Претражи Живе Речи Утехе

Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен Светих свештеномученика дабробосанских, пострадалих за време Другог светског рата од усташа и партизана. Светеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије. Исповедник Варнава, Епископ хвостански – спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима Митрополије дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије. Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан. Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу Свештеномученика Момчила однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година, син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на Свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти Свештеномученика Момчила чувају у цркви Светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима. Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева. Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске православне цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму. Свештеномученик Јован Возућки. Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен. Исповедник Божидар Биљешевски. Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година. Свештеномученик Богдан Сарајевски. Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно. Свештеномученик Трифун Илијашки. Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године. Свештеномученик Велимир Кошутички. Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године. Свештеномученик Божидар Которски. Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. Свештеномученик Миладин Биљешевски. Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох брежичански и биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић. Свештеномученик Марко Купрески. Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године. Свештеномученик Димитрије Никшићки. Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба. Свештеномученик Будимир Добрунски. Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године. Свештеномученик Реља Блажујски. Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира. Исповедник Лазар Арадски. Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године. Свештеномученик Саво Брезански. Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији. Свештеномученик Саво Сарајевски. Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године. Свештеномученик Милорад Илинобрдски. Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године. Свештеномученик Ратомир Дубочки. Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Михаило Прибојски. Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године. Свештеномученик Душан Бучевски. Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима. Свештеномученик Добросав Сјеверински. Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године. Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски. Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године. Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки. Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. Свештеномученик Андрија Пљеваљски. Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Слободан Пљеваљски. Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године. Протојереј Милан Божић, епископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац. https://mitropolija.com/2022/07/11/sveti-mucenici-dabrobosanski-i-milesevski-2/

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска, Kurir.rs/Б. К.

Према објави на Порталу ИН4С, Његово Преосвештенство Епископ милешевски Атанасије (Ракита) оболио је од КОВИД-19, и на болничком је лечењу у Београду. Приликом PCR тестирања на SARS CoV2 потврђено је да је Епископ Атанасије позитиван. Извор: Ин4с

У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ милешевски Атанасије се присетио сусрета са преподобним Јустином Ћелијским, као и својих знаменитих професора отаца Александра Шмемана и Јована Мајендорфа, указујући да је отац Александар Шмеман био духовни предводитељ и отац. У оквиру првог дела емисије владика се са пуно љубави и емоција присетио дана проведених у Призрену крај владике Павла, потоњег патријарха српског. Живот поред патријарха Павла ми је грејао душу, он је био малога раста, али духовно горостасан јер је целокупан његов програм био живот по јеванђељу, истакао је владика Атанасије. Казивајући о животу у Београду у служби викарног епископа патријарха српског, наш гост је посебно нагласио богатство богослужбеног живота и значај мисионарског рада у нашој престоници. Између осталог, владика се присетио искуства руковођења Катихетским одбором Архиепископије београдско-карловачке и истакао да је вероучитељска служба усмерена на духовно препорађање младих душа које су гладне и жедне Бога. У завршном делу емисије Епископ милешевски је говорио о искушењима и тешкоћама које је донео дискриминаторни закон о слободи вјероисповести. Осам векова постоји црквена организација на овом простору. У новије време снашло нас је ново искушење на овом простору. Увек се тражило од нас да исповедамо Христа, и знојем, сузама, крвљу, да страдамо за Њега. Ми успевамо да одржимо јединство целе Епархије милешевске, и поред тога што имамо специфичне тешкоће. Највећи проблем за нас је немогућност да сада наставим посете пљеваљском простору, истиче са жаљењем владика Атанасије. Говорећи о преговорима Цркве са Владом Црне Горе владика истиче да преговори нису донели плода и да је власт Црне Горе наставила да користи у политички маркентинг ове преговоре и разговоре, и наставио: Најболнији је ултиматум који је постављен од стране државе да се Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Цркве региструју, као да се оне тек сада рађају. Црква која ораганизовано осам векова постоји на овом простору, уместо да се само евидентира, тражена је регистрација као нечега новог. Није се могло пристати на то и преговори који су вођени нису успели. Епископ је на крају упутио пастирску поруку изразивши наду да ће вечерашње саборовање у емисији бити свима на духовну корист. Поред преосвећеног владике Атанасија, гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске, који је на почетку узнео молитве Троједином Господу и Његовом угоднику Светом Петру, првом митрополиту и чудотворцу Цетињском. Након акатиста отац Слободан се обратио беседом говорећи о светом Петру Цетињском и поредећи данашње тешкоће и гоњење Цркве, са гоњењем у време великог владике Цетињског чије мошти сведоче да је Црква непобедива. У току разговора са Епископом Атанасијем, отац Слободан је изнео важне информације о раду Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. Музички део ове емисије употпунило је дивно појање групе "Нектарија" из Ваљева, који су већ по други пут наши гости. Извор: Живе речи

Нови свештеномученик - милешевски игуман, отац Нестор (Тркуља) Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномученице Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ милешевски г. Атанасије обратио се синоћ јавности пастрирским саопштењем које преносимо у цјелости: “Вечерас се на територији Архијерејског намесништва пљеваљског које је под нашим духовним старањем десило изненадно насилничко понашање полиције над недужним народом који је мирно шетао улицама града Пљеваља, изражавајући своје незадовољство поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седам свештеника у Никшићу. У нападу полиције на голоруки народ, међу повређенима били су једно дете и једна бака. Само сазнање да су животи многе деце у Пљевљима вечерас били угрожени и да у редовима пљеваљске полиције постоје људи који су спремни да употребе силу на децу, старце и голоруки народ у нама изазива дубоки бол и тугу. Стога позивамо власти које господаре над полицијом која би требала да буде народна, да се уразуме и престану са насиљем над недужним народом. Дубоко саосећамо са пљеваљским породицама чији су чланови вечерас повређени и позивамо сву нашу паству у пљеваљском крају да као и до сада остане достојанствена и у љубави са својим ближњим. Такође апелујемо на надлежне државне органе да што пре ослободе нашег у Xристу брата Епископa Јоаникија и седморицу свештеника. Молимо се васкрслом Господу, Победитељу над сваким злом и неправдом да у Црној Гори завладају мир, љубав и слога. Епископ милешевски Атанасије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослављање Васкрса треба сматрати успелим чак и онда ако га славимо у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Позвао бих вернике да Васкрс прославе с Христом – то је најбитније. Будимо свесни Христове победе, будимо радосни због ње, а то можемо на било ком месту! Ово је у васкршњем интервјуу за Курир поручио владика милешевски Атанасије Ракита, саветујући вернике како да обележе највећи хришћански празник, с обзиром на то да због полицијског часа неће имати могућност да оду на Васкршњу Литургију. Како црква гледа на то што верници неће моћи да посете храмове и причесте се за Васкрс? Да ли се то може сматрати грехом? – Није њихов грех ако су спречени да одлазе у храм. Позвао бих оне који не могу да посете храм да нарочито искористе време читајући Свето писмо и молитве, посебно Васкршње тропаре. Примећено је да чак и хришћани недовољно познају Јеванђеље Христово и друге књиге Светог писма, па ето праве прилике да употпуне своје знање. Шта бисте поручили онима који кажу да им је досадно у изолацији и онима који крше препоруке и мере Владе, свесно ризикујући своје и туђе здравље, али и живот? – Треба да ценимо здравље као дар Божји и пројаву љубави Божје, и да чувамо зато у благодарности и своје властито здравље и здравље других људи. Тако бисмо поступали разумно и не бисмо доводили у ризичне ситуације ни себе ни друге. Ако бисмо себе запослили духовним радом и другим позитивним кућним пословима, онда би нам то време било осмишљено и не би нам било досадно. Зато црква препоручује да себе конструктивно упослимо. Да ли подржавате мере које су донеле струка и држава, шта још може помоћи у борби против овог вируса? – Сада је време када човечанство нарочито треба да искористи сва позитивна знања и искуства и из науке и технике и искуство Цркве. Водећи црквени јерарси у целоме свету потрудили су се да дају свој допринос и пружили су мудро пастирско искуство, које је доступно јавности. Свака струка може дати свој допринос. Православна Црква, поред тих људских мера, нарочито упућује на Бога, да се њему обраћамо и да од њега помоћ тражимо у мудрости, храбрости, истрајности, љубави… Да ли ћемо се изборити са овим искушењем? – Црква верује да ће човечанство изаћи ојачано из овог страдања. Да би се то догодило, потребно је задржати и појачати веру у васкрслог Христа, који је надмоћао све оно што угрожава човека и што нарушава његов живот: грех, смрт и ђавола. Треба да увидимо да грех човеку шкоди, а да му је Бог потребан. Грех је изворни непријатељ људског живота. Ако човечанство то схвати приликом прослављања овог Васкрса, то прослављање треба сматрати успелим чак и онда ако Васкрс будемо славили у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Рецимо зато са апостолом Павлом: Ништа нас неће раставити од љубави Христове: ни жалост, ни болест, ни тескоба.. – Помолимо се Богу да изгна смртоносни вирус корону и да обрадује цело човечанство дајући му живот и здравље! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! ВАСКРШЊА ПОРУКА ВЕРНИЦИМА Сагледајмо шта је то што наш живот угрожава Шта поручујете верницима за овај Васкрс, који дочекујемо у јеку епидемије коронавируса? – Епидемија коронавируса позива нас да дубље сагледамо смисао празника. Тема празника Васкрсења јесте живот човеков, а овом епидемијом управо живот је нападнут. Најдостојније и најпотпуније ћемо прославити овај Васкрс ако успемо да препознамо шта је то што наш живот угрожава и онда према тим чиниоцима заузмемо прави однос. По Светом писму и молитвама које читамо у нашим православним храмовима, оно што угрожава људски живот јесу греси, и грех је најсмртоноснији вирус. Тако је задатак овогодишњег празновања пре свега да препознамо шта нас угрожава, од чега страдамо, од чега је потребно избављати човечанство. Приредила: Мина Бранковић Извор: Епархија милешевска

На највећи и најсветлији хришћански празник, Светло Христово Васкрсење, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је свечану Васкршњу Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић. За певницом је сестринство манастира Милешеве, предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало на прозбе и возгласе. Звучни запис беседе Иако су прилике биле мало другачије него што је уобичајено на Васкрсење Христово, због мера Владе Републике Србије у вези са пандемијом, ипак је највећи и најрадоснији празник, Празник над празницима, прослављен свечано, молитвено и радосно. Поздрављајући све радосним хришћанским поздравом: Христос Воскресе, Епископ Атанасије је, након прочитане Васкршње посланице патријарха Иринеја и свих Епископа Српске Православне Цркве, истакао значај и важност победе Христове над смрћу, коју данас прослављамо: – Ово је место на коме се увек побеђивало, ево већ осам стотина година. Почевши од нашега духовног оца Светога Саве па надаље, увек се побеђивало на овом светом месту, и ми се молимо Богу да наставимо у тој победи, и да се весели Црква Христова. Христос је победио, наши претходници су побеђивали, а на нама је да се ми сада бавимо нашим васкрсењем. Да живимо у Васкрсу, да живимо васкрслим животом. – Молимо се Богу да што брже, што скорије, сатре све оно што стоји на путу нашег спасења, што се противи пуноћи живота. Да то Господ отклони и да зацари живот који је Он дао, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Ових дана проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. Текст молитве: БОЖЕ, ЗАУСТАВИ ОВУ ЗАРАЗУ Господе, Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест (нову епидемију), као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида. Ти, који си лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају тебе, нашег милостивог спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као твоје дарове. Дај нам, Боже, свој мир и испуни наша срца чврстом вером у твоју заштиту, надом у твоју подршку и љубављу према теби и према ближњему. Јер си ти Бог који милује и спасава нас, и теби славу узносимо: Оцу и Сину и Духу Светому, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Епархија милешевска

Браћо и сестре, верни народе, поштовани грађани простора Епархије милешевске! Најважнији Дарови које нам Бог даје и за које се боримо јесу здравље и спасење. То су и добра која желимо једни другима, па је зато и у обичном говору ушла узречица: „На здравље и спасење“! Оба ова добра која су нам од Бога дата нападана су кроз историју, од разних непријатеља на разне начине. Ево и сада човечанство је нападнуто на целом земаљском простору од тајанственог, подмуклог, невидљивог и још недовољно испитаног и спознатог непријатеља нашега здравља, – вируса корона. Дакле, тај непријатељ који нас сада напада је наш заједнички непријатељ. За њега кажу и да је веома интелигентан, да је сналажљив, прилагодљив, да је способан да се и даље сам усавршава… С обзиром да је тако, треба и ми сви да се ујединимо у борби против овог непријатеља, да саберемо сва људска знања стечена кроз целу историју, сва позитивна људска искуства и да то искористимо уз садејство благодати Божије. Зато смо у координацији са свим државним министарствима која уређују све аспекте земаљског живота: Министарством здравља, Министарством просвете, Министарством Унутрашњих послова, Министарством одбране, посебно тражећи у свему помоћ Божију. Црква Христова, као сабирни организам обједињава све оно што је позитивно и спасоносно у свим временима и свим просторима. Пратећи нашу заједничку борбу против поменутог заједничког непријатеља, – вируса корона, осврћемо се на све оно што су пастири Цркве већ казали и препоручили. Тако ћемо чинити и даље. За сада ћемо преузети мудро пастирско обраћање наших суседа Архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија објављеног на сајту Митрополије црногорско-приморске, за које сматрамо да садржи потребни одговор на многа важна питања која нам се сада, у овим тешким приликама, непосредно постављају. Преосвећена Господа Архијереји поручују: „У молитвеним данима Васкршњег поста и припреме за прослављање празника Христовог Васкрсења 2020. г. Господње, када нас је, по Божијем допуштењу, задесила невоља епидемије вируса COVID 19, обраћамо се свештенству и вјерном народу Митрополије Црногорско-приморске и Епархије Будимљанско-никшићке, и свим људима добре воље, сљедећим пастирским упутством: 1. Ми вјерујући хришћани живимо у друштву које поред нас чине припадници других вјера, па и нецрквени и невјерујући људи, а све нас заједно, као Божија створења погађа ова стихија и опасност могуће заразе. Зато смо дужни да се у свему владамо по прописима и савјетима здравствене струке, објављених ових дана са званичних државних адреса. Невоља је иста за све, а вјеровање и начин уздања у Божију силу, нијесу исти код нас хришћана и код других људи. Отуда се, у ове дане, од нас тражи савјесно, разумно и солидарно понашање – које неће помутити ред и поредак у држави и друштву. Наша Црква је код вас, заједно са свима вама. Све људе воли и за све се Богу моли. Наш узвик: ”не дамо светиње” важи и овдје јер сваки човјек је светиња коју треба штитити и бранити од било какве заразе и гријеха. 2. Свим вјерујућим људима, нарочито оним старијим од 65 година, очински савјетујемо да не напуштају своје домове, чак ни онда када је у питању потреба за богослужењем и причешћем Светим Тајнама. Сваког од њих, причестиће надлежни свештеник, у њиховом дому, и по њиховој израженој вољи и захтјеву. Можемо и треба да сви вјерни претворимо своје домове у храмове, по ријечи атинског Архиепископа Јеронима, да у њима ујединимо своја срца, тражећи здравља и милост Божију за све људе. Да се увијек сјећамо да је хришћанска љубав покретач за заштиту све браће наше. Боравим у дому, зато што волим свог ближњег. Бог је свуда присутан кроз нашу молитву и љубав. 3. Хигијену у храмовима треба држати, као и до сада, у беспрекорном реду, како налаже црквена традиција и однос поштовања према светињама (иконе, крста, богослужбених књига и осталих предмета и црквених сасуда). Храмови треба да су отворени и провјетрени од јутра до вечери, како би вјерници могли ступити у њих и обавити своју молитвену потребу. 4. У дане служења Свете Литургије, током седмице и у недјељени дан – вјерници ће бити обавјештени о распореду служби у свим градским и приградским храмовима, како би се обезбједило у њима учешће вјерника, а опет – у складу са прописаним здравственим мјерама (растојање међу људима – било да се ради о затвореним или отвореним просторима). 5. Вјернима посебно наглашавамо да је Свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Љекар душа и тела наших, те да Тијело и Kрв Господња, које се примају за здравље душе и тијела, никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе. Међутим, исто тако Свето Причешће, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести које нам пријете са других страна ─ изван светог Путира ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мјере заштите које је држава прописала. Kо год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неријетко и саблажњава браћу и сестре своје (Епископ бачки Иринеј). 6. За све друге духовне богослужбене потребе (исповијест, крштење, опијело, парастос и сл) препоручујемо вјерницима да у договору са парохијским свештеником, предузму све – како би се поменуте свештенорадње обавиле у складу са свим прописаним здравственим мјерама. Колико нам треба духовна помоћ и заштита – призивањем Благодати Божије, кроз црквене молитве, у истој мјери се од нас тражи крајња одговорност у погледу спровођења оних мјера које штите и нас саме и друге људе око нас, од опасности епидемије која убија људе широм свијета. 7. Црква Христова своја богослужења није обустављала ни у далеко тежим условима средњовјековне куге, разних колера и грозница, па ни скорашњих епидемија с краја 20. и почетка 21. вијека. И никада, у тим околностима, није се десило, да се кроз црквене скупове или у вези са њима, преноси ни једна од заразних болести. Таква је наша вјера и такав је наш однос према духовним светињама. Међутим, да бисмо помогли цијелом нашем душтву, у погледу свеопштег, пријеко потребног, дисциплиновања и међусобног угледања, позивамо све, још једном, да се све горе наведено, поштује, као највећи и најјаснији Божији благослов. 8. По дивној ријечи Светог Григорија Богослова и ова епидемија је ”облачак који ће брзо проћи”. Зато не плашимо се, страх и паника је најопаснији вирус, али по оној народној ”чувајмо се да нас и Бог сачува”. Показујемо одговорност зато што волимо Бога и ближње а не зато што страх куца на наша врата. Ја бих овде још додао, мудру пастирску поуку Свјатјејшег Патријарха Павла, често од њега изговарану: „Учинимо ми све што до нас стоји, а Бог ће учинити своје“! Наставићемо сви заједно да и даље пратимо развој и деловање подмуклог невидљивог непријатеља, да се држимо у слози и љубави, да обједињујемо сва наша знања и напоре у борби против тог општег зла, које нас је све напало и пријети да нас уништи! Позивамо све Божије угоднике и светитеље са нашег милешевског простора, који су укључени у овој борби заједно на нашој страни да наставе у заступничким молитвама за све нас пред Творцем, Главним Менаџером Живота на земљи. Епископ милешевски Атанасије Извор: Митрополија црногорско-приморска

На велику радост верног народа Епархије милешевске, 25. октобра 2019. године, у Дому културе у Пријепољу уприличено је духовно вече посвећено блаженој успомени Патријарху српском Павлу. Звучни запис предавања Предавање на тему Патријарх Павле – икона Христова и светосавски образац епископства одржао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. Око личности Свјатјејшег Патријарха сабрало се сво свештенство и монаштво Епархије милешевске, председници локалних самоуправа и верни народ из Пљеваља, Прибоја, Сјенице, Нове Вароши и Пријепоља који су дошли на саборно сагледавање светлог Патријарховог лика и дела. На самом почетку, у част Светог Патријарха Павла свештенство је отпевало тропар Правило вјери. У уводном делу излагања, Владика је истакао да је свако сећање на Патријарха Павла духовна гозба и духовно богаћење: – Свети Патријарх Павле највише нам богатства нуди тиме што нам собом представља Господа Христа – Савршеног Бога и савршеног Човека, савршеног Учитеља. И представља нам својим животом највећег међу нама из рода нашега, Светога Саву. – У оно време, српски народ је био уздигнут на стуб срама на светској позорници, заједно са њиме и наш Свјатјејши Патријарх Павле. Али шта се догодило? Баш кроз то што је он са својим народом био уздигнут на стуб срама, они светски моћници добијају прилику да се упознају са Христовим ликом кроз њега. Ово је велика лекција која поручује да не можете избећи да будете на стубу срама, али можете тај стуб срама да претворите у Крст који се носи Христа ради, тако да је то Крст Христов. Можете бити на стубу срама али да не живите срамно. Може се бити на стубу срама на другачији начин него што вас представљају. Може се светлети на стубу срама хришћанском врлином, љубављу, вером, чистотом, истинитошћу, правдом, тако да сте онда светило које светли, и онда је боље што си истакнут на стубу срама јер ћеш јаче проповедати оно што је по Јеванђељу, што је Христово. Даље ћеш се видети, даље ће ићи та светлост. Замислите како је онда наш Патријарх успешно проповедао. А да није било те потребе ради одбране свог народа који је био оклеветан, моћници овога света не би имали другу прилику да се упознају са Јеванђељем и јеванђелским начином живота. Тако да је наш Патријарх Павле васељенски учитељ. – Он је бескрајно развио своју пастирску службу. Пре свега, он је објединио српски народ, учврстио његово језгро, макар за то време. Много је путовао, први је српски Патријарх који је крочио на америчко тле. Први пут када је отишао у току рата 1992. године, српски народ је тамо страшно био разједињен, раскољен. У такву средину долази Патријарх Павле, на неколико месеци борави у Америци и он обједини тај народ. Помиритељски је тако деловао да су сви у њему видели најбољег представника свога рода који је позивао на јединство, Светога Саву. И он је најбољи изданак српског рода после Светог Саве, који је створио себе по узору на Светога Саву, рекао је између осталог Епископ Атанасије. На крају предавања, заинтересовани су били у прилици да постављају питања на која је предавач одговарао. Како је најављено, предавања у част Патријарха Павла биће уз Божију помоћ уприличена и у осталим градовима Епархије милешевске. Извор: Епархија милешевска

„На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“. Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије. На Косову су остали најхрабрији „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима. Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“ Будућност у честитости „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“ О епархији Милешевској „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве. Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“ О сусрету са Вучићем „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница. Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“ О замкама политике „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао. Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“ Изазови цркве данас „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“ Нема подела „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“ О „модерном“ и „савременом“ „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“ Туга остављених стараца „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“ У медије најбоље „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“ Извор: Епархија милешевска

У среду 28. августа 2019. године становници Штиткова прославили су са својим гостима из разних крајева диван и велики празник Пречисте Дјеве Марије, Велику Госпојину – Успеније Пресвете Богородице. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Благовештења Пресвете Богородице уз саслуживање архијерејског намесника нововарошког протојереја Станка Благојевића, пароха нововарошког и штитковачког јереја Мишела Мемишевића и ђакона Горана Крстића. Звучни запис беседе Честитајући овај велики празник присутнима Епископ Атанасије је рекао: – Данас славе и земља и небо јер је велико славље овај празник Пресвете Богородице. Честитам вам на обнављању овога светога храма. Човек хришћанин увек враћа снагу и увек обнавља оно што је бивало порушено. Ми у овај свети храм увек долазимо, у њему се молимо и у њему постајемо јачи. И баш овако како се овај свети храм обнавља тако се и човек обнавља. Обнавља се када се врати чистој вери. У животу треба само тога да се држимо и по томе да живимо. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је освештао славско жито и пререзао славски колач а онда је одслужен и помен за све упокојене из овог краја. Учешће у богослужењима су узели председник општине Нова Варош Радослав Васиљевић и представници хуманитарне организације Стара Рашка, који су и иницијатори обнове и уређења овог светог храма. Председник удружења г. Војин Вучићевић је на заједничком ручку, који је потом приређен, Епископу Атанасију уручио први примерак монографије Штитково, у којој су представљени и сви радови који су до сада обављени на уређењу и обнављању храма Благовештења Пресвете Богородице. Извор: Епархија милешевска

У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Подсећајући присутне на то колика је љубав Божија према нама, Епископ Атанасије је појаснио колико је неопходно да ми увидимо ту Његову љубав: – Господ нас увек подсећа на оно што нам је Он дао и нуди изнова, увек. И кад ми то нарушимо Он то поправља и допуњава непрестано. Лечи живот и у нама и око нас. Зато је неопходно, када живимо у оваквом свету, да непрестано подсећамо на дарове Божије који су ту пред нама, пред нашим очима, а ми поред њих пролазимо као да је то нешто обично, као да је то дошло само од себе, као да то нема вредности. – Ево Господ нас данас опет подсећа оним што смо прочитали из Његове науке, Јеванђеља, да је Он дошао да поправи оно што смо нарушили погрешним живљењем, грехом. Грех значи погрешно живљење, неправилан однос према животу, према себи, према другима. Господ то неправилно стање поправља дајући своју науку, своје речи, своју енергију, своју љубав. Дајући себе самога. Господ је хтео да ми приметимо да су сви дарови које Он даје драгоцени. – Да би нас научио како да се ми опходимо према даровима које добијамо од Њега, Господ је пре него што је направио чудо умножавања хлебова заблагодарио Оцу небеском што је то дао јер је то излив Његове доброте, Његове љубави према нама. И ако ми имамо такав захвалан однос према Његовим даровима онда се догађају чуда. Дарова не нестаје него се умножавају. На свакој Божанској Литургији православне Цркве Господ даје себе самога, и Он постаје наш живот, и онда се догађа сва пуноћа Божијих чудеса. Господ сам улази кроз причешће у наше биће и Он постаје наша храна, наш живот, поучио је сабране Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Село Бабине надомак Пријепоља дочекало је и свечано прославило храмовну славу свога храма Свете преподобномученице Параскеве – Трнове Петке. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету aрхијерејску Литургију уз саслужење пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, пароха пљеваљског протојереја Николе Олића и протођакона Николе Перковића. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве предвођени својим Епископом сви су пошли у трократни опход око храма уз појање молитава заштитници храма Светој преподобној Параскеви, Господу и Богородици и читање одељака из Јеванђеља Господа Бога нашега Исуса Христа. Да нису заборавили своје претке који су им омогућили ову благодет коју имају у садашњем времену, становници Бабина су показали и тиме што су сакупили на једном месту имена свих погинулих у току Првог светског рата из њиховог села и за њих су са својим Епископом узнели молитве Богу да добри Бог упокоји њихове душе где све праведне и честите душе почивају. На крају је испред храма пререзан славски колач и освећено славско жито. Дирнут слогом и љубављу коју су показали Бабинци, Епископ Атанасије је похвалио њихов добар пут којим ходе: – Сабрани народе Божији, честитам свима вама окупљеним овде у Господу из разних крајева, из Бабина и oколних села, из Бобова, Кратова, Челебића, из Шумадије, из целе Србије, из Босне и Црне Горе. Једна од најхуманијих, најкориснијих, најлепших појава у нашем народу јесте саборовање у Господу, саборовање при храмовима Божијим. Саборовање око онога што је Божије је најчистије, најправедније и најкорисније, оно је вечно, непропадљиво. – Ово наше данашње сабрање у себе укључује више ствари. Призвали смо Божије име, Оца, Сина и Духа Светога, име Пресвете Богородице, Светих апостола, свих Божијих угодника. А то значи да су и они овде окупљени са нама. Призвали смо из рода нашега оне најдостојније, оне који су најчасније носили српско православно име. Данас смо помињали и имена ваших сродника који су пострадали на солунском фронту. Самим тим ово наше сабрање њих све сабира овде са нама. Ово наше сабрање има задатак да памтимо оно што је најбоље у роду нашем и да то никад не буде заборављено. Најбоље особине нашег народа да буду запамћене и да их опонашамо и практикујемо непрестано. – Они који су најстарији да сачувају до краја оно што је најбоље у нама, они који су у највећој снази да то најбоље одрже а они који тек расту да се томе најбољем уче. То је задатак оваквих саборовања као што је овај данас на овом дивном месту, поучио је Епископ Атанасије присутни народ. Сви сабрани, и домаћини и њихови гости из села Бобово, Челебићи и Кратово збратимљени са Бабинама, као и остали пристигли из разних крајева Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине пришли су затим да узму славско жито и парче славског колача а онда су прешли за заједничку трпезу. Домаћин овогодишње славе г. Славко Соколовић родом из Рогатице који од 1992. г. живи у Чачку, приредио је са својом породицом славски ручак за све присутне. За домаћина славе за идућу годину јавио се г. Миломир Лојаница из Бабина. Након заједничког ручка на бини постављеној испред храма приређен је културно-уметнички програм. Извођачи су били здравичари, певачи изворних песама, певачке групе, гуслари, из братских села али и уметници из Мојковца, Шавника, Увца и других места. Уз диван програм старији су оживели сећања на некадашња саборовања а млади научили нешто од обичаја и традиције свога народа са задатком да то продуже и очувају. Извор: Епархија милешевска

На дан мученичке смрти Патријарха Српског Варнаве (Росића), 24. јула 2019. године, на старом градском гробљу у Пљевљима, код породичне гробнице Росића, где су сахрањени патријархов отац Ђорђе, мајка Крсмана и браћа Алекса и Урош, служен је парастос члановима породице Росић и Патријарху Варнави. Парастос је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пљеваљског протојереја-ставрофора Саше Јањића, настојатеља манастира Свете Тројице протосинђела Владислава, пароха пљеваљског протојереја Николе Олића и протођакона Николе Перковића. Епископ Атанасије се након парастоса обратио присутнима са неколико топлих речи, подсећајући на блажене успомене Патријарха Варнаву али и на чланове његове најуже породице: – Они су нашли свој покој у Господу јер су у Господу, честито, са вером, надом и љубављу живели. Ми смо дошли да им чинимо помен јер их држимо у својим срцима, у свом памћењу и зато што су заслужили да се увек памте. На тај начин ми одржавамо живу заједницу с њима, заједницу љубави и поштовања. – Часна породица Росић светли, она проповеда, она чини своју мисију у времену и простору. Ми се подсећамо на живот тог праведног човека, духовног горостаса. Још увек није утврђено на који начин је он изашао из овог времена, али битно је да је изашао часно, овенчан успесима свога живота, свога дела. Лична карта не издаје се само за овај наш временски период. Треба се постарати и о личној карти са којом улазимо у вечност и са којом нас у вечности препознају и идентификују. Ту личну карту сами правимо својим делом. Патријарх Варнава је својим животом и делом показао да заслужује наше поштовање. Ми њега овде помињемо и молимо се за њега али смо уверени да и он нас помиње, на одговорнијем месту, пред Богом, и моли се за нас да и нама Бог да да чврсто стојимо у чврстој, чистој, правој, вери православној, беседио је Преосвећени Епископ Атанасије. Помен на осамдесетдвогодишњицу од трагичне смрти српског патријарха Варнаве организовао је Српски културни центар Патријарх Варнава (СКЦ) из Пљеваља који чува успомену на јединог патријарха из овог града. Патријарх Варнава рођен је у Пљевљима 1880. године. У тридесетој години живота постао је епископ, деценију касније митрополит а са педесет година живота постао је Патријарх. На челу Српске Православне Цркве налазио се од 1930. до 1937. године. Сахрањен је у малој цркви Светог Саве на Врачару у Београду. Извор: Епархија милешевска

Црква Христова 28. јуна/11. јула савршава молитвени спомен на Свете славне и добропобедне новомученике и исповеднике Дабробосанске и милешевске, као и на Светог славног и доборопобедног свештеномученика Нестора, игумана милешевског. ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима. Тропар. глас 4. Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов. Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом, молећи се за оне који су те мрзели и гонили. Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља. И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило, молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех." СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао. ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева. ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму. СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година. ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен. СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен. СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву. ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)." Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен. ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну. ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша. СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године. СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира. СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године. СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији. СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године. СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године. СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару. СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима. СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле. ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве. АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници. Свети Свештеномученик Нестор, игуман милешевски Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномучениче Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу Прву по Педесетници, 23. јуна 2019. године, када наша Света Православна Црква прославља и молитвено се сећа Свих Светих угодника Божјих од постања до данашњих дана, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/06/Nedelja-Svih-Svetih-Prijepolje.mp3 Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, парох коловратски јереј Небојша Јовановић и ђакон Горан Крстић. Разјаснивши присутнима одељак из Јеванђеља који је прочитан на данашњој светој Литургији, Преосвећени је указао на то да су свети угодници Божји, које данас прослављамо, својим живљењем овде на земљи на најбољи начин показали и доказали истинитост јеванђелских речи. – На прво место Јеванђеље поставља богољубље а на друго човекољубље. Ако је сав наш живот постављен под овим правилима – најпре богољубље а онда човекољубље, онда ће он тећи хармонично, исправно, биће нам пријатан, и постићи ћемо добре плодове у њему. Чак ако би наш живот био и тежак, а увек је тежак, свеједно би био пријатан за живљење. Тако пријатан да би смо се увек за њега определили. Из Богољубља се рађа човекољубље. Ко није способан да воли Бога тај не може да воли ни људе око себе. Онај ко себе везује за Бога, смешта себе у Бога, везује себе за Бога мишљу и срцем, чини да тиме и Бога смешта у себе. А смештајући Бога у себе постајемо бескрајни, свемоћни, јер смо у себе сместили Бескрајног и Свемоћног. Доказ за то су свети угодници Божји које данас прослављамо. – Они су својом љубављу и мишљу привезали себе за Бога и посветили Њему. Они су сав свој живот посветили томе да би служили Њему и на тај начин су постали слични Њему. И Бог их је прославио у вечности, беседио је Преосвећени Епископ. Старешина храма Светог Василија Острошког, отац Игор, позвао је све да у суботу 29. јуна дођу у пријепољски Дом културе где ће бити одржана свечана видовданска духовна академија, на којој ћемо се сви заједно подсетити на свете косовске мученике, како би прославили Бога и свете Његове и на тај начин учествовали у подвигу поста, који је пред нама. Извор: Епархија милешевска

Велики традиционални црквено-народни сабор у манастиру Свете Тројице код Пљеваља одржан је и ове године. Тим поводом, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у недељу, 16. јуна 2019. на сам Празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетницу. Саслуживали су архијерејски намесник пљеваљски протојереј-ставрофор Саша Јањић, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари јеромонах Зосима и протођакон Никола Перковић. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/06/Besjeda-Trojice.mp3 Велики број верника из Пљеваља и околине, али и из других епархија наше Српске Православне Цркве дошао је у Пљевља и пљеваљску светињу да узме, пре свега, молитвеног учешћа у обележавању овог великог и радосног хришћанског Празника. У току свете службе, Епископ Атанасије је јеромонаха Зосиму произвео у чин протосинђела. Након Свете Литургије и трократног опхода око храма уз читање одељака из Светог Јеванђеља, испред храма је Преосвећени Епископ Атанасије пререзао славски колач и освештао славско жито. У беседи Епископ Атанасије је свим учествујућим у Светој Литургији честитао овај велики и дивни Празник, рођендан Цркве Божије на земљи, Силазак Светога Духа на апостоле – Педесетницу, Тројичиндан: – Данас, на рођендан наше Свете Цркве сагледавамо, пре свега, шта је Црква, како она живи, како она делује. Данас је наш поглед усмерен ка Небу, ка Богу Оцу, Сину и Духу Светоме. Господ наш Исус Христос, обраћајући се својим ученицима, рекао је: Нећу вас оставити сироте, нећу вас оставити саме, него ћу доћи у сили Духа Светога. Он је рекао да је он Светлост свету и то је и показао, собом и својим делима. И до дана данашњег Он то ради и показује. Свима који верују у Њега. На данашњи дан Он је послао Духа Светога на своје свете Апостоле, и преко њих Он наставља да придобија људе за Царство Небеско, за живот вечни. – Видите шта значи Дух Свети у животу свакога од нас. Дух Свети сабира, он не раздваја браћу. Дух Свети појачава љубав. Тамо где приметите да је оплићала љубав, или да је нема, знајте браћо да се одатле Дух Свети повукао. Јер особина Духа Светога, особина Божија, је да љубав јача, да се заједница међу браћом појачава а не да ослабљује. Тамо где је неслога међу људима, где су свађе, зависти, тамо је Црква слаба, одатле се Бог повукао. Ако видимо да смо негде слаби молимо се Богу да ојачамо, да би смо могли наставити живети у заједници, у љубави, славећи Бога Једнога у Тројици, Оца, Сина и Духа Светога, беседио је владика. За све присутне приређено је заједничко послужење, трпеза љубави, а онда је народно весеље, исказивање радости и заједништва у овом великом хришћанском Празнику, настављено у порти манастира уз песму, игру и срдачно дружење. Извор: Епархија милешевска

Празник Светог Атанасија Великог свечано је прослављен 15. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму посвећен том светитељу у Земуну. Торжественимм богослужењем је началствовао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење многобројног свештенства Архиепископије броградско-карловачке. Том приликом, преломљени су славски колачи принети поводом славе храма и имендана епископа Атанасија у молитвеном присуству архијерејског намесника протојереја-ставрофора Божа Бакајлића, старешине храма јереја Анђелка Додера, свештенства и благочестивог народа Земуна и околине. Извор: Српска Православна Црква

Поводом прославе Празника над празницима, на Васкрсни уторак, 30. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је служио Божанску Литургију у храму у Новом Прибоју, посвећеном Празнику Христове Свепобеде. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Priboj-Vaskrsni-Utorak.mp3 Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски; протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, старешина храма Светог Великомученика Лазара у Старом Прибоју; протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски; протођакон Никола Перковић и ђакон Мирослав Николић из Архиепископије београдско-карловачке. Пројављујући јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу верни народ Прибоја се сабрао на овом евхаристијском сабрању учествујући у псалмима, химнама и песмама духовним, радујући се у Васкрслом Христу и наслађујући се Пречасним Тајнама, Телом и Крвљу Васкрслог Господа Свепобедитеља, јер ће тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Беседећи о значају Васкрса, Владика је рекао да је Господ својим васкрсењем учинио велику промену у животу људском, створио нови однос човека према чиниоцима живота, другачију позицију на животном пољу и ратишту, успоставио другачији однос снага: – Господ је дошао да све што је било искварено поправи, и да нас постави способнијима и бољима. Он је обукао нашу природу, наш састав, и то подигао из мртвих, ово тело и ову душу, и то оживотворио. Повео је нас путем победничким и остао је и даље трајно наш предводитељ, и дао нам могућност да непрестано кушамо од те мудрости, од тог начина живота, од те снаге, од те победе. Зато смо и дошли у овај свети храм и причестили се Његовом победом, Његовим Телом и Крвљу и остајемо трајно у заједници са Њим живим. Две ствари су основне после Његове победе: прва је ова коју поменусмо, да смо јачи о односу на чиниоце живота и да можемо бити успешни, а друга је та да је Господ дао заповест да непрестано примењујемо у животу Његове принципе, Његове прописе, и да кроз то показујемо те нове плодове живота. А Његови принципи су љубав, доброта. По томе ће видети да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, тако говори Господ. У беседи Владика се осврнуо на одржани први Васкршњи базар у порти храма на Васкрс, истакавши са поносом успех прибојске црквене заједнице а посебно њених млађих чланова и њихово угледање на Христа и разумевање Његове заповести о љубави јер су својим трудом и пожртвованошћу успели да прикупе новчана средства која су опредељена у хуманитарне сврхе. Након одслужене Литургије, Епископ је са свештеницима и представницима основних школа из Прибоја посетио Друштво за церебралну и дечију парализу и Удружење за помоћ ментално и недовољно развијеним особама у овом граду и уручио новчану помоћ прикупљену на Васкршњем базару. Извор: Епархија милешевска

Настављајући радост Васкрсења Христовог, на Васкрсни понедељак, 29. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Pljevlja-Ponedeljak.mp3 Саслуживали су настојатељ Светотројичког пљеваљског манастира о. Владислав, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари о. Зосима и протођакон Никола Перковић. Сабраном верном народу Епископ Атанасије је у надахнутој беседи предочио и појаснио због чега, и због кога је Господ наш Исус Христос дошао међу нас и претрпео све оно што је доживео, управо од нас, људи: – Он је управо зато и дошао, да би све ово што обремењује нас, што нас саплиће, што нас оптерећује, да би све то Он раскидао, да би учинио проходним све наше животне путеве. Он је чак сишао и у гроб, да и тамо пропути, да и смрт размакне њене ланце, да их Он покида, и да учини да се може вечно живети. – Господ Исус Христос је обновитељ, учитељ и предводитељ живота. Он је и помагач, Он подиже палога. Сваког оног палог, који се Њему обрати за помоћ Он подиже. Поучава свакога ко се Њему обрати да буде поучен. Све што имамо, све добро, све светло, све имамо од Господа Христа, учитеља, победитеља и предводитеља – беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска