Претражи Живе Речи Утехе

14. маја, 2023. Због вере у посебну мисију православних Словена, потом обновљене националне Русије, као и балканских народа, Николај Велимировић је уобличио блажу оцену комунизма, чију је идеологију и државну праксу превасходно одбацивао због агресивног атеизма и примитивног материјализма Недавно се, у издању Института за балканолошке студије САНУ и „Сент Себастијан преса“ из Лос Анђелеса, појавио, на енглеском, зборник „Епископ Николај Велимировић: стара противречја у историјском и богословском контексту”. Теме су крајње важне и озбиљно обрађене: космполитизам и екуменизам владике Николаја до 1919, његов боравак у Енглеској у Првом светском рату, однос према прехришћанској филозофији, питање Љотића и Збора, доба регентства кнеза Павла и конкордатске кризе, национализам, фашизам и антисемитизам који му се „спочитавају”, проглашавање Николаја за „народног непријатеља“ после рата, рад на библиотеци „Свечаник” у дијаспори, однос према демократији, рад у Светском савету цркава и делатност у Америци. Аутори су Слободан Г. Марковић, свештеник Александар Ђаковац, ђакон Филип Калингтон, Растко Ломпар, Драган Бакић, Владимир Цветковић, Радмила Радић, Немања Андријашевић, Драган Шљивић, Срећко Петровић и епископ Максим Васиљевић. Једна од тема зборника је однос владике Николаја према комунизму а њоме се бавио Милош Тимотијевић, саговорник „Печата”. Комунисти су, после Другог светског рата, владику Николаја прогласили за „народног непријатеља”, а одузето му је и држављанство. Пре рата, међутим, његов уплив је дотицао и умове оних који ће постати комунисти. Добрица Ћосић је, између осталог, у младости бирао између Николајевог хришћанства и револуције, и пред крај живота је о томе говорио. О каквој противречности је реч? Како је текла Николајева мисаона еволуција? Све до 1919. Николај Велимировић имао је прозападњачку усмереност у свом интелектуалном деловању, да би после доласка у Охрид изградио став противљења Западу, у знаку одбране „источног усмерења српског духа” које је поистоветио са православљем. Универзалне идеје нису нестале са овим преокретом, али оне се у „послеохридској” фази више не изводе из екуменизма, панхуманизма и теохуманизма, већ из потпуне идентификације са традиционалним православљем утемељеним на светоотачком хришћанском наслеђу. Југословенство постепено уступа место српском светосављу у знаку „народне теодулије” (унија православних балканских држава-нација), а филозофија свечовечанства теологији Богочовека историјског православља васељенских сабора. „Послеохридски” антимодернизам владике Николаја заступао је народне традиције српско-словенског православља, личност је одређена саборном реалношћу, слобода концептом „слобода за”, истина жртвовањем, друштво се доживљава као органско јединство сталежа, а економија одређује задружном солидарношћу. На такав став значајно је утицало искуство Првог светског рата, слом руског царизма, геополитички цинизам великих западних сила према Балкану, изневерене наде у југословенско јединство, као и успон тоталитарних идеологија. Др Милош Тимотијевић, (Фото: Јутјуб) Како су се развијали Николајеви ставови према комунизму? Период између два светска рата скоро у потпуности припада „послеохридском” периоду у мисли епископа Николаја Велимировића, у којој се он истрајно противио негативном утицају западног модернизма и материјализма. Иако је и марксизам схватао као један од производа модерности, владика Николај заправо никада није директно иступао против комунизма у форми посебних говора и чланака. Зато се такви ставови могу уочити и анализирати у бројним текстовима у којима критикује модернизам и успон тоталитарних идеологија, потом бољшевичку власт у Русији и на крају у упозорењима на опасност од почетка новог великог светског ратног сукоба. Отпор Европи, тражење свог пута и вера у мисију Словена обележили су и многе расправе о културном идентитету и путевима његовог даљег изграђивања. Отпор Западној Европи долазио је и од модерниста и традиционалиста. Такав став се поклапао и с веома јаком русофилском струјом код српских интелектуалаца, чији су се ставови углавном подударао са идејама руских „славјанофила” који су инсистирали на сопственој самобитној православној словенској култури. Секуларизација друштва у Западној Европи и материјалистичка култура били су главни предмет критике владике Николаја Велимировића између два светска рата. Према његовој визији, припадност православној цркви сузбијала је гордост и самовољу, а затим развијала смерност и послушност, што је био начин да се избегну „замке” модерног друштва. Целокупну стварност посматрао је кроз визуру религиозности, укључујући и потребу за променама. Када је у питању сам појам „револуције”, владика Николај је Христове идеје сматрао револуционарним, али у религиозном смислу, разликујући политичку и духовну револуцију. Говорио је: „Револуционарна је само у односу човека према самом себи. Револуција хришћанска је морална, унутрашња и духовна и то је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало, што је Европа назвала револуцијом, није ништа друго до гомила злочина, већа или мања”. Појава хришћанства тумачена је као највећа револуција, која непрекидно траје у контексту спасења људске душе. Епископ Николај није избегавао да директно и отворено изнесе своје мишљење о актуелним економско-политичким питањима времена у коме је живео. Како је тумачио актуелне појаве у свету и код нас? Заиста, Николај се редовно оглашавао о актуелним питањима. Тако је 1932. изнео свој став према тадашњој економској кризи која је потресала цео свет. Као и у другим приликама владика Николај је и ову наизглед свакодневну и сасвим профану појаву изван поља вере ипак посматрао у категоријама религиозних поука, јер је реч „криза” преводио и приказивао као „суд” за људске грехе, као традиционални начин објашњења за све невоље које би их задесиле: „И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божји, но не говори суд него криза. Да би невоља била умножена неразумевањем! Јер док се изговарала разумљива реч суд, знао се и узрок због кога је невоља дошла: знао се и Судија који је невољу попустио; знао се најзад и циљ попуштене невоље. Чим је пак употребљена реч криза, реч неразумљива свима и свакоме, нико ништа не зна да објасни ни због чега, ни од кога, ни к чему? Само се тиме разликује садашња криза од криза које су од суше или поплаве или рата или помора или гусеница или друге неке напасти.” Узрок економске кризе видео је такође очима конзервативног теолога: „Грехом богоотпадништва проузроковали су људи ову кризу и Бог ју је попустио да би људе пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио. Модерним гресима – модерна и криза. И заиста Бог се послужио модерним средством да уразуми модерне људе: ударио је по банкама, по берзама, по финансијама, по валутама новца. Испретурао је мењачке астале по целом свету, као негда у храму јерусалимском. Произвео је небивалу панику међу трговцима и мењачима новца. Диже, обара, меша, збуњује, застрашује. Све да би се охоле главице мудраца европских и американских пробудиле, освестиле и одуховиле. Да би се усидрени у луке материјалне сигурности сетили душе своје, признали своја безакоња и поклонили се Богу Свевишњему, Богу Живоме.” Окончање кризе је најављивао тек после покајања људи („Докле охоли проузроковачи ове кризе не капитулирају пред Свемоћним”). Владику су његови критичари упозоравали да у својој критици материјализма ипак није доследан, јер је допуштао „сјај” и „богатство” храмова. Владика Николај, (Фото: Википедија) Занимљиво је да је владика Николај критиковао и капитализам, и то радикално, сматрајући да се положај радника мора апсолутно поправити. Критика капитализма као узрочника појаве сукоба у друштву, а затим и окретање радника ка атеизму и комунизму, било је и становиште које се ширило међу припадницима богомољачког покрета који је предводио епископ Николај Велимировић: „Радници су данас обманути. Њихове вође су богаташи, професори, књижевници, који се старају да преко радника дођу до власти и славе. Радници су из огорчења безбожни. Њихов комунизам је комунизам из очајања. Ово огорчење и ово очајање је плод немилосрдног капитализма. Велики капиталисти су највећи безбожници и највећи материјалисти. Они су практички, а лажна наука теоријски омогућили безбожништво код радника.” Владика Николај је заправо био свестан да је бољшевичка власт у Русији условила да се положај радника у западним земљама поправи: „Па ипак мора се признати, да Русија и на туђем послу није остала бескорисна за човечанство. Страх московски учинио је, да се стање радничког сталежа поправи свуда у свету – изузев Русије. Страх московски одсекао је непотребно сало капитализму целога света. Страх московски као хладан млаз пробудио је и побудио старешине и вође народа по свој земљи, да испитују и лече ране неправде према малим људима у својим народима и државама.” Епископ Велимировић није био потпуни противник модернизације друштва, па је у својим проповедима често истицао да треба примити техничке новине са Запада, али не и промене које уништавају „стару веру и побожност”. Да ли би то значило модернизацију без атеизације? Заиста, највећи проблем у европској цивилизацији видео је у атеизацији: „Опасност је у томе што смо окренули леђа јединој истини, јединој стварности, јединој срећи – Христу. Ми смо сахранили Христа, по други пут смо га сахранили и као да то није било доста, поставили смо га наопако. Уместо њега, обожавамо филозофе, као Маркса у Русији; Ничеа у Немачкој и у Италији; и Дарвина у целом свету. Обожавамо науку, микроскоп, машину. А шта је све то у ствари? Ништа до прах. То би имало извесну вредност ако бисмо на све то гледали просто као на пројаве које нас воде у покорност Христу. Уместо тога ми проводимо време у изучавању нижег света, минерала, хемијских процеса, микроба и у порицању вишег света. То може водити једино у пропаст.” Критика Западне Европе често се темељила на ставовима Достојевског и Шпенглера, и њиховом „пророчанству” о пропасти Европе, али и уздизању Словена као нове цивилизације у будућности. Какве су биле његове позиције с тим у вези? Владика Николај је у тексту „Опозиција Богу”, објављеном јуна 1940. године (у време када је Други светски рат „беснео” у Западној Европи), дао своје виђење „пропасти Запада” условљено одступањем од хришћанских норми и догми, што је била полазна основа за све идеологије против којих се епископ борио у јавним наступима: „Опозиција Богу на Западу није поникла у простом народу него међу људима добро писменим и ученим, дакле међу књижевницима и фарисејима, као и у времена древна. Најпре се ударило по хришћанској етици па онда и по догматици. Најпре су лакомислени књигописци писали лакомислене књиге, а лакомислени сликари сликали саблажњиве слике, од којих су, неке сачуване до наших дана и у папским дворовима у Риму. Тако је рушењем етике припреман терен за рушење догматике. Потом је настало рушење Богом откривених догми. И ово рушење трајало је последња два столећа. Најпре француски енциклопедисти и енглески утилитаристи, па социолози и законописци, па немачки метафизичари, па дарвинистички природњаци, па разорни романсијери и такозвани реалистички уметници, па научници са својим упорним и фантастичним теоријама и најзад злоупотребитељи свих научних проналазака у себичне сврхе, а на разорење вере и морала код омладине европске. Тако је опозиција Богу расла, температура се повишавала, запаљење се ширило.” Освалд Шпенглер, (Фото: Engelsberg Idea) Бавили сте се и Николајевом борбом против „три интернационале”. Отпор модернизму укључивао је и противљење свим тоталитарним идеологијама у чијем корену је видео атеизам и богобораштво. Јавно је исказивао негативан став према „три интернационале”, католичкој цркви, капитализму и комунизму, којима је супротстављао слободу коју носи православље: „Црква види три интернационале: црвену, жуту и црну интернационалу. Они мисле да је само црвена интернационала опасна, а ове друге или не виде ил’ не знаду, па и не мисле о њима. Истина: црвена хоће зло. Она је глупа: хоће да нас учини једноликим, да нас учини луткама. Црква види још и црну интернационалу, која хоће да све Цркве националне уништи и да учини интернационалну Цркву. Има још једна интернационала, жута, а да није ње не би било ни црвене. Жута интернационала јесте интернационални капитал, картел-капитализам. Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу.” Став владике Николаја о тоталитарним идеологијама можда најбоље осликава посланица европској хришћанској омладини из августа 1939. године („Три авети европске цивилизације”). Николај Велимировић је оптужио Дарвина, Ничеа и Маркса као главне кривце за одступање од хришћанских норми у савременом свету: „Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталне етичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије.” Сматрате да Николај комунизам није нападао као антикапиталистички него као безбожнички покрет? Владика Николај није нападао комунизам као идеологију која се бори против капитализма већ као део модерности која пропагира примитивни материјализам и тоталитарну богоборачку власт која се служи насиљем: „’Зашто Црква мрзи комунисте?’ Ко вам је то казао? Цркву могу да мрзе, а Црква не сме да мрзи своје непријатеље. Црква осуђује недела комуниста, а никако комунисте као људе. Црква осуђује насиља комуниста, убиство цара и деце његове, убиство многих архијереја и свештеника, хапшења и гоњења хришћана, исмевање вере, пљување светиње, продавање икона, прекопавање гробова светитељских, ругање моштима светитељским, претварање храмова у позоришта, ригање хула против Бога и Христа Његова, забрану молитвених скупова, величање Јуде и Сатане, безумно унижење човечије личности до мајмуна, низвођење вредности човека до вредности једног клинца у машини, материјалистичку заслепљеност, која не види ни Бога, ни душу, нити икакву духовну стварност. То је Црква одувек осуђивала, осуђује и осуђиваће. Све то не воли Бог, па не воли ни Црква Божија. Али није истина да Црква мрзи људе, ма то били и гонитељи њени. Није истина да Црква мрзи руске комунисте као људе. Не само да их Црква не мрзи, него се моли Богу за њих. Хоћете ли веровати кад Вам кажем да се Црква моли Богу за руске комунисте?” Комунистичка пропаганда, (Фото: PBS) Да ли је владика Николај нудио православну алтернативу свету уморном од интернационала? Какав је, рецимо, био његов став према евроазијском покрету? Владика Николај је управо 1921. отворено похвалио доктрину евроазијства, коју је окарактерисао као религиозни покрет, изразивши уверење у преображај и „покајање” Русије: „Европа представља мању вредност, Азија већу; но уједињене – представљале би пуну вредност. Отуда поклич: натраг ка православној цркви; она је коректура за европски кључ, за мистерију Азије. Алфа и омега руског народа је православље, веле Евразити.” Владика Николај је истовремено у богомољачком покрету који је настајао у Југославији видео сличну снагу за преображај земље на хришћанским основама. У идеолошко-политичком погледу владика Николај Велимировић је заговарао стварање „Средњег система” на принципима монархизма, православља, свесловенства, отпора комунизму, нацизму и либерализму: „Наша осовина је од Јегејског мора до Тихог Океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну.” Епископ Велимировић је православну „осовину” проглашавао за „баш оно што свима људима и народима треба”. Преображај комунистичке Русије посматрао је на мистичан начин, а не као део војног подухвата, јер је терор бољшевика био део недокучивог Божјег плана, о чему су говорили и светогорски монаси: „Господ љуби свет неизречено. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио ово страдање на руски народ. Ја то не могу ни схватити ни прекратити. Остаје ми само молитва и љубав. Тако ја и говорим узбуђеној братији: ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар.” Државна политика била је потпуно супротна, а борба епископа Николаја током кризе око Конкордата окарактерисана је као „бољшевичка”, „противдржавна”, да би га поједини генерали окарактерисали чак као „комунисту”, а римокатолички клерикалци као противника Југославије и „великосрбина”. Шта бисте, на крају овог разговора, могли рећи о Николајевом схватању комунизма као идеологије и праксе? Вредносна упоришта и јавни наступи владике Николаја Велимировића увек су изазивали различита тумачења, па и осуде. Његов антимодернизам и противљење тоталитарним идеологијама укључивали су и антикомунистичке ставове, али који су по свом облику, снази и садржају битно другачији него код десничарских покрета из прве половине 20. века. Вера у посебну мисију православних Словена, потом обновљене националне Русије, као и балканских народа, условили су да владика Николај уобличи знатно блажу оцену комунизма, чију је идеологију и државну праксу превасходно одбацивао због агресивног атеизма и примитивног материјализма. Владимир Димитријевић Извор: Печат

View full Странице

Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац Милош Ковић, Никола Самарџић Пре неколико дана (24.9.2020) у Београду је, по први пут од 1945. године, поднесена кривична пријава због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац. Овај догађај посебно је важан јер је кривичну пријаву државном тужиоцу поднео Милош Ковић против Николе Самарџића. Реч је, дакле, о два професора Одељења за историју Филозофског факултета, на Универзитету у Београду. Када се сагледа у контексту обнове усташких идеја и праксе у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, али и најновијег таласа порицања и умањивања геноцида над српским народом у Јасеновцу и НДХ, о чему је писано на Стању ствари и у другим медијима, ова кривична пријава постаје још значајнија. Милош Ковић је поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића и због, како се тврди, јавног позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника у Србији, по угледу на Голи оток, као и због слављења и правдања хрватске „Олује“, у којој су Срби убијани, пљачкани и протерани из Крајине и Далмације. Ковић је кривичну пријаву поднео и због, како се у њој каже, Самарџићевог јавног подстрекивања мржње, дискриминације и насиља против српског народа. Због њене важности за отварање расправе о законском спречавању порицања геноцида над српским народом, по угледу на забрану порицања Холокауста у Израелу и 16 европских земаља, кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића објављујемо у целини. ВИШЕ ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У БЕОГРАДУ ул. Савска 17а 11000 Београд ПОДНОСИЛАЦ: Милош Ковић, са пребивалиштем у Београду, ***** **** ****, кога заступа Ортачко адвокатско друштво СТОЈКОВИЋ, из Београда, ****** ****, и то адвокат Душан Стојковић, као и адвокат Ђорђе Николић, из Београда, ****** ***** ****, по уредном пуномоћју које је овде приложено под 1/ На основу члана 280 и 281 Законика о кривичном поступку, подноси се Вишем јавном тужилаштву у Београду као надлежном на основу чланa 14. Закона о јавном тужилаштву и члана 23, става 1, тачке 2 Закона о уређењу судова следећа: КРИВИЧНА ПРИЈАВА Против: ОКРИВЉЕНОГ НИКОЛЕ САМАРЏИЋА, редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на Одељењу за историју, са пребивалиштем у Београду, ** ****** ***, због тога што: од дана 21.11.2019. године до дана 5.8.2020. године у стању урачунљивости, свестан свог дела и да је исто забрањено, при чему је хтео његово извршење, посредством рачунара на месту пребивалишта окривљени је изјавио, јавно одобравао, ширио и чинио јавно доступним изјаве, слике и текстове којима се јавно одобрава или значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група, односно којима се заговара или подстрекава мржња, дискриминација или насиље против истих, а нарочито предузимањем следећих радњи: 11.2019. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно одобравао изјаве којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група 06.2020. године на друштвеној мрежи Twitter јавно одобрио и подржао (тзв. like) изјаву објављену на налогу (@Iggyb666) којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида у Јасеновцу, 08.2020. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно објавио „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“ уз фотографије на којима су приказане колoне Срба протераних из Хрватске током операције Олуја из 1995. године, чиме је извршио кривична дела Расне и друге дискриминације из чл. 387, ст. 4 и 5 Кривичног законика („Службени гласник Републике Србије“, бр. 35/2019) ОБРАЗЛОЖЕЊЕ Јавно одобравање и значајно умањивање геноцида и злочина против човечности Законски опис првог кривичног дела које овде пријављујемо је следећи: (5) Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година. На друштвеној мрежи Twitter, дана 30. јуна 2020, објављена је следећа порука: Ову изјаву, којом се очигледно оправдава и значајно умањује геноцид над српским, јеврејским и ромским народима који се спроводио у Јасеновцу и која је несумњиво вид говора мржње (поред тога што је свака чињенична тврдња у њој погрешна), окривљени је јавно одобрио и подржао (тзв. like). Али и више од тога, окривљени се касније (15. јула 2020.) на најјаснији могући начин идентификовао са изјавама на том налогу (@Iggyb666) и препоручио их више него било које друге у политичком систему Србије: Ово је изазвало оштру реакцију јавности, те су објављени Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја (29. јула 2020) и Протест против порицања геноцида над српским народом (20. августа 2020), у којима су обухваћене додатне изјаве окривљеног, као и изјаве других људи, а који показују систематски карактер дискриминаторских изјава и поступака окривљеног. Даље, 6. јула 2020. године у дневном листу Данас, објављен је текст под насловом Лајковање на правдање Јасеновца, у коме се износи на који начин су изјаве осумњиченог противне Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду. Очигледно дискриминишући карактер изјава и поступака окривљеног навео је и више других медија да их коментаришу. Штавише, првобитни „твит“ о оправданости злочина у Јасеновцу уклонио је сâм Twitter зато што је противан њиховим Општим правилима о коришћењу, а нарочито одредбама о говору мржње. Разлог за подношење кривичне пријаве против окривљеног, а не против особе која је спорну изјаву изворно објавила или других лица која су је јавно одобрила јесте због услова да такво одобравање, негирање или умањивање злочина може довести до насиља или изазивања мржње. Као што је напоменуто, окривљени Никола Самарџић је професор историје Универзитета у Београду, укључујући и савремену историју, којој припадају догађаји о којима је овде реч. Вероватноћа изазивања мржње, па и насиља, знатно се увећава када особа која износи те ставове није само неко са хиљадама пратилаца на друштвеним мрежама (мада је и то од значаја), већ неко чији је посао да младе поучава историји, па самим тим има и извесну моћ да обликује њихове ставове. Сходно томе, окривљени има положај велике одговорности и требало би да зна каквим последицама поменуте и сличне изјаве могу да воде. Поред тога, окривљени је и јавна личност која неретко дели своје ставове у штампаним и електронским медијима, а са јавним иступањем почео је ’90-их година, шовинистичким ставовима објављеним у крагујевачком листу Погледи. Мета његове мржње се наизглед променила, али њена срж и интензитет нису. Објективни услов инкриминације у виду постојања пресуде суда у Србији или Међународног кривичног суда, основаног Римском конвенцијом од 1998, којом је дотични злочин правноснажно утврђен, испуњен је. Наиме, постојање геноцида, ратних злочина и других злочина против човечности на територији Независне Државе Хрватске, а нарочито у логору смрти Јасеновац, утврђено је пресудама против Андрије Артуковића, Мирослава Филиповића-Мајсторовића, Љубе Милоша, Арсена Позаића, Владимира Крена, Јурија Остермана, Луке Аждајића, Тијаса Мортигија, Нике Љубића, Алојзија Степинца и многих других. Континуитет пресуда судова ФНРЈ и СФРЈ са правним системом Републике Србије претпоставка је Закона о рехабилитацији („Сл. гласник РС“, бр. 92/2011). Постојање тог закона подразумева да Република Србија и даље извршава одлуке судова из бивше Југославије и њихове последице признаје све док се не пониште посебним актом у посебном поступку који је предвиђен тим законом. Ако се ово не би прихватило, због временске удаљености и практичне немогућности да се данас кривично гоне организатори геноцида у НДХ, то би значило да ће за правни систем Републике Србије било каква злоупотреба сећања на највећи злочин учињен на простору бивше Југославије вечно остати некажњива. Подстрекавање мржње, дискриминације и насиља (4) Ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, заснованих на раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству, казниће се затвором од три месеца до три године. Поред већ поменутог јавног одобравања изјава, које се може квалификовати као радња извршења и кривичног дела под чл. 387, ст. 4 КЗ, а не само под ст. 5 као што је до сада истакнуто, окривљени је путем друштвених мрежа ширио и следеће: Из наведеног се јасно види да осумњичени шири (јавно истиче и прослеђује другима) текстове, слике и друго представљање идеја којима се заговара и подстрекује мржња и насиље према припадницима српског народа. Прво, окривљени позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника из Србије, као и на њихово затварање и мучење на озлоглашеном Голом Отоку, по угледу на „чистке“ од 1948. године, а истовремено изражава жаљење да тај поступак не би за његов укус био довољно ефикасан због чекања на граничном прелазу са Хрватском. Даље, нарочито се слави протеривање и убијање Срба из Крајине, ширењем и јавним одобравањем изјава попут „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“, чиме се директно подстрекује насиље. Напомињемо да на твитер налогу окривљеног има и бројних других изјава које се дају квалификовати као радња извршења предметног кривичног дела, али за потребе језгровитости кривичне пријаве овде истичемо само најочигледније, којима је извршено продужено кривично дело у смислу чл. 61, ст. 1 КЗ. Такође, иако се ова кривична пријава односи само на окривљеног јер нам је његов идентитет познат и зато што због свог положаја има нарочиту одговорност, овиме указујемо тужилаштву и на постојање других учинилаца истих кривичних дела. Најзад, треба се осврнути на питања слободе говора и тога да ли је вођење кривичног поступка против одређене особе због „лајковања на твитеру“ недопустиво ограничење те слободе. С обзиром на чињеницу да су увреда и претња, којима се такође може ограничити слобода говора, кривична дела када су уперени против појединца, било би потпуно апсурдно да буду законите када су уперене против читавих етничких, верских, расних и других група. Али глорификација геноцида какву овде видимо је и више од тога. У изјави да су Срби, а по аналогији и припадници других народа који су у Јасеновцу страдали, заслужили тај злочин (или заслужили протеривање и убијање током „Олује“), налази се срж мржње која наводи на даља злодела – одузимање људскости читавој групи. Дехуманизација, презир и гнушање су нужне претпоставке злочина против човечности. Постепена нормализација таквих ставова увод је у тоталитаран режим који поништава сва људска права. Разлог зашто се такве изјаве инкриминишу јесте да се њиховим ширењем и понављањем не би уобичајили ставови о оправданости злочина и дискриминације. Такве изјаве нису ни на који начин изношење ставова, мишљења и идеја којима се доприноси јавној расправи и стога излазе из оквира слободе говора. Штавише, такве изјаве гуше слободу изражавања јер се не може очекивати мирна и разумна расправа тамо где је уобичајено заговарање истребљења или протеривања читаве националне, етничке, верске, расне или друге групе. Они који себе сматрају припадницима тих група, сасвим разумљиво, неће желети да у таквим разговорима учествују, а они који заговарају њихово истребљење или протеривање не могу се од тога разумом одвратити јер такви ставови не могу бити разумни, нити се до таквих ставова разумом долази. Сâм окривљени, у случајевима који се слажу са његовим политичким убеђењима, свестан је опасности умањивања и релативизације злочина: Сходно свему изнетом, предлажемо да надлежно јавно тужилаштво спроведе доказне радње против окривљеног због постојања основане сумње да је извршио кривична дела наведена у кривичној пријави, те да у доказном поступку: – саслуша окривљеног, – саслуша подносиоца, – изврши увид у достављене писане доказе – изврши увид у наведене пресуде за ратне злочине У Београду, 24.9.2020. пуномоћник подносиоца адв. Душан Стојковић ПРИЛОГ 2/: Исечци текста окривљеног из крагујевачког листа Погледи Милош Ковић поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића због одобравања геноцида над Србима у НДХ ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти...