Претражи Живе Речи Утехе

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру. Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара. Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене. На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Василљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак 21. новембра, у вечерњим часовима у Клиничко-болничком центру у Нишу предала је душу Господу монахиња Нина из Пећке Патријаршије. Сестра Нина хоспитовализована је пре неколико дана због компликација изазваних корона-вирусом. Блаженопочивша монахиња Нина остаће упамћена као вредна и трудољубива монахиња, која је свој живот посветила Богу у манастиру Пећка Патријаршија трудећи се на свим манастирским послушањима. Сахрана ће због безбедносних разлога бити обављена у кругу манастирског сестринства, а литургију и опело служиће Епископ Рашко-призренски Теодосије. Према речима игуманије манастира Мати Харитине десет монахиња патријаршијског манастира оболело је претходних дана од корона-вируса и налазе се у самоизолацији. Игуманија Харитина је због упале плућа била неколико дана у болници у Лапљем селу код Грачанице и полако се опоравља у манастиру. До даљњег манастир Пећка Патријаршија остаће затворен за посетиоце. После заупокојене Литургије и опела, Епископ Теодосије данас сахранио монахињу Нину у Пећкој Патријаршији После заупокојене Литургије Епископ Теодосије и протојереј-ставрофор Милија Арсовић са сестрама из Пећке Патријаршије одслужили су парастос и сахранили монахињу Нину, која је пре два дана преминула од последица корона-вируса. Вјечнаја памјат, достоблажена мати Нина! Извор: Епархија рашко-призренска

Игуманија Пећке патријаршије мати Харитина изјавила је данас Бети да је у том манастиру десет монахиња заражено коронавирусом и да се све налазе у самоизолацији. Игуманија је казала да је и она оболела од ковида-19 и да је због упале плућа, до јуче, десет дана била у болници у Лапљем Селу код Грачанице. „Побољшала се ситуација, али још увек нисам добро. Пијем лекове и морам да мирујем. Захваљујем се медицинском особљу на изузетној бризи, они су ми живот спасили јер су оба плућна крила била захваћена упалом“, казала је игуманија. Мати Харитина је истакла да је још десет монахиња Пећке патријаршије, од укупно 18, инфицирано вирусом и да се све налазе у изолацији у конаку пећког манастира. „Неко има теже, а неко лакше симптоме. Редовно нас обилази докторка из Гораждевца, а у самом конаку се налази и једна медицинска сестра која непрестано проверава здравствено стање монахиња“, казала је игуманија. Додала је да је манастир закључан, и док траје епидемија неће бити дозвољене посете. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 28. јула 2020. године, уснула је у Господу наша драга мати, монахиња Ирина (Јефтенић) из манастира Раваница – Врдник. Мати Ирина је у манастир Гомионица дошла на Видовдан 1958. године а замонашена је на Петровдан 1963. у истом манастиру. Била је на послушању у двору, у Бањалуци, код Епископа Андреја. У манастир Раваница – Врдник, на јужним падинама Фрушке Горе, у Епархију сремску, мати Ирина је дошла давне 1981. године, код Епископа Андреја, причислена манастиру Раваница, док је на послушању у двору била код Епископа Андреја и Епископа Василија до 1992. године и од 2004. до 2020. године. Готово шест деценија, као верна слушкиња Господња, мати Ирина провела је у англеском монашком чину, сведочећи својим унутрашњим животом и зрачећи у сусрету са светом, са ближњима. Њу је красила монашка скромност, хришћанска ведрина и љубав према сваком. Света архијерејска Литургија биће служена сутра, 29. јула 2020. године са почетком у 9.30 часова, а опело у 11.30 часова, у манастиру Раваница – Врдник. Иако смо тужни, ми знамо да је право живљење наше не овде на земљи, него управо на небесима, па зато мати Ирина може сигурно да запева са псалмопевцом Давидом: Мили су ми станови твоји Господе. А ми остајемо овде, дужни сада да њу у молитвама помињемо јер она ни сада неће стати да се моли за нас. Амин. Извор: Радио Српски Сион

Бремена других људи нису само њихове спољне несреће, већ и њихови дубоко укорењени недостаци карактера: слабе тачке, болести зависности, предрасуде, заблуде, себичност, и тако даље. Ја сам позвана да понесем та „бремена“ других људи, баш као и ја, и други у мом животу, носе моје. Исто као што Христос носи моје и како их је са собом и на крст понео. Имам прилику да понесем туђа „бремена“ и да испуним закон Христов, закона крста, кад год туђи его крочи на мој сопствени. Ја пропуштам ову прилику сваки пут када се фокусирам на сопствена „бремена“; уколико дозволим себи да се осећам повређено, занемарено или бедно. И моја „бремена“, можда иронично, постају лакша ношењем туђих. Она нису тешка кад их прихватам као своја. Као што је неко једном рекао: „Он није тежак. Он ми је брат!“

У чину монашког пострига монаху или монахињи се не уручује само крст, као „штит вере“, већ и бројаница („κομποσκοίνι“ на грчком, „чотки“ на руском), као“духовни мач“. Приметићете да се оне често сматрају средством за одбројавање које нам служи ради увида у број изговорених молитава или метанија. Али монашка литература и чин пострига нам говоре да је бројаница нешто више; то је „духовни мач“, јер нам помаже да победимо расејаност у току молитве и од душе одагнамо зле помисли. Замолили су ме да објасним како/зашто ово делује или не. Говорећи савременим речником, коришћење бројаница се може упоредити са „добровољним врпољењем“, као што је стезање гумене лопте, жврљање, шеткање по соби или кликтање хемијске оловке, опет и опет, док се усредсређујемо на неки други, важнији задатак. Новија истраживања показују да код многих (иако не свих) људи активност која заокупља чуло небитно за извршавање примарног задатка заправо помаже фокусирању пажње на тај задатак. Сензорно-моторичка активност повећава нивое неуротрансмитера допамина и норепинефрина (норадреналина), као и лекови за ADHD поремећаје, тако да оба повећавају и изоштравају пажњу. Али пошто међу људима постоје различитости и у склопу нервног система неки од нас успешно обављају само један по један задатак. Неки од нас седе потпуно мирни за време дугог концерта, док други за то време пљескају по колену или чак штрикају. Да се вратимо на бројанице, неки се „врпоље“ с њима током црквене службе, док је другима коришћење бријаница за време Литургије сувишно. Сматрам да оне могу бити мање или више корисне, у зависности од нашег неуронског склопа. Лично, налазим да су од велике користи у борби против зависности од мог мобилног телефона у оним тренуцима кад га треба искључити, нпр. увече. На спавање одлазим са бројаницом у руци, оставивши телефон у другој просторији како не бих дошла у искушење да га проверавам ноћу. (Ово се догађа јер примећујем да телефон и сам на неки начин лако постаје средство за „врпољење“, али то је већ друга тема.) У сваком случају могу рећи: „Хвала Ти Боже за све алатке које имамо на располагању, које нам помажу да усмеримо пажњу ка Теби.“ монахиња Васа (Ларин) Извор: Coffee with Sister Vassa Превод: Подвижничка слова

Изложба слика монахиња манастира Јасеновац поводом 75. годишњице пробоја логора Јасеновац, злогласне усташке фабрике смрти, приређена је у храму Преображења Господњег на Пашином брду у Београду. Слике посвећене Новомученицима Јасеновачким можете погледати у Преображењској цркви од понедељка 27. априла 2020. године. Протојереј Драгиша Јоцић, старешина овог светог храма, позива сав благочестиви народ да види ову прелепу, аутентичну и дубоко потресну изложбу. Подсећамо да се храм Преображења Господњег на Пашином брду у Београду налази у улици Крушевачка б.б., а у непосредној близини је окретница тролејбуса број 22. Извор: Радио Слово љубве

Девет сестара се у потпуности посветило Христу у манастиру Покрова Пресвете богородице у Красногорск у Черкаској епархији Украјинске православне цркве. Јуче, 26. марта 2020, Његово Високопреосвештенство митрополит черкаски и канивски Софроније увео је монахиње у велику схиму, највиши степен православног монаштва, извештава Информативно-образовно одељење УПЦ. Последњих дана се у другим украјинским манастирима догодило сe неколико монашења. У среду 25. марта митрополит Винице Варсануфије замонашио је неколико сестара у манастиру Свете Тројице у манастиру у Браилову. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то. Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе. Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста – страдање. Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу. За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу. Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%. Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи. Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто. Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу. Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења. Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти. На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености. У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу. Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање. У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом. То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља – да би били у Богу. Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе. У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно. Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину. У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће… …и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима. У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије “ум Христов”. Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима). (нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.) У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи. Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача. Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак. За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот. У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу. Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину. Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању. То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава. Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао…, то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека. Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ. Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога. Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту. Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила. Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију. Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има. Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности. “Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!” (Пс.83/4-4) Извор: Манастир Михољска Превлака

Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у недељу вече, 18. новембра/1. децембра 2019. године, упокојила у Господу дугогодишња настојатељица манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, монахиња Евлалија (крштено име Милена) Тешић. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Свету заупокојену литургију служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у манастиру Дуљево у Паштровићима, гдје је поживјела своје посљедње овоземаљске дане, 3. децембра са почетком у 9 часова. Након Литургије, биће служено монашко опијело, а блаженопочивша мати ће бити сахрањена у монашком гробљу манастира Дуљево. ”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трећег септембра, у женском православном манастиру у Звијеркама (источна Пољска), по благослову поглавара Пољске Православне Цркве – митрополита Варшаве и целе Пољске Саве – организован међународни сусрет православних монаха и монахиња. Сусрет почео је Божанственом Литургијом, коју је служио епископ Супрашла Андреј. Појао је хор из Чернихова (Украјина). После службе почела је конференција, коју је отворио митрополит Сава, причајући о главној теми сусрета Монашки позив и сведочанство вере. Конференцију водио је епископ Андреј. Присуствовали су њој такође архиепископ Бијалистока Јаков, ариепискп Бијелска Григорије, епископ Хајнувке Павле, сви игумани и игумање православних манастира у Пољској, и гости са иностранства. После увода митрополита дошло је време за предавања. Прва била је игумења манастира Хрисопигија на Криту Теоксенија, која причала је о ценобитском типу монашества и св. Порфирију Кавсокаливиту. Друга била је игумења манастира Зимноје у Украјини Стефања. Тема њене презентације била је Како треба да се понаша монах за време подела Православља у Украјини?. Трећа била је игумења манастира Звијерки Анастазија са предавањем Изазови и препреке реализације верности монашеству на примеру манастира Пољске Православне Цркве. Четврта презентација била архимадрита Јосифа из цркве "Ахиропиту" у Салоникама, где пет века назад мученичку смрт понео је св. Антоније Супраски из Пољске. Последни предавач био је јеромонах Пантелејмон из манастира у Супрашлу, који је представио тему Сведочанство православног монаха у савременим условима Пољске Православне Цркве. После предавања било је време за дискусије. Сусрет завршила је вечерња. Извор; превод pouke.org

Са вером у Васкрсење и живот вечни обавештавамо верни народ да се 27. августа 2019. године упокојила у Господу монахиња Минодора (Томић), игуманија манастира Рајиновца. Сахрана ће се обавити сутра, 28. августа 2019. године у 13 часова, у манастиру Рајиновцу. Извор: Инфо служба СПЦ

Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше". Уследио одговор: "Ово је Христово и не одлазимо!" Албанци из Бесе, надомак Мурића, "појачани" сународницима пристиглим са ко зна које стране, провоцирали су у среду монахиње у манастирском комплексу на острву Бешка, на Скадарском језеру. Речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија, да му се јавила игуманија манастира Благовијести мати Фотина и казала да су их напали Шиптари из Скадра, Улциња и неки који живе у Америци, тврдећи да је све то њихово и да припада Албанији, за "Новости" је потврдила и монахиња Варвара. Она је, према традиционалном православном обичају дочекивања гостију, дочекала и ову групу од двадесетак људи, коју је бродићем довезао човек по имену Рамадан или Рамазан, из места Беса надомак Мурића, на обали језера. - Било је међу њима неколико жена и деце. Дочекала сам их са "Добар дан". "Мердита", одговорили су, и додали да су из Албаније. Почели су да снимају, после чега сам их упозорила да за то немају благослов. "Добро, добро", казао је један подругљиво, и наставио да снима, упркос још једном упозорењу. Ја сам овде био и раније, казао је, и поново се мати Фотини обратио подругљивим тоном, питајући чија је манастир светиња. - Српске православне цркве - уследио је одговор. - Никада није била католичка? - наставио је да провоцира човек који је говорио на албанском, док су му речи наше игуманије превођене. - Никада! Црква је окренута према истоку, а католичке богомоље према западу. Остао је без речи - наводи, за "Новости", монахиња Варвара. - А где је она Албанка? - настављао је да провоцира незнанац у напетој атмосфери, мислећи на сестру Стафанију, која је Српкиња из Враке у Албанији. - Ово је све наше! Узећемо вам све, као што смо узели Косово. Биће ово наше, моје - преводила је сестра Стефанија речи побеснелог Албанца. Одговорила му је: - Ово није ни моје ни твоје, већ Христово. - Када ћеш отићи одавде? - обратио јој се поново тај човек. - Када умрем. Такав завет сам дала - казала је монахиња Стефанија. Група туриста из Енглеске, којој је све превођено, била је у шоку, прича за "Новости" монахиња Варвара, која, као и остале сестре, сведочи о новим провокацијама којима су изложене. Наиме, Албанци из Мурића готово свакодневно шенлуче рафалима из аутоматског оружја. Међутим, упркос свему, сестринство наставља са службом Божјом, јер своји су на своме... МОШТИ Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву. Један је од највећих манастира на језеру. Манастир датира из 14. века и чува многе светиње. Састоји се од две цркве, старије посвећене Светом Георгију и млађе, Свете Богородице. Извор: Новости ПОТРЕСНО СВЕДОЧЕЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА БЕШКА: Претили су нам да је све њихово, да ће нам узети као и Косово! | Друштво | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше"...

Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се 8. августа, на празник Свете преподобномученице Параскеве – Петке, упокојила у Господу монахиња Христина (Верица) Нинчић, сестра манастира Ћелија Добрска. Света заупокојена литургија служила се јутрос у манастиру Добрска Ћелија. Сахрана блаженопочивше сестре Христине обавиће се, након монашког опијела које ће се служити у 15 часова, на монашком гробљу манастира у којем се подвизавала последње три деценије свог живота. Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место покоја. Вјечан ти спомен, достоблажена сестро Христино! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у петој недељи по Пасхи Господњој, Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Ова светиња данас је имала имала посебну радост, Митрополит Амфилохије је замонашио Наталију, послушницу ове свете обитељи, која је на монашењу добила име Јелена. Владика Амфилохије је рекао да је Јелена примила ангелски лик и обукла се у све оружје Божије да би била истинска и права Христова невјеста. „Мудра дјева која је припремила своје и кандило и уље – вјеру, и силом Духа Светога се припремила да уђе у ризницу свога женика – Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Господ да је укријепи да оно што је овдје изрекла и обећала оствари и оставарује у све дане свога живота, угледајући се на све свете подвижнице, од мученице Текле па до преподобне матере наше Јелене, до Свете Фотине и Свете великомученице Гликерије које прослављамо данас“, рекао је послије монашења Митрополит. У току Литургије, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, Митрополит Амфилохије је казао да је Господ, иако Јевреји у то вријеме нијесу разговарали са Самарјанима, тражио од Самарјанке – Фотине воду да пије, што је и њу зачудило. Господ говори Самарјанки о води живој и она тражи воду од које никада неће ожедњети. Митрополит је појаснио да је Господ открио сав њен живот, шта је радила и чинила, а и она је, такође, открила да је и код Самарјана била сачувана вјера да ће доћи Месија избавитељ свијета. Чула је и повјеровала да је Он обећани Спаситељ. Владика је нагласио да је жена мироносица Фотина уписана у књигу живота, у памћење Цркве Божије, као она која је почела да свједочи Господа пред Самарјанима и на њену ријеч су се они сабрали око Господа. „Она свједочи Господа кроз сву историју до наших времена, и њено име су примиле многе душе жедне те воде живота. Међу њима је и наша мати Фотина, игуманија манастира Бешка, која је примила постриг монашки прије 30 година. Ево Господ је призвао да служи Господу у овој дрвеној светињи и да се преко ње и сестринства, обнавља сјећање и памћење на ону која је основала ову светињу – Свету Јелену.“ Владика је истакао да се поред Самарјанке данас сјећамо, и преко овог новог монашења, и Свете матере наше Јелене утемељитељке манастира Бешка. Њене мошти почивају у светињи, сијају, зраче и подсјећају на њеног оца Светога великомученика Лазара Косовског, њену мајку Евгенију – царицу Милицу, брата Светога Стефана и сестру Оливеру, која се жртвовала за спасење народа свога и овдје нашла под старе дане свога покоја. Подсјетивши да се данас сјећамо велике и дивне мученице Христове Свете Гликерије која је такође свој живот подарила Господу на дар, Митрополит је казао да је и мати Гликерија, игуманија манастира Ћелија, као дјевојчица од 12 година дошла у ћелијску светињу, а сад је прешла 80. годину и остала вјерна служитељка светињи Божијој Светих Архангела гдје је провела свој живот са великим светитељем нашега доба, Св. Јустином Ћелијским. Високопреосвећни је казао да је ово мјесто чудесно, као и личности које прослављамо. Помолио се да Господ молитвама Свете Фотине укријепи и нашу мати Фотину и мати Гликерију да до последњега свога издисаја служе Христу Богу, као и новопострижену монахињу Јелену да се и она напаја живом водом – науком Христовом, да ходи тим путем који је једини пут којим ходе истински људи на земљи а који је сам Господ. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач поводом имендана мати Фотине, која је, како се присјетио, крштена 1984. године у Ћелијама у Храму Светога Јована Златоустога, кренула овим Божијим путем и монахиња је скоро 30 година. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је мати Фотини пожелио мнагаја и благаја љета и благослов Божији да настави ово свето дијело, служење Господу како је започела већ од дана свога крштења. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Слатко је ћутати. Чини ми се да сам њива што под снегом снива, да сам у земљи скривено зрно жита. Не тиче ме се шта се у свету збива, ни ко за чим у животу хита. Не знам пролазе ли векови или минути. Нити ми се шта пита, нити саопштава. Добро ми је као стени што у мраку ћути, као коме ко под травом спава. Сада ми сасвим друкчије изгледа све што је међу људима било, и нечије речи и нечија рука бледа, и сто за којим се смејало и пило. Самилосно сад гледам, као из раја, кроз ћелијска мутна стакла, људске жудње и грехе без краја и све чега сам се некад срцем такла. И ништа више немам да кажем коме, и што бих чути могла, за мене није. Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе, да сам њива изнад које ветар вије.

Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хришћанство не затвара жену у кућу. Свете жене су се прославиле у многим различитим улогама и околностима. Али, најбољи дечији психолози се слажу са Црквом да родитељи имају различите улоге. Модел који препоручује библијско и светоотачко мишљење дефинише да је улога мајке важнија од свега другог што она ради, док је одговорност оца да заради за живот породице. Овом задатку он треба да посвети више времена и снаге. Овакав породични систем тесно је повезан са биолошким везама између мајке и деце. Не кажем да "Црква забрањује мајкама да раде ван куће". Кажем да треба да стави испред себе своју децу, као што треба да учини и отац. Такође треба да стави одржавање дома и атмосфеере у њему испред зарађивања новца. Тако исто и отац, али неко треба да заради новац, а он је први избор, ако је то изводљиво. Проблем је у томе што наше друштво сматра да су улоге родитеља заменљиве, а то отвара дилеме за мајке које друштво није предвидело. Свети идеал мајке је угрожен јер се бити мајка више не сматра важнијим од каријере или финансијских потреба породице. Брига о деци постаје све више институционализована. Пред жену су стављени неправедни захтеви, јер она није стварно у могућности да направи слободан избор између мајчинства и каријере. На напуштање каријере се не гледа афирмативно – то је штета и жртва. Овакав став такође има и педагошке последице – деца су приморана да се осећају лоше што својим постојањем "некога угрожавају". Избор начина живота у позападњаченим културама је још више сужен економским факторима, као што су цене станова – за живот породице неопходне су две плате. Хришћани који не живе у идеалном друштвеном систему још увек могу да покушају да се боре за вредности у сопственом животу, у шта спада и однос са светом ван куће. Иако и као домаћица и као мајка, жена сарађује са другима, мајчинство захтева снагу и време, посебно док су деца предшколског узраста. Ову чињеницу млади парови који се припремају за брак морају узети у обзир. Деци је неопходна мајка чије се присуство подразумева, тако да све што се дешава – укључујући и време без комуникације – долази природно као део дана. (Седмогодишња девојчица ми је поверила озбиљан проблем. Предложила сам јој да то каже мајци, а она је одговорила: "Нисам јој рекла јер је увек тако уморна када дође кући".) Не зове се случајно језик којим говоримо – матерњи језик. Молитвено присуство мајке у кући је од непроценљивог и животног значаја, чак и када су деца у школи или довољно одрасла да могу да остану сама код куће. Мајка мора да зарађује новац ван куће, било зато што новац који отац зарађује не подмирује потребе породице, било због њених личних душевних потреба или из других разлога. Уједно, са пажљивим и молитвеним дефинисањем приоритета, мора да пази да не падне у неку од следећих замки: 1) да мисли да је неопходно да ради пуно радно време или због зараде или због одмора од деце. Њен циљ је минимум одсуства, а не максимум; 2) да упадне у зачарани круг (мој пример је заснован на стварним догађајима и људима): њена плата је "неопходна" да би се платио ауто којим иде на посао или дадиља док је она на послу, или да би се платило летовање које је свима потребно јер су оба родитеља изложена стресту на послу...; 3) прихватање идеје овога света (или рекламних агенција) да породица мора да купује; 4) веровање да "квалитетно време" са децом може да се уклопи у њен распоред часова. Извор: Саборна Црква у Београду

Упокојила се у Господу монахиња Магдалина (Божовић) 13. Март 2018 - 15:51 Дан након Крстопоклоне недеље Великог поста, 12. марта 2018. године, уснула је у Господу сестра Магдалина, монахиња манастира Драче, која је готово четири деценије свог служења у Цркви провела на послушању у двору Епископа шумадијских у Крагујевцу. Монахиња Магдалина биће сахрањена 14. марта 2018. године у манастиру Драчи након Пређесвећене Литургије и опела које ће служити Његово Преосвештенство Епископ шимадијски г. Јован. Литургија почиње у 9 часова, а опело у 10,30 часова. Сестра Магдалина, у миру Милијана Божовић, рођена је, од оца Тикомира и мајке Новке, 14. новембра 1948. године у Бијелом Брду код Рудог. Замонашена је, по чину расе и камилавке, од стране Епископа шумадијског Валеријана 7. јула (на Ивањдан) 1971. године у манастиру Драчи. У овом манастиру малу схиму прима 21. маја 2009. године од Епископа шумадијског г. Јована. Велики део свог подвижничког живота, од 1979. године, провела је, по благослову и као послушање, старајући се о организацији живота у Владичанском дору у Крагујевцу. Њена заслуга за унапређење црквеног живота у Шумадијској епархији је немерљива, јер је у многим пословима била први сарадник блаженопочившег владике Саве (Вуковића), Епископа шумадијског од 1977. до 2001. године, и владике Јована (Младеновића), Епископа шумадијског од 2002. године до данас. Светлошћу свога лица, Христе, као сажаљиви озари пресељену, насели је на месту зеленила, на водама свога чистог и божанског покоја, у жељеном наручју праоца Аврама, где се често јавља твоја светлост и извиру извори честитости, где ликују хорови праведника и јасно се радују због твоје доброте. У ове сврстај своју служитељку и укажи јој велику милост... Браћо моја духовна и другови у подвижништву, немојте ме заборавити када се Господу молите, него гледајући мој гроб сетите се моје љубави и молите Христа да мој дух сврста са праведницима. Извор: Епархија шумадијска