Претражи Живе Речи Утехе

Ретроспективна изложба вајара Милутина Ранковића под називом „Скулптуре и документи“ биће отворена у понедељак, 3. јула 2023. године, у Педагошком музеју у Београду. Овом приликом биће изложено више радова из богатог опуса Милутина Ранковића, насталог у претходне четири деценије, од којих су неки урађени у Колубарском храсту старом више стотина хиљада година! Наиме, ово дрво се вади приликом копања угља на Површинским коповима Колубара. Неколико радова у дрвету - лик Мајке Божије, свећњаци и крстови биће понуђени на продају на самом отварању изложбе, а приход од продаје је намењем манастиру Јасеновац. Изложба траје до 9.јула. Извор: Радио "Слово љубве"

Ново издање емисије Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ посвећено је богослужбеним особеностима празникâ Светог краља Милутина, Светог исповедника Варнаве хвостанског и преподобних Теоктиста и Јелисавете. Поред истицања појединих детаља и житијâ наведених светитеља, указано је да су они били обједињени у једној истини која их је красила, а то је љубав према Господу и ближњима. Ту љубав су на различите и аутентичне начине пројављивали, било као добри владари и задужбинари, или као они који су спремни да своју веру и љубав према Господу потврде дајући свој живот. Свештено градитељство светог краља Милутина није имало за циљ искључиво изградњу манастира, већ изградњу живе Цркве, знајући да, када градимо храм, храм – у духовном смислу – изграђује нас. „Желео си да добијеш на висини небеско благо, па си на земљи праведно владао, побожношћу си заблистао, и Царства небеског се удостојио; Зато је Христос душу твоју заволео и у тебе се уселио и био си Му дивно станиште, па са Њиме радосно царујеш и храниш неизрецивом светлошћу са свима светима, зато Га моли да просвети и спасе душе наше.ˮ (Слава на стиховње из службе светог краља Милутина) „Имајући пламену веру, као првоврховни апостол Петар, ти си, исповедниче Варнаво, огњем проповеди својих сведочио Истину, изобличавајући безбожне лажи и преваре. Таму паклену ти си разгонио светлошћу светог Јеванђеља и часним и светим животом својим, удостојивши се Царства небеског и вечне славе. Зато те молимо, удостој и нас наслеђа твога.ˮ (Слава на литији из службе светог исповедника Варнаве хвостанског) „Дивног ли чуда у српском народу! Као извор смирења и лествица покајања се показао, па је српски род до небеса узнео и пример му дао. Зато дођите, љубитељи празника, да похвалама опевамо славнога краља: радуј се преблажени Теоктисте и Господу моли се да свету мир дарује, а отаџбини ослобођење и душама нашим велику милост.ˮ (прва стихира на Господи возвах из службе Преподобног Теоктиста) „Светлошћу живота свога засијала си на земљи, богомудра Јелисавето, и узнела се на небеса међу угоднике Божје. Одбацила си пролазно и примила непропадиво; и ушла у радост Господа свога. Њега моли, преподобна, да спасе душе наше.ˮ (Слава на Господи возвах из службе преподобне Јелисавете) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Најзначајнији духовни и културни центар српског народа, Манастир Хиландар, добија први мозаик у својој вишевековној историји. Мозаик његовог највећег ктитора после Светог Симеона и Светог Саве – Светог краља Милутина, за само два месеца створен је у уметничкој радионици породице Ивановић из Параћина и са својим ауторима је већ кренуо до свог одредишта на Светој Гори. Повод за израду овог изузетно вредног уметничког дела је обележавање 700 година од смрти знаменитог српског владара који је подигао Србију до велике балканске силе. Изузетан рад уписује творце мозаика, академског сликара светског реномеа Зорана Ивановића и његово троје деце: Темјана, Василису и Темјану, у српску духовну историју. У среду 3.11. увече, дан пре кретања пут Свете Горе, мозаик је представљен у новој галерији Културног центра у Параћину, где је привукао велику пажњу. Параћин се поноси Ивановићима који ће, својим делом, оставити траг не само у српској, већ и у вери свих православних хришћана. „Добили смо из Хиландара претежак задатак да за само два месеца урадимо овај мозаик, па је заједнички рад нас четворо био једини начин да одговоримо том кратком року. Радили смо старом инверзном техником, са наличја, па смо тек два сата пре него што смо мозаик представили јавности први пут видели право лице краља Милутина. Он је ктитор Манастира Хиландар, највише заслужан што је ова светиња таква каква данас јесте. Набавка материјала за израду била је једна од најтежих ствари. Део стакла наручили смо из Италије, али део мозаика који представља саму светињу Хиландар, којег краљ држи у наручју, урадили смо природним каменом. Врло тенденциозно, да не оскрнавимо ту природност и лепоту којом наш манастир зрачи“, каже Зоран Ивановић, и додаје да, управо држећи у рукама ту светињу, Свети краљ Милутин се први пут показује као ктитор Хиландара. За разлику од других манастира на Светој Гори, Хиландар до сада није имао мозаичку традицију. Зоран Ивановић је са сином Темјаном годинама повремено ходочастио до ове светиње и приликом једне такве посете однео на поклон свој први мозаик Богородице. Тада се и родила идеја за израду мозаика. Договори су трајали готово две године и на крају су добили игуманов благослов. Почели су да раде композиције мозаика Ваведења Пресвете Богородице, површине око пет квадрата, са тринаест фигура. Догодило се, међутим, да је други задатак добио приоритет због обележавања седам векова од смрти Светог краља Милутина, па ће тако прво бити постављен мозаик у његову част. И то на главни улаз службених просторија одмах након суботње свечане трпезе.Како напомињу Темјан, Василиса и Темјана, када се ради у заједништву, посвећено и са љубављу, ништа није тешко, па ни радити свакодневно од 10 до 12 сати. Тако је то било током претходна два месеца. У збиру, то је најмање 40 сати дневно. Четворо Ивановића заправо су један живи мозаик, четири каменчића једне уметничке целине. Ваведење је и слава манастира Хиландар, па отуда први договор да Ивановићи раде тај мозаик. „Мозаик Ваведења смо урадили више од половине и испоручићемо га до маја наредне године. То ће бити други од укупно четири мозаика, колико је договорено да урадимо за Хиландар“, наглашава Зоран Ивановић. Извор: Хиландар

Бугарска православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина. Мошти овог српског светитеља и краља почивају у Саборном храму свете мученице Недеље у Софији. Тим поводом је 29. октобра т. г. служена Света Архијерејска Литургија са пресвлачењем моштију Светог Краља. Са благословом Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ белоградчички Поликарп, викар митрополије софијске са свештенством Бугарске и Српске Православне Цркве. По благослову Епископа зворничко тузланског г. Фотија овом свечаном служењу присуствовали су и саслуживали протојереј–ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и јереј Тадија Никчевић. Стојећи поред кивота са моштима Светог Краља, свештенство је певало канон светитељу. Кивот је отворен, и пошто су мошти побожно цјеливане,свечано су пренете у свети олтар, положене на свети престо да се пресвуку и очисте. Након постављања нове ризе и одежди, бијелим златом везене хаљине у којима је 5 милиона шавова, свете мошти су положене у кивот, који је свештенство носило у литији. По први пут ове године, са благословом митрополита софијског и бугарског патријарха Неофита, извршена је литија са моштима Светог краља Стефана Милутина улицама Софије. Епископ Поликарп је пренео патријаршијски благослов и поручио: „Први пут је обављен литијски опход са тијелом светитеља око храма како би он благословио овај град, његове становнике и госте, да би свима дао избављење од сваког зла. Прославимо отворена срца и душе 700 година од успења Светог краља Стефана Милутина и да сачувамо дивно сјећање на овај историјски тренутак!Нека увијек са љепотом, радошћу и надахнућем приступамо његовим светим моштима и његовим молитвама нека нас Господ подржава и благослови! Свети Краљ нас спаја да бисмо знали да смо не само сусједни народи, него и браћа у име Христово. Нека ова прослава буде мост успостављању мира и љубави између наша два народа, како бисмо заједно напредовали у име Господа!“ Одежда која је остала на моштима светитеља годину дана, традиционално се на овај дан предаје храму или манастиру Српске православне цркве. Епископ Поликарп је, по благослову Његове Светости Патријарха бугарског Неофита, предао одежду Светог краља Стефана Милутина на благослов представнику Манастира Успење Пресвете Богородице, село Грачаница на Косову , последњег манастира који је свети краљ саградио. Откуд мошти Светог краља Милутина у Бугарској? Свети краљ Милутин (1282-1321) преминуо је 29. октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, на Косову и то само недељу дана након завршетка његове импозантне задужбине манастира Грачанице. Краљ Милутин је сахрањен у својој гробној Цркви Светог Стефана у његовој можда и најлепшој задужбини манастиру Бањска код Косовске Митровице, коју је изградио у ту сврху. И одмах након сахране, на његовом гробу почела су да се дешавају многобројна чудесна исцелења, тако да је Српска православна црква канонизовала Светог краља Милутина већ 1324. године. Пред сам Косовски бој 1389. године, због опасности од турске похаре и близине манастира Бањска бојном пољу, његово тело је пребачено из Бањске у Трепчу и било је у Трепчи све до 1460. године. Разлог због ког тело Светог краља Милутина није могло да се врати назад у манастир Бањску су биле турске похаре, као и велики пожар који је захватио овај манастир и скоро га уништио. Уз то, по наредби султана манастир Бањска је у 16. веку потпуно разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства и од најлепшег манастира Светог краља Милутина остала је само рушевина. У време велике османске најезде на Србију 1460. године предвођене султаном Мехмедом II Освајачем, тело Светог краља Милутина пренето је иза леђа османске најезде у околину Средца (данашње Софије), зато што се та област, у то време, налазила у оквиру канонске територије Српске православне цркве тј. Пећке патријаршије. У неком тренутку мошти су пренете у оближњу софијску цркву Свете Недеље, која се по Милутиновим моштима још назива и црква Светог краља. Мошти светог краља су пренели у Софију српски калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким. У међувремену, нетрулежне свете мошти нашег краља постале су извор многих чудеса и благослов кроз векове за православне Бугаре. Народ у огромном броју свакодневно обилази цркву Свете Недеље у центру Софије, која по посећености подсећа више на манастир Острог код нас, него на једну градску Цркву. Извор: Епархија зворничко-тузланска

- Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави, поручио Патријарх српски г. Порфирије новоустоличеном Епископу ваљевском г. Исихију. - Епископ Исихије је данас је постао Епископ Епархије ваљевске, која је у јединству са помесном Српском Православном Црквом, а то значи - не представник једне људске организације, која је у комуникацији са другим организацијама овог света, јер Црква није напросто људска организација, ни најважнија организација у једном народу и држави. Црква је тело Христово, чија је глава сам Господ Христос, а сви они који су крштењем сједињени чине један организам. Стога, Епископ је на месту и обличју Христовом и он је представник Христов, поучио је у беседи о узвишености епископске службе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом увођења Епископа Исихија у трон Епархије ваљевске. - Увели смо владику Исихија у трон Епархије, која је 2006. године обновљена на челу са блажене успомене епископом Милутином, који је био Епископ Цркве Христове онако како су апостоли проповедали, Свети оци сведочили и како ми православни хришћани верујемо. Уведен је у трон Епархија, која је у другој половини 20. века била извор и стециште истинске и аутентичне вере и богословља, али и стециште људи са свих страна који су били жељни живог Бога, истакао је патријарх Порфирије. - Одавде су поникли пре свега Свети владика Николај, Нови Златоусти, затим онај који се наслањао на владику Николаја и у истом духу у ком је он, а пре њега Свети оци Цркве, сведочио реч Христову, Преподобни отац Јустин Поповић. Мало је данас православних Срба које није дотакла реч владике Николаја или оца Јустина, а најчешће реч обојице, и који нису њиховом речју обогаћени. Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави. Народ ове Епархије јесте честит и побожан, лепе су речи патријарха Порфирија о завичајцима новопросијавших светитеља, које завређују благодарје свих који живе у ваљевском крају, али и на нова прегнућа у славу Божју обавезују. - Честити и побожни народе овог краја, добијате, сигуран сам, достојног наследника владике Милутина, великих старих Епископа ове Епархије, али и човека који је израстао у истом духу којим ви живите. То је дух Светога Саве, Светог владике Николаја и оца Јустина. Кажем „дух“, а то значи начин живота – однос према Богу и ближњем, јер то двоје не може да буде раздвојено, поручио је патријарх Порфирије, благосиљајући владику Исихија и његове епархиоте – народ који је, према његовим речима, „украс Цркве Христове“. По благослову Патријарха српског г. Порфирија, одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Исихија за Епископа ваљевског прочитао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. У тексту одлуке се обнародује његов избор и позива верни народ да му својим молитвама помогне у тој узвишеној служби. Извор: Инфо-служба СПЦ

Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви… Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка. – Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња. Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте. – Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом. Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило. – Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада. Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина. – Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник. Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница. ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници. Извор: Новости

Православна епархија врањска и Манастир Свети Прохор Пчињски, позивају Вас на прославу велике Годишњице 950 година манастира Преподобног Прохора Пчињског, 700 година од упокојења другог ктитора манастира Светог краља Милутина. Хиљадугодишње молитвено поштовање Преподобног Прохора Пчињског, у чију је част пре 950 година подигао манастир византијски цар Роман IV Диоген на обали реке Пчиње, право је духовно благо Србије. Ова значајна годишњица Манастира биће свечано прослављена 13. јуна 2021. године. Централна прослава великог јубилеја која је требала да буде обележена 2020. године, одлуком Организационог одбора је одложена за 2021. годину због пандемије вируса Ковид-19. Литургијском сабрању у манастиру Преподобног Прохора Пчињског началствоваће Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије, уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве. Покровитељ прославе је Председник Републике Србије господин Александар Вучић. Позивамо све верне да свечано обележимо велики јубилеј ове наше српске светиње. Извор: Епархија врањск

Епископ Доситеј: Владика Милутин је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу! Трећег дана заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, након завршетка радног дела, шест архијереја дошло је у Ваљево да принесе молитве за покој душе блаженопочившег Владике Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије са којим су се увек радо сусретали у братској љубави. По благослову администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, епископима је са браћом свештеницима у Храму Васкрсења Христовог добродошлицу пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Парастосом је началствовао Преосвећени Епископ бањалучки Г. Јефрем, уз саслуживање Епископа банатског Г. Никанора, британско – скандинавског Г. Доситеја, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, умировљеног Владике Георгија и више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и појање хора свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића. За све владике овај чин био је испуњен снажним осећањима, будући да су за блаженопочившег у Христу брата сви били веома везани. „ Владика Милутин је много волео своје свештенике, свој народ, понајвише Бога, а сви смо ми смо њега волели. Нека му је вечан спомен“, прозборио је кратко Владика Јефрем. Познанство Владике британско – скандинавског Г. Доситеја и Владике Милутина датира од октобра 1967. године, уписа и раних ђачких дана у Монашкој школи манастира Острог. Од тада до земаљске кончине Владике Милутина остали су у братској љубави. У време његовог службовања у манастиру Каона са блаженопочившим архимандритом Арсенијем, Владика Доситеј био је духовник манастира Тавна. У посете су једни другима долазили сваког месеца. Задивљујућа је била његова неизмерна љубав према сваком Божјем створењу, посебно птичицама, сећа се Владика Доситеј. Када је отворена припремна школа за богословију у Каони, долазио је и са својим ђацима у Тавну. Сви знамо какво је то било време, али је било много радости и љубави. Та љубав је остала до дана данашњег. Владика Милутин остаће у успомени као неко ко је повезивао све људе са којима се сретао. Када сам пре две године био овде, рекао сам:“Благо вама који живите у Ваљеву, јер живите у великој благодати коју је Бог дао овде. Под окриљем сте Светог Владике Николаја, Аве Јустина Ћелијског и Владике Милутина, који је имао срце за свако живо створење на овом свету“ – сетне су речи Владике Доситеја. Епархија британско – скандинавска, на чијем је он челу, је чврсто повезана са Ваљевском епархијом и преко архимандрита Доротеја, оснивача и игумана манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), који је духовно стасао у манастиру Каона у време док је њиме управљао Владика Милутин. Отац Доротеј је провео седам година у манастиру Каона. Он јесте Швеђанин, али се осећа више Србином управо захваљујући боравку у Каони, а потом и у Лелићу. Ту љубав пренео је и у манастир у Бредареду. То је такође заслуга Владике Милутина, јер тешко је пренети љубав и домаћински однос према манастиру као кући љубави Божје. Владика Милутин је то пренео на оца Доротеја, а он то преноси на своју братију. У монашкој школи имали смо изврсне учитеље, оца Зосима и Десимира, који су нас учили домаћинском односу. Од тих младих људи у школи створени су прави домаћини, представници једног монаштва какво је у то време очекивано – успомене су Владике Доситеја, проткане жељом да и данас такав однос према манастиру цвета. О Владики Милутину би могло много тога да се каже. То је из дубине душе најбоље рекао Владика Силуан, који је као млад човек сазревао уз Владику Милутина. Он јако недостаје свима у Сабору и нашој Цркви уопште. Јер, закључује Владика Доситеј, он је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу, према човеку и сваком створењу Божјем. Посету Ваљеву епископи су заокружили поклоњењем Храму Светог Нектарија Егинског, у који је Владика Милутин себе уградио и као молитвеник и као неимар. Извор: Епархија ваљевска

Боравак у Ваљеву Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана. Сви који су део духовног живота Ваљева са радошћу се сећају Светосавске академије на којој је лета Господњег 2014. беседу у част Светог Саве произнео Владика Порфирије, тада Епископ јегарски и викар Епископа бачког Г. Иринеја. Недуго потом Владика Порфирије бива изабран за Митрополита загребачко – љубљанског. По благослову блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, долази поново у Ваљево и на академији у част 35. годишњице од престављења Господу Преподобног Оца Јустина говори о новопросијавшем светитељу Српске Цркве, чија су дела надахнуће генерацијама црквених пастира широм православне васељене. Духовним великанима ваљевског краја припада и архимандрит Јован Радосављевић, од кога се, данас поглавар СПЦ, опростио у манастиру Лелић. Боравак у Ваљеву Патријарх Порфирије заокружио је посетом Храму Васкрсења Христовог, где је одслужио помен Владики Милутину, првом архијереју обновљене Ваевске епархије, од чије се земаљске кончине навршило нешто више од годину дана. Разгледајући саборни храм у граду на обалама Колубаре, Патријарх Порфирије похвалио је његову лепоту и труд који је Владика Милутин уложио у његову градњу. Извор: Епархија ваљевска

У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ! Изгубили смо великог сведока Истине Господње! Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини! Владика Милутин је ишао небеским путем! У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине! Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића): Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Још једна молитва, као и сваког 30.у месецу, принета је за драгог духовног оца, блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина крај његовог почивалишта у Храму Васкрсења Христовог. Парастосом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање свештенства свих ваљевских храмова и молитвено учешће Жељка Ђорђевића, чтеца при капели Светог Јована Крститеља у Епархијском дому, неколико сарадника Владике Милутина и верника. Извор: Радио Источник

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века” Којим путевима сe српска литургијска поезија у част српских светаца преселила у руску цркву, дуги низ година истраживала је др Ана Рашковић у архивама Русије и Ватикана. Службе српским светима, према њеним речима, које неспорно спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, дубоко су узидане у темељ нашег националног идентитета и, посредством музике као свог најприроднијег пута, преносиле су се широм православне васељене. У сеоби српских култова у Русију, која почиње још крајем 14. века, покренут је интензиван процес културне размене између два блиска православна народа. Управо у руској средини између 16. и 19. века настају најбројнији записи песама у част српских светих. На иницијативу недавно преминулог академика Димитрија Стефановића, за којег Ана Рашковић каже да је пример правог хришћанина каквог до тада није срела, почела је истраживање које је резултирало нотним зборником „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”. Ана Рашковић дипломирала је на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Јокут Михајловић. Постдипломске студије клавира завршила је на Државном конзерваторијуму Глинка у Нижњем Новгороду у Русији, где је 2010. и докторирала из области музикологије на тему „Ирмоси Великог канона у српској и руској црквенопојачкој традицији”. Усавршавање из литургичке музикологије наставила је на Државном конзерваторијуму Римски-Корсаков у Санкт Петербургу, после чега је на Православном богословском факултету у Београду положила диференцијалне испите на Теолошком програму и редовно завршила докторске академске студије. На Катедри за литургику тренутно пише докторску дисертацију. Запослена је као професор клавира у МШ „Владимир Ђорђевић” у Београду. Најстарији нотни записи песама српским светима, до којих је дошла, нашли су се у 54 руска стихирара из 16–19. века. Укупно је пронашла 284 руске књиге у којима се помињу службе Светом Симеону Мироточивом, Светом Сави, Светом Арсенијију Првом, Светом краљу Милутину и Светом кнезу Лазару. ‒ Светачки култ као сложен духовни феномен представља идентитет једног народа у малом. Сеобе култова из једне у другу помесну цркву покренуте низом историјских фактора, представљају најдубље споне које најречитије сведоче о природи односа два народа у прошлости, али су и важан путоказ за будућност. Литургијски аспекат култа, који подразумева изучавање музичко-поетских православних састава у част светих, у највећем броју студија лежи у сенци хагиографске књижевности, која је убедљиво најчешћи објекат сродних истраживања. Чак и када је реч о студијама из црквене уметности, црквено појање и црквена поезија готово по правилу налазе узгредно место на периферији важних студија. Међутим, данас, у време литургијске обнове, када народ све више активно учествује у богослужењу, неопходно је да, како у науци, тако и у пракси, разумемо право место црквене поезије и музике у богослужбеном животу православне цркве ‒ наводи Ана Рашковић. Додаје да је велика богослужбена реформа митрополита Алексија и Кипријана, која је од последње трећине 14. века, па кроз читав 15. век Студијски устав мењала на Јерусалимски, директно створила услове за сеобу српских култова у Русију. ‒ Руска православна црква, која последња у низу међу православним црквама прихвата Јерусалимски устав, желећи да унифицира своје богослужење са грчким, преузима већ готове словенске преводе Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига од Бугара и Срба са Балкана, пре свега са Атоса, али и из Цариграда. Носиоци богослужбене реформе били су и представници исихастичког покрета који се тада интензивно ширио читавим православним светом. С њим су се ка Русији шириле српске и бугарске редакције Јерусалимског типика и богослужбене књиге које су на руску књижевност извршиле утицај, науци познат као други јужнословенски утицај. Српске редакције новог устава у свом месецослову у руску цркву доносе и помене Светог Саве, Арсенија Првог и Светог Симеона ‒ истиче наша саговорница. С друге стране, култови краља Милутина и кнеза Лазара у Русију доспевају касније, у другој половини 16. века, посредством српско-руских црквених и културних веза које су биле веома интензивне у време отоманске окупације српских земаља. ‒ Српски монаси-молиоци за помоћ из најзначајнијих српских манастира, у првом реду из Хиландара, у време владавине три последња цара из династије Рјуриковича, који су у себи имали и српске крви, добијају велику материјалну помоћ. Према сведочанству из сачуване посланице хиландарске делегације Ивану Грозном из 1550. године, хиландарски монаси су те године донели преписе служби Светом Милутину и Светом Лазару, као и иконе ових светих. Иван Четврти, као владар који је највише допринео ширењу српских светачких култова у Московском царству, сигурно је утицао да и ови божји угодници нађу место у многобројном сабору светих заступника моћног царства, те да добијени српски преписи постану протографи руских потоњих преписа ‒ каже Ана Рашковић. Мирјана Сретеновић Извор: Политика

Поводом ктиторске славе манастира Преподобног Прохора Пчињског, када наша Света Црква прославља Светог краља Милутина, дана 12. новембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију, уз саслужење игумана светопрохорске обитељи, архимандрита Методија (Марковића) и свештенства Епархије врањске. У току Литургије, а на свеопшту радост наше свете Цркве, Епископ Пахомије је у свештенослужитељски чин ђакона рукоположио Александра Николића из Бујановца. Такође, у току Литургије, Епископ Пахомије је извршио чин благосиљања славских дарова и резања славског колача, које су за ову прилику припремили овогодишњи кумови славе – игуман манастира архимандрит Методије и новорукоположени ђакон Александар Николић. На крају Литургије, Епископ Пахомије се обратио поучном беседом, говорећи о животу и раду ктитора манастира, Светог краља Милутина. Том приликом је посебно истакао данашњу радост свих нас и наше свете Цркве, а поводом рукоположења новог свештенослужитеља, ђакона Александра, коме је честитао чин, посаветовавши га да умножава таланат који му је дат од Господа. Такође је честитао и његовој породици, а нарочито оцу, протојереју-ставрофору Новици Николићу, који је саслуживао на данашњој Литургији, а коме је Епископ упутио захвалност што је одгајао своје дете у духу вере и побожности, а плод тога је нови слуга Божијег олтара. По завршетку Литургије, организована је трпеза љубави, коју су за ову прилику уприличили кумови славе и братство манастира. Извор: Епархија врањска

У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, поводом шестомесечног помена уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ! Изгубили смо великог сведока Истине Господње! Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини! Владика Милутин је ишао небеским путем! У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине! Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића): Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све службе у Епархији ваљевској су ефикасне и радиле су неометано у периоду од престављења Господу Епископа ваљевског Г. Милутина, 30. марта 2020. године, до данашњег дана. Сви пројекти које је он са великом љубављу и пажњом започео су настављени, организован је четрдесетодневни парастос драгом духовном оцу, а у догледно време прионуће се планирању нових пројеката. Овим речима би се укратко могла описати посета протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископу шабачком Г. Лаврентију, администратору Епархије ваљевске, приликом које је поднет извештај о свему ономе што су службе Епархије ваљевске реализовале у претходном периоду. Изразивши задовољство постигнутим, Епископ Лаврентије најавио је да ће ускоро доћи у Ваљево и са епархијским службеницима детаљно поразговарати о даљим плановима. Рекордер по епископском стажу (53 године активне службе), Владика Лаврентије неким свештеницима из Ваљева је школски друг, некима је благословио одлазак у богословију, неке рукоположио… Њихове поздраве, као и поздраве свих који служе у Ваљевској епархији, овом приликом пренео му је протонамесник Филип Јаковљевић. Обрадован пажњом, Владика Лаврентије узвратио је поздравима и обиљем благослова за све у Епархији ваљевској. Да њихови напори уроде плодом и да достојно наставе дело блаженоуснулог Владике Милутина. Извор: Епархија ваљевска

Данас је дан у коме треба да ћутимо и смирујемо се Звучни запис беседе Велики петак, дан страдања Господа Христа, у Храму Васкрсења Христовог обележен је молитвено у складу са мерама ванредног стања, које су прописале државне власти услед пандемије вируса корона. Свештенство саборног храма служило је вечерњу службу уз молитвено присуство знатно мањег броја верника у односу на раније године, а на растојању које мере медицинских стручњака налажу. На крају вечерњег изнесена је Плаштаница, којој су се свештенство и верници поклонили до пре почетка полицијског часа. Потресно слово о празнику и страдању блаженоуснулог Епископа ваљевског Г. Милутина, које ће засигурно остати трајно урезано у срцима верних и расветлити многа питања о тајни Христове и жртве свих који су посвећено следили Његов пут, произнео је архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић. „У дану Великог петка сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога“, речи су Преподобног Оца Јустина о најтужнијем дану људске историје на које је у проповеди подсетио протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина. У данашњем дану Господ Христос, савршени Бог и савршени човек, пролио је Своју безгрешну крв за очишћење греха људског рода и победу живота над смрћу. А само неколико дана пре страдања, дочекан је у слави у Јерусалиму. Разапињу га они који су видели сва чуда која је чинио и чули Његове проповеди. Видимо како се, чудном логиком, расположење код људи променило. Епархија ваљевска прошла је своју Страсну седмицу од друге недеље Васкршњег поста, када је управо на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио да не треба да имамо претеран страх, већ веру у искупитељну моћ Господа Христа, указао је отац Филип Јаковљевић. Такође, говорио нам је да се не бојимо онога што убија тело, већ да се чувамо онога што душу убија. Те речи његове су нам биле подршка у тешким тренуцима и та проповед наликује уласку Господа у Јерусалим. Убрзо, ситуација се мења. Господ допушта болест и дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава епархија. У тим животно тешким тренуцима, појединци и неки медији разапињали су га, иако он, баш као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Онога Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Више да се молимо, него да говоримо. Више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо – беседио је протонамесник Филип Јаковљевић. Зато, истакао је он, нећемо одговарати на све неистине изречене за нашег епископа, свештенство и монаштво наше епархије, које су имале за циљ да њихов углед уруше и пребаце кривицу за несрећу која се догодила. Ми који смо познавали Владику Милутина можемо да кажемо да је био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево“. Данас ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи да душа нашег Владике стоји на коленима пред крстом Христовим, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Опрости им, Господе, јер не знају шта чине“- речи су оца Филипа Јаковљевића, које су многи верни дочекали са сузама. Са болом у срцима, свештенство је примило одговор власти на молбу Светог Архијерејског Синода да верници присуствују Литургији на празник Васкрсења Христовог. Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем усклађују своје поступке у животу. Тако ћемо, закључио је отац Филип Јаковљевић, поступити и овога пута, следујући речима покајничког 50. Псалма:“Жртва је Богу дух скрушен и срце смирено“. Стога, замолио је протонамесник Филип Јаковљевић, када у храму посвећеном Васкрсењу Христовом у поноћ буде служена Света Литургија, да сви у својим домовима „обришу своје иконе, упале кандила, напуне кадионице тамјаном и сви заједно да окадимо град“. Да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући речи Васкршњег тропара, најлепше које људско ухо може да чује. Беседа архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга браћо и сестре, господо хришћанска, следбеници Господа нашег Исуса Христа, налазимо се у Страсној седмици, у дану Великог петка, дану у коме је човек убио Бога. Како каже Преподобни Ава Јустин: „Сунце се завило у таму да не гледа муке Творца свога…“ Данас иде на добровољну, крсну жртву, савршени Бог и савршени човек, пролива Своју безгрешну крв за грехе рода људскога, за мој и твој грех. Пролива своју безгрешну крв за искупљење и очишћење од греха и победу живота над смрћу. А видимо да само неколико дана пре овог страдања Христовог, приликом уласка у град Јерусалим, како га деца са својим родитељима дочекују, бацајући палмове гранчице и говорећи:“Благословен који долази у име Господње“. Разапињу га они људи који су гледали у Његова чудеса и слушали све оно што је говорио, проповедао и делима својим потврђивао. Чудну, да не кажем, демонску логику су применили људи на савршеног Бога и савршеног човека – да Га разапну и убију. Видимо како се расположење мења код народа. Од оног момента када Христос улази у Јерусалим до оног када вичу „распни га, распни“, много тога се променило код људи. Видимо како подругљиво и иронично Пилат пита:“Зар цара вашега да разапнем?“, а они на то одговарају:“Распни га, распни… крв Његова на нас и на децу нашу.“ Епархија ваљевска претходних дана прошла је своју Страсну седмицу и још увек пролази. Почевши од друге недеље Васкршњег поста, када је на овом месту блажене успомене наш Владика Милутин беседио, поучавао и говорио, као што је то увек чинио, да не треба да имамо претеран, хистерични страх, него да имамо на првом месту веру у Богочовека Господа Исуса Христа и његову искупитељску моћ. Исто је говорио:“Не бојте се оних и онога што убија тело, него бојте се онога и оних који душу убијају!“ Ту његову беседу сви смо са радошћу прихватили и заиста су нам те речи његове биле подршка у тешким тренуцима. То бих упоредио са Христовим уласком у Јерусалим, када сви говоре:“Благословен који долази у име Господње!“ Убрзо затим ситуација се мења. Господ допушта болест и те дане страдања кроз које је прошао наш епископ, а у одређеној мери и сви свештеници и читава наша епархија. У тим животно тешким тренуцима, како појединци, тако и неки медији, разапињали су га, иако он, као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Ономе Коме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Данас је дан када треба више да се молимо, него да говоримо. И данас је дан када треба више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо. Зато, нећемо говорити, нити одговарати на све оне неистине које су говорили за нашег епископа, за свештенство и монаштво наше епархије. Нећемо одговарати на измишљене приче да је зараза кренула од свештеника. Нећемо одговарати ни на приче да је Владика у време ванредног стања позивао да се служи Света Литургија и да је то чинио, јер то није истина. О Владици Милутину говоре они који га нису познавали. Ми који смо га познавали можемо да кажемо да је он био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево.“Данас нећемо ништа говорити, ни одговарати, већ ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи јесте да данас душа нашег бесмртног Владике стоји на коленима пред крстом Христовим. Стоји на коленима, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ Са болом у души, примили смо одговор на молбу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве да буде дозвољено православним верницима да присуствују Литургији Празника над празницима – Светог Васкрсења Христовог. Те мудре и седе главе, које се брину, са одговорношћу то кажем, за душу сваког православног хришћанина, молиле су силе овога света да дозволе. Али, опет се потврдило оно да сила Бога не моли, а Бог силу не воли. Са болом смо прихватили тај одговор… Хришћани су се одувек одликовали тиме да са смирењем и скрушеног срца усклађују свој живот, своја дела и своје поступке . Са болом у срцу, али скрушеног срца и духа ћемо поступити тако, да испунимо речи 50. Псалма најзаступљенијег у богослужењима, који каже:“Жртва је Богу дух скрушен и срце скрушено Бог неће одбацити.“ Да заједно са Светим старцем Вукашином Јасеновачким кажемо оне речи преко којих се он причестио и сјединио са Христом, а то су речи:“Само ти, дете, ради свој посао.“ Зато вас коленопреклоно молим да када будемо у овоме светоме храму, који је посвећен Васкрсењу Христовом, у поноћ на празник Васкрсења и Пасхе Господње служили Свету Литургију, да сви у вашим домовима пребришете прашину са икона својих, да упалите кандила, да напуните кадионице тамјаном, да замирише и да окадимо читав град. Да, када се проломи звук васкршњих звона, окадимо своје домове, да заједно у духу будемо сабрани и прославимо Васкрсење Христово, изговарајући оне речи, најлепше које може да чује људско ухо, а то су речи:“Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова.“ Амин Извор: Епархија ваљевска

Поводом смрти епископа Милутина (71) своје изразе жаљења Његовој Светости Патријарху српском г. г. Иринеју упутио је монс. Станислав Хочевар, београдски надбискуп и метрополит. У сажалници надбискуп Хочевар истиче да га је вијест о смрти епископа Милутина дубоко потресла. У име цијеле Надбискупије и Метрополије патријарху Иринеју изразио је најискреније саучешће и духовну близину с великим молитвеним заједништвом. „Kао што писах прошлих дана Њему особно, да изразим нашу солидарност, тако сам сада с Вама у великој жељи да Свевишњи утјеши Вашу жалост и бол те Вам подари, Ваша Светости, наду за будућност“, истиче надбискуп Хочевар у својој сажалници и додаје да ово велико искушење вируса ЦОВИД-19 позива све „нас Исусове ученике, да још више тражимо Његове путове и у великом заједништву вјере, наде и љубави и проналазимо начине свједочења снаге Његовог Еванђеља“. Извор: Београдска надбискупија

Саучешће Његове светости патријарха руског Кирила поводом упокојења епископа ваљевског Милутина, Москва, 3. априла 2020. Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил изразио је саучешће Његовој светости патријарху српском Иренеју поводом упокојења владике ваљевског Милутина. Његовој светости Иренеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском Ваша Светости, драги у Господу, сабрате и саслужитељу! У име цијеле Руске православне цркве, изражавам своје најдубље саучешће Вама и Светом синоду Српске православне цркве у вези с упокојењем преосвећеног Милутина, епископа ваљевског. Тешки за народ час искушења, почивши архипастир је дочекао заједно са својом паством, помажући онима у невољи, молећи се и служећи Тајну божанске евхаристије. Он је пао као жртва погубне епидемије до краја испунивши своју дужност. Нека свемилостиви Господ упокоји душу Свог новопрестављеног вјерног слуге у насељима праведним и учини му вјечан спомен. Са братском љубављу у Господу + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Превод: Марија Живковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Прилог смо преузели са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ! Изгубили смо великог сведока Истине Господње! Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини! Владика Милутин је ишао небеским путем! У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине! Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића): Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина. Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме. Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак. Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте. Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим. Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота. И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3). Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди. И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије. Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин. Дарко Ђурђевић, протонамесник архијерејски намесник први ваљевски Извор: Епархија ваљевска

У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан. Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина. Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан. Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара. „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе. „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина. „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске. Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине! Извор: Епархија ваљевска

IN MEMORIAM – Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина. У дане који су пуни неизвјесности за цијели свијет, задесила нас је и тужна вијест о одласку владике Милутина, ваљаног и честитог свештенослужитеља и доброг и искреног пријатеља, коме је била одвећ страна сујета овога свијета. Онако како је живио тако нас је и напустио, тихо и достојанствено. У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању, које је свагда било у служби других и за друге, превасходно Цркви којој је служио. Нека му стога Господ подари рајско насеље и живот вјечни, и да се, када настане час, Божијом милошћу поново сретнемо у Царству небеском. Амин. У Диселдорфу, 30. 03. 2020. Епископ диселдорфски и њемачки Григорије Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, владика Силуан се обратио вернима путем званичног Фејсбук профила Митрополије аустралијско-новозеландске. Благодарећи Радио Источник доносимо звучни запис обраћања.

Епископ Милутин (Кнежевић) је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу у манастиру Пустињи добија име Михаило. Основну школу је учио у селу Поћути. Са 14 година одлази у манастир Каону где бива искушеник до 26. октобра 1963. године, када од тадашњег Епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића), братанца Светог владике Николаја Лелићког, прима монашки постриг у манастиру Петковици, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру је рукоположен у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха. Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каону, где постаје намесник и парох. Средњешколско образовање је стекао у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене Америчке Државе на Православни богословски факултет „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске. Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела епископ Јован (Велимировић) га је одликовао 1981. године, а чином протосинђела 1987. године. Наследник владике Јована на трону Епархије шабачко-ваљевске, епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године га унапређује у чин игумана, а 1998. године у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне. Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик. На том положају затиче га избор за Епископа аустралијско-новозеландског. Након три и по године службовања на Петом континенту, одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година. За епископа нововаспостављене Епархије ваљевске изабран је маја 2006. године на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а устоличен је 24. септембра 2006. године у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Епископ Милутин (Кнежевић) је уснуо у Господу у ноћи између 29. и 30. марта 2020. године на у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду после краће болести изазване корона вирусом. Извор: Инфо-служба СПЦ