонизованог који је службовао на тој древној столици, светог Николаја Велимировића. Извор: Служба за комуникацију Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије (https://mospat.ru/ru/news/86962/)

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске Зорану Милановићу поводом губитка људских живота у земљотресима, који су погодили Хрватску 28. и 29. децембра, у ком каже: Предсједнику Републике Хрватске Њ. Е. господину Зорану Милановићу Ваша Екселенцијо, уважени господинеПредсједниче! Дубоко сам ожалошћен вијешћу о разорном земљотресу у Хрватској, у коме је погинуло и пострадало дестак људи и причињена огромна штета градској инфраструктури. Изражавам искрено саучешће Вама, цијелом хрватском народу и становницима града Петрињe, који се нашао у епицентру природне катаклизме. Молим Вас да пренесете ријечи подршке сродницима и ближњима пострадалих, као и жеље за брзо оздрављење повријеђених, те за снагу и храброст спасиоцима, који продужавају потрагу за људима који су под рушевинама. Извор: Руска Православна Црква / Митрополија загребачко-љубљанска

Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру

У петак, 3. априла 2020, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил пренеће икону Матере Божје „Умиленије“ из места њеног пребивалишта у Владимирској цркви патријархове резиденције у Чистом переулоку у Богојављенску саборну цркву у Елохови у Москви. У 16.00 ч. Његова Светост започиње обилазак града Москве са иконом Матере Божје „Умиленије", пред којом се молио преподобни Серафим Саровски и стиже са светињом у Богојављењенски саборни храм, где у 18.00 ч. почиње јутарња прослава празника Похвале Пресветој Богородици. Службом ће началствовати Његова Светост патријарх Кирил. Литију и богослужење преносиће уживо дван тв канала. Његова Светост Патријарх апелује на вернике да, док су у својим домовима, заједно се моле, започињући читањем акатиста Пресветој Дјеви Марији и додатком молитве за избављење од опаке болести – заразе од вируса короне - почев од 16:00 ч. по московском времену у петак, 3. априла 2020. године. * * * Икона Мајке Божје "Умиленије" је келејна икона преподобног Серафима Саровског. Икона се јавила монаху Серафиму у шумама Сарова. Назвао ју је „Радост свих радости“. Чудотворни лик био је у његовој манастирској келији, а испред ове иконе преподобни се преставио у Господу 2. (14.) јануара 1833. године. У писаним мемоарима савременика преп. Серафима, икона се помиње у описима последњег периода његовог живота, када је, после 1815. године, у своју келију почео да прима све оне који су тражили разговор и поуку. После заједничке покајне молитве и благослова, преп. Серафим обично је крстообразно помазао чело особе која је дошла уљем из кандила које је горело испред келијске иконе. После упокојења преп. Серафима икона „Умиленије“ пренета је у манастир Дивјејево, где је чудотворна икона постала је главна светиња манастира. Да би целивали ову икону, верници у 19. веку препешачили би стотинама и хиљадама километара. 1927. године манастир је затворен, али чесна икона се тајно сачувала, па су је деценијама чували побожни људи. У јуну 1991. године икона је уручена блаженопоч. патријарху Алексију II. Данас се стално налази у радном дому Патријарха руског у Чистом переулоку. Једном годишње - на празник Похвале Пресветој Богородици (празнује се у суботу 5. недеље Великог поста) - икона Светог Серафима-Дивјејевска „Умиленије“ доноси се на поклоњење у Богојављенском катедралном собору у Елохови (Москва). Икона је изображена на платну развученом на чемпресовој плочи димензија 67 × 49 цм и представља допојасни лик Матере Божје са погнутом главом, погледом и рукама прекрштеним у тренутку кад изговара арханђелу Гаврилу на Благовести: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој ” (Лука 1,38). Извор: Инфо-служба СПЦ

У складу с циркуларним дописом првог викарног епископа Патријарха московског и целе Русије за град Москву, управника послова Московске патријаршије Митрополита воскресенског Дионисија од 23. марта 2020. године старешине и клирици храмова, као и намесници и игуманије ставропигијалних манастира у главном граду добили су благослов да испоље посебну пастирску бригу о парохијанима који се налазе у групи повишеног ризика због опасности од ширења инфекције од корона вируса у Москви, преноси Патриархија.ru. У документу се каже да ови парохијани имају благослов да се „придржавају налога престоничких власти и да до 10. априла ове године молитву обављају у својим кућама обраћајући се по жељи и у случају потребе парохијама у близини места становања с молбом да упуте свештеника ради обављања тајне Исповести и примања Светих Христових Тајни код куће.“ Такође, клиру је наложено да организује дежурство „ради хитног испуњавања молби старијих грађана и лица која пате од хроничних болести ради обављања тајни у њиховим кућама, при чему треба да буде разрађен и примењен систем за обавештавање дежурних свештеника о горе наведеним потребама уз активно ангажовање социјалних служби и волонтера за обилазак старијих парохијана.“ Циркуларно писмо је упућено у својству извршавања налога Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила имајући у виду мере које предузимају власти главног града (декрет градоначелника Москве бр. 26-УМ од 23. марта ове године), с обзиром на то да су посебној опасности по живот у случају заражавања овом инфекцијом подвргнута лица старија од 65 година, као и лица која пате од неких хроничних болести. Циркуларно писмо за помоћ парохијанима који спадају у групу повишеног ризика (+ списак болести које захтевају поштовање режима самоизолације) Извор: Православие.ру

Дана 1. августа 2019. године, на празник обретења моштију преподобног Серафима, саровског чудотворца, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију на Преображењском тргу Свето-Тројичког Серафимо-Дивејевског женског манастира. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима одржавши проповед. У данашњем одломку из Апостола налазимо речи: „Ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости“ (Гал. 6: 1). Није случајно што су ове речи данас прочитане на Светој литургији, јер оне можда најбоље од свих говоре о оном главном што је било својствено преподобном Серафиму и многим другим преподобним оцима – о духу кротости. Кад сретнемо кротког човека у већини од нас он не изазива најлепша осећања и често га доживљавамо као да не спада у ред лица на која смо навикли. Кад је наш велики писац Фјодор Михајлович Достојевски одлучио да створи уметнички лик кротког човека свом роману је дао назив „Идиот“. И то је врло добро изабран назив, јер нико није могао да схвати главног јунака – човека који је у потпуности показао људима из околине смирење и кротост. Наизглед, кнез, представник образоване класе, а понаша се као да је луд… Толико је неуобичајена, чудна и изазовна била појава кротког човека међу руском аристократијом да су га назвали идиотом, а он је у ствари био кротак. Заиста, кротост и у нама често изазива различита осећања. Једни се неповерљиво односе према таквом човеку покушавајући да схвате шта је заправо намислио и да ли је то маска која крије другачију суштину. Други просто не схватају такве људе и избегавају их. У принципу, кротост никад не оставља људе равнодушнима и на основу тога на који начин реагујемо на кротост коју показује овај или онај човек открива се наша способност да сами будемо кротки. Уколико сретнемо кротког човека, па га осудимо, слегнемо раменима у недоумици, или чак покажемо прстом да је луд, то значи да нисмо у стању да будемо кротки људи. А кротост није слабост и није чудаштво. То је велика сила. Јовану Лествичнику припадају изванредне речи о томе да кротост чини нашу душу непокретном, захваљујући њој душа не мења се своје стање ни у части, ни у бешчашћу. Знамо: кад смо поштовани, кад смо у благостању, све је наизглед мирно, али чим нека околност упадне у наш живот и поремети ово благостање душа се узнемири. Јован Лествичник говори управо о томе. А уколико спољашње околности изазивају немир у нама то значи да у нама нема кротости. Пошто је тако, кротост је заиста сила која помаже човеку да изађе из најтежих животних околности чувајући унутрашњи мир. Преподобни Серафим је испољио такву кротост. Знамо његово житије. Дивно житије човека који у детињству замало да постане инвалид, тешко се кретао, био је физички слаб. Међутим, испоставило се да је овај физички слаб човек јачи од животних околности, чак и од сурове природе. Знамо како је живео овде, у шумама, у крају у којем се сад налазимо. Није се плашио ни хладноће, ни глади, ни самоће, ни тога што није било грејања. Овај погурени, физички слаб човек чије је срце било испуњено кротошћу, показао је велику снагу. Ретки су људи, посебно они који имају тако болесну физичку природу, који могу да понове подвиг светог преподобног Серафима. У њему нам је показан сјајан идеал хришћанске кротости. Ето чему нас учи Реч Божија, чему нас учи пример преподобног Серафима, и треба да се трудимо да га остваримо у свом животу. А да наша кротост не би била извештачена и вештачка, као кротост кроз стиснуте зубе, треба да се научимо трпљењу. Трпљење је, као што се каже у данашњем одломку из Апостола - управо оно што у човеку ствара дух кротости. Хајде да почнемо од тога да научимо да трпимо једни друге и да се не љутимо на речи које нас нервирају, да се не вређамо због неумешних поступака, да опраштамо онима који свесно покушавају да нам учине нешто непријатно или чак и опасно. Хајде да покушамо да у свом животу, у својим мислима и у својим речима – макар минимално остваримо ово изванредно и велико стање душе које нам је показао преподобни Серафим Саровски и о којем нам данас сведочи одломак из Апостола. Нека у нашој свести дух кротости никад не буде повезан са слабошћу и са убогошћу, већ увек с великом духовном силом на коју ћемо се ослањати и бити у стању да превладамо најтеже околности у нашем животу, не губећи унутрашњи мир и чувајући унутрашњу целовитост. По молитвама светог преподобног и богоносног оца нашег Серафима Саровског, учитеља кротости, нека Господ све нас укрепи у тежњи да стекнемо ову врлину ради спасења наших душа. Амин. Извор: Православие.ру

Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије. Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност? Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави. Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин. Извор: Православие.ру

Дана 14. марта 2019. године у четвртак прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил молио се на уставном богослужењу у Заиконоспаском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве обратио се верујућима одржавши проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему,“ – ове речи понављамо много пута за време богослужења, читајући молитву преподобног Јефрема Сирина. Зашто се у овој молби говори о трпљењу? Трпљење је особина која човеку пре свега помаже у постизању задатих животних циљева. А без трпљења човек не може да оствари своје циљеве, било да су велики или мали, зато што се сваки циљ постиже трудом, а труд увек захтева стрпљење. Треба да имамо стрпљења да бисмо дошли до циља. Ето, тако се уређује наш живот, у знатној мери захваљујући овој изванредној људској особини – трпљењу. Међутим, трпљење има и духовну димензију. Наравно, преподобни Јефрем Сирин је укључујући тему трпљења у своју молитву имао у виду управо ову духовну димензију. Шта то значи? Па значи да сваки човек општећи с други људима у већој или мањој мери бива подвргнут њиховом утицају. Утицај може бити позитиван, али бива и негативан, И негативан утицај је најчешће праћен упадом злог начела у нашу душу – кроз људе, кроз речи, кроз слике, кроз животне ситуације. И да би могао да одоли овим искушењима човек треба да има трпљење, а то значи да је трпљење сила. Али кад говоримо о одбацивању различитих искушења, злих поставки и уопште опасних утицаја на нашу душу, немамо у виду само потребу да имамо стрпљења у борби. Човек не може да спаси душу ако на зло одговара злом, на неправду – неправдом. Чак и најнегативнији утицај који се врши на нас не сме да поколеба нашу веру и нашу верност Господу. И ако се захтева одговор на утицај света, овај одговор не сме да носи зло и неистину, зато што се зло може победити само истином и добром. „Побеђујте зло добром,“ учи нас реч Божија (в.: Рим. 12:21). Ове речи које често промакну нашој свести, имају огроман значај за наш живот, за то како се осећамо, за достизање онога што на људском језику називамо срећом. Човек не може да буде срећан ако зрачи злом, зато што се зло враћа. Зло не може бити наша реакција на зло које је усмерено према нама. И ако смо потпуно свесни да је једини начин да савладамо зло – добро, да чак и на зло треба да одговарамо добро или макар неутрално уколико немамо снаге за добро, наш лични живот ће се несумњиво променити. И осетићемо присуство благодати Божије, зато што ниједно добро дело, ниједна добра реч коју изговоримо, исто као и зла реч и зло дело, не пролазе поред Божијег промисла о нама. Нека нас Господ укрепи у чињењу добра чак и у околностима кад нам се чини да једини исправан одговор садржи у себи зло. „Побеђујте зло добром,“ и нека би свима нама Господ помогао да сакупимо снагу, између осталог, у току попришта Великог поста, како бисмо усвојили ову мудрост и стекли силу која помаже у побеђивању сваке нечисте силе. Амин. Извор: Православие.ру

Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом. Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења. „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду. Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању. Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења. Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин. Извор: Православие.ру

Руска православна црква је данас саопштила да је њен предстојатељ Свјатјејши Патријарх московски Кирил послао писмо генералном секретару УН Антонију Гутерешу, њемачкој канцеларки Ангели Меркел, француском предсједнику Емануелу Макрону, папи Фрањи, кентерберијском надбискупу и другим вјерским вођама, и позвао их да заштите православне свештенике, вјернике и њихову вјеру у Украјини, јављају рускојезични црквено-информативни портали. „У последње вриjеме иijешање руководства Украјине у црквена питања добило је облик грубог притиска на свештенство, стога можемо слободно да кажемо да се ради о масовним прогонима“, наводи се у саопштењу Руске православне цркве. Украјински расколници окупиће се сјутра на „сабору уједињења“ на коме се очекује формирање независне „украјинске цркве“, а власти појачавају притисак на свештенике канонске Цркве да подрже тај потез. Према последњим информацијама, Цариградска патријаршија би уочи Божића требало да преда Украјини томос о аутокефалности, али њега може да прими само поглавар „јединствене цркве“ који мора да буде изабран на „ујединитељском сабору“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру

Као шеста књига у овој серији, она садржи говоре Предстојатеља Руске Православне Цркве посвећене 100-годишњици мученичке кончине Светих царских страстотерпаца, преподобномученице Јелисавете Фјодоровне и њених сапутника. Овај преломни и трагични догађај за руску историју био је дан светковања живота над смрћу и победе светости над злом. Предговор књизи написао је митрополит екатеринбуршки и верхотурски Кирил. Књига је је технички дивно уређена, садржи избор фотографија и илустрација неопходних за јасније разумевање историјске позадине догађаја. Извор: Српска Православна Црква

Са стране Руске православне цркве сусрету су такође присуствовали предсједник Одјела спољних црквених веза Митрополит волоколамски Иларион и замјеник предсједника овог Одјела протојереј Николај Балашов. Током разговора покренута су питања везана за проблематику очувања међуправославног јединства, стоји у саопштењу. РИА Новости објавиле су кратку изјаву протојереја Николаја Балашова, који је након састанка рекао да је сусрет Патријарха Кирила с представницима Константинопољске цркве био користан за обје стране. „Чланови делегације Константинопољске цркве обећали су да ће позицију Руске православне цркве исказану током разговора пренијети Патријарху константинопољском Вартоломеју и члановима Свештеног синода Константинопољске цркве“, казао је отац Николај Балашов. Раније је саопштено да ће делегација Константинопољске патријаршије, у склопу консултација с осталим помјесним црквама, након што је украјински предсједник Петро Порошенко затражио од Константинопољског патријарха Вартломеја да помогне у успостављању јединствене аутокефалне православне цркве у оквиру украјинске државе, посјетити Московску патријаршију. Извор: Митрополија црногорско-приморска