Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије је у беседи у Вазнесењском храму честитао Празник и славу Београђанима и позвао - "Да будемо сведоци Христови, да се не бојимо, да будемо радосни и да Господ буде на првом месту у нашим животима". Патријарх је истакао да је Спасовдан печат и круна, али и осмишљење свих осталих догађаја које славимо у цркви, а који су спомен на тајну Христовог доласка у овај свет и на тајну нашега спасења у Њему, и успомена, али истовремено и молитвено, литургијско, светотајинско учествовање духом у тим догађајима. "Бити сведок Христов значи распети се заједно са Њим и учинити Христов живот својим животом, једноставно - живети по Јеванђељу", указао је Свјатјејши. Његова Светост је овог јутра, на празник Вазнесења Христовог, служио Свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у Вазнесењској цркви, уз саслужење Епископа умировљеног канадског г. Георгија, викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и братства Вазнесењског храма, уз молитвено учешће многобројног верног народа. После Литургије, у порти ове цркве, крај Крста у спомен пострадалима у шестоаприлском бомбардовању Патријарх је служио помен. Извор: Радио Слово љубве

У оквиру Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији који се одржава 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, пленарно излагања на тему Верска настава у светлу европских искустава одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; док су излагања на тему Верска настава у светлу српских искустава одржали Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић. Др Герхард Роберс, дугогодишњи професор јавног права на Универзитету у Триру, у оквиру кога је био директор Института за европско уставно право и Института за правну (законодавну) политику, истакао је да се конфесионална веронаука предаје у јавним школама већине европских земаља: -То је, на пример, случај у Шпанији, Португалу, Немачкој, Италији, Аустрији, Србији, Мађарској, Пољској, у Алзасу и Лорени у Француској, као и у школама Европске уније (scholae Europae). Ради се о утврђеном међународном стандарду. Држава мора да се постара да се у државним школама младом нараштају предаје пун обим знања, како би његови припадници могли развити сопствену личност. Штавише, када су деца дужна да похађају школу дуже време, држава мора да се постара да могу да живе у складу са својом вероисповедањем. То се постиже конфесионалном верском наставом која подучава о истини према веровању верске заједнице. Секуларна држава нема надлежност да одлучује или подучава о верској истини. Стога, конфесионално верско образовање у државним школама не представља уступање надлежности државе верским заједницама, већ област сарадње у којој сваки од партнера задржава своје специфичне надлежности. Реч је о раздвајању у смислу задатака и сфера, а не геометријских области. Различите институције се старају о истим људима, али из различитих углова, са различитим задацима и различитим интересима. -Садржај конфесионалне веронауке и лично владање вероучитеља у складу са верским правилима спадају у надлежност верских заједница. Обично се наставни планови и програми конфесионалне верске наставе развијају у блиској сарадњи конкретне верске заједнице и државе. Обавезе лојалности које захтевају одговарајуће лично владање према учењу конкретне верске заједнице су општа одлика у државама које имају конфесионално верско образовање у школама и када су вероучитељи запослени или плаћени од стране државе. Као примери, међу многим другима, могу послужити: област Алзас-Мозел у Француској, Шпанија, Аустрија, Енглеска и Немачка. То је, такође, случај у другим деловима света попут Аустралије и Новог Зеланда. Поштовање обавеза лојалности, успостављених од стране верске заједнице, представља професионални услов за наставнике конфесионалне веронауке. Наставнике конфесионалне веронауке у државним школама обично запошљава држава. У том случају им је неопходан missio canonica (сертификат о подобности) од стране конкретне верске заједнице. Овај сертификат подразумева да је наставник компетентан да подучава о тој вери и да је његово лично владање у складу са правилима те верске заједнице. Верска заједница има овлашћење да надзире наставу која се спроводи, у области верског садржаја наставе и личног владања наставника. У случају озбиљних проблема, верска заједница има право да укине missio canonica. Држава надзире наставу у погледу световних садржаја наставе и владања наставника у световном погледу. Наставници су у већини случајеви запослени на неодређено време. Уколико верска заједница укине missio canonica, наставник мора или бити запослен у другој сличној служби, као што је предавање другог предмета, или његов или њен радни однос престаје, истакао је проф. др Роберс чије су првенствене области истраживања право и религија, уставно право и међународно јавно право. Важно је истаћи да је проф. Роберс обављао дужност председника Европског конзорцијума за истраживање цркве и државе, чији је данас члан. Такође проф. Роберс је био члан Саветодавног одбора за слободу и религију при Канцеларији за демократске институције и људска права Организације за безбедност и сарадњу у Европи (OЕБС – OSCE). Обављао је високе дужности судије Уставног суда немачке федералне државе Рајнланд-Пфалц, као и министра правде и заштите потрошача те државе. Члан је Упрвног одбора Међународног конзорцијума за студије права и религије (ICLARS), као и уредник-оснивач и главни уредник Оксфордског стручног часописа за право и религију (Oxford Journal of Law and Religion). Професор Роберс је саветовао више националних влада и међународних организација. Одмах после обнављања демократије у Србији 2000. године, током 2001. и 2002. године проф. Роберс је активно подржао владе Србије и СР Југославије у погледу израде нацрта закона о верској слободи, који је израђен заједнички под окриљем надлежних министарстава те две владе. Влада Србије је добила велику помоћ од проф. Роберса у погледу повратка верске наставе у јавне школе, такође током 2001. и 2002. године. Нацрт закона о верској слободи је постао Закон о црквама и верским заједницама, који је финализован 2006. године такође уз помоћ проф. Роберса. Такође је, 2011. године, узео учешће у поступку пред Уставним судом Србије који је вођен поводом, на крају неуспешних, оспоравања уставности Закона о црквама и верским заједницама. Проф. емеритус Силвио Ферари, дугогодишњи професор црквеног права на Универзитету у Милану и професор црквено-државних односа на Универзитету Лувен у Белгији, нагласио је да се у великој већини земаља Европске уније верско образовање заснива на сарадњи држава и верских организација: -Државе пружају финансијску и организациону подршку верској настави, коју пак спроводе Цркве и верске заједнице. Овај систем одражава европску традицију раздвајања и међусобне независности држава и верских организација. Сарадња се односи на различите области, а посебно на одређивање наставног плана и програма, усвајање уџбеника, као и избор, именовање и разрешење наставникâ. Свака држава има своја правила, али се све одликују судеоништвом црквених и државних власти у настојању да обезбеде науку која ће користити како грађанском тако и верском друштву. Промена европског верског пејзажа, који је сада много разноврснији него пре неколико деценија, поставља нове изазове постојећем систему верског образовања. Најважнији од њих се тиче верских мањина: постоје земље у којима се у јавним школама може предавати само о већинској религији, и друге у којима је само неколицини мањина дозвољено да подучавају о својој вери, често са ограничењима заснованим на броју њихових припадника, или пак на броју година њиховог присуства у тој земљи. У либералној и секуларној држави, верска настава налази своје оправдање у праву ученика (или њихових родитеља) да добију тачне информације и развију одговарајуће знање о својој верској традицији. Ово право не може бити ограничено само на вернике одређених религија, поручио је проф. др Ферари, један од водећих европских експерата за питања односа права и религије, упоредно право религија и политику Ватикана на Блиском истоку. Проф. Ферари је био члан Саветодавног одбора за слободу вере и уверења Канцеларије за демократске институције и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС – ОSCE). Један је од оснивача Европског конзорцијума за истраживање цркве и религије. Доживотни је почасни председник Међународног конзорцијума за право и студије религије, члан је Међународне академије за упоредно право, члан је Одбора експерата Међународне асоцијације за верску слободу (Silver Spring, Maryland), један је од главних уредника Оксфордског часописа за право и религију и члан је Уредничког одбора часописа за црквено право који издаје Cambridge University Press. Професор Ферари је саветовао комисије задужене за израду нацрта закона о верској слободи, што је био заједнички подухват влада Србије и СР Југославије током 2001. и 2002. године, као и Закона о црквама и верским заједницама Србије из 2006. године. Као координатор истраживања заштите светих места на Медитерану и међукултурног дијалога учествовао је у пројекту који су спровели Европска комисија и Суверени војни болнички ред Светог Јована од Јерусалима, Родоса и Малте. У оквиру пројекта група познатих професора је израдила студију положаја у којима се налазе јединствена и незаменљива света места универзалног културног значаја – Света Гора, Ватикан, Јерусалим, света места на Кипру. Захваљујући професору Ферарију, српски манастири на Косову и Метохији су били обухваћени пројектом. Проф. Атанасиос Стојанидис, ванредни професор на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, на предметима школска педагогија и методологија верске наставе, изнео је неколико примедби о политичкој димензији верског образовања у модерним школама. Преневши срдачне поздраве проф. Николаоса Мајорса, шефа Теолошког одељења (декана Теолошког факултета) Аристотеловог универзитета у Солуну, проф. Стојанидис је говорио о значају верске наставе у оквиру система јавног образовања и посебно у односу на улогу школе у савременом демократском друштву: -Вера је била и и даље представља веома важан чинилац који доприноси дубљем разумевању одређених фундаменталних димензија друштвеног живота. Веза религије са моралним формирањем младих људи је неспорна. Вратимо се на школску образовну мисију: уколико систем јавних школа мора да преузме припремну функцију, како би оспособио ученике за активно учешће у јавној сфери, онда би исто начело требало да буде примењено на верску наставу у јавним школама. Већ смо поменули да је вера важан чинилац препознавања и формирања значења живота и незаменљив структурни елемент културе и историје. Такође, религија је фундаментално људско стање, које открива и политику димензију људског постојања. Све док верска настава озбиљно узима у обзир ову политичку перспективу и преображава је у садржаје учења и образовне циљеве, очигледно да она као школски предмет представља значајн допринос развоју образовања грађана у демократском друштву. У том смислу, верска настава је значајна не само за Цркве и верске заједнице и њихове вернике; она је нешто веома драгоцено из педагошке перспективе, значајна је за државу и за будућност плодотворног демократског друштва. Професор Стојанидис је докторирао два пута, на Факултету за протестантску теологију Универзитета у Бону, као и на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Као неоспорни стручњак у области верске настава био је члан групе аутора курикулума верске наставе за средње школе у Грчкој, члан одбора при Институту за образовну политику у Грчкој задуженог за усаглашавање програма и уџбеника верске наставе са одлукама државног савета, као и надзорник у процесу израде програма, образовног водича и материјала за обуку наставника верске наставе у основним школама у Грчкој. Председник је верско-образовног одбора основаног у Аустрији за израду уџбеника за православну верску наставу у аустријским школама. Уследило је обраћање Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја које преносимо у целини: Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина, Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице, и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште. Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема. С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача. 1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место. 2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова. Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања. Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања. Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу! Проф. емеритус др Сима Аврамовић истакао је одређене јединствене особине српског законодавства које се односи на верску наставу: -Поред елемената који су више или мање заједнички за верску наставу у многим државама, постоје одређени елементи српског законодавства о верској настави су прилично јединствени. Прво, основ за одређење традиционалних цркава и верских заједница, са којима држава сарађује у погледу остваривања верске наставе, су управо оне којима је верска настава одузета након Другог светског рата; на тај начин, критеријум одређења круга цркава и верских заједница је јасно одређен, објективан и има јасно правно-политичко упориште. Друго, хармонизација ставова и пуни конзенсус свих традиционалних цркава и верских заједница су неопходни за доношење одлука о плановима и програмима и уџбеницима верске наставе; усаглашавање је предвиђено и за утврђивање националне листе вероучитеља; мешовити састав Комисије за верску наставу, који поред представника цркава и верских заједница обухвата и представнике надлежних државних органа, представља важно средство демократског управљања, које се истиче на упоредном плану. Треће, тзв. „грађанско васпитање“ није тако честа алтернатива верској настави у другим државана; уобичајене опције су етика или морално васпитање. Оправдање је представљала транзиција из комунистичког уређења у демократско. Даље, пажљиви кораци су учињени ка увођењу не-конфесионалних садржаја, у последњим часовима верске наставе у средњој школи. И на крају, ангажовање вероучитеља на одређено време, на годину дана, служило је да подигне ниво одговорности вероучитеља не само према ваљаној настави сопственог верског учења и ваљаном личном примеру, већи према одговарајућем, мултиконферсионалном и толерантном, правичном и уравнотеженом приступу свим вероисповестима. Проф. др Војислав Миловановић, министар вера у Влади на чијем челу је био др Зоран Ђинђић, односно Зоран Живковић, у периоду 2001-2004. године; за време чијег мандата је верска настава враћена у образовни систем Републике Србије, подсетио је присутне да је циљ борбе за повратак веронауке у школе представљао повратак у институцију из које је избачена насиљем силе која није признавала никога и ништа друго до себе саму: -Зашто повратак веронауке? Зато што раздвајати појмове вере и знања као међусобно искључиве је противно природи човека! Дакле, веронаука је у школама већ готово две деценије. О успешности њене наставе треба и може да се говори, а искуства су – несумњиво – различита. Да ли су се остварила предвиђања и тврдње на којима су се темељили ставови о непотребности и штетности повратка веронауке у школски систем? Нису! Ако покушамо да се присетимо шта су билe главнe замерке, страховања, разлози за противљење, доћи ћемо до следећих тврдњи: о угроженим грађанским слободама, о институционализацији разлика које раздвајају, о неприпремљености, о национализму и о инкомпатибилности вере и науке! Угроженост грађанских слобода није била образлагана природом и дефиницијом грађанских слобода, већ ставом да се грађанска слобода као појам одређује интересом уског круга оптерећених идеологијом и с њом повезаним интересима. Једноставније речено, грађанске слободе су оно што се, у било ком моменту и из било ког разлога, таквим означи, истакао је проф. Миловановић и нагласио: -Забринутост да ће враћање веронауке у школски систем довести до (нових) подела међу децом и грађанима показала се као неоснована. После пола века потпуне запостављености права верника и верских заједница и цркава, доживели смо да се Југославија распадне управо по етничком, културном и по религијском основу. Протеривање верске наставе, значи, не само да у то време није довело до зближавања, већ је продубило поделе, тако драге браниоцима слободе неверовања. Продубило их је до апсурда, до мржње, до братоубилаштва! Неприпремљеност за враћање веронауке у школски и образовни систем представљала је валидан повод за забринутост! Ако је ово тачно, онда нам само преостаје да констатујемо како је вероватно полазна неприпремљеност у међувремену превладана. -Однос вере и науке, међутим, заиста јесте озбиљна тема. Не толико међу онима који се и у једној и у другој области крећу слободно и суверено, већ међу онима, не малобројнима, који у једној или другој, могу боравити само уз искључење друге опције. Тврдња о непомирљивости и супротстављености религије и науке јесте, ипак, само слика личне ограничености! Шта је преостало? Чињеница је да је веронаука враћена у просветни систем Србије! Што је својеврсни доказ да чуда постоје. Чињеница је да се више нико (јавно) не конфронтира о томе да ли је веронаука потребна или не! То није мало. Чињеница је да се настава веронауке у нашим школама обавља на начин који је, мање-више, редован и прихватљив. Искуство вероучитеља тек треба анализирати, јер појединачни случајеви указују на велике разлике у креативности, педагошким способностима, способности да се врши упрошћавање појмова без нарушавања дефиниције, у потребама да се уџбеници константно унапређују и садржајно и морфолошки... Али, то је особина редовног стања, закључио је проф. др Војислав Миловановић. Рад панела се наставља у поподневним часовима. По завршетку округлог стола учесници скупа ће донети Заједничку декларацију о значају и месту верске наставе у Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић, јереји Небојша Милићевић, Марко Станковић и Марко Либерато-Влачић, ђакони Никола Костић и Стеван Јовановић, док су чтецирали Марко Ђурић и Николај Вуковић.Након читања јеванђелских зачала верном народу владика Јеротеј је беседио о постепеном усавршавању у љубави подсећајући на житија Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског који су иако раздвојени вековима показали да се Јеванђеље Христово може сведочити у свако време и на сваком месту имајући пре свега љубав према родитељима и ближњима. Литургији је присуствовао велики број верника од којих се већина и причестила Светим и Животворним Тајнама Христовим. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и многобројним верним народом. Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија. -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем: -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу. -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу: -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх. Извор: Тeлевизија Храм

У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа. Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве. У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку. Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна. После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.

На празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, Епископ будимски и администратор темишварски господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у свом родном месту Молу, у Бачкој. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Радослав Живанов, молски свештеници Милорад Мишков и Србољуб Срдић, протођакон Миодраг Јовановић и ђакон Стефан Милисавић. Преосвештени владика је у обраћању сабраним верницима говорио о значају живе Цркве и евхаристијских сабрања, као и о значају празника светих апостола. На крају свете Литургије молски свештеници су благословили славске дарове и пререзали колач поводом крсне славе владике Лукијана. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Изашла је нова књига познатог руског проповедника и мисионара протојереја Андреја Ткачова под називом „Мушкарци, мушкарци…“. Овај зборник чланака и есеја посвећен је улози мушкарца и мушког начела у друштвеном и породичном животу, у питањима вере и Цркве, као и у васпитању генерације која расте. По мишљењу аутора, ова тема је изузетно важна и актуелна у савременом хришћанском друштву. Многе традиционалне институције друштвеног живота су се изгубиле или се подвргавају активном и свесном уништавању. Какви су улога и место мушкарца у савременом друштву, какав је значај оца за васпитавање деце и очување вере? У својим искреним размишљањима отац Андреј покушава да одговори на ова и друга питања. Своје читаоце такође позива да размисле и осмисле ова питања заједно с њим. Књига је изашла уочи Међународног сајма књига у Београду 2019 године у издавачкој кући „Бернар“. *** Мушкарци, мушкарци… Мало је потребно да човека уплашите. На пример, пошаљете му писмо без адресе пошиљаоца. Дрхтећом руком, мрзак сам себи, Отвараш коверат по ивици. Очекујеш да прочиташ: „Долијао си, гаде!“ Или: „Помагај! Умирем!“ Отприлике тако почиње филм Џима Џармуша „Сломљено цвеће“. Мушкарац добија писмо од непознате, са којом је пре двадесет година наводно имао везу (сад, стари мој, листај напамет свој донжуански списак). А у писму пише да он, очигледно, има сина, коме је већ деветнаест година. И то није чудно, зато што деца настају из љубави. И ја сам га, вели, васпитавала сама, као самостална жена. Васпитавала га, а он је сада отишао да тражи оца. То јест, тебе. То је све. Ciao. Да те убије или да те загрли, не знам. Даље размишљај сам. О, како ме увек интригирала ова тема! Како ме привлачила и опчињавала! Отац који сусреће сина после двадесет година – то је фабула „Старијег сина“ Вампилова[1]. Иако син није прави, старац је поверовао. Зато што је душа болела. Зато што... И шта уопште може бити дирљивије, смешније и човечније од Вампиловљевог „Старијег сина“? А други син, који је у зрелом узрасту кренуо у потрагу за биолошким родитељем, за оним ко је пре много година зачећем усрећио убрзо остављену девојку, шта је то? То није шта, него ко. То је мој добар познаник, коме је већ педесет шест. Али, тада му је било осамнаест, и он је пропутовао пола Совјетског Савеза, да би разбио нос виновнику свог земаљског постојања. Да га нађе и да га пребије. За остављену мајку. За немање оца. И он је све испитао, с тешком муком нашао, за храброст дрмнуо сто грама вотке, позвонио на вратима... Врата је отворио ћелав, сажвакан животом чикица са тужним очима. „Кога тражите?“ – упитао је чикица, и мој добри познаник је заплакао, рекао „тата“ и чврсто загрлио родитеља. И колико је таквих прича, колико? Будући различите, особене, обојене на свој начин, све те приче су у много чему исте, зато што свугде постоји „отац“ и свугде постоји „син“, а у позадини је замршени, повређени и загонетни живот, помешан са грехом у односу педесет према педесет процената. Баш тако – са грехом попола. Човек у опасности виче „мама!“, али не журите да помислите да човек нема потребу за оцем. Потреба постоји. Она је огромна. Мама је, једноставно, слика првобитне топлине, без које је постојање немогуће. А тата, то је већ сложена слика поретка света, који иде узлазном линијом. У речи „тата“ постоји не више топлина утробе, већ хијерархија, поштовање, страх. Постоји осмишљење света, постоје култура и цивилизација. Цивилизација живи у речи „отац“. Да, управо то и постоји у речи „тата“, и када траже тату, заправо се труде да разјасне и заузму своје сопствено место на земљи, на средини између неба и преисподње. Отац, тата, татица. Ако отац тражи сина, то је животно оваплоћење приче о блудном сину. У култури, то су и „Војников отац“ и „Човекова судбина“[2]. А најдирљивија је прича о Паку из Хемингвејеве књиге „Покретни празник“. Дешава се у Шпанији за време Франка. У огласном одељењу једних од највећих мадридских новина неки човек из провинције, дошавши у престоницу да тражи сина који је побегао од куће, дао је следећи оглас: „Пако. Врати се. Све сам ти опростио. Чекам те на тргу испред – ту иде назив хотела у центру града – у подне. Тата.“ У назначено време на том тргу окупило се неколико стотина дечака. Сви они су прочитали тај оглас, случајно или намерно. Сви су се звали Пако. У Шпанији је то исто као што су се у руском селу пре револуције сви звали Вањка. Сви ти дечаци, сви ти Пакои, који су из различитих разлога побегли од куће, толико су желели да се отац више не љути и да им опрости, да би могли да се врате из мравињака престонице у родну кућу без страха. Та деца осећала су се потпуно исто као блудни син. И одједном тај оглас! То је, у ствари, последња Рембрантова слика, само у речима, а не у бојама. Зар Јеванђеље и живот могу случајно да се поклапају овако – до неразликовања? Не, господо, то није случајно. То је закон извучен из хаоса живота проницљивим погледом књижевног генија. Дакле, отац који је васпитавао тражи сина. То је Јеванђеље. А да ли отац који није васпитавао тражи сина? Шта је то? То је такође Јеванђеље. Само што више није прича о блудном сину, него поглавља о покајању. То је оповргавање тезе да је мушкарац само онај који оплођује, варварин, освајач и животиња која говори. Не. Уопште није тако. Истина, мушкарац у младости ризикује да склизне у једну од две, добро описане, варијације полне бестидности. Имам у виду Дон Жуана и Казанову. Први је блудник-романтик. Он се искрено заљубљује у сваку нову жену, да би, добивши узвраћену љубав, истог часа охладнео према њој. Други је, просто, циник и развратник. Његова глава је хладна, као код чекисте из познатог афоризма Дзержинског, иако је у крви увек огањ. Тај се не заљубљује. Чак ни на један дан. Он је то себи забранио, као што су обавезни да чине и представници неких професија којима је забрањено да се заљубљују у клијенте. Казанова незасито сакупља ужитке, и љубав ту може само да смета. Треба ли да прецизирамо да су Дон и Казик – антипородични људи? „Зграбити весло, ставити ногу у узенгију, увек љубећи нова уста“ – то је њихов животни стил, ако се послужимо речима Гумиљова из песме „Дон Жуан“. Узгред, главни јунак Џармушовог филма има име веома слично имену Дон Жуан. Али, ево, долази ново животно доба. Још не старост, не. Него нешто ново. Као хладна зима за немирног вилиног коњица код Крилова. Не старост, него старење. „Поздрављам те, моје старење!“, када, по речима другог песника, „девица, као звер, штити свој капут“[3]. Тада много тога постаје симбол и наговештај: снови, одраз у огледалу, посматрање непознатих породица у парку, писма, тупи бол у грудима... Неко има децу, неко већ и унуке. А ја само телевизор. И тада ступају на сцену други стихови поменутог Гумиљова: И само кад, сред оргије победне, Одједном дођем себи, ко месечар бледи, Уплашен у заветрини својих путева Присетим се, непотребни атом, Да од жене нисам имао децу И да мушкарца никад нисам звао братом. Заиста, ако су све жене током живота потенцијалне или стварне љубавнице, онда међу мушкарцима нема браће (само супарници и мужеви-рогоње), а међу децом нема ни сина ни ћерке. У овој тачки личне приче може и да се полуди. Може чак да се кришом учини себи нешто лоше и неповратно у глувом и празном стану. Али, могуће је и покајати се. Наравно, боље је покајати се. Остарели блудник заиста и личи на пробуђеног месечара. На месечара из неког разлога не делују закони гравитације. Он хода по ивици крова и пење се по вертикалном зиду. Док се не пробуди. А онда, одједном – писмо, или књига, или сусрет, или кошмарни сан. И ти, остарео, ником потребан, почећеш да грозничаво тражиш излаз. Одједном ћеш се стропоштати с висине по којој си тако дуго ишао без икаквог осигурања. Тада ће син, који ће се случајно појавити, чак и са намером да те ишамара, бити гласник неба. И живот ће ти весело намигнути, да, ето, није све тако лоше. Ипак имаш децу. А ако немаш, онда опет Вампилов. Тада ће неки пробисвет рећи: „Оче, то сам ја“ – и ти ћеш се разнежити. Ти ћеш рећи, крикнућеш: „Па да! Сећам се! Нашу јединицу су тада пребацили у Гомељ, и она је остала сама на прашњавом путу. На њој је била танка цицана хаљина. Пут је остао у прашини, и ја сам тада ту оставио своју срећу. Ти си пљунути ја кад сам био млад! Сине!“ Жену ка деци зове инстинкт. Зове је од раних година и зове је тако снажно, са таквом влашћу, да понекад нема никакве могућности да му се супротстави. А мушкарца ка деци зове касније, и чак не инстинкт, већ нешто друго. Можда савест. А можда није. Нико још није томе дао тачан назив. Али „то“ постоји. И било би добро што раније осетити присуство тог феномена у крви и у ваздуху. Да не би било заувек касно. Мушкарци, мушкарци. Да вас чујем, о чему причате? Ове речи нису упућене свима. Само некима. Живели сте лакомислено док нисте оседели, јурили сте као ловачки пас, или за новцем, или за славом, или за купљеном љубављу; до седих власи протрчали сте поред обавеза, поред крста, поред брига; згазили сте као лептира, чизмом од вештачке коже, свој краткотрајни живот, и пробудићете се одједном са осећањем да је све пропало. И тада ће животињски и неутешни урлик, урлик смртно рањене звери, поцепати ваздух вашег богатог стана или вашег убогог собичка. И дотрчаће суседи с вриском: Шта се десило? Али, управо ће то бити болно и чемерно – што је касно да некоме нешто објасните. Касно и непотребно. Извор: Православие.ру

Пожар је избио 25. марта 2018. године у Винтер Чери шопинг центру у Кемерову, у Русији, којi је однео 60 жртава, међу којима више од 40 деце. У Русији је био проглашен Дан жалости и изјаве саучешћа су се сливале из свих сестринских православних Цркава широм света. Само неколико дана после пожара, више од 30.000 житеља Кемерова потписало је петицију локалном гувернеру да се сагради капела или отвори парк на месту спаљеног тржног центра. Чувши њихов позив, Анђеоски парк је изграђен на том месту. А у суботу, на велики празник Рождества Пресвете Богородице, капела саграђена у част оних који су изгубили своје животе у пожару, такође је отворена у парку. Његово Преосвештенство митрополит кемеровски и прокопијевски служио је чин освећења капеле „Утехе у болу и туги“ Иконе Матере Божје. Прошлог септембра, освећена је капела у сећање на децу која су нестала у ватри у оближњем селу Трешевски. Суботњој служби присуствовали су рођаци жртава, гувернер Сергеј Цивилев, градоначелник Илија Середјук, чланови грађевинског тима, многобројни грађани, два друга архијереја Руске Цркве, и игуманије манастира Кемеровске епархије. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана (15.8.2019.) Њихова Преосвештенства Епископ новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин и Епископ далматински Г. Никодим служили су Свету Архијерејску Литургију у Голубићу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У храму посвећеном овом великом светитељу окупио се велики број верника којима се Епископ Никодим обратио честитавши им данашњу славу. Владика Никодим најпре је захвалио Епископу Лонгину на његовом труду и бризи о нашем народу на овим просторима, коју стално показује иако је одавде удаљен хиљадама километара. „Владика Лонгин је провео пуно времена на овим просторима, најпре као ђак у крчкој богословији, касније као професор, а онда и као Епсикоп деведесетих година када је овде било најтеже. Он и сада, када је у далекој Америци, стално зове и пита за нас, често нас и посети и за то желим од срца да му захвалим“, рекао је Епископ далматински. Он је такође изразио радост што смо се данас овде окупили у тако великом броју да прославимо једног дивног угодника Божијег који је међу првима пострадао и показао нам како треба да исповедамо веру Христову. Владика Никодим предао је затим реч Епископу Лонгину који је нагласио да му је пре свега драго што овдашњи свештеници на челу са својим Епсикопом са таквим ентузијазмом чувају нашу стару веру. „Видим да овде има пуно радости и да се они јако труде, а радује их, наравно, кад има народа који овде борави и долази. Нисмо заборавили светиње Епархије далматинске, а посебно наше манастире и богословску школу и где год да смо отишли, увек смо присутни овде макар молитвом. Јако сам радостан што је баш Владика Никодим овде сад Епископ, млади човек који је рођен овде и после дуго година да је мајка родила сина који је завршио богословију, постао школовани калуђер и кога је Црква поставила на светилник, да буде светлост да би други верници могли слушајући њега, сарађујући са својим Владиком и свештеницима и да душу спасу и веру одрже. Ми овде имамо праву, аутентичну веру, онакву какву је Христос проповедао, а од нас зависи колико ми ту веру живимо и колико од ње имамо духовне користи. Можемо ми да волимо што су цркве старе, што су манастири лепи, а конаци украшени, али ако у нашем срцу и души нема вере, ако нам срце није отворено за Бога и за ближње своје онда ми нећемо имати много користи од тога што се називамо православним хришћанима. Што смо више Духом Светим просвећени и што више има јеванђељске љубави у нама, ми смо јачи, снажнији, радоснији, осећамо да смо сви браћа и сестре и онада нам ништа није тешко. Кад нам је Бог првом месту, онда нам је све друго у животу на свом месту, а ако Бога нема све нам се поремети, приоритети нам се помешају и онда патимо. Ту нам помаже наше свето православље и Црква и зато је добро знати о својој вери, читати житија светаља, то није намењено само калуђерима, већ је за све људе“, поручио је Епископ Лонгин и пожелео да Господ чува православни народ Далмације и све људе добре воље, да сви живимо у миру и да наше сутра буде веселије. Извор: Епархија далматинска ..:: СПЦ - Епархија далматинска ::.. WWW.EPARHIJA-DALMATINSKA.HR

Васељенски патријарх Вартоломеј, у пратњи великог еклесијарха Венијамина, патријарашког јерођакона Етиоса Никифора, монаха Језекиља из манастира Светог Ђорђа Кудунаског на Принчевским острвима и Панагиота Графијаделиса из Патријарашијског секретаријата, отпутовао је 14. августа 2019. године око поднева у свој родни град на Имвросу, где ће служити Божанску Литургију и присуствовати другим верским и културним догађајима, а поводом прославе Успења Пресвете Дјеве Марије. Васељенски Патријарх вратиће се у Цариград у петак, 16. августа 2019. године. Извор: Српска Православна Црква

Девету годишњицу од престављења Патријарха српског Павла и спомен Светих мученика Акиндина, Пигасија и других, Епископија славонска молитвено је прославила 15. новембра 2018. године у Кућанцима. Са верним народом и гостима, уз саслужење свештеног клира епархија Славонске, Будимске, Темишварске и Осечкопољске и Барањске, свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла служили су Преосвештена господа Епископи будимски Лукијан, пакрачко-славонски Јован и осечкопољски и барањски Херувим. Честитајући празник и тумачећи речи прочитаног Јеванђеља, са благодарношћу за учешће у молитвеној радости и посети Кућанцима, родном месту великог српског јерарха, и Епископији пакрачко-славонској, браћу архијереје, свештенство, монаштво и окупљени народ архипастирском беседом поздравио је владика Јован. У молитвеном слављу учествовали су и поклоници из Београда и Чачка. После причешћа светим Даровима у коме су учешће узели готово сви окупљени, по свршетку свете Литургије, верницима се пригодном беседом обратио владика Лукијан говорећи о успомени на патријарха Павла, данима свог владичанства у Славонији и крсно-васкрсној историји храма у Кућанцима. Са свештенством и верним народом, славско жито и колач у славу Божју а у част и спомен Патријарха српског Павла, освештали су епископи Лукијан и Херувим. Честитајући празник, речима благодарности браћи архијерејима за посету и учешће у молитвеној радости, као и свештеном клиру, верницима и гостима који су узели удела у празнику, пастирском беседом још једном се обратио Преосвештени Владика славоснки г. Јован. После евхаристијског славља, у организацији парохије кућаначке за све окупљене уприличена је трпеза љубави са културно-уметничким програмом. Извор: Српска Православна Црква

Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства. Српски народ има пословицу „Кадар бити стићи“ и стигли смо да ослободимо Косово. Кадар бити некада и повући се, утећи привремено, али најважније на страшном месту постојати. Ми смо овде на том месту постојанства. Кад је дошла јединица на Газиместан која је прва избила овде, капетан је предложио војницима ко ће да прочита песму „На Газиместану“ Милана Ракића који је био конзул у Приштини. Војник је пришао капетану шапнуо му, а у том излази из строја песник Ракић и рецитује своју песму, јер је имао наду (1912. година). Лажу који кажу нама деци овога века, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности-смрти плаше. Има нажалост оних који су и на власти и који се плаше кукавице. Говоре нећемо гинути, али могу да гину косовска деца, а његова деца неће да гину!? Ако треба, даћемо животе за ново ослобођење Косова. Е, да Бог да и биће тако. Кад је дошао на Косово, дични син Светога великомученика Лазара Косовског, Стефан, висок, Деспот српски, подигао је онај стуб и запис на њему Косовски. Прошле године сам га читао. Е, да Бог да да се нађу да подигнемо тај споменик овде како на њему храбро пише, да он говори и сведочи. Овај споменик је подигнут хвала Богу и сведочи, али и наши доласци овде, браћо и сестре, сведоче о томе. Нисмо погнуте главе, нисмо понижени, а хоће да нас понизе. Данас је говорио митрополит (у беседи у манастиру Грачаница, митрополит Амфилохије–прим. аут.), да хоће да спроводе референдум. О чему, вели, референдум? О Косову и Лазаревој глави? О деспоту Стефану, о песнику Ракићу? Ми ћемо се борити за Косово и опстаћемо и остаћемо, али немојмо да се подајемо јефтиним пропагандама. Поменуо је Митрополит да следују многи султану Мурату – ако не Мурату, онда следују Ердогану. Он је постао личност у Србији, а колико је само инвестирао у Приштини, у Пазару, Сарајеву… Турке нам доводе и не знам кога још. Имамо ми своје јунаке, имамо ми будућност своју. Кажу ми људи у средишној Србији, сутра да буде мобилизација пола би се нас јавило добровољно на Косово. Даће Бог доћи ће и тај дан. Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе! Газиместан – Видовдан 2018. године Извор: Митрополија црногорско-приморска

Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква