Претражи Живе Речи Утехе

Изгледи за прекид нормалних животних активности су застрашујући и изгледају као нешто ненормално. Заиста, подсвесно људи осећају да је смрт феномен који је апсолутно супротан људској природи. Али из неког разлога, савременик прикован за материју не успева да изведе из ове мисли аксиом да је особа у ствари бесмртна. А ако и успе, онда само на трансхуманистички начин, у фантазијама о стицању физичке бесмртности овде на Земљи, зарад вечне среће тела. Али лек против смрти још није измишљен, па људи радије узимају све од живота. Као резултат тога, најчешће сам живот одузима „све“ људима са таквим ставом, лишава их здравља, мира, ствара све више и више нових проблема, крадући најдрагоценији ресурс - време. У потрази за златним телетом, људи унаказују у себи лик Божији како кроз учвршћивање грешних навика, тако и кроз немаран однос према свом духовном здрављу. Мисли о смрти и апстрактном Страшном суду су идентичне. Јер неприпремљенима одају дух језиве неповратности. Заиста, физичка смрт ставља тачку на земаљски живот, а Страшни суд... тражи од човека да положи рачун о томе како је провео свој живот. Дубоке мисли о постхумној судбини су ретке у модерној култури. Обично се говори да душа после смрти наставља да живи међу ближњима. Мало људи говори о сусрету са Богом, самим собом, својим мислима, жељама, речима и поступцима, као и њиховим последицама. Живот се данас генерално не доживљава као период припреме за вечност. Припрема може бити тешка, нетачна и чак досадна реч. Боље је рећи да Царство Небеско већ почиње на земљи, а хришћанин се једноставно учи да живи у њему, дружи се, развија се по његовим високим принципима и настоји да буде грађанин Неба који поштује закон. Питање је за коју стварност је човек више везан. Ако је за материјалну, логично је да ће му се живот (како он бар мисли) завршити последњим дахом. А онда... онда постаје страшно. Јер подсвесно не можете да се помирите са смрћу, а мисли о загробном животу су застрашујуће. Не без разлога. Негде у дубини душе вреба и осећај да ћете морати да одговарате за све. Да, и хришћанин се на свој начин боји смрти. На крају крајева, он јасније схвата да ће „изван гроба“ морати да да одговор, а одмазда може постати највећа лична трагедија, и буквално вечна. Зато Христос упозорава да се целог живота мора чувати срце од греха и сваког тренутка бити спреман да напусти земаљски свет. „А о том дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац мој“ (Матеј 24:36). Растанак са телом зауставља све трудове душе и лишава је могућности да стваралачки ради на себи у интеракцији са Богом. Доживотни радни дан ће се завршити, а Власник ће прихватити извештај о резултатима рада. Људи воле да се препуштају својим емоцијама, одвлаче се од суштине ствари разним фантазијама и питају се, на пример, када ће доћи време Страшног суда. Разоткривање датума и времена је из неког разлога интересантније него питање сопствене спремности за овај догађај. У сваком случају, Спаситељ ће посетити свакога. Апокалиптични догађаји се могу десити током нашег живота, или се могу догодити много касније. Не можемо знати тајминг краја времена, нити можемо знати тајминг када ће наше лично време доћи до краја. Али можемо остати будни у складу са Христовим заветом, трудећи се марљиво да стекнемо Светог Духа у нашим срцима. Владимир Басенков https://pravlife.org/ru/

Какве су ти мисли такав ти је живот Чувена изрека светог живота Старца Тадеја Витовничког данас је позната на свим континетима захваљујући како преведним старчевим књигама на разне језике, тако и његовим видео снимцима на You Tube каналу. Сама по себи изрека је вишеслојна и може се посматрати из више переспектива, а она о којој је мислио Старац Тадеј без сумње је из угла учења Православне цркве. Мисли су неограничено пространство које обухвата све висине и дубине људског бића и протежу се од Раја па све до Ада. По учењу Православне цркве, како наводи Митрополит лемески Атанасије, деле се на три категорије: мисли од Бога, мисли од људске природе и демонске мисли Мисли од Бога, тј мисли које имају свој центар одакле долазе, сам Бог који, путем својих божанских енергија или како их називамо благодаћу Божијом, посећује сваког човека очишћавајући људски ум од греха, просвећује га и обожује да би својствено речима Светог апостола Павла задобили ум Христов (1.Кор. 2,16) и тиме уједно свете охристовљене мисли. Мисли од људске природе су оне које имају сви људи свих нараштаја, почевеши од прародитеља Адама и Еве па до нас самих, које саме по себи нису ни свете ни грешне већ су израз природних људских потреба и жеља. Демонске мисли извиру од непријатеља Божијег, а тиме уједно и рода људскога, самог Сатане, који заједно са демонима сеје нечисте мисли сваком човеку јер „он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“( Јн. 8, 44) Очекивати у данашње време да имамо људе са светим мислима на свим друштвеним нивоима била би једна својеврсна утопија након пола века кумунистичке диктатуре, где се Реч Божија систематски искорењивала из нашег друштва. А задњих тридесет година српски народ провео је у ратовима и избеглиштвима и страдањима, које још увек није престало. Самим тиме процес просвећивања нашег православног српског народа изузетно је био отежан и данас, у светлу савремене дигиталне културе и тзв. људских права, све више се рађа јаз па чак и одбојност наспрем традиционалних вредности Православне вере. Иако се веронаука вратила у школе као изборни предмет, иако постоји одређен позитиван помак, ипак процес упознавања Православне вере и њоме самих себе и својих мисли, изузетно је отежан. Три кључна чиниоца или институције која учествују у формирању мисли сваког човека су породица, школа и Црква. Нажалост, због процеса секуларизације друштва, улога Православне цркве у процесу образовања људских личности доста је ограничена и самим тиме сам мисаони склоп савременог човека у великој мери је отуђен од православног мисаоног концепа живота. Улога породице у развоју мисли деце данас је изузетно отежана, због притиска савременог потрошачког друштва, где су родитељи осуђени на робовласнички систем рада од преко десет сати на дан, да би преживели и деци осигурали нормалну будућност. Због таквог начина живота остаје врло мало слободног времена родитељима да се баве својим мислима и духовним животом, а уједно тиме и духовним образовањем своје деце и њихових мисли. Иако је проптерећена разним захтевима, што оправданим што неоправданим, ипак савремена породица треба би да има темељ своје куће Православну веру. На другом месту је школски систем на свим нивоима, од предшколских институција па све од факултета где се недовољно или никако не учи о духовним вредностима Православне вере, а самим тиме и учењем Православне цркве о мислима. Отуђење просветног система од хришћанских вредности и Православне цркве плод је како комунистичког режима, тако и секуларизације демократских друштава. На трећем месу је улога Српске православне цркве која је осим у Републици Србији присутна у више држава, где се њено дејство усклађује са уставом сваке државе и самим тим врло често њена улога је ограничена на простор храма, где покушава да пренесе учење Православне вере свима људима добре воље и тиме да их научи како да расуђују које су мисли од Бога, а које не, и да се боримо да задобијемо ум Христов. Учење Православне цркве о мислима је изражено од најраних времена у Светом писму и Светотачкој литератури попут Лествице, Добротољубља, Лавсакиа, Старечника, дела Светог Исака Сиријског, Макарија Египатског, Никодима Светогорца и многих других древних Светих отаца све до нашег доба и чувених Светих стараца Силуана, Пајсија, Порфирија, Софронија и у нашем роду до смиреног старца Тадеја. Нажалост, већини људи у роду српском сва та дела, као и њихови аутори, посве су непознати. Наше тзв. образоване генерације упознате су са делима западних философа и психолога чије се учење о људским мислима заснива на овоземаљским научним спознајама и одбацивању Бога, док за Светотачку литературу нису ни чули нити знају да у најзначајним библиотекама широм света се чувају преписи дела свих тих великих светих отаца Православне цркве. С друге стране у књижарама главни бестселери су књиге о источњачким будистичким и хиндуистичким религијама и сектама, које уче о самоконтроли, самопоуздању, о контроли мисли путем мантри и јоги вежби, док је светоотачка литература посве занемарена, тако да је велики Божији благослов видети у мору квази духовне литературе дело старца Тадеја „Какве су ти мисли такав ти је живот“. А о телевизијским програмима, интернету и друштевним мрежама, где скоро све човека наводи на негативне мисли, шта рећи, док да се види нешто што ће просветити људске мисли представља право мало чудо. С обзиром на све те узроке, почевеши од несистематског образовања детета и његових мисли од предшколског периода па све до дубоке старости, сви мање-више постајемо робови негативних мисли обезбожене и обесхристовљене цивилизације. Тако да је велико чудо да уопште постоје људи са чистим мислима које су плод богомислија и учешћа у Светим тајнама Цркве. Оно што је потребно, да постоји је систематски приступ образовању личности са оцрковљеним мислима где је центар људских мисли Господ наш Исус Христос, кроз учешће у Светој евхаристији и богослужбеном животу Православне цркве. Стихијско препуштавање нових генерација, па и нас самих, да савремена дигитална цивилицазија образује наше мисли је израз несистематског приступа самом проблему и представља својеврсну неодговорност. Заиста, није довољно да се само дивимо светим оцима попут Пајсија, Порфирија, Јустина или Тадеја већ и сами, уз систематску помоћ наше Православне цркве и њених пастира, наших духовних отаца, учествујемо сви заједно на култивисању наших мисли, да се уз помоћ благодати Божије очисте, просвете и обоже. Тај процес није нимало лак, стога у томе процесу образовања нових нараштаја, почевши од нас самих, сви требамо једни друге да подржимо и непрестано охрабрујемо да задобијемо ум Христов, јер кад имао ум Христов тада су нам и мисли чисте и свете и тада је наш живот достојан наших светих предака почевши од Светог Саве па све до нашег Патријарха Павла и Старца Тадеја. С обзиром на стање у савременом свету, утопијски би било очекивати систематски приступ на нивоу држава да се путем надлежних министарстава просвете започне процес образовања нових нараштаја у православном духу гајења христољубивих, а самим тиме и човекољубивих мисли. Наравно то би било пожељно, али стварност је сасвим другачија. Стога, остаје да сама Православна црква, ма где год се налазила широм света, својом мисионарском мисијом путем веронауке, а пре свега Свете литургије и Светих тајни, освећује људске мисли да постану богоугодне, а самим тиме и узрок изградње једног бољег и племенитијег друштва . https://mitropolija.com/2023/10/03/arhimandrit-evsevije-meandzija-misli/

Молим вас и преклињем, одлазак у цркву нека нам буде милији од било ког другог занимања и старања. Хитајмо вољно у цркву, ма гдје се налазили. Пазите, међутим, да нико не улази у тај свештени простор имајући животне […] бриге, искушења или страхове. Оставимо све то изван, испред улаза у храм, па тек онда уђимо. Јер долазимо Цару небеса, ходимо простором који блиста. Истјерајмо најприје из душе своје злопамћење, да не бисмо били осуђени када се појавимо пред Богом и помолимо му се говорећи: ”Оче наш […], опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”. Како другачије очекујеш да ће се појавити Владика Христос, сладак и кротак пред тобом, ако си ти према брату свом тврд и ако му не опрашташ? Како ћеш уздигнути руке своје ка небу? Како ћеш покренути језик свој да говори ријечи молитве? Како ћеш затражити опроштај? Чак и када Бог жели да ти опрости твоје гријехе, ти му не дозвољаваш, зато што не опрашташ свом ближњем. Али и наше понашање, док се налазимо у храму, нека буде прилично, онако како се понаша човјек који се налази пред Богом. Не упуштајмо се у бесциљне расправе, већ стојмо са страхом и трепетом, са пажњом и спремношћу, са погледом усмјереним ка земљи и душом усмјереном ка небу. Јер многи долазе у цркву механички понављајући псалме и молитве и одлазе, а да и не знају шта су рекли. Усне се помјерају, али уши не чују. Ти не чујеш своју молитву, а желиш да је чује Бог? Преклонио сам кољена, кажеш, али твоје мисли су одлетјеле далеко. Твоје тијело је било у цркви, а душа изван ње. Уста су говорила молитву, док су кроз ум пролазиле и збрајале се камате, уговори, трансакције, поља, имања, дружења са пријатељима. Све ово се догађа због тога што је ђаво лукав. Зна да у вријеме молитве много тога добијамо, па зато тада и напада са великим интензитетом. У другим приликама, када лежимо испружени на кревету, ништа не мислимо. Када пак дођемо у цркву да се помолимо, ђаво нам намеће мноштво помисли, како нам молитва не би била од користи. Ако ти Бог затражи оправдање за твоју незаинтересованост и неблагочестивост коју показујеш на богослужбеним сабрањима, шта ћеш учинити? У тренутку када ти Он говори, ти, умјесто да се молиш, разговараш са оним поред себе о бескорисним стварима. Ако сва друга наша сагрјешења превиди Бог, ово је довољно, да бисмо били ускраћени за спасење. Немој мислити да је то мало сагрјешење. Да би схватио тежину овога, помисли шта бива у сличном примјеру са људима. Претпоставимо да разговараш са неким званичником или са својим драгим пријатељем и, док ти он говори, ти незаинтересовано окрећеш главу на другу страну и почињеш разговор са неким другим. Зар твој саговорник неће да се увриједи због твог недоличног понашања? Зар се неће наљутити? Зар неће затражити објашњење? Авај! Налазиш се на Божанственој Литургији и, док је Царска трпеза припремљена, док се Агнец Божји жртвује у твоју корист, док се свештеник стара за твоје спасење, ти си незаинтересован. У тренутку када крилати серафими покривају своја лица са страхопоштовањем, а остале небеске силе се, заједно са свештеником, моле Богу за тебе, у тренутку када са неба силази огањ Духа Светога и Крв Христова се излива из пречасног Ребра Његовог у свети Путир, у том тренутку твоја савјест те не разобличава због твоје непажње? Помисли, човјече мој, испред Кога се налазиш у тренутку страшног тајноводства и са ким – са херувимима, серафимима и осталим небеским силама. Размисли са ким појеш и молиш се. Да би се сабрао, довољно је да се сјетиш да си, иако имаш материјално тијело, удостојен да, заједно са бестјелесним анђелима, пјеваш Господара творевине. Немој учествовати у свештеном појању незаинтересовано. Немој имати на уму животне мисли. Избаци свако земаљско умовање и уздигни се умствено на небо, близу пријестола Божијег. Узлети тамо са серафимима и маши са њима крилима, пјевај трисвету пјесму Пресветој Тројици. Свети Јован Златоуст Извор: Митрополија загребачко-љубљанска https://patmos.rs/2023/08/11/sveti-jovan-zlatousti-odabrane-misli-o-odnosu-hriscana-prema-bogosluzenju-i-molitvi/

Невероватно, али истинито: мисли мењају универзум. Свет пати због наших злих мисли. Тако је Бог у препотопном народу видео да су „све мисли и мисли њихова срца биле зле у свако доба“ (Пост. 6:5) – и донео је потоп на земљу. Свет је пропадао од гневне стихије – кише су шибале, таласи су немилосрдно носили све на свом путу – и то само зато што је „мисао људског срца зло од младости његове“ (Пост. 8, 21). Бог је такође видео срдачне мисли поносних градитеља: „Да направимо име себи“ (Постање 11:4) – и помешао њихов језик у Вавилону – догодила се социо-културна катастрофа. Чиме су били заузети мисли Содомаца, срамотно је писати, а одвратно је износити - чак и кажњени слепилом од анђела, покушали су да нађу улаз у Лотову кућу осећањем, а Лоту су рекли: „Дођи овамо. ” (Пост. 19: 9-11) - страст је преклинила у моју главу све њихове мисли, а катаклизма која се тада догодила свима је позната. Ни влат траве, ни риба, ни птица - флора и фауна Мртвог мора није пријатна за око. Звезде ће се угасити, небо ће се склупчати као свитак, сунце ће се претворити у таму и месец у крв јер су мисли људи Вавилон, Содома, и горди разврат света препотопа. Дакле, мисли су превише битне. Јер за човека је речено: „Какве су мисли у његовој души, такав је он“ (Приче 23,7). Наша суштина је одређена нашим мислима. Нека нико не мисли да се може мислити овако и онако, али главно је да се ради добро. Неће успети ако у мислима нема ничег доброг. „Двоумни човек је нестабилан на свим путевима својим“ (Јаковљева 1:8). Слабима нећеш дати руку, нећеш пустити неког другог напред (у истој саобраћајној гужви на аутопуту), нећеш рећи топлу реч чак ни својим најмилијима - жени, деци , родитељи – јер нема доброг у твојим мислима. *** Испада да се мисли мењају? Да, и не само Универзум. Мисли мењају све. Овде је био „херувим који покрива“ (Језек. 28:16) – „печат савршенства, пуноћа мудрости и венац лепоте“ (Језек. 28:11). Али он је једноставно помислио: „Ја сам најбољи од свих“ и „ти си пао с неба, звездо јутарње, сине јутра“ (Исаија 14:12). Оклизнуо сам свој понос! „Срце се твоје уздигло због лепоте твоје, због своје сујете уништио си мудрост своју“ (Језекиљ 28:17). „Ја“ је постао центар васељене – и зло је напало чисти Богом створени свет. Невероватно - није било зла. То је производ мисли, који је измислило самопокварено створење. Дакле, због нечије помисли свет се поделио на два дела: пакао се појавио као изван Бога – изван Његове љубави, Његове славе, Његовог Царства. То је, такорећи, шизофренија Универзума, који је изгубио своју целовитост губитком Онога Који све доводи до јединства, целовитости и хармоније. Леонардо да Винчи има параболу. Једном давно било је надувено огледало, и када се краљица погледа у њега, огледало помисли: „Ја сам најважнија ствар! Чак се и краљица огледа само у мени.” Али краљица је отишла, а натечено огледало је било празно. Ум који се одвратио од Бога, затворен у созерцање себе, губи Бога. Експерименти са мишљу имају последице на космичким размерама. Ева је једноставно помислила: „О, како је ово воће добро за храну, како је оку угодно и пожудно, дозволи ми да га пробам“ (видети Пост. 3:6). Јадни Адам! Где си одмарао своје мисли када си послушао Еву? Тешко нам је ово да разумемо, али Адам дефинитивно није био са Богом у својим мислима. Пала помисао на палог анђела пробола је ум човека као отровна стрела и учинила га да паде. Невероватно – неко је нешто помислио, а после тога се свет променио. А сада, нема раја на земљи. Постоји смрт, постоји међусобно уништење, цела творевина стење и пати заједно. Веза између човека и света је тајанствена. Земља је родила трње када су мисли људске постале трње. Животиње су показале грабљивост када су мисли људи постале грабежљиве. Промените особу, свет ће се променити. Отровати духовни живот у човеку – отров патње и зла ће затровати Универзум. А промена се дешава у најдубљим дубинама нашег ума и нашег срца. *** Бог је својом мишљу створио свет. Томе нас уче свети оци. „Мислењем ствара, и ова мисао, допуњена Речју и довршена Духом, постаје дело“ (Св. Јован Дамаскин). Мисао Божија је неизрециво лепа, неизрециво мудра, неизрециво благословена. И стога васиона, у својој лепоти која одузима дах, у својој бескрајној мудрости, одражава Божији план, Божији логос, Божју мисао. Човекотворац је по лику Творца. Мисао човека ствара живот човека какав ће бити. Човек, одраз Бога, позван је да улепшава свет. И изнад свега украсите својом чистом, љубазном, лепом мишљу. Да ли заиста мислимо да су главни украси, дизајни, одећа и друге ознаке спољашњег живота, али у нама, чак и ако је потпуна срамота? Каин није могао да се носи са мишљу која је лежала на вратима душе. Бог му је рекао за примамљиву помисао: „Он те вуче к себи, а ти владаш њиме“. Не обазирући се на глас Божији, Кајин је убио свог брата, који је претходно сам погинуо од љубоморе, а Каину је речено: „Кад будеш обрађивао земљу, неће ти више давати снаге“ (Пост. 4, 12). ). Ево га, јасна веза: мисао - акција - мењање света око себе. Од грешних помисли све около вене и суши се. Али слика може бити другачија. У дивљим, безводним местима, чим су се свети људи ту населили, текли су животворни извори, јер су мисли светих заправо били чисти извори. У патерикону се каже како су два брата живела у египатском манастиру. Један се одликовао многим подвизима, док је други имао велику послушност. Први је био прожет завишћу према другом, а када су се заједно приближили реци забитој крокодилима, наредио је свом брату да сиђе у воду и пређе на другу страну. Понизно је испунио реч брата свога. Крокодили су, прилазећи, лизали његово тело не наневши му никакву штету. Сачувала га је благодат Божија ради његове мирне и кротке душе. Али ако су у њему бујале мисли о злоби и гунђању, онда размислите шта би ови гмизавци урадили с њим? Лав је служио Светог Герасима Јорданског, медвед је посетио Светог Сергија Радоњешког. Птице, животиње и змије су се покоравале Пајсију Светом Горнику, баш као Адам у Рају. Много је таквих случајева. Благодат Божија осенила је светитеље, ради њихове чисте и тихе мисли – и дивље животиње су се к њима привлачиле, миловале, разњеживале, као мачићи. А за наше зле мисли, сваки пас лаје на нас, змија убоде, а животиње које нису грабежљиве ће безглаво побећи од нас, јер немају мира са главним грабежљивцем на планети. А ево и објашњења зашто је изабрана Богородица, зашто је управо Она родила Христа, Сина Божијег, и зашто је сада Она наша Небеска Заступница. Откровење о томе дато је монаху Силуану Атонском: „Једном сам у цркви слушао читање Исаијиних пророчанстава, и на речи: „Умиј се, и бићеш чист“ (Ис. 1, 16), помислио сам: „Можда је Мајка Божија икада сагрешила барем у мислима.” И дивно, у мом срцу, уз молитву, глас је јасно рекао: „Богородица никада ни у мислима није сагрешила. Тако је Дух Свети у мом срцу сведочио њену чистоту.” А како би другачије? Ради чистих, светих, непорочних помисли Дјеве, све се у нашем свету променило – сада на боље. Небо је украшено звездама, пролећна земља је украшена пољским цвећем, а људска душа је украшена лепим, љубазним мислима. Чист ум је рај. Инспирација, радост и лакоћа тамо где се нису скупили тмурни облаци. Кад се небо намршти, онда је туга у души. *** Неко је рекао: човек је мислеће биће. Али заправо човека одређује оно о чему размишља, шта му испуњава ум. Рај или пакао, Рај или дубине подземног света, срећа или несрећа - све је то од онога што имамо у мислима. Мисли су неких као птице грабљивице, лешинари, похлепно кљуцају, грабе, разарају. Мисли других су као кротки голубови и љубавни лабудови, стварајући гнездо топлине и удобности. Нечији ум је као јазбина, јазбина разврата. За друге (иако у чистој мањини) – мирише на свежину невиности и чедности. За некога је то суморна пећина малодушја, влажна хладноћа клонуле туге. У таквој пећини је непријатно, прохладно. И зато човек тражи забаву, уроњен у ТВ емисије, игрице, празну комуникацију, ум лута тамо-амо. О таквима се каже: „Зна Господ мисли људске да су сујетне“ (Пс. 93:11). Али има и оних чији ум – храм Божији – сија чистом молитвом, као што тихим пламеном сија лампада пред светим иконама. „Ставићу своје законе у њихове мисли, и записаћу их у њихова срца; и ја ћу им бити Бог, и они ће бити мој народ“ (Јевр. 8,10), каже се за такве. Понекад је наш ум као мочвара у којој се сав живот дави. Можда зато што нисте имали памети. Или можда зато што је само био уморан и није могао да контролише своје мисли. Друга мисао је као трн који неће дати мир док га не извадиш и не избациш. Добра мисао је као уље које лечи душу. Понекад је ум као широко поље, у чијем пространству има простора за креативну инспирацију. Понекад је као небо покривено облацима, али и између облака невино небо доноси радост. Понекад, али то је ретко, ум је као ведро небо. Он мора да је небо. На крају крајева, Небо није изван нас, оно се мора наћи у нама. Кад ти је без облака у души, онда на свакога гледаш непомућеним оком, као што ведро небо гледа својим безграничним, као море, благим погледом. Такав ум, као славуј у пролеће пробуђен, пева о радости мира Божијег. Мисли су неких као чудесна симфонија. Мисли других су као млевење гвожђа о стакло или као дивљи ударци штапом по ивицама зарђалог бурета. Такве мисли пробијају несклад у несређеној речи и неуредном делу. Јер дела су оличење мисли. Као што река почиње од свог извора, а дрво од свог корена, тако и дело човека почиње од његове мисли. Свети Оци кажу да су Анђели брзи колико и мисао. Али и наше мисли могу постати попут Анђела – када постану гласници Чистоте, Светлости, Љубави. Када носе зло у себи, постају као пали анђео. За неке је ум ђавоља кола. Он славно влада понашањем особе, окрећући своје мисли као узде. Зли јахач, оседлајући душу, упућује је на литицу или на мочварна и вискозна места, где смрт дрско тиранише. За друге, говорио је свети Макарије Велики, ум је престо Божански. Такав ум созерцава небеске тајне, а види и тајне земаљског пута. Он ће помоћи онима који су заглављени у мочварним местима да изађу. Јер чист ум види пут, али помрачен ум не види своју несрећу. Мисли једних су као чисти одрази анђела, мисли других су злослутни одрази демона. Али чешће се дешавају чудне промене у једној те истој особи: час небеска светлост сија, час зјапи процеп мрачне таме. Зато живимо у сталној борби. *** Нека нико не каже да нико не види наше мисли: кажу, није важно шта вам је на уму. Други не види ваше мисли, али ће видети до чега су вас ваше мисли довеле. Прљаве мисли кваре ти и живот и лице. Лице искривљено од гнева је плод злих помисли. Зелено од зависти, црно од мржње, бледо од кукавичлука, страхова, малодушности. Прометне, лоше жеље - и они ће оставити печат. Немојте ни помислити да се ваше мисли неће на било који начин манифестовати на вама. Чисти извори, чак и ако нико не зна за њих, напојиће шуме. Без њих ће живот наше природе осиромашити и пресушити. Слично, чисте мисли, чак и ако нису познате другима, извори су нашег живота. Глава, испуњена злим мислима, је као нуклеарни реактор који емитује смртоносно зрачење. Чак и ако је такав реактор сакривен негде у пустињи, ипак ће некоме нашкодити. Пре или касније, његово зрачење ће утицати на некога. А сада замислите да људи ходају около као нуклеарни реактори – кипте од беса и огорчења. С времена на време неко пробије, а онда се догоди експлозија - у виду страшног злочина, оно што се нагомилало изнутра прска. Фазе ширења зла на земљи су следеће. Прво, човека изгризу сопствене грешне страсти. Изнутра кључају, препознајемо их по сензацијама, осећањима, мислима - злим, гадним, клонулим. Не дају одмора. Као да су га угризле дивље осе, особа коначно одустаје и почиње, заузврат, као луда, да уједе и гризе оне који су у близини. Затрован злим мислима, трује животе најближих. Ако се предају, биће заражени истом злобом. Ипак, заједно се претварају у узаврела уста вулкана. И како се после овога не дешавају катаклизме, ратови, језиви злочини? Оса убоде, комарац крв пије, а зле, грешне мисли извлаче сву снагу из душе, исисавају виталну енергију. После буре злих мисли, сигурно ћете изаћи исцрпљени. Али не повређујеш само себе. Човек навикнут да гаји зле мисли је као кошница дивљих оса. Зује и повреди свакога ко им се приближи. Њихов отров не доноси никакву корист, трује, изазива акутни бол. Испоставило се да су најжешћи непријатељи наше сопствене зле мисли. Ако изнутра смрдиш, мисли труну, како се онда не осећаш лоше? Али осећаш се лоше због себе. Зашто увек мислите да је неко други крив за невоље? „Докле ће се зле мисли гнездити у теби?“ (Јер. 4:14). *** Горка истина, али треба је знати. Не обуздавај ветар раширених руку, не заустављај страшне налете олује једном од својих жеља. Дакле, сама снага нечијег ума не може да задржи ветар мисли. Они слушају Понизног Који је рекао: "Умукни, престани." „И ветар преста, и наста тишина велика“ (Марко 4:39). А да би тако било у нашем животу, морамо са Њим пловити у истом чамцу, завршити ток живота како Он тражи, и смерно замолити Њега самог: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме , грешник.” У тексту Јеванђеља постоји дубока мудрост. Из гордости, која је некада захватила свет, настадоше олује и зле стихије, али се онда појави Смиљени – и све Му се покори. Један брат је упитао авву Пимена Великог како да се носи са бунтовничким мислима. Старац је одговорио: „Ово је као човек који држи ватру у левој руци и чинију воде у десној руци. Ако букне ватра, узима воду из посуде и гаси ватру. Ватра је сугестија непријатеља, а вода усрдна молитва пред Богом.” Ко је човеку дао ум – обрати се Њему и обрати свој ум. Ко је ум усадио у тебе – подигни умно око к Њему. Зато што не можете сами да очистите свој ум. Муње, које сијевају на истоку, видљиве су чак и на западу. И зрак излазећег Сунца у трептају ока обасјава лице земље. Дакле, љубазна, чиста мисао може осветлити наше животе. Јер нема ништа брже од мисли. Молитва је иста мисао, само упућена Богу. Да ли заиста мислимо да је молитва сеџде без мисли и осећања, као бездушно деловање тела? Да ли је молитва заиста механички знак крста, без осећаја и смисла, као условни рефлекс? Да ли је молитва заиста текст за себе, без јасног садржаја за нас? - Не! Молитва је мисао која се узноси на Небо, чиста ка Пречистој. Молитва је топао уздах срца, са живом и светлом мишљу. Ево Мојсија и људи, одважили су се. Испред Црвеног мора таласи бију о обалу. А иза – кочија по избору, бес Египћана је неизмеран, њихово расположење је одлучно. Израелци су у очају: „Зар нема гробова у Египту да си нас одвео да умремо у пустињи?“ (Изл. 14:11). Мојсије покушава да смири народ. И тада сам Бог говори Мојсију: „Зашто ми вапијеш?“ (Изл. 14:15). Али Мојсије није отворио уста своја, ваздух није био испуњен гласном молитвом. Његово срце је завапило, а мисао се уздизала ка Свевишњем са мирисним тамјаном. И догодило се чудо – море се раздвојило, људи су прошли као по сувом. Умну молитву, прожету дубоким осећањем срца, Бог је прихватио – и оно што је било познато земаљским законима, претворено је у необично, јер је примило нешто од закона небеских. Свет се мења тамо где се ум човека уздиже кроз молитву ка јединству са Богом. „Илија је био човек као и ми, и молио се молитвом да не пада киша; и није падала киша на земљи три године и шест месеци. И опет се помоли: и небо даде кишу, и земља роди свој плод“ (Јак. 5:17-18). Природа се не повинује толико законима физике колико Творцу природе, Који је установио законе физике. Али како ћете тражити од Бога кишу или без кише ако у вама има громова и муња? Како ће се свет око нас променити ако се свет у нама не промени? И стога је смисао молитве да се пре свега преобрази наш сопствени ум. *** Тишина влада у мислима из најнеочекиванијих разлога. На пример, осетио си сажаљење према некоме, у тешком тренутку си помогао од срца - и постало ти је лакше у души. Помогао сам неком другом, али сам га купио. Чак су и ваше мисли постале смиреније, јер је мир завладао у твом срцу. То јест, тишина ума долази неочекивано од милосрђа. И зато, немилостиви човек, ма колико се молио, неће стећи ни чистоту ума, ни тишину срца. Свет се такође рађа из праштања – када си престао да држиш зло на увреднику. Ово искуство је необјашњиво и неисказиво рационално. Немогуће је убедити некога да опрости ако је његово срце одлучно против тога. Али неопраштање је непријатељство. А где је непријатељство, ту је бура мисли. Опраштање је сакрамент преображаја душе од мржње, кажњавања, освете – у љубавну, милосрдну, сажаљива. Где је Царство доброте, тамо мисли зла не тиранишу. Опраштање доноси мир. Али најмоћније оружје је понизност. Мистериозан је и понекад изгледа неухватљив. Још је теже објаснити. Необјашњиво је смирење, као што је необјашњив и Сам Господ, који сија светлошћу смирења. Али они који су га стекли, који су се научили од Кротких и Понизних, који су узели Његов јарам на себе, они налазе мир (видети Мт. 11,29). Свети Игњатије је причао о себи како је, једва ушавши у манастир, положио послушање у трпезарији. Једном је ставио јело на последњи сто, за којим су седели прости искушеници, и у мислима рекао: „Узмите од мене, слуге Божије, ову бедну услугу. Истовремено, он одједном осети у срцу благодатну утеху која га није напуштала око месец дана. Смирење је врата благодати Божије, а благодат лечи душу као миомирисни, исцељујући свет. Чиста мисао нас враћа у чисто детињство. У зору наших година, ми доживљавамо свет на сасвим другачији начин - слика света је свежа, засићена јарким бојама, пуна даха живота. Ми некако видимо свет у његовој исконској лепоти и невиности, делимично долазимо у додир са небеском визијом. Али срећа детињства није у одсуству проблема и искустава. Срећа детињства је у чистим и невиним мислима. Нема искуства са блатом за одрасле. Дете чистим оком гледа на свет као на царство радости. И зато, онај ко је очистио ум гледа на свет очима детињег изненађења и детиње радости. Мисао није обуздана у онима који нису обуздани у животу. *** Свети Николај српски је једном рекао: „Ако можеш да помогнеш човеку – помози, ако не можеш – моли се, ако не знаш да се молиш – мисли добро о човеку! И ово ће већ бити помоћ, јер светле мисли су и оружје. Дакле, ако желите да учините нешто добро за људе, имајте добре мисли о њима. Добра мисао је добар почетак. Из добре мисли рађа се добар став. Из добре мисли родиће се добра реч. А дело не може бити добро ако твоје мисли нису добре. Доктор, предузимајући да лечи зле мисли, сигурно ће некоме нанети штету. Учитељ који започне лекцију злим мислима претвориће се у чудовиште. Полицајац или војник - страшно је и замислити у шта ће се претворити њихове зле мисли. Градитељ и продавац, возач и инжењер, представник било које професије - у зависности од својих мисли, или ствара или уништава. Добре мисли и добар живот. Зле мисли – и зао живот. Лепа особа је особа са лепим мислима. Добар човек је човек са добрим мислима. Као и онај који носи зле, ружне мисли, сам је зао и ружан. Један од светитеља је рекао: „Размишљај о добром, да не би мислио о злу, јер ум не трпи беспосленост“. Ову истину пренео нам је свети Јефрем Сирин, ослањајући се на оно што су светитељи говорили пре њега. Ум никада није беспослен. Ако му не дате добро занимање, он ће склизнути у зла дела. Ако у њега не посејете добро семе, кукољ ће никнути. Испуните свој ум молитвом цару раја да пакао не завлада у вама док сте још овде. Али шта? Ако се мисао прочисти, хоћеш ли постати срећан? Не! Срце ће неизбежно бити испуњено болом. Без обзира да ли сте као анђео у животу, и даље ћете искусити патњу овде на земљи. Туђи бол неће ти дати одмора. И прљавштина грехова овога света задаће вам тугу. Али нешто ће се променити у вама. Универзум ваше душе ће се трансформисати - а ово је већ много! Овде је све повезано. Грех једног утиче на све. Али праведност једног постаје нада за друге. Митрополит лимасолски Атанасије присетио се како је, још као веома млад искушеник, са другима посетио старца Пајсија Светог горца. Поставили су питање које их је забринуло. Старац је одговорио најпростијим речима. Али оно што се догодило у исто време, памтило се за цео живот. За време једноставних, али љубазних речи старешине, све около је буквално почело да мирише - камење, камење, дрвеће, сам ваздух. Све је било испуњено дивним миомирисом (није дуго трајало док им старац није дао одговор, а затим се затворио у келију). Такав знак је дат јер је душа старца Пајсија мирисала благодаћу Духа Светога. Јутарња роса освежава лице земље, а чисте молитве чистих душа оживе читав свет. Ради ових молитава градови стоје, доброта и љубав и даље у свету, а зарад истих молитава људи се још нису истребили. Јеванђеље нам помаже да размишљамо о многим стварима. Када је ментално око бистро, онда је цело тело светло. А ако у теби нема ни једног тамног дела, онда цело биће твоје постаје светло као да те светиљка обасјава сјајем (уп. Лк. 11, 34-36). „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца свога“ (Матеј 13:43). Јер у њиховим мислима, у њиховим умовима и срцима, Царство Божије је овде још заблистало. Мало може бити велико, мало може бити значајно. А о нашој вечној судбини може да одлучује оно чему не придајемо велики значај. Али дрво расте из малог семена. Видите које семе сејете сваки дан. https://pravoslavie-ru/142854.html

„Неки простори оживе у нама, јаче и снажније, тек кад их напустимо“ Небеска дворишта – живе слике, одшкринула су своје капије и као најновија књига Епископа диселдорфског и њемачког, господина Григорија, у издању Лагуне, након Београда, отворила своје корице и излистала своје странице и пред требињском публиком, и то у дворишту Саборне цркве Светог Преображења Господњег. Живе слике, мисли и ријечи Владике Григорија призване су најприје позивом на молитву Епископа захумско-херцеговачког Димитрија, а затим и звуцима гитаре, класичног гитаристе Василија Тољића, који је извео Сарабанду Франсиса Пуланка, након чега је госпођа Тамара Рајковић представила учеснике у овом догађају, који су, уз самог аутора књиге Владику Григорија, били и пјесник Ђорђо Сладоје и госпођа Неда Цвијетић Супић. Ђорђо Сладоје истакао је да књижевно дјело Владике Григорија може бити посматрано у двоструком контексту и кроз три димензије: најприје у контексту наше црквене књижевности, која почиње са Светим Савом, преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Жичког, па све до нашег савременика Митрополита Амфилохија Радовића.., а други контекст извире из народнога епа, такозвани свјетовни. Поред тога ова књига је у једној димензији прича о Београду, затим о Планиници, а трећа димензија приказује унутрашњу драму владике, некадањег студента теологије, који одлучује да се замонаши. Ако бисмо тражили мото ове књиге, то је ријеч старца Силуана: држи ум свој у аду и не очајавај, рекао је владика Григорије, истакавши да цијели наш живот је одрицање, одлажење, растанци али најчудесније је што са собом носимо читав наш свијет куд год одемо и некад кад нешто напишемо схватамо колико тај свијет у нама живи. Неда Цвијетић Супић исказала је свој доживљај књиге Владике Григорија, а нарочито у њој поменуте поуке, поменутог старца Силуана, рекавши: Мене је погодила ова реченица … и некако сам осећала да се ту крије огромна тајна али нисам могла да је разумем. А, као упечатљиво у свему томе, истакла је, да јунак ове приче о томе размишљао непрестано, а изгледао је уобичајено.., тако да не постоји прејака корелација између духовне озбиљности и стајлинга. Међу многобројном публиком, која је ушла у једно од небеских дворишта – порту требињске Саборне цркве и међу првима завирила између корица ове књиге били су и Епископ домаће Цркве, господин Димитрије, као и градоначеник Града Требиња, те игумани Манастира Високи Дечани и Манастира Острог. Бранислав Рајковић, ђакон Извор: Епархија ЗХиП

Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије. У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен. Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње. Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. Архимандрит Петар (Драгојловић)

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе” претворила у „ратаре”, оставивши им у души „страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје „ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу. Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово” поред речи „Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Иво Андрић, Предавање одржано на Коларцу 1934. Извор: Епархија жичка

Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју. То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666. Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то? Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима. Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек. Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ! Мислите о томе… свештеник Угрин Поповић

Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље. Звучни запис разговора ”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”. Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину. ”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”. Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету. ”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”. Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте. ”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Неопходно је да одговоримо на животно питање: на чијој смо страни? Бирамо између добра и зла, истине и лажи. У свакој ситуацији, суочени смо са избором: рећи истину или слагати, радовати се туђем успеху или завидети, осмехнути се и пружити подршку или увредити и омаловажити, одбранити или издати. И сваки пут ми одлучујемо, ми бирамо да ли ћемо бити на страни добра или зла. Данас, Црква и Њена деца пролазе један озбиљан испит. Непријатељ човечанства подстиче на раскол и на све начине покушава да разједини Цркву – Невесту Христову. Веома је важно одржати веру у Бога. У времену опште збуњености неопходно је потрудити се да умножимо доброту у својим срцима. Бити са Богом и Његовом Црквом значи – пружити другима љубав и доброту, бринути се о другима, штитити их од пропасти и бити постојан у истини. Важно је непрекидно бдети над собом. Наш избор је да будемо са Богом, да будемо на страни добра по сваку цену. Молимо се Богу да нам да храбрости да будемо са Њим до самог краја земаљског живота и заувек у вечности. Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Од преблагог и дарежљивог Бога могу да се добију молитвом вере сва духовна и неопходна материјална блага, само када би жеља за тим била искрена и молитва ватрена. И какве нам молитве Црква ставља у уста! Онакве каквима је могуће приволети Господа на сваку милост према нама, на сваки добри дар. Враг, знајући благост Божију и снагу молитве, на све начине се труди да нас одврати од молитве или за време молитве расејава наш ум, задржава нас разним страстима и пристрашћима житејским или журбом, смутњом и другим. Ево, ти се молиш, твоја молитва врши се успешно, ти имаш унутрашње осведочење да је Господ чује и да је благонаклон према њој; имаш мир у мислима, лако ти је и сладосно на срцу; али пред крај твоје молитве због најнезнатнијег слабљења твога срца и помисли, у твоје срце убацује се некакво тешко бреме, огањ који раслабљује срце и ти осећаш крајњу тежину молитве и одвраћање од ње уместо пређашње лакоће и расположења према њој. Нe очајавај, пријатељу, то су подвале врага, који воли да нам се подсмева, посебно на крају наших благочестивих занимања, да би смо упали у униније и уједно упропастили све своје раније напоре у светом делу. Научи из тога да убудуће не гасиш свој дух ни на тренутак у току молитве, да се молиш у духу и истини нераслабљено и не обмањуј Господа у молитви ни једном речју, тј. ни једну реч не изговарај притворно, лицемерно, нека цела твоја молитва буде само изражавање истине, лира Духа Светога, и ни једном речју не служи лажи вражијој и не буди труба ђаволова. А за скидање вражијег бремена са твоје душе и за гашење његовог огња помоли се усрдно Господу, признајући пред Њим од срца своју кривицу – лицемерје за време вршења молитве, и добићеш олакшање и мир. Нe жури се, све говори и ради мирно. Успећеш. Враг ужурбава и смућује, јер од смућене ужурбаности нема користи. Када за време молитве твојим срцем овлада униније и сета, знај да то долази од ђавола, који се на све начине труди да те заустави у молитви. Јачај, храбри се, и мислећи на Бога, одагнај то убиствено осећање. Запамтите: ако не у мислима, a оно у срцу враг често појачава хуле на име Бога Сведржитеља. У чему се састоји та хула на Бога у срцу? Сумња, неверовање, униније, нетрпљење Божијих поука и роптање, све страсти. Неверовањем у истину и благост Божију враг изригује хулу на истину, благост и свемоћ Божију; унинијем такође на Његову благост, уопште поривом људских страсти хули свеблаги Промисао и истинитост Божију. Нe дај да те у молитви победи тело и враг, који дејствује кроз њега; не лажи језиком својим, но говори истину у срцу свом[1] (Пс. 14,3); тако мисли и осећај сам, као што говориш у молитви, а не као да ти је на језику мед, а на срцу лед; једном ће да победи враг, након тога ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега, као врагом освојено парче земље, а твоје срце ће да одступи од Господа. Ничим не потцењуј духовни живот, ништа не сматрај малим и да не заслужује велику пажњу: кроз мале грехове ђаво води до великих. Најважније при томе је: да се трудиш да будеш свагда срцем у истини. Када је теже борити се са телом, тада и покажи своју чврстину, тада немој да слабиш у борби, као добри војник Христов. При лењости и окамењености срца људи се понекад због малодушности и нестрпљења понашају претерано слободно с Богом у молитви и дозвољавају себи разне чудне ствари у гласу и кретању, које означавају: нестрпљење, незадовољство, роптање и чак дрскост према Богу. На све начине се треба чувати од тога и савладавати своју лењост. Треба побеђивати врага и своје страсти. Извор: Православие.ру

Када код ближњега видиш недостатке и страсти, моли се за њега; моли се за сваког, чак и за свог непријатеља. Ако видиш гордог и непокорног брата, који се гордељиво према теби или другима опходи, моли се за њега да би Бог просветио његов ум и загрејао његово срце огњем благодати Своје, говори: Господе, научи слугу Твога, који је у ђаволску Гордост упао, кротости и смирености, и одагнај од његовог срца мрак и бреме сатанске Гордости! Ако видиш злобног, моли се: Господе, учини добрим слугу Твога благодаћу Твојом! Ако видиш среброљубивог и себичног, говори: Ризницо наша нетрулежна и Богатство неисцрпно! Даруј овом слуги Твоме, створеноме по слици и прилици Tвojoj, да позна варљивост богатства, и да је све земаљско сујета, сенка и снови. Дани сваког човека су као трава или као паучина, a Ти си једини богатство, одмор и радост наша! Када видиш завидљивог, моли се: Господе, просветли ум и срце овог слуге Твога ка познању великих, безбројних и неиспитивих дарова Tвojux, које прима из неизрецивог милосрђа Твог и због ослепљености од страсти својих заборави Тебе и дарове Твоје богате, и убраја себе у сиромахе, иако си Ти богат благом Својим. Тога ради он гледа саблажњиво на добра слугу Tвojux, којима о! неисказана Доброто обасипаш све, но свакога по сили његовој и по намери воље Своје. Преблаги Владико, скини копрену ђавола са очију срца слуге Твога и даруј му срдачну скрушеност и сузе покајања и благодарности, да се не обрадује враг због њега, да га је живог уловио и потчинио његову вољу својој вољи и да је не отргне из Tвojux руку. Када видиш пијанога, говори срцем: Господе, погледај милостшо на слугу Твога привученог преваром стомака и телесног весеља, даруј му да упозна сладост уздржања и поста, и плодове духа, који проистичу од њега. Када видиш страсног према јелима онога који своје блаженство у њих полаже, говори: Господе, најслађи Хлебе наш, никада потрошиви, но постојани у животу вечном, очисти слугу Твога од скверни преједања, која од њега ствара плот и туђега Духу Твоме, и даруј да спозна сладост Твоје животворне духовне хране која је Тело и Kpв Tвoja и света, жива и делотворна реч Твоја. Тако, или на сличан начин, моли се за све који су згрешили и не усуђуј се да икога презиреш за његов грех или да му се светиш, јер тиме би се само повећале ране оних који су згрешили; исправљај саветима, претњама и казнама, које би послужиле као средство за прекидање или обустављање зла у границама умерености. Извор: Православие.ру

Данас се често говори о потреби за православним одговорима на социјална, културна, етичка, биоетичка, правна, економска и политичка питања савременог друштва. За разлику од Римокатоличке цркве или протестантских цркaва које су у протеклих сто педесет година стварале специфично социјално учење или социјалну етику, Православна црква је услед истoријских околности своје социјалне концепције почела формирати касније, практично у протеклих тридесет година. Формирање јасног црквеног одговора на многобројна савремена питања није ни мало лак задатак, јер се друштво убрзано мења, а самим тим је и потребно континуирано усклађивати и осавремењивати социјално учење. Православни су склони да одговоре на питања данашњег света и времена траже у „славној прошлости“, нарочито у средњем веку. Ипак, не треба заборавити да је црквена социјална свест и у старом и у средњем веку била веома савремена за своје време. То нарочито важи за црквени однос према питањима социјалне правде. Данас је ова тема често запостављена. То се нарочито односи на традиционално православне земље. Црква и социјална одговорност Већина православних хришћана живи у друштвима која имају мноштво социјалних проблема. Реч је о транзиционим друштвима или, пак, о друштвима са великим економским потешкоћама. Може ли Православна црква својим деловањем помоћи да се поменути проблеми на хуман начин превазиђу? Црква не може дати готове економске рецепте за излазак из кризе, нити понудити посебан програм развоја. То и није њена мисија. Али може апеловати на солидарност између богатих и сиромашних или стати на страну социјално угрожених група којих у православним срединама има у великом броју. Иако постоји уврежено мишљење да тема социјалне правде није црквена тема, предање цркве и њена историја то демантују. Управо су велики црквени оци и учитељи овој теми придавали велики значај. Социјална визија Светог Василија Великог Према Светом Василију Великом, Бог је свим људима на планети обезбедио довољно добара да би задовољили своје земаљске потребе. Али је ипак неопходно да дође до праведне расподеле да нико не би оскудевао. У проповеди „Срушићу своје житнице и саградићу нове“,он каже: „Ако сви ми погледамо шта је потребно да се задовоље наше потребе, дајући остатак онима којима нешто недостаје, нико не би био богат и нико не би био сиромашан.“ Овај светитељ је сматрао да је Христова заповест о љубави према ближњем „мајка свих заповести“ и у том контексту позивао на расподелу добра. Свети Василије Велики био је и неуморни социјални делатник. Познато је да у Кесарији основао тзв. Василијаду, место збрињавања социјално угрожених. То је био комплекс у коме су се налазиле болнице за лечење болесника, склоништа за бескућнике, прихватилишта за странце и сл. Социјална етика Светог Јована Златоустог Свети Јован Златоусти се у својим беседама често бавио односом богатих и сиромашних. Као константинопољски патријарх позивао је на милосрђе у ширем друштвеном контексту, опомињао моћне богаташе тадашњег времена и отворено стајао на страну сиромашних слојева. Своју имовину је разделио и живео веома скромно. Храбро је предлагао корените друштвене промене. Желео је друштво засновано на социјалним принципима Јеванђеља. Свети Јован Златоусти позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на заједницу првих хришћана у Јерусалиму целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину,сваком према потребама. Иако је био свестан да је практична примена овог концепта мало вероватна, сматрао је да би тада већина житеља града била задовољна, а хуманији социјални односи засновани на солидарности, привукли пагане хришћанској вери. Свети Григорије Богослов и социјална љубав У беседи о љубави према убогима, Свети Григорије Богослов говори о љубави према сиромашнима, болесним губавцима, одбаченима од друштва и позива ублажавање њихових мука и невоља путем милосрђа. Сматрао је да сиромаштво, беда и ропство нису последица слободе, већ последица греха. Основе светоотачких социјалних идеја Социјална мисао Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог или Светог Григорија Богослова прави су пример православне црквене социјалне етике. У њима се може наћи инспирација и за савремено православно социјално учење. Може се видети да свети оци не позивају само на индивидуалну солидарност богатог појединца према сиромашном, већ на милосрђе гледају и у ширем социјалном контексту, позивајући на радикалну промену друштвеног уређења и успостављање човекољубивих социјалних односа У основама њиховог учења не налази се утопијска идеја о хармоничном друштвеном поретку или људском царству среће и благостања, већ хришћанска љубав, тј. љубав према Богу и делатна љубав према ближњем. То је оно што разликује црквену социјалну етику од секуларних социјалних теорија. Глас цркве у савременом друштву Погрешно је поље друштвене ангажованости и теме социјалне правде препустити другима, под изговором да оне нису примерене православним хришћанима, већ секуларним хуманистичким активистима. Као што су црквени оци, у своје време, дизали глас против неправди, тако и данас треба дићи глас против социјалних неправди које доживљавају нпр. радници који раде у нехуманим условима, недовољно и ни мало плаћени и без адекватне социјалне заштите, незапослени који су заборављени, жене и деца које трпе насиље, труднице и мајке које су дискриминсане у друштву због материнства, избеглице који су остали без дома. Предањски „повратак светим оцима“ подразумева да глас православних хришћана (епископа, свештеника и лаика) у јавности и у целокупном савременом друштву треба да буде глас сиромашних, дискриминисаних и социјално одбачених. Владимир Марјановић http://teologija.net/savremeni-znacaj-svetootacke-socijalne-misli/

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Звучни запис беседе Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква

Преузмите цео текст

Пост треба да нас опомиње на покајање, на виша размишљања о себи - да исто онако како се лишавамо мрсне хране, да се чувамо и лишавамо рђавих мисли. Јер прво се у човеку роди мисао, па се после мисли реализује дело. -Дакле, да се чувамо рђавих мисли, да би се сачували рђавих дела. Да сачувамо и своје очи и свој ум од свега онога што нас од Бога удаљује, а да се држимо заповести Божјих и онога чему нас учи Јеванђеље. Богу треба да се приближимо својим животом, јер хришћанство није нека теорија или неки философски правац. Хришћанство је живот, поручио је Патријарх српски Иринеј и додао: -Када живимо како нас Црква учи, како нас Јеванђеље учи - онда смо хришћани! А не да се хвалимо: Ја верујем! или Ја славим! како ми Срби то обично кажемо и тиме сматрамо да смо све испунили. Морамо живети хришћанским животом! А какав је хришћански живот Господ нам је дао прилике да научимо од наших светих, оних који су Богу угодили. Имамо Светог Саву, Светог Симеона, Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског и безброј светитеља и угодника Божјих на које можемо и треба да се угледамо како су они живели и Богу угодили и како их је Господ прославио не славом овога света, јер она је пролазна, него вечном бесмртном славом, славом у Господу нашем, поручио је патријарх Иринеј. Извор: ТВ Храм