Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мирослав'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Писмо Крлежи које се од јавности крило шест деценија Писмо Антонија Тодоровића одговор је на Крлежине записе од 1916 до 1933. године у којима је Србе назвао „ушљиви балкански цигани“ и „багром за вешала“ Мирослав Крлежа Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало знано да је 1954. године упутио писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија, а и кад је објављено није имало посебног одјека у јавности. Пре него што дамо шта је написао Тодоровић, ево још неколико биографских података о овом занимљивом човеку. Родио се у Призрену у занатлијско-трговачкој породици. Завршио је Призренску богословију 1897, а исте године постао је учитељ у српској школи у Велесу, потом у Битољу, да би 1904. постао учитељ у српској грађанској школи у Куманову. Формирањем српске четничке организације постаје члан и водећа личност њеног одбора у Куманову. Када је комитет ВМРО-а убио српског проту Атанасија Петровића Ташка 14. јануара 1905. у Куманову одбор српске организације решио је да за освету убије егзархијског, односно бугарашког проту Александра на дан четрдосетодневног помена Ташку, а главни организатор убиства био је Тодоровић. Иако је накратко био у опасности да буде ухапшен, Тодоровић је избегао затварање, али је већ 1906. морао да побегне у Србију, јер је у хартијама погинулих српских четника на Челопеку нађено његово име. У Турску се враћа након Младотурске револуције и постаје посланик за Криву Паланку и околину Прве скупштине Срба у Османском царству. Након младотурског преврата до 1912. био је управитељ српских школа за Кривопаланачку казу. Био је народни посланик у привременом народном представништву СХС 1921. године. После Првог светског рата добио је место школског надзорника у Призрену. Своје политичко деловање Тодоровић је наставио као као један од присталица Јаше Продановића и Републиканске странке. Набрајајући чланове Републиканске странке који су били блиски са Равногорским покретом др Драгољуб Јовановић је додао: „Са Дражом је био повезан и велики Србин из Призрена Анта Тодоровић. Умро је у Београду у 91 години живота. А сада ево писмо аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи из 1954. године: „Господине Крлежа, У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“ На истој страни на дну кажете: „Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“. Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности: 1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их? 2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите? 3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел? 4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима. 5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа? 6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве „ушљиви цигани“? 7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? 8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, „Јосип Броз Тито“ у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – „ушљиви цигани“? А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника. Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“. Нови бечки „Греие Прессе“ најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“. Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“. Немачки лист „Годлисхе Рундсхау“, од 1917. године, пише: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“. Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“. Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“. Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо“. Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“. Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни“. Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне. Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању. На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“. Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу. А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“. Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они „ушљиви цигани“? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању „Лондонског уговора“ (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: „Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку“. А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“. Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – „за једног убијеног Немца, 100 југословена“, извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ „ушљиви циганин“ и да га треба истребити? Да завршим ово моје отворено писмо речима: Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили. Загреб, 1954. године“ Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан. Извор: Тамо далеко, IN4S
  2. Писмо Крлежи које се од јавности крило шест деценија Писмо Антонија Тодоровића одговор је на Крлежине записе од 1916 до 1933. године у којима је Србе назвао „ушљиви балкански цигани“ и „багром за вешала“ Мирослав Крлежа Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало знано да је 1954. године упутио писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија, а и кад је објављено није имало посебног одјека у јавности. Пре него што дамо шта је написао Тодоровић, ево још неколико биографских података о овом занимљивом човеку. Родио се у Призрену у занатлијско-трговачкој породици. Завршио је Призренску богословију 1897, а исте године постао је учитељ у српској школи у Велесу, потом у Битољу, да би 1904. постао учитељ у српској грађанској школи у Куманову. Формирањем српске четничке организације постаје члан и водећа личност њеног одбора у Куманову. Када је комитет ВМРО-а убио српског проту Атанасија Петровића Ташка 14. јануара 1905. у Куманову одбор српске организације решио је да за освету убије егзархијског, односно бугарашког проту Александра на дан четрдосетодневног помена Ташку, а главни организатор убиства био је Тодоровић. Иако је накратко био у опасности да буде ухапшен, Тодоровић је избегао затварање, али је већ 1906. морао да побегне у Србију, јер је у хартијама погинулих српских четника на Челопеку нађено његово име. У Турску се враћа након Младотурске револуције и постаје посланик за Криву Паланку и околину Прве скупштине Срба у Османском царству. Након младотурског преврата до 1912. био је управитељ српских школа за Кривопаланачку казу. Био је народни посланик у привременом народном представништву СХС 1921. године. После Првог светског рата добио је место школског надзорника у Призрену. Своје политичко деловање Тодоровић је наставио као као један од присталица Јаше Продановића и Републиканске странке. Набрајајући чланове Републиканске странке који су били блиски са Равногорским покретом др Драгољуб Јовановић је додао: „Са Дражом је био повезан и велики Србин из Призрена Анта Тодоровић. Умро је у Београду у 91 години живота. А сада ево писмо аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи из 1954. године: „Господине Крлежа, У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“ На истој страни на дну кажете: „Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“. Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности: 1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их? 2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите? 3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел? 4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима. 5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа? 6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве „ушљиви цигани“? 7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? 8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, „Јосип Броз Тито“ у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – „ушљиви цигани“? А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника. Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“. Нови бечки „Греие Прессе“ најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“. Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“. Немачки лист „Годлисхе Рундсхау“, од 1917. године, пише: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“. Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“. Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“. Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо“. Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“. Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни“. Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне. Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању. На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“. Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу. А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“. Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они „ушљиви цигани“? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању „Лондонског уговора“ (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: „Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку“. А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“. Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – „за једног убијеног Немца, 100 југословена“, извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ „ушљиви циганин“ и да га треба истребити? Да завршим ово моје отворено писмо речима: Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили. Загреб, 1954. године“ Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан. Извор: Тамо далеко, IN4S
  3. МИРОСЛАВ Лазански преминуо је данас у 71. години у свом дому у Београду. Мирослав Лазански био је српски је писац, новинар и војнополитички коментатор. Рођен је у Карловац, 18. септембар 1950. Од 2016. до 2019. године био је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије. На функцију амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији именован је средином 2019. године. У Карловцу је завршио основну школу, у Требињу средњу, а у Загребу правни факултет. Као новинар је писао за тамошње листове Полет, Вјесник, Данас и Старт. У фебруару 1991. прешао је у Београд и почео да пише за дневни лист Политика. Осим тога, писао је и за листове Политика експрес, НИН, Вечерње новости, загребачки Старт, Катимерини, Diamond weekly и Securitarian. Написао је седам књига и аутор је десетак телевизијских серијала. Извештавао је из ратова у Авганистану, Бејруту, Чеченији, Заиру, Либану, из ирачко-иранског сукоба, током операције Пустињска олуја, за време рата у Босни и Херцеговини, Словенији, Косову и Метохији, Либији итд. Интервјуисао је, између осталог, команданте НАТО снага генерала Бернарда Роџерса (октобра 1982) и генерала Џона Галвина (1990). Такође је интервјуисао маршала Совјетског Савеза Сергеја Ахромејева (1982), команданта Варшавског пакта Виктора Куликова (1986), министра одбране Совјетског Савеза маршала Дмитрија Јазова (1988), комаданта ратне морнарице СССР, адмирала флоте Владимира Чернавина, председника Сирије — маршала и врховног комаданта Сиријске арапске армије — Башара ел Асада (2016), те још тридесетак других министара одбране и начелника генералштаба различитих армија широм света. Колумниста је дневних новина Политика где махом пише о војним и геополитичким темама. На изборној листи кандидата Српске напредне странке за посланике у Скупштини Србије за изборе 2016, нашао се у групи нестраначких личности на листи коју предводи Александар Вучић. Именован је за амбасадора Србије у Москви у јулу 2019. године и тада престао да пише колумне за „Политику”. Лазански је преминуо у свом дому у Београду у 71. години од последица срчаног удара. https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1023721/evo-bio-miroslav-lazanski-ambasador-srbije-rusiji-iznenada-preminuo-71-godini
  4. Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар“, а други „лош“ момак... Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи“ имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи“? Бранко Милутиновић и Мирослав Мишковић Унајмању руку је трагикомично што се данас у појединим српским медијима води кампања да се у исти кош трпају Бранко Милутиновић, власник чувеног „Нордеуса" , и Мирослав Мишковић, власник свега и свачега под именом „Делта". Реч је, заправо о покушају да се, колоквијално речено, „опере" биографија преко медија који се сматрају „угледним". Мирослава Мишковића, наравно. Не Бранка Милутиновића. Први милион Да би се то постигло мора се замаглити суштина. А суштина је у такозваном „првом милиону". Почетна огромна и битна разлика је што је Бранко Милутиновић свој „први милион" зарадио измисливши и направивши нешто ново. Освојио је свет фудбалском игрицом „Топ илевен", која би могла да се преведе и као „једанаест величанствених". Екипа Нордеуса 2010. Мирослав Мишковић је свој „први милион" зарадио муљајући нешто старо и добро познато у доба хиперинфлације и санкција. Имао је тада не само приступ девизним резервама (на „штицовању" девиза се преко ноћи богатило) већ и монополима разних врста на затвореном тржишту. У Лондону га је деведесетих фасцинирао ланац кафића „Коста кафе", па нам је то донео у Београд. Ни оригинални ланац кафића није могао да смисли, али је успут уништио „Гринет". Што би се рекло, остало је историја. (Лично, стварно, не могу да разумем колеге новинаре - иначе веома критичне на разне економске теме - који без речи дозвољавају да им Мишковић сервира причу како се није обогатио у пословима са државом.) Укратко, Бранко Милутиновић се обогатио знањем, а Мирослав Мишковић муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар, а други „лош" момак. Мирослав Мишковић Ви сад можете да кажете: „Ма и један и други су тајкуни који запошљавају људе и шта мене брига за њихово богатство". То је само донекле тачно. Тајкуни су - по дефиницији - изузетно богати пословни људи, који имају моћ и утицај. У моћи и утицају лежи зец. Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи" имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи"? Бранко Милутиновић „Милутиновићи", по правилу, ништа не траже од државе сем добро уређеног привредног амбијента, док „Мишковићима" увек нешто од ње треба и то, по правилу, на штету друштва а у њихову корист. Даћу вам неколико примера. Курс Народна банка Србије (НБС) је при крају прве деценије овога века увела политику „клизајућег" девизног курса. То значи да курс динара дневно иде горе-доле у оквиру неког задатог распона вредности (рецимо, између 3-4 посто). У то време је у Србији инфлација била релативно висока (између 7 и 12 посто). То је, у таквој ситуацији, била најбоља могућа политика за државу Србију: подстицала је извоз, а дестимулисала увоз. И чувала девизне резерве од разних мешетара. „Милутиновићи" се тим поводом нису оглашавали. Али су зато „Мишковићи" кренули у офанзиву дискредитације руководства НБС по медијима, с обзиром да се њихов пословни успех заснивао на ономе што је тадашњи гувернер Дејан Шошкић, с правом, назвао транге-франге економијом. У суштини су свој профит правили на увозу робе широке потрошње и пласирали је на, релативно, затвореном тржишту. Често су били „ексклузивни" увозници овога и онога или заступници познатих страних фирми, што значи да су имали монопол продаје неке робе у Србији и убирали су монополску ренту. За то им је било јако важно да курс динара стоји у месту. Дакле, иако је за Србију „клизајући" курс био добар, за њих лично је био неповољан. На срећу нису извојевали победу све до промене власти на челу НБС (а када се инфлација смирила, политика „клизајућег" курса је донекле изгубила на значају). Субвенције Други пример су субвенције државе. „Милутиновиће" никад нисам чула да траже субвенције. Чула сам их, на економским саветовањима, како кажу да им треба боље образовање младих у Србији. „Мишковићи", са своје стране, нису пропустили ни једну прилику да укажу како држава треба да им помаже да развијају своје приватне послове. Ево сад скоро, критиковали су политику субвенционисања страних инвеститора, називајући их „трећеразредним компанијама". Мисле да је боље подржати њих, мада они нису ни међу „десеторазредним компанијама". Што није најважније. Подстицању страних инвеститора се има шта замерити, али они ипак Србију стављају на мапу ланца снабдевања (supply chain) релативно познатих светских фирми. „Мишковићи" не нуде такве програме. За „Милутиновиће" се отимају страни инвеститори, без помоћи државе. После низа одбијених понуда да прими стотине милиона долара из иностранства да би развијао своју компанију (о чему је „Блумберг" писао), Бранко Милутиновић је ових дана, ипак поклекао и решио да прода „Нордеус", али његов тим наставља да управља компанијом. Из Србије. Ето, сад ви бирајте своје „добре" и „лоше" момке. http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/06/03/7290771_va9348.jpg Зашто је Бранко Милутиновић „добар“, а Мирослав Мишковић „лош“ момак? WWW.RTS.RS Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав...
  5. Ђакон Мирослав Стојановић одржао је предавање у недељу, 8. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Ђакон Мирослав је говорио на тему Великопосна молитва Светога Јефрема Сирина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Копривица показао храброст и чојство и "уписао се" на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на Бриској Гори поред Улциња. Умјесто њега, то је учинио директор поменуте компаније, Марко Даковић. Подсјетимо, Копривица је за наш портал казао да га је јутрос фирма послала у Улцињ са багером, али да му нису рекли гдје иде, нити шта треба да ради. „Тек када сам дошао, видио сам о чему се ради. Одмах сам изашао из багера и рекао да нећу да рушим конак, нити да учествујем у томе. Прекрстио сам се и отишао пјешке са тог мјеста до Улциња“, казао је Копривица за наш портал. На овај начин, Копривица је показао храброст и чојство и „уписао се“ на листу хероја наше земље, који ни под коју цијену не желе да иду против свог народа. Он ће остати упамећен, баш као и полицајац Милоје Шепановић, који је после 23 године поштеног рада у служби, дао отказ, као и ватрогасци из Бара – Бојан Рукавина, Владимир Ђурановић и Никола Ђурановић који су у децембру прошле године, одбили да асистирају полицији у сузбијању протеста православних вјерника који се нису сложили са донешеним Законом о вјерским заједницама усвојеним у Скупштини. Херој за царство небеско: Мирослав Копривица – бранитељ светиње! WWW.IN4S.NET Херој из Никшића, Мирослав Копривица, одбио је данас да вози багер грађевинске фирме „Вилуси“ те на тај начин није желио да учествује у рушењу манастирског конака на...
  7. Пастир вјере и светиње протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, којег је 1975. године рукоположио Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Павле, потоњи блаженопочивши Патријарх српски, подијелио је са нама своја сјећања на лијепе и тешке тренутке своје свештеничке службе. Звучни запис емисије Рођен у Ђаковици, отац Мирослав 1983. године прелази у приштинску парохију гдје је остао до мартовског 2004. године када је чудом Божјим извукао живу главу из спаљене цркве Светог Николе. Отац Мирослав сјећа се догађаја из 1999. година када је бомбардовано гробље и када су на све тране летјеле кости наших предака. -Након рата отац Мирослав остаје у Приштини, гдје је живио под свакодневним притисцима Албанаца, јер није хтио да напустите цркву и стотинак преосталих Срба. Прича нам и о судбинама људи затворених по становима и њиховим судбинама, о пјесникињи Даринки Јверић и професорки Митри Рељић, о старцима које је обилазио у Дома стараца у Приштини. 17. марта 2004. године спаљена је црква у Приштини. Отац Мирослав је паљење дочекао у подруму одакле га је спасио КФОР. Камење, којим су га Албанци каменовали, књижевник и новинар Живојин Ракочевић гурао је малтер и греде када је црква обнављана, да се не заборави страдање оца Мирослава. У цркви су изгорела и руска јеванђеља и надалеко чувени иконостас дебарски рад. Отац Мирослав каже да након мартовског погрома у Приштини није више исти човјек и додаје да су му дјеца којој је касније био вјероучитељ у Лешку дала снаге да настави даље. Извор: Радио Светигора
  8. У емисији Живети по Јеванђељу ђакон Мирослав Стојановић, парохијски ђакон Светосимеоновског храма у Ветернику, говорио је о Великој гозби на коју нас Господ непрестано позива. Емисија је на програму Радио-Беседе емитована 2. јануара 2020. године. Водитељ је ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Гост новог издања емисије "Преумљење" био је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са верским заједницама. Емисија је емитована 15. марта 2020. године. Аутор и водитељ Мирјана Ранковић. Звучни запис емисије Господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са верским заједницама је рођен 01.07.1981. у Љубљани. По образовању је дипломирани професор историје. Основну школу „Бранко Радичевић“ и гимназију „Светозар Марковић“ завршио је у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету, одсеку за историју у Новом Саду. Активно се бави друштвеним активизмом. Учесник је и иницијатор неколико пројеката: • израда и постављање споменика жртвама Новосадске рације на новосадској плажи Штранд, • донација спомен плоче посвећене српском епископу Данилу Крстићу, породици Крстић из Новог Сада, • израда и постављање споменика великом жупану српском Стефану Немањи, оснивачу прве српске државе, • организовање изложбе Српске палате у Трсту у Ректорату Универзитета у Новом Саду, • промоција филма Михајло Идворски Пупин – пут ка светлостиу Будимпешти, Темишвару, Бледу, Љубљани, Марибору, Подгорици, Тивту, Загребу, Трсту и Ријеци, У периоду од 2012. до 2016. обављао је функцијузаменика председника Скупштине Града Новог Сада. Током истог мандата руководио је Комисијом за односе са верским заједницама. Био је члан тима Српске Православне Цркве – Епархије бачке, задужен за организацију Генералне Скупштине Конференције европских Цркава 2018. у Новом Саду. Председник је Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације и члан Организационог одбора за обележавање годишњице Рације у Бачкој. Служи се енглеским језиком. Ожењен. Отац двоје деце. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада. Звучни запис емисије Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем. „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић. Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје: „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Извор: Радио Светигора
  11. У специјалном издању емисије Гост Радија, поводом 78-годишњице Новосадске рације, гости у студију Радио-Беседе били су протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, и г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање Новосадске рације. Звучни запис емисије Када је Рација почела у Новом Саду, који делови града су били обухваћени, колико је људи страдало? На који начин је владика Иринеј Ћирић сагледавао насталу ситуацију и шта је чинио? Шта можемо поручити потомцима невино пострадалих људи током Рације? Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве! *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву? Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота. Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“. Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања? Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру. Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу. *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи? Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости. *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања? Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана? *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал? Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје. Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални. *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства? Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације. Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства. Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати. После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства. У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба. Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба. *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу? Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор. Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца. *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника, косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. На данашњи дан 1919. године рођен је један од најзначајнијих српских интелектуалаца, светски познати класични филолог Мирослав Марковић. Поводом стогодишњице његовог рођења преносимо један раније објављени текст проф. Богољуба Шијаковића. (Ускоро ћемо објавити и превод текста Јарослава Пеликана о проф. Марковићу.) 1. Мирослав Марковић је рођен у Београду 18. марта 1919. Завршио је 1942. класичну филологију на Философском факултету Универзитета у Београду, гдје је био асистент од 1946. до 1954. Након боравка у Индији (1954-1955) на Универзитету Visva-Bharati у својству гостујућег истраживача, постаје професор на Универзитету Лос Андес у Мериди, Венецуела (1955-1969), одакле иде на Универзитет Илиноиса у Урбани (САД) за професора класичних наука (1969-1989), гдје је емеритовао, добио почасни докторат (15. маја 1994) и остао дјелатан до краја живота. Умро је у Урбани 14. јуна 2001. Мирослав Марковић је предавао на многим свјетским универзитетима (од Београда преко Индије, Венецуеле, Њемачке, Ирске до Америке и Канаде), добитник је великог броја научних признања и одликовања у разним државама (Венецуела, Грчка, Израел, САД), члан је многих престижних научних друштава, оснивач (Founding Editor) угледног часописа Illinois Classical Studies (излази од 1976), аутор неких 30 научних књига и монографија и преко 300 чланака[1] на српском, енглеском, њемачком, француском, италијанском и шпанском из области грчке, латинске и староиндијске књижевности и философије, грчке и латинске палеографије, историје религије и фолклористике, патристике и византологије, међу којима су незаобилазно критичко издање и коментар Хераклитових фрагмената (1967, 2001)[2] и дуго очекивано издање Диогена Лаерћанина (1999)[3], читав низ издања патристичких текстова код Берлинске академије (Иполит[4] 1986, Атинагора[5] 1990, Јустин[6] 1994. и 1997, Татијан[7] 1995, Теофил Антиохијски[8] 1995) и код Брила из Лајдена (Климент Александријски[9] 1995. и 2002, Атинагора[10] 2000, Ориген[11] 2001), као и сабрани радови из грчко-римске религије и гностицизма (1988)[12], грчког пјесништва (1991)[13] и патристичке текстуалне критике (1994)[14]. 2. Нека кратак приказ двију монографских публикација Мирослава Марковића послужи као илустрација његовог скрупулозног и минуциозног рада на пољу класичне филологије и историје идеја. У 200 година модерних издања Хераклитових фрагмената, од Шлајермахера (1807) до данас, посебно мјесто међу свега неколико подухвата незаобилазних за изучавање Ефежанинове загонетне мисли припада поменутој књизи професора Марковића, која се након првог издања из 1967, адаптираног италијанског издања из 1978. и популарног српског издања из 1983. појавила у репринту са додацима и исправкама: Miroslav Marcovich, Heraclitus, Greek text with a short commentary, second edition, Including fresh Addenda, Corrigenda and a Select Bibliography (1967-2000), Sankt Augustin: Academia 2001, XXVIII+681 стр. Прво издање је наишло на добар одзив заједнице истраживача[15]; друго издање долази у години ауторовог упокојења као његов не једини трајан споменик у науци о старини. За разлику од Дилса, који је одустао од успостављања смисаоног редослиједа Хераклитових сачуваних фрагмената, Мирослав Марковић их је сврстао у 25 група које су тематски организоване у три дијела: учење о логосу (фрг. 1-50), учење о ватри (фрг. 51-93), етика, политика и остало (фрг. 94-125). Овај поредак фрагмената захтијевао је нумерацију (дата је и конкорданција) која фрагментарне и афористичне мисли Ефежанинове лоцира унутар једне замишљене мисаоне цјелине. Сваки фрагмент је текстуално критички преиспитан, са многим добро образложеним емендацијама, дат је енглески превод Хераклитових исказа и кратак коментар који обилује паралелама из античких извора и упућивањима на најважнију критичку литературу. Након пописа литературе (стр. 605-620) и неколика индекса (стр. 621-663), друго издање доноси додатке и исправке уз фрагменте (стр. 667-669) и одабрану библиографију за период 1967-2000 (стр. 670-677). Њемачком издавачу Academia треба одати признање што је другим издањем учинио поново доступном књигу која остаје мјеродаван едиторски рад и трајно вриједан прилог изучавању загонетне мисли Хераклитове. За реномирану библиотеку патристичких текстова и студија, коју уређује Патристичка комисија берлинске Академије наука, Мирослав Марковић је између осталог припремио и критичко издање Апологијâ за хришћане Јустина Философа и Мученика: Iustini Martyris Apologiae pro Christianis, edited by Miroslav Marcovich [Patristische Texte und Studien 38], Berlin, New York: Walter de Gruyter 1994, XII+211 стр. Јустин је након философског образовања у духу платонизма примио хришћанство и потом дјеловао као хришћански философ највећма у Риму, гдје је мученички пострадао око 165. г. по Христу. Упркос високом поштовању у старој Цркви многи од његових апологетских, антијеретичких и теолошких списа су изгубљени. Сачувани списи (двије Апологије и Дијалог с Јеврејином Трифоном), који пате од језичке неспретности, представљају га као заступника свјесне синтезе грчке философије и хришћанства. Он је најпознатији представник ране апологетике II стољећа, значајан за историју теологије и догматике, као и ране литургике, а његово учење о Логосу повезује стоичку философију и теологију Климента Александријског. И поред значаја Јустиновог дјела није постојало критичко издање његових Апологија, које су сачуване у једном једином грчком рукопису (кодекс Parisinus Graecus 450, преписан 1364. г.) с разним оштећењима. Након компликованог истраживачког рада у библиотекама Париза, Оксфорда, Кембриџа и Ватикана Мирослав Марковић је рестаурисао изворни текст Јустинов и припремио ову изванредну публикацију која доноси опсежан увод (стр. 1-30), критичко издање Велике и Мале апологије са изобилним упућивањем на Јустинове изворе и паралеле и критичким апаратом (стр. 31-168), а на крају индексе библијских и других мјеста, свих имена и ријечи (стр. 169-211). – У уводу је најприје ријеч о трансмисији текста двију Апологија и о претходним издањима, затим се расправља питање да ли се ради о двије апологије или о једној, утврђује се вријеме настанка текста, а онда је дат веома користан аналитички преглед садржаја Апологија са могућним изворима Јустинових ставова, да би на крају био укратко размотрен Јустинов однос према Светом Писму. – Што се тиче саме поставке грчког текста, њу карактеришу многе емендације и испуњене лакуне, јасноћа критичког апарата, драгоцјене лексикографске напомене, богато испостављени библијски цитати и алузије, као и паралеле хришћанских и профаних аутора. Као и остала критичка издања ауторова, и ово је узорно дјело које служи на част овом нашем интернационално признатом великом ерудити. 3. Огромна научна ерудиција и продукција Мирослава Марковића управо контрастно чине очигледном опору истину да нико није пророк у своме селу: у отаџбини није хтјело да се зна за њега, а они који су били принуђени да за њега знају приговарали су како је његов приступ класичним текстовима класичнофилолошки (sic!), па дакле научни. Он заиста јесте био посвећеник у науку о старини; да је о томе имао пуну свијест говори и ова његова меморабилна анегдота: „Приликом једне вечерње шетње (чика-Брана Петронијевић, Гарашанин и ја) од ‗Руског Цара’ до Калемегдана и натраг запита ме Αὐτός: ‗Платон или Аристотел?’ – ‗Аристотел’, одговорих ја. – ‗Е, онда од Вас никада филозоф неће постати’, одврати чика-Брана.“ (писмо од 17. 1. 2001)[16] Мирослав Марковић је знао за дуг роду и језику, о чему свједоче не само његови преводи са грчког, латинског, санскртског, руског на српски и његови радови закључно с последњом књигом писаном управо на српском[17], него и његово чувствовање народног страдања у последњој деценији XX вијека: „Иначе, због ситуације у Страдији једва да налазим снаге за стварање. Inter arma silent Musae. Бог помогао Црну Гору, кад већ неће Страдију!“ (писмо од 8. 6. 1992). 4. Књига Студије о религији антике отета је од смрти. – Има скоро десет година како сам професору Мирославу Марковићу замолбено саопштио жељу да на српском језику приредимо један тематски избор из његових радова објављених на свјетским језицима у многим угледним иностраним стручним часописима. Спремно и радо је прихватио, одајући тако да је то и његова жеља, да испоручи „у скорој будућности једну књигу било о Пресократовцима било о теми Грчка филозофија и црквени оци [црквени, не црвени!]“. (писмо од 24. 3. 1992) Међутим: тих година Мирослав Марковић је херкуловски радио на критичким издањима десетак великих дјела познохеленске и ранохришћанске баштине. Исто тако се подвижнички хрвао с неизљечивом болешћу: „Иначе живим ‗на Божју вересију’. Лекари су констатовали да ме је задесила Amyloidosis cordis (једна веома ретка и неизлечива болест), и дају ми не више од годину дана живота. Sapienti sat. … Жао ми је што Вам не могу послати обећани рукопис: Ultra posse nemo tenetur.“ (писмо од 1. 10. 2000) Али снажна воља понекад надмаши опрезну мудрост и учини немогуће: „хитам да Вам понудим скромну збирку мојих Студија о религији и филозофији антике: 20 студија, 200 страна“. (писмо од 17. 1. 2001) Коначно: „Као што сам Вам обећао, шаљем Вам рукопис књиге Студије о религији антике. Смрт ме је изненадила и спречила да Вам испоручим camera-ready copy књиге: дијагноза Amyloidosis, прогноза још 1 месец живота. Једва сам успео да завршим књигу. Надам се да нећете имати тешкоћа око издавања књиге, која мора бити процесована у Никшићу. … Ваш одани у Христу дијак-Мирослав.“ (писмо од 1. 5. 2001) Ова књига је завјетни дар; отета од смрти, она је удио покојног професора Мирослава Марковића у живом српском наслеђу из класичних наука. Објављивањем Студија о религији антике Српско друштво за хеленску философију и културу одужује се скромно и с пијететом свом почасном члану, свјетски славном класичару, који је дрхтавом руком своју последњу књигу журно исписивао баш на српском („приврженост родној груди“) управо док је другом руком заустављао смрт. Заупокојена литургија за почившег Мирослава одржана је 24. јуна 2001. у грчкој православној цркви Три Јерарха (Champaing, IL), чији је био парохијан. Господе, помени и помилуј слугу Свога – дијака Мирослава. Извор: Теологија.нет
  14. Светом мученику Трифуну, о посебно важним деловима житија овог дивног светитеља и обичајима који се везују за празник разговарали смо са јерејем Мирославом Јовановићем из Лесковца. Говорили смо и о томе како ће Библијска школа у Лесковцу обележити Светог Трифуна, а комплетан разговор можете преслушати у наставку текста. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...