Претражи Живе Речи Утехе

Разговор је објављен на страници interaffairs.ru на сам дан празника Рождества Христовог, чиме је учињена велика част нашој Цркви 1. Ваша Светости! Ове године сте обележили 60. рођендан, а претхдоно сте изабрани за Патријарха српског. Дозволите да Вам честитам како јубилеј, тако и устоличење. За мене је изузетна привилегија могућност да општим са читаоцима вашег утицајног и реномираног часописа. Веома сам захвалан на томе. Ову прилику морам да искористим да вашу публику крупним словима подсетим на вековне везе Српске Цркве, a Црква није друго него сав крштени народ Божји, са Русијом. Нећу говорити ни о средњовековљу, ни о добу грофа Саве Владиславића Рагузина, чак ни о читавом двадесетом столећу који је обележен страдањем, али и снажењем и продубљивањем братских односа доласком избеглих Руса у Србију и у друге наше области јер су, ево, за последње две и по деценије трећег миленијума, те везе још више оснажиле на економском и политичком, а наравно на духовном пољу постале чвршће, рекао бих, него икада пре. Таквом изузетном квалитету међусобних веза су допринеле и личности које као амбасадори представљају Руску Федерацију у Србији. Мада различити по темпераменту, спољашњим особинама, они су људским квалитетима, по пријатељству, штавише братству које препознају не само политичари, него рекао бих сваки човек у Србији, постали и остали символи сарадње између два народа. Данас са задовољством размењујем мишљења са амбасадором Боцан Харченком, чија смиреност, готово монашка, даје сигурност и чврстину ставовима и анализама које износи. Морам да се молитвено сетим блаженопочившег амбасадора Виталија Чуркина, који је због одбране интереса нашег народа, али и заступања правде и међународног права, остао овде упамћен као својеврсни димпломатски витез, јунак. Бог да му душу прости. Наравно да је ове деценије светске, међународне политике и дипломатије, обележила личност министра Лаврова. Српски народ је, на жалост или на срећу, на послетку Бог зна, сувише често у фокусу те политике и дипломатског надметања. Стога увек са надом очекујемо речи Његове Екселенције Лаврова у неком светском форуму или престоници. Захваљујем вам на честиткама. Захвалан сам, превасходно, Господу на свему што ми је даривао у животу. Моја лична максима могу бити речи светог апостола Павла: Шта имаш што ниси примио, и ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1Кор 4, 7). Можда се мудрост живота достиже онда када човек доживи духовну тачку у којој схвати да је све дар Божји, а његово биће и све што чини уздарје на тај дар. Јубилеји, пак, служе да човек са извесне дистанце погледа свој живот и да види колико је послужио другима, увек имајући у виду да је Господ дошао у овај свет да служи, а не да му људи служе, и да да живот свој у откуп за многе. 2. Почетком године, говорећи о Косову и Метохији, нагласили сте, цитирајући блаженопочившег Патријарха Иринеја, да „највећа брига и даље је наше многострадално Косово и Метохија, наш духовни Јерусалим“. Повремено чујемо о нападима и пљачкама православних храмова. У чему видите највећи проблем: је ли то обичан криминал или израз мржње националистичких или радикалних снага, неделовање власти или недостатак напора на очувању права и јавног реда? Још од краја осамдесетих година прошлог века наметнуо се утисак да је албански живаљ дисциплинован и хомогенизован у остварењу политичких циљева. Могуће је да је то природан резултат родовског уређења. Ипак, много тачније је рећи да су напади о којима говорите резултати свих фактора које сте навели, а и једног који нисте, а то је инострани, који могуће не подстиче и не иснпирише нападе, али од јула 1999. године, кад затреба веже себи мараму преко очију. За нас је ипак, од свега најважније да су Косово и Метохија наш духовни Јерусалим. Јевреји су током миленијумских егзодуса у дијаспори говорили: „Догодине у Јерусалиму.“ Српска омладина се поздравља са „догодине у Призрену“ манифестујући да чува свест да је Призрен царски град, престони град, Душанов град, да зна да се, на пример, вредност храма посвећеног Богородици Љевишки, названој по средњовековном топониму, не може измерити никаквим земаљским благом. При томе, они не позивају на сукоб или на било какву агресију. Наш пут, пут наше државе, нашег народа и Цркве је пут дијалога, мирољубиве коегзистенције, уважавања сваког људског бића, свих позитивних људских уверења. Али то не значи никакав релативизам од стране Цркве по овом питању. Црква, али и патријарх лично, настоји да непосредно и систематски, на различите начине по питању Косова и Метохије као заветне српске земље, утиче на дух времена, на биће народа, на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, како би начин размишљања младих нараштаја изражен у максими „догодине у Призрену“ био трајна парадигма. Руској држави која се не либи и да уложи вето у Савету безбедности, Руској Православној Цркви, другим помесним Правосланим Црквама, и у грчком и у словенском свету, као и папи Фрањи бескрајно смо захвални на подршци у борби за правду и мир, за Косово и Метохију. Није ме напустила нада да ће и у западном свету бити више личности, уметника, интелектуалаца, као што је Хандке или некада археолог и историчар Габријел Мије, који је косовско-метохијске фреске означио најлепшим творевинама средњовековне Европе и поручио: „Срби, не бојте се, ви и ваше фреске сте потребни свету и његовој историји!“ 3. Какви су услови за организовање духовног и богослужбеног живота на Косову и Метохији? Намећу се одређене паралеле између духовног живота на Косову и Метохији и духовног живота у Европи, прецизније на њеном западу. У јужној српској покрајини велики је број руинираних, девастираних, обесвећених, порушених, стога и празних храмова у којима је вековима служена Литургија. У Европи је, такође, велики број, празних храмова, са том разликом што нису порушени, нити обесвећени од оних који Христа и Цркву Његову не желе. Храмови у којима је вековима служена Литургија претворени су у ресторане, тржне центре, различите туристичке атракције, дискотеке и слична места масовне забаве. Могуће је да отуда и потиче неосетљивост према уништавању цркава у овом делу Европе и страдању хришћана. Молим читаоце да ми опросте уколико препознају горчину и јеткост у мојим речима, јер ме је 1985. године, у манастиру Мушутиште рукоположио владика Павле, потоњи патријарх српски. Тај манастир је из 14. века и, претпостављате већ, становници тог краја су га 1999. године, порушили до темеља, уосталом као и парохијску цркву у селу, исто из 14. века, док су све српске куће у том селу спалили. Протерани Срби из Мушутишта, сваке године на Педесетницу, јер је храм био посвећен Светој Тројици, долазе, уколико их не спрече, на рушевине манастира мог посвећења, где се служи света Литургија. И то је слика духовног живота на Косову и Метохији. Значи, тамо где је храм порушен или спаљен, уколико месне власти не спрече, служи се једном годишње, на дан светитеља коме је храм посвећен. Тада се ту окупи и народ. У северном делу покрајине, где је српски православни народ остао у апсолутној већини, може се рећи да се црквени живот одвија нормално, уобичајено, као и другим деловима Србије, у Српској Републици, Црној Гори и тд. У тзв. српским енклавама, заправо правим гетоима, где су Албанци у већини, рекао бих највећој срамоти на лицу Европе у 21. столећу, духовни живот такође постоји. И тамо свака енклава, сваки гето има свештеника или свештеномонаха који служи редовно у храму. Може се рећи: богослужења се одржавају редовно, уобичајено, али то „уобичајено“, треба схватити веома, веома условно, јер се и свакодневни живот одвија само унутар тих енклава, понегде у једној или две улице, из које је веома ризично изаћи, поготово женама и деци. Када се узму у обзир сви ти варијетети, затим епидемијa вироусом ковид-19, која није заобишла ни јужну српску покрајину, мора се рећи да је духовни живот врло добро организован, а да је за ово заслужан Епископ рашко-призренски Теодосије са монаштвом, свештенством и верним народом. 4. Ове године навршава 80 година од почетка геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској, где су стотине хиљада Срба окрутно убијени у концентрационим логорима. Како Српска Православна Црква обележава тај датум? У центру свих годишњица које Црква обележава, увек је света Литургија. Тако ће, свакако бити и овог пролећа, када се навршава годишњица почетка ужасног и небивалог страдња, геноцида који је извршен над српским православим народом, над нашом браћом Циганима и над нашом браћом Јеврејима на подручју марионетске нацистичке творевине којој су дали име „Независна Држава Хрватска“. Литургију ћемо, ако Бог да, тим поводом служити у Јасеновцу, који је највеће стратиште, али и на другим местима. И света Литурија коју ћемо саборно служити током редовног пролећног заседања Светог Архијерјеског Сабора биће у знаку мучеништва свих страдалих у том вероватно најсуровијем и најсвирепијем, а у исто време планском и систематском затирању једног етноса у савременој историји. Циљ сабирања у Јасеновцу и на другим местима масовних егзекуција невиних јесте да молитвом, служењем Литургије, сви стекнемо благодат Духа Светога, да преображавамо себе, јер без Литургије, без молитвеног погружавања у тајну крста Христовог, у тајну мучеништва и тајну васкрсења, савремени човек се може начас претворити у немилосрдног осветника. То би значило само нови круг несреће којој не би било конца. Молитвом преображени православни човек никада није и никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Отуда се многи који не познају дух и етос православља чуде како православни човек може да прашта. Православни хришћанин ће увек градити мир, пријатељство, а не освету. Сваки хришћанин мора све своје дарове да користи ради мира и разумевања међу људима. Српска Православна Црква ће наставити да подстиче и афирмише историчаре и друге научнике да раде на утврђивању историјске истине, ради разобличавања ревизионизма који и овде на Балкану, али и широм Европе, има једноставан циљ: аболирање нацистичких и фашистичких злочинаца, а тада не би требало искључити могућност да се поново покрене та спирала зла. Подвлачим да ни историјско продубљивање знања, ни имплементација тог знања у школама и на факултетима не треба и не сме да служи злопамћењу, већ да буде опомена свима да се такво зло, какво су доживели Срби, Јевреји и Цигани у Другом светском рату, предупреди и да се никада и нигде не понови. 5. Верујем да ћете се сложити да амандмани који су донети у Парламенту Црне Горе на Закон о слободи вероисповести представљају позитиван корак: неће бити национализације храмова, дискриминациони закон је коригован. Међутим, нису сви проблеми решени. Црногорска страна је осујетила потписивање споразума са СПЦ, истовремено права Католичке цркве су заштићена конкордатом, муслимани такође имају споразум са државом, а СПЦ нема. Да ли ће бити потписан споразум? Ваше запажање у потпуности осликава односе Цркава и верских заједница и Владе у тој републици. Ми смо, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом у Црној Гори, који је показао своје право, блиставо лице, током недавних литија, спремни да учинимо све што до нас стоји да се такав положај, заиста неправедан, неравноправан, а узевши у обзир састав становништва и историју, потпуно апсурдан положај наше Цркве, измени. Наравно, на добро свих, државе, Цркве, оних који јесу верници Српске Православне Цркве и оних који то нису. Нико не сме да буде оштећен или ускраћен за своја права, на рачун оног другог. Понављам да смо спремни да размотримо све опције текста Уговора, оне које су до сада биле у оптицају, али ми сматрамо, наш правни тим, да има места побољшању. Ако буде сврсисходно, можемо кренути и од белог папира. Све на добро народа. Као и у било ком другом послу, ја и у овом желим да на исти начин уважим и заштитим интересе обе стране, а поготово што обе стране заправо у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. У догледном времену, чије трајање је пре свега одређено смиривањем политичких размимоилажења у Црној Гори, доћи ћемо до решења на добро свих. Потпуни смо једномишљеници са нашим архијерејима у тој републици, митрополитом Јоаникијем, владиком Методијем, свештенством, монаштвом. Спремни смо да предано радимо на остварењу циља. 6. У Хрватској се у децембру прошле године десио разоран земљотрес, страдали су храмови СПЦ, многи Срби су изгубили кров над главом. Како сада стоје ствари са обновом храмова и са помоћи онима којима је то потребно? Девет месеци после земљотреса који је погодио Загреб, главни град Хрватске, уједно и седиште Епархије загребачко-љубљанске којом и даље управљам, суочили смо се са још једним разорним земљотресом који је погодио део Хрватске познат под именом Банија. Овај простор је вековима припадао граничном подручју Аустроугарске царевине, званом Војна крајина, у којем су већински православни Срби, бранили њене источне границе од суседног Отоманског царства. Као последица Другог светског рата, затим трагедије пражњења Републике Хрватске од Срба у рату деведесетих, етничка структура становништва се тамо значајно променила тако да је данашња Банија слабо насељена и економски неперспективна, а земљотрес је још више погоршао и онако тешке услове за живот преосталог становништва. И пре земљотреса сам тамо носио хуманитарну помоћ. Веома тешко су живели они који су смогли снаге да после рата остану. До појединих села није дошла у трећем миленијуму електрична енергија. Учествовао сам у договорима са Владом Хрватске да наша села добију струју. Можда ми не бисте веровали на реч, да и то постоји у Европској унији. Куће неомалтерисане, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена. Е сада је на такву сиротињу дошао и земљотрес. Тада је наша Црква организовала скупљање помоћи за пострадале, којих није било мало. Земљотрес се десио крајем децембра тако да смо се усредсредили на набавку стамбених контејнера, како би они без крова над главом преживели зиму. Пошто земљотрес није правио разлику, ни ми, наша Црква није правила разлику коме даје те контејнере за привремени смештај, да ли су римокатолици или православни. Земља се непрестано тресла кроз стотине мањих земљотреса који су, недељама и месецима додатно уносили немир и страх. Неки храмови су потпуно срушени, а други су неупотребљиви, јер су ризични за одржавање богослужбеног живота. Годину дана након земљотреса, благодарећи љубави многих, отпочела је обнова храмова и многих домова наших верника, али свакако не оним темпом који би био задовољавајући. Посебну захвалност дугујемо сестринској Руској Православној Цркви која је међу првима понудила помоћ и преузела да у потпуности обнови храм Рођења Пресвете Богородице у граду Глини, јер је сам тај храм, усталом каои тај град, место ужасног, тешко описивог страдања, мучеништва хиљада православних, у Другом светском рату, тако да за нас има посебан значај. Предстоје године обнове у којима ће, надам се, држава преузети руководећу улогу. То свакако неће умањити наше напоре да се обнови оно што је за обнову али, пре свега, да се сачува становништво које ће, уколико му се не понуде какви-такви услови за пристојан живот, наставити са одсељавањем са вековних огњишта. 7. Ваш однос према стварању неканонске Православне цркве Украјине (ПЦУ) од стране Цариградске патријаршије је познат. Сада СПЦ има сличан проблем на својој канонској територији у Црној Гори. Шта можете рећи о овим процесима који се одвијају у православном свету? Ипак ћу морати да вас делимично демантујем. Може се рећи да у Црној Гори постоји група црквених деликвената, опскурних фигура, који готово сам сигуран, ни сами не верују у то да су они некакви свештеници, а да је њихово удружење некаква црква. Они су, реално, само лоши глумци. Предводи их један распоп за кога сви у Црној Гори знају да је од ране младости био у служби комунистичке тајне полиције која је прогањала Цркву. Њихова прича сада је негде између фарсе и комедије, а нема сумње да ће у последњем чину сви актери открити да играју у ријалити трагикомедији. Заиста је тешко разумети и оне који још увек подржавају тај пројекат. Никакве реалне проблеме у Црној Гори ја не видим. Знам да се Ваша дигресија, макар била само подстицајни шлагворт никако не би допала поменутим епископима Јоаникију и Методију, који су заиста прави витезови православља. Наш став према црквеном проблему у Украјини, свима је добро познат, верујем и нашим читаоцима који се интересују за ове теме. Рећи ћу само да, упркос запањујуће лакоће са којом је Цариградска Патријаршија занемарила свете каноне, еклисиологију, вековно устројство Православне Цркве, Свето Предање, ми суштински као, сигуран сам, и сестринска Руска Црква, не одустајемо од љубави према Мајци Цркви и надамо се, молимо се, да ће доћи дан, и то што пре, када ће бити одбачени ванправославни антицрквени утицаји и нецрквени пројекат који, колико сам у могућности да видим, никоме ни у Украјини није донео ништа добро, и када ћемо се сви у духу саборности Цркве, вратити братољубљу и свеправославном решавању свих проблема. 8. Одржавате редовне контакте са амбасадором Руске Федерације у Републици Србији Александром Боцан-Харченком. О којим питањима се разговара на састанцима? Није непознато у oвдашњим дипломатским и политичким круговима да сам од првог дана на месту предстојатеља Српске Цркве, предност у консултацијама о питањим која се тичу Православне Цркве у свету, проблема са којима се генерално хришћани сусрећу данас, као оним у вези са положајем српског народа, давао Његовој Екселенцији Александру Боцан-Харченку. Смиреност у дијалогу која заправо манифестује поузданост и чврстину ставова које заступа, импонују сваком саговорнику, било да се у свему слаже, било да има различито мишљење. 9. Сусрећете се и са америчким амбасадором, као и другим западним дипломатама лоји често „саветују“ Србима да се оријентишу на ЕУ и да се дистанцирају од Русије. Као и амбасадор Боцан-Харченко и амбасадори западних држава схватају и прихватају да су моје интенције више духовне, а мање политичке. Са друге стране сви смо упознати да Српска Црква има бригу и одговорност према њеном верном народу који у великом броју живи у САД и земљама Европске уније. На послетку, ја себе доживљавам као интегралног Европљанина, који воли наш стари континент у његовом тоталитету, од Лисабона до Владивостока. И када критикујем западну политику, не престајем западну цивилизацију да поштујем и доживљавам као део свог идентитета и део идентитета мог народа. 10. Многи данас у православном свету расправљају о последицама епидемије COVID-19. Ваш претходник, Светејши Патријарх Иринеј, заузимао је строго канонски став у погледу поретка Богослужења и обављања Причешћа. Покушаји десакрализације простора храма, кашичице за свето Причешће, икона и крстова изазвали су неједнозначну реакцију међу православним верницима. Било је и представника Цркве који су изразили солидарност са таквим приступом, признајући могућност заражавања од светих предмета. Да ли СПЦ одржава континуитет по овим питањима? Без сваке сумње. У нашој Цркви у Београду и другде, лично познајем неколико свештеника који су, на пример, када је зараза вирусом ХИВ, била на врхунцу, били духовници у болницама у којима су се лечили заражени. Служили су Литургију сваког дана, причешћивали са са оболелима и данас су живи и здрави. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију ковидом-19 да се зараза шири причешћем? Веома мало. Тако да за нас то није тема. Ми се молимо Богу да зараза што пре прође, али да ми православни хришћани, као и сви други људи, до тада не постанемо жртве свесног сејања страха и то не само од вируса, него страха од ближњег са ким поручују треба да држимо социјалну дистанцу. За нас православне важе отачке речи Видео си лице брата свога, видео си Бога свога, а не Сартрове да је мој ближњи, мој пакао. За Цркву, за духовнике, верујем и психологе, главна тема треба да буде како људи да сачувају духовно здравље у овим околностима, односно да сачувају богомдану слободу. 11. Задњих дана се активно расправља о изјави руководиоца представништва Цариградске патријаршије при Светском савету цркава у Женеви, архиепископа Телмеског Јова о реформи календара у православном свету како би се утврдио заједнички са католицима датум прославе Ускрса. Какав је ваш став према овој изјави? Наша Црква се тим послом неће бавити. Истина је да то није догматско питање, али и када су неке Православне Цркве прихватиле нови, грегоријански календар, у њима су настали сукоби у вези са тим. То није богословско питање par exellence, није ни суштинско, стога претпостављамо да га владика Јов није поставио због неког непринципијелног разлога, већ вероватно из неких практичних разлога, везаних за грчку дијаспору, ферије запослених и студената или слично. Српска, пак, дијаспора, не исказује такве потребе, без обзира на то што има сличне потешкоће. Има низ суштинских ствари које треба решити у дијалогу са римокатолицима, а који нас води ка једном, од Господа заповеђеном циљу да сви једно буду. 12. Ваша Светости, желимо да Вам се захвалимо на подршци Руској Православној Цркви по питању црквене ситуације у Украјини. Какав је актуелан став СПЦ по том питању? Ми нећемо мењати наше ставове. Дајемо и наставићемо да дајемо снажну подршку Митрополиту Онуфрију и његовој Цркви. Ваша малопређашња аналогија, између Украјине и Црне Горе, јесте недовољно прецизна, али је разумљива. И ми смо, као и ви, доживели распад федералне државе, када су непријатељи православља, а ја бих рекао непријатељи хришћанства, видели шансу да поцепају аутокефалне или аутономне Цркве. Због тога ми добро разумемо шта се догађа у Украјини. Због тога високо ценимо начин како је блаженог спомена патријарх Алексије водио брод Руске Цркве у тим олујним и бурним временима, а како је патријарх Кирил, смело ћу рећи, тријумфално води у трећем миленијуму. Најшира могућа слобода, потпуна аутономија у управљaњу коју је Руска Православна Црква омогућила Украјинској Православној Цркви, пример су највеће могуће икономије и црквене свести. 13. Зна се да држите предавања на Богословском факултету Универзитета у Београду. Да ли бисте могли да испричате о значају факултета за Србију и српски народ, о његовој садашњости и будућности? Као предстојатељ Цркве више нисам у могућности да предајем на факултету, али моја се љубав заиста може поистоветити са љубављу према мајци хранитељки. Та љубав моја траје дуже од четири деценије. Данас се највише старам да се код студената одржи истовремена приврженост и светом олтару и наставној катедри, односно да разумеју да теологија није само подвиг интелекта, изузетних људских способности и разумевања. То јесте потребно, али је недовољно. Теологија је подвиг, подвиг целокупног бића и живота у Духу Светом. Факултет је веома важан у животу наше помесне Цркве. Он је извор сталне обнове наше богословске мисли, извор верности Светом предању наше Цркве, извор духовне просвете... 14. Ваша Светости, добро је позната улога Руске Православне Цркве, руског бизниса и руског политичког руководства у остваривању пројекта храма Светог Саве у Београду, његовог унутрашњег уређења. Управо је ту одржано заседање Архијерејског Сабора СПЦ, на којем сте изабрани за Патријарха. Како оцењујете допринос Русије стварању храма? Да ли је познат датум његовог освећења? Прича о храму Светог Саве, као заветном храму читавог српског народа, је заиста велика и сложена, јер је вишевековна и започета је још у 16. веку, када су Турци спалили мошти нашег највећег светитеља и када се наш народ заветовао да на месту где је то учињено подигне своју навећу цркву. Српски народ, његова Црква и држава су тај завет почели да испуњавају још у 19. веку, а храм је почео да се уздиже у годинама између два рата, у време патријараха Варнаве и Гаврила. У време фашистичке окупације, а потом и вишедеценијске комунистичке диктатуре, градња ове светиње је стала. Изградњу поново покреће мој претходник, блаженопочивши патријарх Герман, а настављају и окончавају је патријарси Павле и Иринеј. Напоменућу овде да је патријарх Павле у годинама југословенског грађанског рата обуставио радове на храму иако је средстава за то тада било, јер је то било време страдања српског народа. У изградњу овог храма су уткани векови и небројено мноштво приложника. С обзиром на испреплетаност руске и српске историје, било би и чудно да Руси немају значајну улогу и у овом великом српском подухвату у славу Божју. Сви смо веома благодарни Његовој Светости Патријарху Кирилу и Руској Православној Цркви на помоћи која је отворила пут да се крене са радовима на унутрашњем украшавању храма Светог Саве. Сам председник Путин је још 2011. године, када је први пут посетио храм, показао интересовање да и велики руски народ и држава буду део овог заветног подухвата српског народа. Заиста благодарни смо и руским компанијама, Гаспрому и другим, које су омогућиле да руски уметници искажу своје богомдане дарове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Сада је и тај сегмент градње окончан. Преостаје нам само још и велико освећење храма, па да са миром у души кажемо да смо ми Срби свој завет у потпуности испунили према свом највећем светитељу и просветитељу, Светом Сави. 15. Године 2008. изабрани сте за председника Савета Републичке радиодифузне агенције Србије. Какав је Ваш однос према медијима, радију, телевизији, друштвеним мрежама? Какву улогу, по Вашем мишљењу, могу да играју у промовисању хришћанских вредности? Нама изгледа да 2008. није толико далека, али у контексту медија, комуникационих и информационих технологија, представља већ далеку прошлост. Црква има обавезу да прати развој медија и да своју мисију сведочења Христа распетог и васкрслог по формату, начину елаборације прилагоди новим медијима. У дигиталном свету не постоје границе ни између континената, а камо ли између религија, цркава и слично. Показали су ми пре неки дан веома занимљив програм који Одељење спољних црквених послова Руске Патријаршије на српском језику емитује на друштвеним медијима. Програм је поучан, промишљено је прилагођен укусу једног дела популације, занимљив је јер поклања пажњу и неким рубним феноменима. У нашој Цркви, уз друге просветне и мисијске послове, управо градимо медијски систем који треба да иде у сусрет потребама савременог човека окренутог друштвеним медијима, па нам је програм који нам је на нашем језику серивиран из сестринске Цркве драгоцен путоказ при опредељивању садржаја и карактера програма. Извор: https://interaffairs.ru/news/show/33165

Заједничко саопштење Српске Православне Цркве и Министарства одбране Републике Србије Његова Светост Патријарх српски г. г. Иринеј примљен је синоћ у Војну ковид болницу „Kарабурма“ након што је током редовног тестирања потврђено постојање вируса SARS CoV2. Патријарх Иринеј је доброг општег стања, без тегоба и без повишене телесне температуре. На болничко лечење je примљен ради лекарског надзора и контроле, а о његовом здравственом стању конзилијарно ће бринути тим лекара различитих специјалности. Извор: Инфо-служба СПЦ

Министарство просвете је 22. јуна ове 22020. године послало свим школама у Републици Србији „Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину“ (у даљем тексту: Упутство). Слична упутства је Министарство слало и ранијих година. Међутим, овогодишње Упутство је изазвало најпре реаговање Уније синдиката просветних радника Србије, а потом и Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Огласио се и министар просвете г. Младен Шарчевић саопштењем (http://www.mpn.gov.rs/strucno-upustvo-za-formiranje-grupa-izbornih-predmeta-ne-dovodi-do-ukidanja-verske-nastave/) из којег издвајамо четири важне тврдње: 1. да Упутство не доводи до нових мера рационализације, 2. да оно само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“; као и 3. да оно неће довести до укудања Верске наставе. 4. На крају саопштења, министар је обећао да ће наставницима Верске наставе, након 20 година дискриминације, коначно бити омогућено да ступе у стални радни однос. Најпре треба истаћи да ово Упутство заиста доводи до нових мера рационализације, јер су сва ранија упутства за формирање одељења и група дозвољавала да група буде формирана већ са 15 ученика; али уз два ограничења: 1) да у групи не може да буде више од 30 ученика, као и 2) да на нивоу једног разреда не може бити више група него што је одељења. Међутим, најновије Упутство захтева да се ђаци распореде у групе за похађање изборних програма тако што се укупан број пријављених ђака за један изборни програм подели са 30. То значи да се од 150 пријављених ученика из 10 одељења више не може формирати 10 група од по 15 ученика, него једино 5 група од по 30 ученика. Мере које се спроводе овим Упутством, дакле, јесу нове мере рационализације – иако министар тврди супротно. Друго, никада Стручна упутства за формирање одељења и група нису била саветодавна, као што министар сугерише када каже да Упутство само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“, него таква упутства имају наредбодавну сврху. То се може видети и у самом Упутству: „Изузетно број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за основно и средње образовање у васпитање“ (стр. 8, пасус 3). Дакле, ни други навод министра просвете не стоји. О трећем наводу не треба ни писати, јер уопште није могуће да упутства дерогирају одредбе закона. Чини са да је овде реч о замени теза. Што се тиче четвртог навода министра просвете – да ће вероучитељи, после 20 година рада, коначно престати да буду дискриминисани од стране државе, остаје нам да видимо како ће се заиста у наредних шест месеци ствари одвијати. Дакле, из саопштења министра просвете јасно је да он не види у чему је проблем и да нема намеру да промени садржину спорног Упутства. Ако занемаримо саопштење министра због низа погрешних тврдњи и замена теза и окренемо се стварним последицама нових мера рационализације у просвети, суочићемо се са низом проблема. Узмимо за пример спровођење наставе у гимназијама. Увођењем нових изборних програма укупан број изборних програма који ученици похађају повећан је са два (Верска настава или Грађанско васпитање, и Други страни језик) на четири (ученици бирају још два, новоуведена, изборна програма). Настава Другог страног језика се изводи – као и настава других обавезних предмета – у одељењима, а тек изузетно у групама. Наиме, један од критеријума распоређивања ђака у одељења је управо њихов избор Другог страног језика – што је била мера рационализације. Отуда су одељења у којима се ђаци деле у две групе ђака, од којих једна слуша нпр. Немачи језик, а друга Француски језик – веома ретка. Следи да се спорно Упутство односи на обавезни изборни програм Верску наставу или Грађанско васпитање, као и на друга два изборна програма које ученици бирају са листе изборних програма које им школа понуди; нпр. Примењене науке 2, и Религије и цивилизације. Организовање наставе изборних програма у групама од по 30 ученика представљаће нерешив проблем за формирање школског распореда. Узмимо за пример наставника Верске наставе који има пун фонд часова у једној школи – 20 у непосредном раду са ђацима. Ако се његов фонд равномерно распореди по радним данима, то значи да ће он морати да одржи свакога дана по четири последња часа, и то тек после редовне наставе! А где су часови преостала два изборна програма? Колико часова у дану треба ђаци да проведу у школи да би се спорно Упутство спровело? Додатни проблем изазива чињеница да са уситњеним фондом часова наставник Верске наставе неће предавати у једној школи, него – као што је и сада често случај – у две и три школе. Ако сагледамо чињеницу да се и наставници Грађанског васпитања суочавају са истим проблемом, као и вероучитељи; ако томе додамо и распоред часова наставника који ће предавати друга два изборна програма, онда постаје јасно да спорно Упутство неће моћи да се спроведе у дело на начин који не би био дискриминаторан. Наиме, ако се Упутство не може равномерно односити на све групе ученика, онда се поставља питање: На које ће се групе ученика оно примењивати, а на које неће? Посреди је, дакле, Упутство које ће, због своје неспроводивости у пракси, принудити директоре школа у Србији да дискриминишу не само неке своје колеге, него ће их довести у ситуацију да ће морати да дискриминишу читаве групе ђака. Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину мора бити повучено, јер се њиме, поред свих други разлога који се тичу нарушавања квалитета наставе Веронауке и остављања без посла и без икакве помоћи од стране државе великог броја катихета, од директора школа захтева да прекрше Закон о забрани дискриминације. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ

Никаквог дијалога, а посебно не инклузивног и институционалног, о закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, није било, те је груба неистина Министарства за људска и мањинска права да је Митрополија црногорско-приморска одбила ”дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије”. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске никада, током претходних година, није позван од стране Министарства на било какву стручну расправу или дијалог о будућем закону, саопштила је данас Митрополија црногорско-приморска реагујући на јучерашње саопштење за јавност Министарства за људска и мањинска права. У саопштењу се констатују да Предлог закона није усаглашен са највећим бројем од 36 најважнијих препорука Венецијанске комисије, што ових дана констатују и бројне међународне и експертске адресе. Из Митрополије позивају Министарство за људска и мањинска права да престане са изношењем неистинитих информација и да коначно почне да поступа законито и читав поступак врати у прописане оквире, истичући да је скоро све ове проблеме препознала и Европска унија. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске преносимо у цјелости: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 20. децембар 2019. године Поводом саопштења за јавност Министарства за људска и мањинска права од 19. децембра дужни смо да реагујемо и укажемо да Министарство, по ко зна који пут, замјењује тезе и грубо дезинформише јавност о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Навод Министарства да се је Предлог закона припреман пет година није тачан, јер је Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године дуже од четири године стајао у ормарима Министарства. Округли столови које је прошле године организовало Министарство на разне теме немају никакве везе са дијалогом о конкретним будућим законодавним решењима. Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске никада, током претходних година, није позван од стране Министарства на било какву стручну расправу или дијалог о будућем закону. Тачан је навод Министарства да ”нема вјерске заједнице која није коментарисала Нацрт закона”, али је изостао навод да Министарство никада није одговорило на Примједбе на 50 страница које је Митрополија Црногорско-Приморска у септембру 2015. године доставила Министарству у фази јавне расправе. Уосталом, најбоља потврда наше тврдње се налази у образложењу Владе уз Предлог закона. Никада ни ми као подносиоци Примједби, а ни јавност, нисмо обавијештени о њиховом разматрању. На жалост, никаквог дијалога, а посебно не инклузивног и институционалног дијалога, није било. Најважније обиљежје тог имагинарног процеса јесте да је Министарство грубо прекршило све одредбе које су се могле прекршити у досадашњем законодавном поступку. Уосталом, нека наведу и јавности покажу документ из кога ће се видјети ко је од правних експерата и представника цивилног сектора, мимо представника Владе, као и цркава и вјерских заједница, учествовао у припреми Нацрта и Предлога закона. Груба је неистина да је Митрополија одбила ”дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије”. Препоруке Венецијанске комисије су упућене Влади која их је тражила, а не Митрополији. Митрополија није прихватила условљавање представника Владе да води дијалог искључиво о препорукама Венецијанске комисије већ је, уз препоруке, тражила да се расправља и о осталим члановима Предлога закона, који нису у сагласности са Уставом, правним поретком Црне Горе и здравим разумом. Представници Владе су одбили да о томе разговорају. На састанку од 26. новембра ове године представници Владе нису презентовали ниједну одредбу Предлога закона у коју су укључили препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Жалосно је што су представници Владе, како су нам експлицитно и више пута поновили, кључне аспекте права на слободу вјероисповијести прогласили за политичка питања за која су нам рекли да се о њима уопште не може разговарати. Предлог закона, на жалост, уопште није усаглашен са највећим бројем од 36 најважнијих препорука Венецијанске комисије, а то ових дана констатују и бројне међународне и експертске адресе. Позивамо Министарство за људска и мањинска права да престане са изношењем неистинитих информација и да коначно почне да поступа законито и читав поступак врати у прописане оквире. Уосталом, скоро све ове проблеме је препознала и Европска унија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 12. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду официре који ће у наредном периоду преузети дужност изасланика Министарства одбране Републике Србије у иностранству. Извор: Српска Православна Црква