Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Епархија милешевска

Преносимо Саопштење из кабинета Епископа милешевског: С обзиром на то да смо се упознали преко друштвених мрежа да житељи Бање код Прибоја најављују протест у Прибојској Бањи, који организују поводом покушаја одвођења бањске лековите воде у село Суво Поље од стране г. Горана Деспића, осећамо обавезу да упознамо јавност, без обзира на то да ли је ова информација тачна или не, да је Епархија милешевска СПЦ у судском спору са поменутим г. Деспићем, ради поништавања раније, 2014. године, незаконито склопљених, и за Цркву штетних, Уговора о закупу земљишта на црквеном простору при манастиру Св. Николаја на Бањи, на коме се налази и извор бањске лековите воде. Чак и тако закључени Уговори, који су под спором, не дају право г. Деспићу да одводи бањску воду до своје приватне куће у селу Суво Поље. Такође, дајемо на знање да Епархија милешевска СПЦ није сагласна да се чини било шта противно закону и да се бањска вода отуђује и одводи са бањског простора. Из кабинета Епископа милешевског Извор: Епархија милешевска

У Недељу десету по Духовима, 16. августа 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су парох прњаворски (Епархија бањалучка) протојереј-ставрофор Душко Дринић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Манастир Милешева је овог лета једно од места које често посећују поклоници из Србије па је тако било и ове недеље када је доста верника учествовало у Божанској служби, причестило се Светим Телом и Крвљу Христовим, узнело молитве и благодарност Богу. Поздрављајући присутне Епископ Атанасије је најпре заблагодарио Богу на љубави коју нам изобилно показује: – На овој Божанској Литургији све смо добили што нам је потребно за ход кроз живот, за вечно спасење, за вечни живот. Јер, Литургија је оно најсветије што имамо на земљи, најсветије сабрање и најсветији догађај. Ту нас Бог најближе Себи прихвата, и ту, на православној Литургији, најближе прилазимо Богу. – Господ нас храни Собом, Својим Телом и Крвљу, али храни нас и својом речју, својом мудрошћу. Увек се треба питати шта смо запамтили, шта знамо од прочитаног одељка из Јеванђеља, из науке Господње, и шта знамо о ономе што је чинио Господ наш. Много је корисних знања, али, најкорисније знање је оно које можемо добити из Јеванђеља. Епископ Атанасије је затим укратко подсетио присутне, и растумачио прочитани одељак из Јеванђеља који се чуо на данашњој Светој Литургији: – И у данашњем прочитаном одељку из Јеванђеља Господ нас поучава шта нам је потребно за живот, рекао је Епископ Атанасије у својој беседи и наставио: – Господ је објаснио, ако имате само једну мрвицу вере, то је веза са Богом, то је свест о томе да је Бог са нама, то је препоручивање себе Богу, то је призивање Бога у помоћ, то је живљење живота не у усамљености него живљење живота са Богом, то је вера. Везаност наша, нашег бића са Богом. И ако та везаност буде тако слаба као што је једно мало зрно, биће моћна. Преосвећени је на крају уз благослов свима присутнима поделио по један примерак књиге Свето Причешће – Лек бесмртности Епископа бачког г. Иринеја. Извор: Епархија милешевска

Поводом одласка на црквено-народни Сабор и поколоњење моштима Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу, 21. децембра 2019. године, ми свештеници и свештеномонаси Епархије милешевске који смо, по благослову нашег Епископа Атанасија, са својим парохијанима пошли на ово поклоничко путовање, са тугом у срцу обавештавамо јавност Епархије милешевске и ширих простора да нам није био дозвољен улазак у Црну Гору на свим граничним прелазима (ГП Ранче Поље, ГП Чемерно и ГП Добраково). Ипак, благодарећи Богу и Светом Василију Острошком Чудотворцу Епархију милешевску на овом свецрквеном Сабору представљаће њен предстојатељ, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије кога смо известили о овим немилим догађајима. Владика Атанасије је поручио да задржимо у духу једномислије, слогу, љубав са свом браћом и у Црној Гори и Србији, наглашавајући да међу нама нема граница, јер сви ми који смо у Богу и у доброј намери, заједно смо и онда када смо физички раздвојени. Молимо се Светом Василију Острошком, Светом Сави и свим светима из рoда нашега да од Господа измоле додатне мудрости, слоге, мира и љубави за васколики српски народ у овом времену великих искушења. Свештеници и свештеномонаси Епархије милешевске Извор: Епархија милешевска

Према извештају настојатеља манастира Свете Тројице у Дубници код Нове Вароши – Епархија милешевска, игумана Теофила, поднетом надлежном Епископу милешевском Атанасију 16. децембра 2019. године, умировљени епископ Филарет је, рано ујутру тога дана, отпутовао из манастира Свете Тројице и потврдио да одлази са простора Епархије милешевске. Подсећамо да је умировљени епископ Филарет, сагласно договору постигнутом између њега, Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и Епископа милешевског Атанасија, од 16. децембра 2017. године па до истога датума ове године у статусу заслужног и уваженог госта, боравио у манастиру Свете Тројице у Дубници. Међутим, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који увек тежи ка савршеним и најбољим решењима, због чега одлуке Архијерејских Сабора изражавају заједнички и најмудрији глас Цркве, на свом мајском заседању 2019. године, разматрајући и ову тему, закључио је да би било боље и целисходније решење овог питања ако би умировљени епископ Филарет боравио изван простора Епархије милешевске, и зато је Свети Архијерејски Сабор донео такву одлуку. Својим oдласком из манастира Свете Тројице у Дубници 16. децембра 2019. године епископ Филарет је извршио ту одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са његовог мајског заседања 2019. године. Из Канцеларије Епископа милешевског Извор: Инфо-служба СПЦ

У попразништву Празника Преображења Господњег, 25. августа 2019. године, у епархијском седишту у Пријепољу са благословом првопастира Епархије, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија уприличено је саборовање свештенослужитељâ Епархије милешевске. Сабор је почео молитвено. У пријепољском Саборном храму служен је акатист Светом Василију Острошком, који је био образ врлине своме народу којег је Бог, видећи његову добру намеру, поставио за пастира своје Цркве и ревносног архијереја. Сусрет епископа и свештенослужитељâ уприличен је ради заједничког сагледавања Христовог Преображења на Тавору и трајног значаја тога догађаја за Цркву Христову, људску историју и појединачне, личне животе људи: – Преображење Господње нас упућује којим правцем треба ићи и како делати, како приступити нашим пастирским обавезама, послушањима, Богу и ближњима. На Тавору Господ је показао које су могућности људске природе, јер она Божанска светлост је постала светлост људске природе. Људска природа Христова је засијала оном светлошћу која је тако бљеснула да су апостоли пали ничице не могући гледати својим телесним очима, рекао је Владика у уводном делу свог пастирског слова и наставио: – Велики су задаци пред нама. Треба да прославимо осамстоти јубилеј светосавског манастира Милешеве и oсам стотина година организованог зрелог присуства Цркве Божије на овом нашем простору. За то су нам потребне велике снаге јер је ово заиста велики подвиг. Само у таворском искуству, благодатном, можемо адекватно одговорити на овај задатак. Морамо пре свега себе оспособити за испуњење овог задатка, правилно себе усмерити ка Богу. То од нас тражи да одмах себе проверимо јесмо ли сви правилно усмерени и јесмо ли усмерени целосно а не расуто. – Црква живи као један организам, као једно биће. Унутар Цркве је утврђен апостолски правилник, постоји структура Цркве. Сви чланови Цркве живе у сагласности, у љубави, у добрим намерама једних према другима, а сви усмерени правилно ка Господу са истим циљем да се Црква Његова шири и да врши своје дело спасења. Искуство Цркве нам говори да је увек неопходно бити отворен ка Христу, ка Његовој благодати, Његовом Јеванђељу, и кроз ту отвореност стално сагледавати себе и узрастати, усвајати оно што је добро, што је врлинско. Када нисмо сви обједињени око Христа онда браћа престају бити браћа. Сва искушења се могу превазићи ако себе усмеримо ка Христу и око Христа се објединимо, поучио је Епископ браћу свештенослужитеље. Извор: Епархија милешевска

Црква Христова 28. јуна/11. јула савршава молитвени спомен на Свете славне и добропобедне новомученике и исповеднике Дабробосанске и милешевске, као и на Светог славног и доборопобедног свештеномученика Нестора, игумана милешевског. ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима. Тропар. глас 4. Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов. Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом, молећи се за оне који су те мрзели и гонили. Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља. И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило, молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех." СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао. ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева. ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму. СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година. ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен. СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен. СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву. ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)." Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен. ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну. ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша. СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године. СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира. СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године. СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији. СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године. СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године. СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару. СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима. СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле. ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве. АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници. Свети Свештеномученик Нестор, игуман милешевски Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномучениче Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О Празнику Вазнесења Господњег – Спасовдану, 6. јуна 2019. године, посебно свечано било је у милешевској обитељи која је прославила храмовну славу светиње коју је пре осам векова на ушћу река Милешевке и Косаћанке подигао Свети краљ Владислав. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/06/Spasovdan-Mileseva.mp3 Тим поводом, верни народ пријепољског краја сабрао се у овој светињи на сагледавање тајне Вазнесења Христовог, а Божанском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ милешевски уз саслужење архимандрита Леонтија, игумана Теофила, јеромонаха Петра, протојереја Спасоје Вујанића, протођакона Николе Перковића и ђакона Горана Крстића. На возгласе и јектеније одговарале су милешевске сестре предвођене игуманијом Аквилином. Неки од учествујућих верника приступили су Трпези Господњој, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Честитајући Празник сабраном народу, Владика је рекао да је Господ Исус Христос на данашњи дан обавио своје дело милосрђа према људскоме роду, обавио домострој спасења, и овај дан је дан слављења завршетка Његовог дела: – Данас збирамо сва Његова дела о којима читамо из Јеванђеља, почевши од оних кушања у пустињи, када се сатана дрзнуо да му приђе, па даље кроз сва она ружења и понижавања кроз која је пролазио од неразумних људи, Његово страдање на Голготи. Ту убрајамо и осуду од стране Његовога народа, Пилатов суд, уснуће на Крсту, полагање у гроб и устајање из Гроба. Све се то збира у овај данашњи Празник, јер је данас Господ починуо, узнео се на Небо и сео Богу Оцу са десне стране. – Али иако је починуо то не значи да је одсутан, него је свуда са нама, чак и онда када смо ми мање са собом Он је више са нама. Обећао је својим ученицима, и држи обећање да их неће оставити саме, не само њих дванаесторицу него све ученике свих времена. И не само то, него је и обећао са неба послати Духа Светога, што је и испунио, пославши Духа на свете своје апостоле, а кроз њих и на целу Цркву, тако да је Дух Свети својина и сила свих оних који примају свето крштење у Цркви Христовој, беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија током Божићног поста на простору Епархије прикупљена су новчана средства за куповину основних животних намирница за потребе народних кухиња на Косову и Метохији. Од прикупљених средстава купљена је 31 тона брашна и значајна количина уља, шећера, соли, тестенина. Тим поводом, у среду 16. јануара 2019. године, у Пријепоље су стигла два камиона са намирницама које ће после завршетка царинских формалности у данима богојављенске радости бити испоручене народним кухињама Епархије рашко-призренске. У изјави за медије Преосвећени Владика је истакао да је за Епархију милешевску ово тренутак благодарности за успешно извршено дело братољубља које потврђује да смо на добром путу јер се верни народ Епархије одазвао на потребе своје браће и сестара на Косову и Метохији и шаље свој поздрав љубави, ову помоћ у основним животним намирницама: -Као Епископ милешевски ја благодарим Богу и свима вернима који су се потрудили да ову помоћ прикупе, знајући да су и они у великим животним потребама и тешкоћама јер је ово помоћ обичнога народа, не помоћ богатих. Захваљујем свештеницима што су се одазвали на мој позив и ангажовали се на прикупљању ове помоћи. -Ми знамо да иако живе у тешким условима њима није најважније, иако јесте важно, да имају ове животне намирнице, више им је потребна љубав коју ми такође шаљемо и братски загрљај и поручујемо нека запамте да увек остајемо заједно. Ми знамо да ово није нека огромна помоћ али надамо се да ће мало припомоћи и ми се прикључујемо бројнима који су се на том путу показали и остварили, задовољни смо што не изостајемо. Хвала Богу и добрим људима, рекао је Владика окупљеним новинарима. Новинар и члан Црквеног одбора из Пљеваља г. Милан Терзић такође је захвалио свима који су се одазвали на позив владике Атанасија и дали допринос у прикупљању помоћи јер је она израз братске љубави према нашој браћи на Косову и Метохији којима се жели дати подршка пре свега молитвама али и овом материјалном помоћи која им је у овом тренутку потребна. Извор: Српска Православна Црква

На дан молитвеног прослављања Светих мученика Акиндина, Пигасија, Афтонија, Анемподиста, Елпидифора и осталих са њима пострадалих, 15. новембра 2018. године, на позив Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија у епископском седишту у Пријепољу сабрало се мушко монаштво Епархије милешевске. Тема сабрања била је унапређење монашког живота у манастирима Епархије милешевске. Сабрање је започето молитвеним сећањем на блаженопочившег Патријарха српског Павла који је уснуо у Господу на данашњи дан. Помен је служио Преосвећени Епископ г. Атанасије уз молитвено учешће свих сабраних. -Посебно је лепа симболика сабрања монаштва на дан када се молитвено сећамо најсветлијег изданка монаштва нашег времена, патријарха Павла, који је још за живота од верног народа проглашен светим, поручио је владика Атанасије. У свом излагању сабраним монасима Владика је говорио о потреби непрестаног труда на усавршавању монашког живота ради достизања циља - спасења кроз братољубље и богољубље. Посебно је наглашена улога монаштва у животу Цркве, јер су монаси они који су се одрекли себе из спремности да потпуно следују Христу. Током састанка Владика је предложио одређене теме за размишљање као смернице за будућа сабрања ове врсте и позвао присутне да одаберу неку од њих и да је обраде у облику реферата. Уз Божју помоћ, у плану је да се ова сабрања одржавају два пута месечно. Извор: Српска Православна Црква

Због збуњујућих текстова о лошим односима између Епископа милешевског Господина Атанасија и умировљеног Епископа Филарета, које су се претходних дана, из нама непознатих разлога, појавиле у неким медијима, а имају очигледно за циљ да обмањују јавност, трујући ум и повређујући душу читалаца, осећамо за потребно да широј јавности саопштимо следеће: Поменуте оптужбе су неосноване из простог разлога што они који тврде да су били присутни у манастиру Дубници у поподневним часовима 02. јула 2018. године ту заправо нису ни били, те због тога сматрамо да је излишно даље говорити на ову тему. Из канцеларије Епархије милешевске http://milesevskaeparhija.rs/saopstenje-eparhije-milesevske/

Извор: Епархија милешевска

Умировљени епископ Филарет стигао је у манастир Дубницу око поднева, а Епископ милешевски Атанасије га је сачекао са братством манастира и изразио му срдачну добродошлицу, као човеку који је у своје време, када је био активни епископ, много труда унео у ову Епархију. Сходно уредби Светог Архијерејског Синода, умировљени епископ Филарет се у манастиру Дубници неће бавити питањима општег живота Цркве нити било којим аспектом текућег живота Епархије милешевске. Посвећен својим духовним потребама, он ће се у молитви и подвигу придржавати „услова под којима му се ово гостопримство пружа“ и које Свети Архијерејски Синод истиче у својој пастирској бризи о целој Цркви, а то овде конкретно „подразумева пуно поштовање канонског поретка Цркве“. Сходно томе, умировљени епископ Филарет неће богослужити ван поменутог манастира и неће без знања надлежног епархијског Архијереја позивати било кога да у манастиру богослужи. Манастир Дубница има свог настојатеља, своје братство и уређен молитвени и општи животни поредак. То је поредак уређен према Уставу Српске Православне Цркве. Сви манастири Епархије милешевске управљају се по томе правилу. Из Канцеларије Епископа милешевског Извор: Српска Православна Црква