Претражи Живе Речи Утехе

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

Његова Светост Патријарх је началствовао светом Литургијом у Саборном храму у Пожаревцу уз саслужење преосвећене господе епископа браничевског Игнатија и хвостанског Јустина, као и архимандрита Прокопија из Антиохијске Патријаршије и многобројног свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. У наставку доносимо беседу Његове Светости у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас у другу недељу поста, која је посвећена великом оцу и учитељу Цркве Светом Григорију Палами, испуњен сам радошћу великом због тога што ме је Бог удостојио да заједно са вама упућујем молитве Господу и Спаситељу нашем и што ме је благословио да дођем у град Пожаревац, у древну Браничевску епархију која је најпре носила назив Виминацијумска. Епархија браничевска је испуњена многим светињама и представља место где су многи угодници и светитељи Божји налазили место за свој подвиг и где су благодаћу Божјом преображавајући себе преображавали и све око себе до мере да их је Господ прославио и прославља до данас, а тако ће бити до краја света и века. Прослављајући њих Господ је учинио да многи људи са свих страна не само знају за славу ове Епархије и верног народа њеног, него долазе често и да траже утеху у светима Божјим, али и утеху у заједници са вама и у вашим молитвама. Ми смо данас чули одломак из Марковог Јеванђеља који говори о исцељењу узетог у Капернауму. Капернаум је град у Палестини, у Галилеји. Палестинска земља, земља у којој је живео изабрани народ, делила се на два дела: једно је била Галилеја, а друго Јудеја. Капернаум је био град поред кога је пролазио велики пут који је спајао Месопотамију са Египтом и у исто време чвориште кроз које су пролазили многи људи, војници, трговци, робови... Отуда је Господ често боравио у том граду и у тим крајевима, јер је имао прилику да проповеда свим људима независно од тога ком народу припадају. Већ ту је показао да су сви позвани да дођу у познање истине и да су сви по љубави Његовој Његова деца. У јеванђељској причи имамо једну потресну слику: болестан је један човек, много се народа окупило око Господа и куће у којој борави болесник. Иако је позван да уђе у кућу, Господ не може да уђе због мноштва људи. Тада пријатељи тог одузетог, болесног, скидају кров и износе болесника на носилима, приносе га код ногу Христових и моле Христа, моле Господа, да га исцели. Из саме приче се види да одузети не само да је био болестан од телесних болести, него по својој прилици ни духовно није био сасвим здрав. Штавише, може бити да није имао ни вере или да је та вера била веома слаба. Може бити да се она поколебала због телесне болести, али може бити и обрнуто, јер човек је један и јединствен. Никада не болује само једна страна његове пројаве, његове манифестације, једна страна његовог бића. Увек је болестан читав човек, јер је човек један и јединствен, јединствена личност. Следе речи Христове: Узми кревет свој и иди, опроштају ти се греси твоји. По својој прилици Господ препознаје да је овај човек, пре свега, био духовно болестан, а онда се та унутрашња духовна болест рефлектовала и на његову спољашњу страну, на његову телесну страну. Зато је највероватније и да сам тај човек није имао ни жељу да се обрати Исусу и да тражи помоћ. Међутим, то је једна од димензија поруке овога Јеванђеља, Његови пријатељи, његова браћа, имали су веру у Исуса, веру у Господа, у благодат Божју. Имали су поверење у љубав Божју. Они су узели тог свог пријатеља, четворица од њих, и донели га код ногу Христових и замолили га да Господ љубављу и милосрђем својим исцели тог болесника. О чуда, браћо и сестре! Не вером, не ни молитвама, не и поверењем тог болесника, него вером његових пријатеља, његове браће, вером друге четворице, дешава се исцељење! Вера, браћо и сестре, није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека. Вера је увек вера заједнице. Вера је вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална, индивидуална, онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац, он се одваја од других, а то заправо и значи јеретик - бити погрешан, одвојити се од других. Вера четворице, вера заједнице, вера Цркве јесте вера која има снагу, јесте вера која није само због себе, већ је вера за спасење читавог света. Када бисмо ми спознали ту истину, а онда и читавим бићем трудили се да наша вера буде не само вера због нас него и због других, када бисмо учинили све да то буде вера заједнице, Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја и код других, да би било много мање промашаја и на другим местима. Није проблем у томе да ли постоје људи који не верују - пала људска природа на то нам указује, много је таквих у свим временима и на сваком месту - него је основно питање за нас каква је вера наша. Да ли је то вера и наше породице и наше Цркве? Да ли родитељ вером својом, преображавајући себе, верује из љубави и у спасење свог ближњег, своје породице, свог комшије, чак и свога непријатеља? Није, браћо и сестре, чудо вере како се види у овом Јеванђељу, пре свега, телесно исцелење, него је чудо преображај који вером долази. Вера, браћо и сестре, није ништа друго него наше учествовање у животу Цркве, у животу вере, што заправо показује и пројављује и наше учешће на светој Литургији. То је Црква и то је вера Цркве. Нека би Господ дао да наше молитве не буду израз наше вере која има везе само са нама, да то не буде, како се то каже, религијска Црква, једна проста обична емоција која повезује нас са нама и нас ставља у центар своје пажње и молитве, него да то буде вера која нас повезује са нашим ближњима и са Господом. Из те везе и тог односа и општења са Господом међусобно општимо као једно тело, један ум и једно срце. Радујем се, још једанпут кажем, што сам овде са вама и сигуран сам да ћемо се много пута виђати овде у светој Епархији браничевској по благослову и љубави вашег Епископа и да ћемо увек бити - и онда када се не видимо лицем к лицу - у заједници једне вере, једне молитве, у светој Литургији и да ћемо се много дубље, много интензивније, у љубави и у једној вери увек сусретати, чак и онда када нисмо једни поред других. Нека вас све Господ благослови! Епархијске вести Патријарх |

”Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав”, рекао је Патријарх Порфирије на Недјељу слијепог у Загребу. У Пету недјељу по Пасхи, недјељу слијепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост патријарх српски Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Патријарху је саслуживало свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан. Поглавар Српске цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу бесједом након прочитаног јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: ”ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи”. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је ”свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога.” Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увијек проузрокована личним или гријехом нечијих предака. Примјер за то налазимо управо у прочитаном јеванђељу у ком Господ каже да је човјек био слијеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божија, односно да би том који је слијеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид. Његова Светост је истакао да ”колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи” али и да ”постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом”. ”Свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божијег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали”, казао је Патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је са свештенством данас у недјељу Светих богоотаца Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Преосвећени владика Јоаникије је сабране вјернике поучио ријечима литургијске проповиједи, подсјећајући да је Богомладенац – Спаситељ свијета сишао с неба као Син Божји, примивши људску природу ради нас и нашега спасења. Иако цар над царевима и господар над господарима, Христос се није родио у царској палати, него у мрачној витлејемској пећини, која је била претворена у шталу, положен у сточним јаслама на слами. Тиме је, како је казао владика, показао дубину свога смирења и снисхођења палом човјеку. “Својим силаском у овај свијет показао је крајње снисхођење према нама и нашим и гријесима, не гнушајући се палог потомка Адамовог и палог човјечанства, да би нас очистио од гријеха и обновио нашу природу. Да би нас просвјетио и учинио новим народом, синовима и кћерима Божјим, и утврдио међу нама заједништво, да нас све приведе ка Богу и Оцу и обрадује својим небеским радостима и обнови својим божанским новинама”, бесједио је владика. Рођење Христово је, као што су многи Свети оци примјетили, најчудеснији догађај послије стварања свијета. Њиме се, како је оцијенио владика, испуњава божански план о овоме свијету јер је Бог у својој премудрости и љубави још прије постања свијета, хтио да пошаље Сина свога у овај свијет да се јави као богочовјек: “Да се сједини са нама да би нас присајединио Оцу своме небескоме, да би нам даровао слободу да се као дјеца Божија обраћамо Богу живоме, молитвом и разговором са Богом: Оче наш који си на небесима…” Нагласио је да се преко 2.000 година благодаћу Христа Богомладенца обнавља лице земље, обнавља се и освећује род људски: “Већ су милиони и милиони Светих заблистали својим врлинама, својом вјером, а многи од њих су своју вјеру у Христа Богомладенца посвједочили својом мученичком крвљу, нарочито свештеници и монаси”, истакао је Преосвећени владика. Учесници овог дивног сабрања имали су данас велику благодат и посебан дар јер су заједничком молитвом учествовали у рукоположењу новог свештеника Крста Пламенца и новог ђакона Дејана Томовића. “Велики је то благослов за овај храм и овај град. И свима нама данас који смо узели учешћа у овом светом чину је велика радост јер је Господ испослао, и на једнога и на другога, благодат Духа Светога и даровао им силу и снагу да служе Светом олтару Божијем у све дане њиховога живота. Они ће Божијим устројством и молитвама Светих да осјете радост свештеничке службе и тај узвишени позив и служба ће да их кријепи у све дане њиховога живота”, говорио је Епископ Јоаникије. Ипак, по његовим ријечима, млади свештеници треба да знају колико је ова служба свијетла и узвишена, толико је тешка и тражи много истрајности и чврстине карактера. Упутио их је да се то добија молитвом и постом, истрајним служењем Богу и својој Цркви: “Нека их Господ укријепи да не посустану никада, посебно када дођу тешки моменти, као што обично долазе у животу свакога свештеника због разних животних околности, искушења, спољашњих и унутрашњих, да тада буду чврсти, као што Његош каже: У добру је лако добар бити на муци се познају јунаци.” Да није било тога етоса и морала не бисмо ни своју вјеру сачували кроз сву нашу прошлост, и не би многи од наших предака засијали врлинама и јавили се као Свети послије свога упокојења, нити бисмо могли сачувати светиње и одбранити их, поручио је Његово преосвештенство и додао: ” Ево, иако се нијесмо надали да ћемо у 21. вијеку бити принуђени да бранимо и своју вјеру и своје светиње од наше бивше власти, видјели смо шта нас је сналазило за протеклих годину и по дана. Али прорадило је у души нашега народа насљеђе од светих наших предака, који су животе своје полагали и главе давали, крв своју проливали за вјеру и светиње, за име, част и образ и себе и своје породице и свога народа.” Осврнуо се Епископ будимљанско-никшићки и на литије које су се претвориле у највеће свечаности у нашем народу. Изнова смо у свим тим догађајима, нагласио је, почели да читамо Горски вијенац и оцијенио да ови млади свештеници узимају свој крст, да служе Богу и народу, а гдје има жеље и воље “тамо ће и Бог додати своју благодат и милост, и укријепити нове свештенослужитеље”. “Само они да не посустану и да буду вјерни својој Цркви и да истрајно са смирењем носе свој свештенички крст па ће их Господ изобилно благословити и обдарити, дати им и мудрости и знања, ријечи и храбрости, и сваке друге способности, да ову свету службу врше часно и достојно, као што и приличи свештеничком чину. Нек им је са Божјим благословом, нека их радује ова света служба и Божија милост и благодат у све дане њиховога живота. Нека их радује сваки Божић, и сваки Васкрс, и сваки празник, и свака недеља, и свака света служба, у све дане њиховога живота. Амин, Боже дај. Мир Божији – Христос се роди”, поздравио је сабране Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе, учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега. „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом. Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији. „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство, опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство. Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу. „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска