Претражи Живе Речи Утехе

Са Портала „Компас‟ доносимо интервју са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (Вранишковским). Разговор је вођен поводом избора новог поглавара Српске Православне Цркве и заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ на ком се говорило о питању македонског раскола. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован налази се на челу Православне Охридске Архиепископије, самосталне цркве која је у јединству са СПЦ и, преко ње, са целим Православљем. Године 1967. у тадашњој СР Македонији је дошло до црквеног раскола по налогу комунистичких власти. Неканонска Македонска православна црква до данас није призната од СПЦ и осталих православних цркава. Будући једина призната црква, Православна Охридска Архиепископија настоји да се избори са политичким притисцима, терором и прогоном, што је кулминирало затварањем Архиепископа охридског г. Јована 2005. године и рушењем манастира. Разлог за то је била његова одлука да се, са својим свештенством и монаштвом, врати у канонски поредак СПЦ. *Од почетка 2021. године у Српској Православној Цркви су се догодиле важне промене: изабран је нови поглавар Његова Светост Патријарх Порфирије, а на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора изабрани су нови епископи и попуњено неколико упражњених епархија. Да ли примећујете неке суштинске промене у нашој помесној Цркви од избора новог поглавара и како се на избор Патријарха Порфирија гледа у Северној Македонији? Црква постоји више од 2000 година и за све то време она се мења у својој непроменљивости. Непроменљиво је оно што нам је предато од самог Сина Божијег, Богочовека Христа, Који је управо ради тога дошао међу људе да нам покаже разлику између променљивог и непроменљивог, између временог и вечног. Непроменљиво је исто тако учење које је Црква примила од светих апостола као од директних ученика Христових. Исто тако, непроменљиво је учење Васељенских Сабора који су одржавани кроз горенаведени дуги период постојања Цркве. Али, начин организације Цркве кроз векове је променљив и он није условљен тиме да буде непроменљив. Тако да, свако време носи своје изазове, а Црква – не мењајући своју суштину, јер управо је она „со земље” – мења своје приступе међусобног општења. Патријарх српски г.г. Порфирије, наравно да је донео неке конструктивне промене које одговарају како његовом богатом духовном искуству, тако и његовом образовању, али колико се може приметити из неколико његових интервјуа које је дао за ово кратко време, од како је интронизован за српског Патријарха, нити је променио, нити има намеру да мења оно о чему смо рекли да треба да остане непроменљиво у Цркви. Е, то што Патријарх не жели да се упушта у промене непроменљивог, није добро примљено ни од расколничке јерархије, ни од власти у Републици Северној Македонији. Њима би се допао Патријарх који би био вољан да мења црквени поредак и да се сагласи са црквеним пучем који су они направили 1967. г. и који их је коштао раскола не само са Српском Православном Црквом, него и са свим православним Црквама. *У свом првом интервјуу за Радио-телевизију Србије, Свјатејши Патријарх Порфирије je, позвавши се на изреку која каже да неће бити нових ствари али ће бити нових начина, истакао важност решавања проблема раскола у СПЦ. МПЦ је у расколу од 1967. године, а Ви сте једини архијереј који се вратио у канонско јединство са својим свештенством, монаштвом и верницима након Нишког договора из 2002. године. Да ли је раскол у Северној Македонији био на дневном реду недавног заседања Светог Архијерејског Сабора и какав је то „нови начин“, односно приступ решавању овог проблема, који је споменуо Свјатејши Патријарх Порфирије? Заиста сам био једини архијереј који је из тзв. Македонске Православне Цркве приступио у канонско јединство са Српском Православном Црквом, али од тада рукоположена су још тројица канонски изабраних Епископа са којима сачињавамо Свети Архијерејски Синод аутономне Православне Охридске Архиепископије. Сви они учествују при избору Патријарха српског и он је Патријарх свих нас у аутономној Цркви у Северној Македонији. Тако да је корисно за све нас, али особито за читаву Православну Цркву да се коначно реши раскол са јерархиром тзв. МПЦ. То је показао не само Његова Светост Патријарх српски г.г. Порфирије у својим интервјуима, него после нашег уводног излагања и сви присутни на Сабору архијереји СПЦ. Једногласно је била донесена одлука о наставку дијалога са тзв. МПЦ који никад и није био прекинут, једино што ради измишљених и противправних судских прогона од стране МПЦ и државних власти Северне Македоније усмерених на архијереје, неколико свештеника и неколико верника Православне Охридске Архиепископије, он је био замрзнут. Сада, када су званично престали ти судски прогони, дијалог би могао да се настави и за то постоји одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Сваки дијалог подразумева нове начине и нове приступе о коме је говорио Патријарх, који је у томе врло искусан живећи дуго времена у средини у којој спремност за дијалог јесте неопходна за утврђење у хришћанским вредностима. *За билатералне односе између Србије и Северне Македоније се каже да нема отворених политичких питања, али се питање расколничке МПЦ углавном сматра политичким колико и црквеним. То потврђује и политички прогон Вашег Блаженства и канонске Православне Охридске Архиепископије. Да ли раскол сматрате превасходно политичким или канонско-црквеним питањем и да ли он икада може бити превладан уколико за то не буде постојала политичка воља? Раскол је црквени зато што је направљен и постоји супротно православној еклисиологији и канонском праву. Политички је зато што је био подстакнут и тренутно још егзистира углавном из политичких разлога. Док постоје ти разлози, не очекујем да се може раскол превазићи. Још од времена комунистичких структура усвојен је став у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији, садашњој Републици Северној Македонији, да свака држава са доминантним православним становништвом мора имати своју аутокефалну православну Цркву. Наравно да је то погрешно, јер Црква није ограничена границама државе. На територији једне државе канонску јурисдикцију може да има више Цркава, као што је тренутно у Елади, где поред аутокефалне Православне Цркве Еладе, јурисдикцију на Криту има Архиепископија Крита која је у саставу Константинопољске Патријаршије као полуаутономна Црква. Али, тај еклисиолошки неисправан став још је заступљен од полицијских структура у Р. Северној Македонији, које не допуштају Цркви на тој територији да о питањима организације решава самостално, и чине да питање постане више политичко него црквено. Тако да не бих могао да кажем да нису у праву они који сматрају да МПЦ неће моћи сама да решава проблем раскола док се о решењу не сагласе политичари, али пре свега стара полицијска структура која, нажалост, још управља у Северној Македонији. *Митрополит расколничке МПЦ Петар је једном приликом рекао да сте Ви главна препрека преговорима између МПЦ и СПЦ. Како тумачите ову изјаву: да ли МПЦ препреку види у Вама као личности, у самом постојању канонског охридског Архиепископа или у оба? Исто и ја мислим, да сам препрека у томе да МПЦ схвати реалност постојања Православне Охридске Архиепископије. Препрека им је наравно и моја личност, јер их њихова савест оптужује колико нељудски, лажући и клеветајући су ме гонили. Како да изађу пред мене и да ме погледају у лице, а да им савест остане мирна – не само због онога што су радили мени, већ и другим епископима, неким свештеницима и неким верницима ПОА? Што се тиче нас, који смо били безразложно гоњени, трудимо се да опростимо, јер је таква порука Еванђеља. Колико у томе успевамо видеће се у будућности, али од тога колико су они спремни да се покају за то што су нас неправедно гонили видеће се да ли ће прихватити пружену руку за наставак дијалога о њиховом канонском статусу. *У својој књизи „Слобода у затвору“ бележите речи које сте изговорили на једном од првих саслушања. Рекли сте да ће доћи тренутак када ће помесне Цркве схватити погубност националних одредница у својим именима. Да ли би промена имена Српске Православне Цркве у древно име Пећка Патријаршија помогла да се реши проблем раскола и етнофилетизма? Српска Православна Црква носи и древно име Пећке Патријаршије. Српски Патријарх је прво архиепископ пећки. Сматрам да би било врло тешко да се неке од помесних православних Цркава одрекну националних одредница, што наравно није немогуће, поготово зато што је то еклисиолошки потпуно исправно. *Ако се у будућности не буде повећавао број верника у Православној Охридској Архиепископији, а смањивао у расколничкој МПЦ, да ли би то могло да утиче на потенцијално признање расколничке МПЦ од стране Васељенске Патријаршије и других помесних Цркава? После признавања аутокефалије Православној Цркви у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије не усуђујем се ништа више да предвиђам. Нисам претпостављао да ће то Константинопољска Патријаршија једностраним актом урадити, јер сам предвиђао колики ће то неред у православној Цркви донети, али се ипак такво признање догодило. Ако се Васељенска Патријаршија удружи са неким факторима који раде на разбијању јединства међу православнима неће бити чудно да се и признање расколника у Р. Северној Македонији догоди. Ако Васељенска Патријаршија превиди Томос који је потписан од стране Васељенског Патријарха 1922. г., а којим је територија садашње Р. Северне Македоније јурисдикционо одступљена СПЦ, ако Васељенска Патријаршија сматра да и у 21. веку треба да буде једина, која и без сагласности са другим Црквама додељује аутокефалије, онда, спремајмо се за још већи неред у Православној Цркви. Разговор водио: Милан Веселица

Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић позвао је вјернике да молитвено учествују у тајни избора новог предстојатеља наше Митрополије. Он је засиједање Светог архијерејског сабора упоредио са празничним слављем. „Празник Цркве је увијек када се учитељи и апостоли Цркве сакупе на једном мјесту вођени Духом Светим“, рекао је отац Борис и додао да је један од таквих Сабора и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на којем ће бити изабран нови архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски. Прота Борис, који је и професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе, истиче да дан када се бира нови митрополит није обичан за нас у Црној Гори јер се овдје име Христово призива од првих вјекова. „Од Светога Саве, који је основао Зетску епископију, све до данас у том ходу од 800 година сваки нови епископ и митрополит је нови год Христовог храста који се грана над овом земљом“, нагласио је свештеник Брајовић. Оцијенио је да избор новог митрополита није просто попуњавање празнине која је настала одласком блаженоупокојеног владике Амфилохија. „Наш Митрополит Амфилохије се не може замијенити и зато је његово мјесто у Небеском царству“, поручио је отац Борис, истичући да тај осјећај носимо у себи и то знамо. Позвао је све вјернике „да се помолимо, да се Духу Светом поклонимо, да и овај нови год у дрвету наше Митрополије буде достојан светих претходника“. „Митрополит и Митрополија, двије су ријечи које звуче тако посебно у Црној Гори“, наглашава прота Брајовић „зато што су сви митрополити били свједоци оног чуда Божијег којим се Дух Свети оваплоћује у једном времену и једној земљи“. Протојереј-ставрофор др Борис Брајовић је на крају узнио молитву да нас Бог помилује да добијемо ону личност којој доликује да сједи у столици Светог Петра Цетињског. о. Павле Божовић Отац Борис Брајовић: Са новим Митрополитом стабло Христовог храста у Црној Гори добиће нови год | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић...

На празник Рођења Господа нашег Исуса Христа доносимо видео запис Божићног разговора са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом дабробосанским и мјестобљуститељем патријарашког трона г. Хризостомом. Разговор је реализован у оквиру програма Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије у емисији “Док анђели спавају”, говори о првом сусрету са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским г. др Амфилохијем на Теолошком факултету у Београду. Повезан садржај: Док анђели спавају: Божићне поруке митрополита Порфирија (први део) Међу одговорима Митрополит Порфирије је подијелио и своје сјећање на блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, свог професора, и о првом сусретом са њим, на предавању на Теолошком факултету у Београду, и колико је то утицало на њега и његов живот. Марина Рајевић Савић: “Шта је у вама пробудило веру у Христа?” Митрополит Порфирије – “Кад гледам уназад, не знам колико могу тачно да проценим, али чини ми се, глад. Ја сам некако од најранијег детињства имао респект, фасцинацију пред Тајном. И иако, као и сва деца у време кад сам ја одрастао, или огромна већина деце, нису имали, па нисам ни ја имао много контаката са црквом, ипак у Чуругу, у месту где сам одрастао где постоји велелепан храм са предивним иконостасом Ђорђа Крстића, са великим звоном, које је било до недавно највеће звоно у свим српским црквама. Код нас су у Чуругу говорили да у Новом Саду почиње литургија кад зазвони звоно у Чуругу. Да се толико далеко чује, а Чуруг је неких тридесет и нешто километара далеко од Новог Сада. Дакле, нисам имао неки контакт са црквом, али имао сам стални доживљај Тајне. И ваљда у том пубертетском узрасту, су се многа питања интезивирала и негде кад сам био у војсци, то је дакле, први пут кад сам се одвојио од родитељског дома, осећао сам стално ако тако могу да кажем неку врсту глади. Немојте замерити што чу рећи, ишле су ми многе ствари од руке, и кад постигнем то што сам желео, осећао сам да ми то не само није довољно, него да остаје некаква празнина. Дакле, и кад сам изишао из војске био сам се уписао на археологију, и један младић из Чуруга је студирао теологију, отац Бранко Ћурчин. Он је сад свештеник у Новом Саду, и врло је активан у помоћи онима који су се уплели у мреже дроге. Ми смо заједно покренули пројекат “Земља живих”. Негде пет кућа смо организовали у којима данас у четири од њих бораве младићи, који су имали и имају тај проблем, у једној бораве девојке, и он је највише од свих посвећен тој теми. Дакле, он је студирао теологију и посјећивао сам га неколико пута тамо. И одједанпут сам помислио, ајде поред археологије, можда бих могао да пратим мало предавања на Теолошком факултету. И сећам се, у једном тренутку сам био на предавању Митрополита Амфилохија. Ја не знам шта се ту десило, али после тог предавања, ја сам осетио да је то то што је мени потребно. Да, та глад, коју непрестано препознајемо, а која се споља не види, није могао нико да примети шта се дешава у мени. Имао сам, да кажем неку нормалну животну динамику, и само се сећам, да када се то предавање завршило, ја сам осетио просто неки глас у себи који ми је рекао, “ти мораш да упишеш овај факултет”! И заправо тада је све почело…” Приредио: Проф. Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре Извор: Радио Светигора

У интервјуу за Православље, новине Српске Патријаршије, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, је истакао: -У речима патријарха Иринеја увек се осећала подршка Украјинској Православној Цркви и Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Поводом блаженог уснућа Патријарха српског г. Иринеја, многи поглавари и представници помесних Православних Цркава упутили су речи саучешћа Српској Православној Цркви и српском народу. Из Украјине је било упућено чак два писма саучешћа. Међу првима се огласио „митрополит” Епифаније, поглавар расколничке организације Православне Цркве Украјине, формиране почетком 2018. године. Његово саучешће, које су пренели многи српски медији позивајући се на саопштење амбасаде Украјине у Београду, јесте акт којим се прижељкује да нови поглавар Српске Цркве буде више наклоњен њима. Потом је уследило писмо саучешћа поглавара канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, у којем се високо цени лични допринос патријарха Иринеја у очувању православног јединства и подршка канонске Цркве у Украјини. Како би покушали да одвојимо „жито од кукоља” (Mт. 13:24-30) и укажемо ко су истинити служитељи Христови, а ко вукови у овчијем руну (Мт. 7:15), почињемо циклус разговора са представницима канонске Украјинске Православне Цркве о њиховом животу и делатности у Украјини, и потешкоћама са којима се суочавају. Први саговорник је Митрополит Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, са којим смо разговарали у Кијево-печерској лаври. *Ваше Високопреосвештенство, Ви сте једини представник из помесних православних цркава који је молитвено испратио и митрополита црногорско-приморског Амфилохија и патријарха српског Иринеја на вечни покој. Вратимо се најпре у Подгорицу. Да ли је то била Ваша прва посета Црној Гори? – Није то била моја прва посета Црној Гори. Пре отприлике три године, на празник Светог Василија Острошког, имао сам прилику да саслужујем са архијерејима Српске Православне Цркве у предивном манастиру Острог и да упијем ту духовну снагу верног народа. Пореклом сам из Закарпатске области, где су људи и после атеистичког совјетског периода сачували веру, а наши храмови су препуни. Међутим, онда сам видео да је цела планина пуна људи, да је скоро немогуће проћи од великог броја, углавном младих људи, који су тамо и спавали чак на поду. Величанствен је био тај „мравињак” православног народа, поновићу, углавном младих, између 17 и 25 година, мада је било и осталих узраста. Затим смо узели учешће у литији у Никшићу. То је такође био задивљујуће искуство општења за јерарсима, свештенством и верним народом. Тада сам и осетио снагу вере православних хришћана у Црној Гори. Боравио сам тамо после још неколико, минимум једном годишње. Прошле године сам по позиву покојног владике Амфилохија био на његовој слави. Тог дана смо служили у цетињском манастиру и тада сам по први пут видео шта је слава. Код нас је традиција мало другачија, ми славимо имендан, свог небеског покровитеља, а у Српској Цркви то је прослава покровитеља целог рода. Био сам задивљен видевши како је владика Амфилохије, иако већ у зрелијим годинама, цео дан био на ногама, примао честитке. Био је тако опуштен у разговору са народом. Колико разумем, свако ко је имао жељу и могућност прилазио је до владике и о нечему причао. После отприлике два сата проведених с владиком, отишао сам да се спакујем за одлазак. Када сам се после два-три сата вратио да се поздравимо, владика је и даље био на ногама у окружењу већ других људи. Био сам фасциниран како све то издржава, а после су ми рекли да се то тако одужи током целе недеље. Зато је за мене однос са православним људима у Црној Гори и Србији веома важно искуство и духовног јединства и перцепција те традиције, коју чува верни народ веран својој Цркви и својим православним јерарсима. *У једном интервјуу, после сахране у Подгорици, рекли сте, да је „митрополит Амфилохије свети човек” и да је то „огроман губитак за људе у Црној Гори”. А за Вас лично, Владико, ко је био владика Амфилохије – Митрополит, отац или брат у Христу? – Наравно, сви смо ми браћа у Христу, и ако говоримо са канонске тачке гледишта, ми смо служитељи пред Престолом Божјим, јерарси Православне Саборне Цркве. Узимајући у обзир однос наших година, он је духовни отац. И не само по узрасту, већ по духовном искуству које је поседовао владика Амфилохије. Ја сам о владици први пут чуо још док сам био студент. Знали смо да у Србији постоје три јерарха, иманентних богослова, међу којима је био и владика Амфилохије. Тада смо покушавали да нађемо његове радове у мери у којој је то било могуће, јер је још увек био совјетски период. Али, ипак је информација о томе стизала и у духовне школе. Од тада је прошло више од 30 година и наравно да се за то време Владика још више испунио духовном снагом, снагом речи, не теоретске, не апстрактне, већ речи која произилази из духовног живота. Због тога је сваки мој сусрет са њим био веома драгоцен, чак и када сам постао Епископ и Митрополит, јер сам свакако био млађи по годинама. Иначе, он је био исто годиште као и мој отац, који се упокојио почетком године, на Богојављење. Стога је Владика за мене био као отац и у том погледу. Када сам долазио у посету, није требало да се посебно спремам за тај сусрет, али је разговор увек био користан и мени је било чак интересантно гледати како прича са другим људима: са монасима, монахињама и верним народом. Јер управо тада се види искреност човека. Када човек говори, посебно када одговара на нека веома важна, актуелна питања, не измишљајући и без претварања, а све то говори од срца, испуњеног хришћанском љубављу, испуњеног драгоценим хришћанским искуством у богословљу, у духовном животу и аскетском животу, и види се како се човек мења када му неко прилази. Људи свештенику најчешће не долазе са радосним вестима већ са тужним и болним проблемима. И приметио сам како се Владика веома смирено, без претенциозности обраћа, и човек се пред очима мења. Због тога је за мене то било веома важно духовно искуство, да будем поред њега. Осим у Црној Гори, сусретали смо се на конференцијама са црквеном тематиком и на другим догађајима, јубилејима помесних православних цркава. Између нас се некако само по себи створило пријатељство, ма како претенциозно то звучало, због тога што никада нисам себе могао да поредим са њим. Увек сам осећао своју немоћ и видео његову величину као богослова, као свештеника, као патриоту своје отаџбине, свог народа и просто као човека који је успео да поред свих потешкоћа са којима се сусрећемо током земаљског живота, ипак живи по Јеванђељу, а то је најважније. *На сахрани митрополита Амфилохија имали сте прилику да се, како се испоставио, последњи пут видите са Његовом Светошћу Патријархом српским Иринејем. Његова Светост је и поред свих ограничења и прекора дошао у Подгорицу да испрати сабрата на вечни пут. Какав је Патријарх био тог дана? О чему сте говорили? – Са патријархом Иринејем смо говорили о стању у православном свету. Њега је интересовало како стоје ствари у Украјини, и у његовим речима увек се осећала подршка Украјинској Православној Цркви и Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Али оно о чему сам после говорио, и каквог сам запамтио Патријарха тог дана, то је његова снага и здравље, иако то сад парадоксално звучи. После повратка из Подгорице, у разговору са Митрополитом Онуфријем истакао сам своје дивљење како је Патријарх са својих 90 година стајао целу Литургију и опело. После опела, када су почели говори јерараха и државних званичника, донели су му столицу. Али он је рекао: „Не, нећу да седим” и померио је. И све до краја опела, и после, када смо сахранили митрополита Амфилохија, он је изгледао веома витално. Током ручка, који је уследио, разменили смо пар речи са Патријархом. Иако је било већ око пет сати увече, патријарх Иринеј је веома активно причао са јерарсима, са представницима власти, чак је и у пар наврата коментарисао поједине изјаве. О томе сам говорио са Митрополитом Онуфријем. Кажем, „Ваше Блаженство, дивим се како Господ чува Свјатјејшег Патријарха Иринеја у 90. години и како је све издржао. И не само издржао. Видело се да има још снаге и физичке и духовне.” разговарао: Николај Сапсај Православље, новине Српске Патријаршије - интервју у целости објвљен у Православљу број 1290 од 15. децембра 2019. године

Црквена Општина у Љубљани је и ове године организовала Божићни циклус разговора о вјери. Због епидемиолошких мјера љубљански парохијани се на овогодишњем циклусу разговора не окупљају у просторијама Духовног центра при храму Светих Кирила и Методија, већ учествују путем интернет апликације Zoom. Модератор разговора је свештеник Раде Деспотовић. Први разговор је одржан у суботу, 5. децембра, а уводничар је био Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. У разговору у ком је учествовало стотињак љубљанских вјерника, Митрополит је говорио о Божићном посту. Нагласио је да смисао поста није нити у уздржању од хране, нити у уздржању од свих наших унутрашњих поробљености. Смисао поста није у ослобођењу из ропства. То није крајњи смисао. То су фазе кроз које морамо проћи, јер смо се погрузили у таму и телом и душом. Смисао поста је љубав, а то значи пуноћа врлинског живота. Важно је да се држимо поста и да се уздржавамо у храни, јер нас то на неки начин васпитава и чини нас саборним бићима. Митрополит је казао да нас пост учи да се полако одсецамо од своје воље и својих жеља, јер је корен сваког греха, у суштини, наша воља, која је супротна вољи Божијој. Наша воља је аутентична, здрава, и на путу динамике раста онда када је у складу са вољом Божијом, али не зато што је воља Божија страна нашој природи и што хоће да нас пороби, него зато што је воља Божија израз нашег здравог и природног стања, тј. нашег исправног стања. Послије уводног говора владика је одговарао на питања. На питање како да пости неко ко је веган, Митрополит је одговорио да веган у посту треба да настави да се храни као што се хранио, али и да иде корак даље, ако препозна да је постао зависник тог модела исхране и да се ослобађа те зависности. Нека се, уз молитву, ослобађа унутарње, духовне зависности и поробљености вредностима које немају везе са Христом. Митрополит је одговарао и на питања о томе како се борити против расејаности током молитве, и о искушењима у духовном животу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије за Радио Светигору о Митрополиту Амфилохију. Разговарала Слободанка Грдинић. Пратимо данас у наручје Господње нашег Архипастира и оца Високопреосвећеног Архиепископа Амфилохија. Преосвећени Владико када сте га срели и како га памтите? – Потрешен сам Вашим питање, не само са информацијом о упокојењу Митрополита Амфилохија. Данас нам је свим срце узбуђено јер осјећамо и тугу и радост. А што се тиче вашег питања кад сам га срео? Ево овдје у телефону имам чак и фотографију са тог првог сусрета са њим. Било је то у манастиру Бођани на Петровдан, 12. јула 1990. године. Митрополит је тада био Епископ банатски, а ја сам био млад богослов од 15 година. Ту је био присутан и Владика Бачки Иринеј. Тај први сусрет памтим и данас и чувам ову фотографију, а посебно сад када сам Епископ. Последњи пут сам разговарао са њим на мој имендан, 8. октобра, када је Митрополит већ био у болници. Позвао сам га да му пожелим брз опоравак и он се обрадовао мом позиву. Вијест о упокојењу Митрополита Амфилохија растужила је не само мене него и цијелу Српску православну Цркву и цијело Православље. Служио сам јутрос Свету литургију у манастиру Острог а морам да кажем да ми је Митрополит јутрос дошао у сан. Двије смо ријечи прозборили у сну, не морам их сад износити, али могу да кажем да сам осјетио радост, ону васкршњу радост да је смрт побијеђана и да наш Митрополит несумњиво иде у наручје Господа. И ми се препоручујемо његовим молитвама молећи Бога да га упокоји и уврсти међу праведне, у наручје Авраама. Тамо ће наш Митрополит да се моли за нас грешне да и даље истрајемо на истом путу на коме је он био. Хвала Вам преосвећени Владико на овим ријечима утјехе. Свима нама који смо имали благослов да живимо у вријеме Високопреосвећеног оца нашег Митрополита Амфилохија оставио је велики залог. Живјели смо под плаштом његове љубави сви ми овдје али и ви у Епархији бихаћко-петровачкој. Колико је Митрополит значио за вас и за вашу Епархију? – Значио је много јер је увијек бринуо за нас. Обилазио нас је увијек кад је могао, још док је Епископ био Хризостом, садашњи Митрополит дабробосански. Никада не могу заборавити његов загрљај када је 1998. године дошао у манастир Рмањ да нас, младе монахе, подржи у повратку и обнови живота на тим просторима. Сваки сусрет са њим је заиста био сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави коју у овом тренутку ријечима нисмо у стању да изразимо због наше туге и жалости. Нека му Господ да Царство небеско. Од сада смо физички раздвојени али духовно ћемо увијек бити заједно. Он ће живјети у нама као и сви наши Свети преци. Оно што је битно је то да ће се он молити од сада молити за нас пред престолом Свевишњега много јаче и много боље него на земљи. Хвала вам Владико на ријечима утјехе. – Богу хвала и нека је нашем Митрополиту вјечни покој. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вечерас од 19ч на радију Светигори, као и званичној фејсбук страници и инстаграм профилу Не дамо светиње, његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије говориће о литијама, закону, преговорима. РАДИО СВЕТИГОРА - УЖИВО Слушаоци и гледаоци ће моћи да шаљу питања и коментаре. Недеља и четвртак од 19ч су претходна три мјесеца били резервисани за Литије, али због одлуке о забрани јавних окупљања због опасности од коронавируса Епископски Савјет СПЦ у Црној Гори је привремено обуставио Литијска окупљања. Активности у одбрани светиња се настављају и у овим условима. Вечерашње гостовање Митрополита Амфилохија је један вид интернет литије на којој ћемо се сабрати из разних крајева, али у истој љубави и вјери као и сваког четвртка и недеље до сада. Са таласа радија Светигоре ће од 18:45 до 19ч бити емитована црквена звона. Уживо са Митрополитом Амфилохијем од 19ч • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Вечерас од 19ч на радију Светигори, као и званичној фејсбук страници и инстаграм профилу Не дамо светиње, његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије говориће...

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 18. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Високопресвећеног Митрополита волоколамског г. Илариона, председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид, као и Високопреосвећена господа Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо интервју са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом цетињским и Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем (Радовићам).

Приликом четвородневне посете Епархији ваљевској, Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански г. Викентије, стални члан Синода РПЦ, ексклузивно за радио „Источник“ у разговору са новинарком Јадранком Јанковић говори о утицају Светог Владике Николаја и Аве Јустина на духовност православног живља у Узбекистану, земљи у којој има само 2% православних, а 37 богомоља укупно. Повезана вест: Митрополит Викентије служио вечерњу службу у Покровском храму у Ваљеву „Свети Николај и Ава Јустин све што су писали пре више десетина година, као да су у овом тренутку писали“, каже Митрополит који истиче да нема конфликтних ситуација са доминантним муслиманским верницима, те да и једни и други на свој начин сведоче праве вредности. „Веома сам срећан што сам у Епархији ваљевској. Мој домаћин, Епископ Милутин, постарао се да ми испуни сваки сат и сваки тренутак“, каже наш гост, пожелевши да се мисија радија „Источник“ шири и да се глас радија што дуже и што даље чује. Извор: Радио Источник

Митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, који је у Грчкој по благослову Његове Светости патријарха Кирила, сусрео се са патријархом Теодором 28. јуна 2019. године, јавља Патриархиа.ру. Током састанка, који је одржан у хотелу Македонија Палас, две стране су размениле мишљења о питањима која се односе на билатералне односе између Александријске и Руске Православне Цркве, као и на међуправославне односе. Разговор се одвијао у топлој и пријатељској атмосфери. Истог дана, митрополит Иларион је учествовао у освећењу пословне зграде компаније Атлантис Пак, коју је обновио руски предузетник Иван И. Савидис. Овом чину који је предводио Његово Блаженство патријарх Теодор, присуствовали су митрополити солунски Антим, иринупољски (Дар ес Салам) Димитрије и гвинејски Јован, заједно са свештеницима Солунске епархије Грчке Православне Цркве, као и митрополит Иларион и његова два пратиоца. Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба СПЦ)

ТВ Херцег Нови

Чтец Божо Кнежевић, студент медицине говорио је за слушаоце радија Светигоре о везама старца Емилијана са митрополитом Амфилохијем и српским народом. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Благодарећи Телевизији Храм доносимо разговор са Његовим блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Разговор водио Никола Станковић. Извор: Телевизија Храм

Овог лета током месец дана сам имала прилику да се упознам с духовним животом тулске земље како путујући по својој историјској домовини, тако и изучавајући главне вести тулске митрополије по епархијским установама. У једном од последњих издања са задовољством сам прочитала интервју с митрополитом Тулским и Јевремовским Алексејем (Кутеновим). Одушевила ме је необичност владичине судбине, јер су најважније етапе његовог живота биле од историјске важности. Био је изабран за намесника Тројице - Сергејеве Лавре у време припрема за празник 1000 – годишњице крштења Руси, у јубиларној 1988. години рукоположен је у чин архиепископа. Од 1990. владика Алексеј је 12 година био управник Алма – Атинске Катедре и подржавао је своје стадо у тешко време распада Совјетског Савеза. И већ 16 година митрополит Алексеј је везан за тулску земљу – домовину блажене Матроне Московске, чију ће 20-то годишњицу од канонизације свет прославити следеће године. О томе каква је била та дугогодишња служба говори нам беседа с митрополитом Алексејем. У родној Москви - Владико, честитам Вам недавни 65-то годишњи јубилеј! Колики значај за Вас има то што сте нову етапу Вашег живота дочекали на Тулској земљи? - То је милост Божија! Јер су у Тулској области живели родитељи мог оца Николаја Андрејевича Кутепова и мајке Галине Васиљевне. Због тога се у Тули осећам као код куће, што ми веома помаже у раду, у славу Божију! - Молим Вас испричајте нам нешто о Вашем детињству. - Родио сам се у Москви где сам и провео своје детињство. Управо у детињству су се десили догађаји који су утицали на мој цео каснији живот који је постао усмерен ка Богу. Један од таквих преломних момената десио се 1961. године за време мог школовања у школи № 202 у Тимирјазевској области у Москви када је донешета одлука о промени школске униформе: у почетку смо носили војничке блузе, које су замењене сакоима. Кренуо сам с мајком у продавницу „Смена“ која се налазила недалеко од метро станице „Сокол“ да купим нову униформу. Поред продавнице се налазила црква посвећена Свим Светима у којој су ме крстили када сам био дете. И пошто је у продавници био велики ред мама ме је одвела у ту цркву. Служба је већ била завршена и бакице су се усрдно молиле и брисале подове. Сећам се те слике која ме је задивила: однекуд са врха, необично топлим потоцима, спуштала се сунчева светлост и у тим зрацима сијао је Казањски лик Мајке Божије. А ја сам имао осећај да се налазим у рођеној кући. Мама је покушавала да ме одведе, али ја нисам могао да се померим са места. Та посета храму у детињству ми се урезала у памћење за цео живот. - Читала сам да је други преломан моменат био повезан са посетом Кијево– Печерској Лаври. - Током школских година био сам и члан пионирског штаба Тимирјазевске области „Алиј парус“ који је сарађивао с истим таквим штабом града Кијева. За време летњег распуста ишли смо у госте код украјинских ученика, а они су нас једном позвали у Кијево – Печерску Лавру. Али у то време Лавра није функционисала као манастир, већ је била музејски градић. Тада сам по први пут боравио у пештарама манастира и сећам се да сам се у почетку много плашио да идем тамо, и било ме је срамота да то признам другарима. Али онда када сам кренуо даље и видео ковчеге с моштима преподобних отаца Печерских и прочитавши њихова имена: „Преподобни Нестор Летописац, преподобни Илија из града Мурома, преподобни Марк Пештерник“ осетио сам велико узбуђење! А идући даље кроз тунеле пештаре схватио сам да је овде ваздух необичан и да су пештаре испуњене блиставом, топлом светлошћу. И баш као и у московским храмовима и у пештарама Лавре сам се осећао као код куће. Нисам желео да одем. Током 6 година сваког пролећа смо одлазили у Кијев, а ја сам сада већ по својој жељи посећивао Кијево – Печерску Лавру. - Али након завршетка школе Ви сте уписали светски факултет... - Да, уписао сам Хемијски факултет на Московском државном Педагошком институту В. И. Лењина. Занимале су ме природне науке. И родитељи су ме видели као будућег наставника у школи. - Следеће догађаје у Вашем животу је сасвим тешко објасити: били сте одликаш, члан одбора бироа на ВЛКСМ институту, одустајете од факултета на другој години! - Зато што сам већ на другој години Педагошког института схватио да желим да се посветим служби Богу. Избор таквог пута повезан је са саветом старца Тројице – Сергејеве Лавре Серафимом (Шинкаревим). Отац Серафим је чак и по спољашњем изгледу личио на преподобног Серафима Саровског. Иако није много говорио ипак је привлачио народ к себи. Зато сам отишао код њега и питао га о путу који би требало да одаберем, а старац ми је рекао да треба да упишем богословију. - Али раније сте још радили и у фабрици „Наука“ која се бавила производњом свемирских бродова. Шта сте тамо радили? - Ви мислите да су ми нешто озбиљно поверавали? У фабрици сам радио као помоћник. Давали су ми мале задатке као на пример да нешто спојим. Али то је кратко трајало– осам месеци. А након смене сам спремао пријемни за богословију. Духовни наставник - Испричајте молим Вас како се у Вашем животу појавио духовни наставник – митрополит Серапион (Федејев)? - Када сам уписао богословију прво послушање које сам добио било је ипођаконство код епископа Подољског, викара Московске епархије владике Серапиона (Фадејева). У то време он је био представник Најсветијег Петријарха Московског Пимена код Патријарха Антиохијског. У почетку сам помагао владици Серапиону када је долазио у Москву. А након тога, када се владика Серапион решио дужности представника Московског Патријарха код Патријарха Антиохијског, ја сам већ стално ишао уз њега. - Да ли је било нечег необичног у разговору с владиком Серапионом? - Ћутање. Некад сам са владиком сатима ћутао. Када је долазио у Тројице – Сергејеву Лавру, после оброка је као и обично примао извештаје, након чега ме је замолио да останем и ми смо ћутали. Тада сам гледао тог старца и полако сам схватао све што је њиме речено. „Са Крста не силазиш, са Крста те скидају“, - говорио је владика и то је била не само лепа, величанствена, достојна фраза, него одраз огромног напаћеног живота мог духовног наставника. Он је сваком својом фразом умео да ме заустави и натера на размишљање. Ја сам му пак често говорио о томе шта се дешава у животу Цркве и једном је ставио своју руку на моју и рекао: „Запамти: Бог управља Црквом“. А ми у сујети заборављамо на то: успели смо да урадимо оно што смо испланирали и као квасац у тесту растемо у сопственим очима. И Бог ти ту није потребан. А у тој сујети Њега никако не осећаш. Ето владка Серапион ми је напомињао: „Запамти: Бог управља Црквом“. - Да ли је тај разговор с духовним наставником утицао на Ваш избор монашког пута? - Да. Јер као будући помоћник викарног епископа често сам се налазио поред патријарха. За време једне службе Његова Светост Патријарх Пимен је обратио пажњу на мене, тачније на мој карактер читања Шестопсалмија и рекао је: „Манастирско читање“. А након службе Патријарх је питао владику Серапиона који су ми планови за будућност? „Он још није одлучио да ли ће бити породични човек или монах, али има склоност ка монаштву“. – одговорио је мој наставник. Било ми је рано да постанем монах, а недавно се одржало заседање Свештеног Синода, на коме је целибат забрањен. И ту је на моје изненађење Патријарх предложио да за мене направе... изузетак. На празник Сретења рукоположен сам у чин ђакона у Елоховском храму. Значајно је то што су на тај за мене битан дан сви представници Светог Синода служили Литургију. Када је дошло време мог рукоположења у чин ђакона Патријарх се обратио владикама и рекао им да могу да се одморе, а Преосвећени Серапион епископ Подолски ће вршити чин рукоположења. И тако ме је викарни епископ и мој духовни наставник рукоположио у чин ђакона. У Сибир - Владико, како сте се након боравка у престоници нашли у Сибиру? - Након завршетка богословије ректор ми је дао благослов да наставим школовање на Богословском факултету и да се бавим научним радом. Али на матури Патријарх Пимен ми је уручио диплому и благословио је да идем у тадашњу Иркутску и Читинску епархију и да помажем владици Серапиону који је постао њен управник. Чекао ме је посао секретара епархије. Али пре тога владика Серапион ме је замонашио у Тројице – Сергејевој Лаври и дао ми је име Алексеј у част светитеља Алексеја Московског. - Шта Вас је посебно изненадило након доласка у ново место? - Величина Иркутске и Читинске епархије која се простирала од Јенисеја до Тихог океана и до Јапана. Неколико дана је требало ићи возом од Москве до Иркутска и исто толико од Иркутска до Владивостока. А ако свраћате и у друге парохије – колико је времена било потребно! Када је владика Серапион постао управник те епархије у њој је било 29 парохија. Можете замислити какву су духовну жеђ имали наши парохијани. Највећи проблем је био у кадру – дуго времена нисмо могли да нађемо особе међу локалним становништвом, које бисмо могли да упутимо у свештеничку службу. - Како се у тим годинама решавао тај проблем? - Помогла су нам браћа из Украјине посебно они који су дошли у нашу епархију из Закарпатске области. Они су имали чврст, православни дух, нису се бојали искушења и брзо су почели да стварају парохије. А видите колико овде данас има основаних епархија и митрополија! А ми смо морали да подижемо све као нетакнуто земљиште. - Ипак у том тешком периоду Вашег живота, поред захтевног посла секретара Иркутске епархије успели сте да одбраните дисертацију. Испричајте, молим Вас, о Вашем научном раду. - Да, заиста ћемо све савладати када је Господ са нама! Уписавши Богословски факултет као ванредан студент, у регионалној библиотеци Иркутска сам проучавао предреволуционарни фонд научне и духовне литературе, који је припадао Иркутској богословији. Заступник за верска питања Иркутског регионалног извршног одбора помогао ми је да добијем приступ овом фонду. Извори су били руски преводи. Сакупљао сам доказе, мишљења, плодове научних истраживања светих отаца хришћанског света, сумирао их и изградио сопствени закључак. Године 1979. сам одбранио дисертацију „Светоотачко учење о Мајци Божијој“ и стекао звање кандидата богословља. И опет Лавра - Владико, како сте из Сибира поново доспели у Тријоце – Сергејеву Лавру и то још у функцији намесника? - Сасвим неочекивано. Године 1980. владика Серапион је постао управник Владимирске епархије, а са њим сам пошао и ја. За време Великог поста 1984. године поставили су ме за намесника Тројице – Сергејеве Лавре. Био сам на челу Лавре у веома важном периоду: у току је била припрема за прославу 1000 – годишњице Крштења Руси. Лавра је постала духовни центар који је помагао остварењу тих припрема. Може се рећи да је тих година наступио период прецењивања вредности, када је поштовање православне вере постало јаче од ширења атеизма од стране совјетске власти. Граница између „пре“ и „после“ постала је 1000 – годишњица Крштења Руси 1988. године. - По чему се памти Тројице – Сергејева Лавра из тих година? - Пре свега по братству Лавре међу којим су били архимандрити Кирил (Павлов), Наум (Вајбородин), Стефан (Смичников), Сергеј (Петин) – то је та основица која је имала велико животно искуство. - Из Лавре сте се још вратили и у родну Москву да бисте радили за њену добробит... - Да, у кратком периоду сам био именован за председника Економског сектора Патријаршије и био сам рукоположен у чин архиепископа – постао сам викарни епископ са титулом Зарајски. Али нисам дуго имао то послушање: у мају 1990. године се упокојио Патријарх Пимен. А Његова Светост Патријарх Алексеј II и Синод су ме поставили на Алма – Атинску и Казахстанску проповедаоницу, где сам служио више од 12 година. Време је и радостно и тешко - Владико, говорили сте присећајући се времена када сте управљали Алма – Атинском и Казахтанском епархијом да је то био најрадоснији и најтужнији период Вашег живота. Зашто? - То време је замене било радосно зато што сам практички стекао искуство управљања епархијом. У почетку чак нисам могао ни да предпоставим каква је то земља. А када сам дошао, видео сам да је то вишенационална земља, али ипак са совјетским духом у којој је живео словенски и турски народ. Наравно, та територија је историјски припадала турском народу. А Словени су били као „ уграђени“ у ту или другу животну судбину искушења XX века, јер је Казахстан био место заточеништва. Овде сам видео богат духовни живот и упознао сам сестринство Карагандинског женског манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице и Сабору Архангела Михајла, упознао сам карагандинске рударе чија је вера у тим временима била чврста и испуњена још живом везом с новомученицима и исповедницима који су засијали на земљи Казахстана. И све то ме је веома радовало. А тужан - зато што сам овде морао са својим парохијанима да преживим распад СССР-а. - Како су ови догађаји остали у Вашем сећању? - Имао сам осећај да се Совјетски Савез распадао као кућа од карата, а људи који су своје наде и своје сутра повезивали са том територијом, овде нису били потребни. Русија је историјска домовина, али се своја, реална налазила овде на Казахстанској земљи где су сахрањени њихови преци. Све их је мучило једно питање: „Како ћемо у тој ситуацији почети да живимо међу староседеоцима?“ Збуњени, избачени из нормалног тока живота, људи су одлазили у православне храмове и било је потребно да се што опрезније обаћам парохијанима и да их смирим да не би журили да напусте ту земљу која им је домовина и како би од стране казахстанаца имали поштовање према себи и својим претходним генерацијама. У том тешком времену, када се чинило да су снажни тектонски преокрети потресли друштво, ми смо активно оснивали парохије, зидали манастире и таквим активностима чували јединство у вишенационалној држави. На Тулској катедри - Владико, симболично је то што сте успели мало да поновити судбину Ваших духовних наставника – Патријарха Пимена и митрополита Серапиона (Фадејева), који су у различитим годинама своје службе били на челу Тулске и Бељевске епархије. Чак се и Ваша данашња канцеларија налази у том тулском дому у ком је живео Патријарх Пимен. После 12 година службе у огромној Казахстанској епархији вероватно Вам је било лакше да управљате тадашњом Тулском и Белевском епархијом? - У почетку ми се после огромних пространстава Казахстана Тулска епархија чинила маљушном. Наравно мислио сам да су овде сви храмови већ били саграђени. И ситуација је овде другачија него у Казахстану где су бивше фирме, продавнице или клубови претворени у цркве. Али овде је била иста прича: храмови су се налазили у бившим биоскопима, ватрогасним станицама, складиштима, многе цркве су биле порушене. Епархијама су били потребни свештеници. Само мојим доласком 2002. године су обновили рад Тулске богословије. Предали су нам цео предреволуционарни комплекс, у коме се након револуције и до последњег дана налазила наша Тулско-суворска школа. - Какво значење за Вас је имала подела Тулске и Бељевске епархије на две – Тулску и Бељевску? - Неоспорно то ми је помогло. У том смислу област се јасно делила на западну – Бељевска епархија и на источну – Тулска епархија. Својим обавезним дугом сматрам да треба једном годишње да боравим у свим парохијама да људи не би само на портрету видели свог надлежног архијереја, већ да би се заједно с њим помолили и чули речи његове проповеди. - Прича се да у својим проповедима поред богосовског аспекта користите знање које сте стекли на Хемијском факултету Московског универзитета, цитирајући дела стране и руске класике. Како успевате да одржите та знања? - У животу то долази са искуством као Божији дар, као дар Божанске благодати. А још временом учиш да не губиш и не трошиш време узалуд, а на многобројним путовањима по митрополији да се не дивиш само лепоти Тулске земље, већ да слушаш аудио књиге. Иначе, једна од последњих је било приповедање Бориса Зајцева „Атон“ у коме се тако опширно открива суштина мучеништва за Христа. - А како се у епархији чува сећање на новомученике? - Новомученици су духовно видљиви у невидљивом. И такав дар нам је од Бога да Тулска земља има своју Голготу – Тесницку шуму. Овде је 1930. године стрељано и сахрањено у заједничком братском гробу око 3000 људи. Успели смо установити да је то место постало последње склониште свештеномученика: Никите (Прибиткова), епископа Белевског; последњег игумана Оптињске пустиње архимандрита Исаакија (Бобракова); ректора Тулске богословије пре револуције протојереја Петра Павлушкова; преподних мученика: Анфисе (Сисојевске), Макарије (Саприкине), Августе (Зашћук), Марије Лактионове, Африпине Лесине. На том месту су волонтери саградили циглену капелу, поставили целивајуће крстове, спомен – плоче и овде се 16-ог септембра већ 15 година служи Литургија, молебан и панихида. Временом овај споменик ће имати другачији изглед. С радошћу и захвалношћу смо примили одлуку губернатора нашег региона Алексеја Дјумина о покровитељству у вези реконструкције и уређења територије која припада меморијалном комплексу „Тулска Голгота“ током 2 године. - Долази још један важан догађај за православни свет – 20-о годишњица од канонизације блажене Матроне Московске. Како се у домовини старице припремају за тај догађај у селу Себино Комовског округа Тулске регије? - У селу Себино је активна изградња туристичког комплекса културно–историјског и поклоничког карактера. Захваљујући подршци губернатора владе Тулског региона, целог нашег тулског народа Себино се данас мења и постаје место националног ходочашћа заступници наше земље блаженој старици Матрони Себинској и Московској. Уређује се територија храма који је посећивала старица. Подигнуто је неколико споменика матушке Матроне. Један од њих је подигнут на месту на ком је по предању живела породица блажене старице. Ходочасници са задовољством посећују музеј Матронушке који је отворен у њеном родном селу. Опремљени су извори и у плану је изградња куће за ходочаснике. Искрено сам захвалан свима онима који долазе у малу домовину Матронушке да се овде нахране њеним благословом и утешним удисајима милости Свете Животворне Тројојице. Извор: Православие.ру