Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'материце' or ''.
Found 14 results
-
У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан. У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“. У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“. Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61). протојереј-ставрофор Душан Колунџић Извор: СПЦ
-
У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима. Недеља Светих Праотаца Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Прилог Радија Светигора Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене. Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима, где се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао. Извор: Радио Светигора
-
У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима. Недеља Светих Праотаца Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене. Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима, где се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Да сада кажемо нешто и о оцу односно оцима. Пета Божија заповест гласи: „Поштуј оца свога и мајку своју да срећан будеш и дуго поживиш на земљи“. Да ли смо свесни шта то значи? Да ли се питамо колику и какву улогу има наш отац? Ништа на свету не може заменити очеву кућу. У њој се дете, поред свога оца, осећа најсигурније. Отац се жртвује за децу своју више него за икога другог. Очева љубав је искрена, чиста и несебична. Дете је његова крв и оно расте поред оца, напредује, и врло често се труди да опонаша оца у раду и у кући и ван куће. Бити отац је нешто узвишено. Отац је старешина куће и као такав труди се да његова деца и његов дом имају углед у друштву. Он је највећи ауторитет у кући па зато сноси и највећу одговорност. Не брине се он само да за децу своју заради довољно јела и одела, већ се брине и о моралном угледу своје породице. Он учи децу да буду добра, послушна, поштена и да не скрећу са здравог животног пута. Он се заједно са својом супругом подједнако стара и брине о својој деци у сваком погледу. Отац је домаћин у кући, и не само домаћин, него и учитељ, васпитач и свештеник. Он се са својом породицом моли пред кућним иконама и кади кућу пред празнике и о празницима и учи децу своју да и она чине исто тако. Он води сина у шуму да заједно секу бадњак и да га унесу у кућу као Божији благослов. Он учи сина како да расте у добру и да сам постане добар отац и старешина у хришћанској породици. Он га учи и како се оре, сеје, надгледа и, на крају, жање. Отац је спреман да да живот за срећу, здравље и спасење своје породице. Он чува границе, не само свога имања, већ и државе. Отац је спреман да поднесе и највеће жртве за добро и напредак своје жене, деце и њиховог заједничког породичног гнезда. У очевој се кући тихо и неприметно уче две најважније ствари у животу човека, а то су језик и вера. Ни једно од ово двоје у овом савременом свету, где се све мења, не могу се заменити. Велики је број очева и мужева српских који су се борили и боре да се очува породично огњиште, Православна вера и кроз њу крсна слава као и Христова блага вест. И данас стављамо на њихову савест да очувају у свему своју православну породицу и свој православни дом, да буду достојни светих и јуначких предака наших и када дође време, како каже наш народ, да пођу горе Богу на истину, да у своме срцу понесу пред Бога све врлине уграђене у њихов породични овоземаљски живот и да буду срећни што су испунили Божији план на земљи. Извор: Епархија жичка
-
- протопрезвитер-ставрофор
- милун
- (и још 9 )
-
После Божијег имена, које је најузвишеније у целој васиони, најрадосније име и најлепша реч на овој нашој планети земљи јесте реч мајка, мама. Сваки пут кад изговарамо ту реч ми спајамо усне и упућујемо мајци пољубац. Пред празнике Рођења нашег Спаситеља, који је на себе узео тело једног од нас кроз Пресвету Богородицу, и пун љубави према роду људском дошао да нас научи љубави, срећи, жртви, молитви и светињи породице, а кроз то и да нас спасе, схватамо да је небеској љубави нашег Спаситеља најсличнија љубав мајке, а нарочито мајке хришћанке. Зашто наглашавам име мајке хришћанке? Зато што свака хришћанска породица треба да буде света и да живи у Христовој љубави. Хришћанство је ослободило жену и мајку ропства јер је, до Христовог доласка у свет, жена – мајка била робиња и служитељка не само своме мужу и деци, него и заједници и друштву. Христос је својим доласком,учењем и жртвом уздигао достојанство жене и мајке до небеских висина, а хришћанску породицу означио као живу Цркву. Зато и није чудо што је наша Света српска Православна Црква посветила и једну недељу пред Божић том најузвишенијем бићу – мајци. Реч мајка је слатка као шећер, узвишена као божанство, топла као сунце. Ова реч је мелем и лек за сваку рану душевну и телесну. То је реч којом се пуне срца радошћу, а и захвалношћу Богу Творцу који је створио ово најдраже биће и послао га у свет да га улепша и испуни љубављу. Зато је љубав мајке, а нарочито мајке хришћанке слика љубави небеске коју је Бог Отац излио на нас преко Сина свога Јединородног Господа Исуса Христа чији рођендан сваке године ишчекујемо са чежњом и жељом. Да би се наше жеље испуниле и оствариле треба сами да покажемо велику љубав према родитељима, браћи сестрама, ближњем и сваком човеку искрено, као што свака добра мајка показује љубав према својој деци. Историја рода људског пуна је примера мајчинске љубави и доброте. Најузвишенији и најсветији пример мајчинства јесте Мајка Божија кроз коју је и њен и наш Творац дошао у овај свет исказујући према свету и према нама своју љубав. Тешко је речима исказати колико је велика улога мајке у породици. Није наш народ тек тако рекао: „Не стоји кућа на земљи него на жени“. Али, не на свакој жени, већ на жени хришћанки. Хришћанка живи вером у Христа, Сина Божијег, и ту веру преноси на своју децу. Мајка их учи јеванђелским истинама, показује им како да се прекрсте, шта да кажу Боги кад гледају у звездано небо. Она их води у Цркву и приводи Христу. Њена молитва Богу за дете је пуна љубави, а Бог као највећа љубав узвраћа на мајчину молитву. Следујући Христа и његову божанску науку, многе мајке су кроз целу историју рађале и васпитавале светитеље, хероје, научнике. Сетимо се мајки Светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова, Саве Српског, Владике Николаја и многих других. Сетимо се и мајки јунака: Милоша Обилића, Марка Краљевића, Мајке Југовића, мајки наших војвода Живојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића, па наших научника Николе Тесле, Михаила Пупина и других многобројних мајки хришћанки. Запитајмо се – да ли би они били то што су били да нису имали такве мајке? О мајци би се могло писати и причати не сатима, него данима, али ја ћемо ово излагање о мајци завршити песмом мајци коју је написао италијански песник Едмондо де Амичи, а која је тако дивно преведена и препевана на српски. Извор: Епархија жичка
-
- протопрезвитер-ставрофор
- милун
- (и још 9 )
-
Протопрезвитер-ставрофор др Борис Б. Брајовић: Материце
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Мајко, молим те вјеруј. Пробао сам и боље не знам. Стидим се онога што сам прошао. Стидим се онога што јесам. Јан Кертис, Изолација Мама није ријеч, већ жагор радости одојчета које почиње своје галактичко путовање. На грудима мајке новокрштенац у дупљи скупља млијечни глас којим отвара свијет: Мама. И чује како му анђели говоре: Ево ти мајке твоје. И тако је од кад је свијета и вијека само оно што је задојено небу је мајчински припојено. Не знам када је Црква у свој литургијски поменик увела празник Материца али све ми се чини да је одвајкада ту био или можда ондје на Голготи започело је то упознавање. Али знам да мајчинску мелодију, тог стиха од једне ријечи свако од нас познаје и да задрхти када је чује. И никада тај дрхтај не нестане већ презими у нама читавога живота, јер мајка је једино биће на свијету које не стари. И таквих записа на свијету је колико је и синова и кћери и свако ко се матерински пропилио у себи је понио и Мама запис. То је онај топлији, њежнији, жртвенији дио у нама којим се одужујемо својим мајкама кад год дајемо а да не питамо колико нас то кошта, већ сваком потребитом бићу узвратимо оним гестом који нас подсјећа на њежну, увјек топлу руку која нас мази и кад је више нема. И кад заливамо цвијеће, кад хранимо било коју животињу, кад се не љутимо кад нас неко увриједи већ одмах опростимо, кад се радујемо сваком виђењу, назовемо помозбог и добар дан, кад разумијемо а не мудрујемо, кад волимо да љубимо, кад мале ствари чинимо као да су велике, то су све покрети мајчинског записа кога ако не угушимо, лако препознамо и допустимо са њим да процвјета беспомоћно дијете у нама. Све што је природно је мајчинско а све што је вољно је очинско. Кад мајка доји своје дијете и кад оно наслони своје меке усне на њену дојку, цијело њено биће се напрегне да све оно што има у себи да свом чеду, па тако и њено млијеко у себи мијења свој састав и уподобљава се потребама тих сићушних бића. И безброј оних нама знаних и незнаних састојака потече из мајчине питомине, сваки пут различитих и тачно одмјерених. Млијекопитатељица свијета. Мама запис. Причао ми је један добри свештеник како је гледао како Владика шабачки, идући на литургију од свога двора ка цркви кроз студен јутра и носећи просфору у руци, негдје на самом улазу, у порти, угледао дрхтураво куче које се уплело у своје тијело као у клупко које тек што се не размрси. Крупним кестењастим очима посматрало га је и све му казало, и своју муку и глад, и многе ударце, и шикану. Као очи дјетета које чекају да угледају мајку и све ће им бити јасно. Владика је полако као витлејемски дар раскрио извезену марамицу којом је ушушкао просфору и цијелу је дао смрзнутом завезуљку са погледом дјетета. Литургија мајке и Мама запис у сваком од нас. Слушао сам кад је митрополит Амфилохије причао како је на обалама Сене упознао једног божјака, одрпанаца и клошара који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор. Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу. У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно из дубине Мама записа, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његово домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана. Још један траг материчног записа. И таман када сам хтио да одустанем од даљих биљешки о Материцама прегледао сам један видео снимљен у неком азилу за псе. Негдје у неком мјесто, могло је бити било гдје у свијету, на крају фавела, у некој напуштеној страћари, у граду Махогини, пронашли су измучену зекасту кујицу која је ненавикнута на било какав додир, подвијеног репа скоро залемљеног за доњи дио трбуха, кидисала на свакога ко јој се приближио. Озвјерила се. И кад су је смјестили у издвојени простор данима није узимала ни храну ни воду нити дозвољавала да је ико такне. И онда је ушла млада дежмекаста волонтерка, довољно храбра да не одустане и почела је да јој се приближава и да је полако навикава на свој додир. Испочетка је било сурово, на сваки покушај да је помази кујица је инстиктивно уједала руку коју није препознала. Крвави угризи су били све рјеђи како је њена топла и њежна рука прелазила преко накострешеног превоја између купастих ушију. И како је мажење настављено кујица се све више приближавала и све више њежности допуштала слушајући баршунасти пријатни глас како јој матричну мелодију понавља. На крају се окренула и потпуно се препустила чврстом загрљају и онда је почела да мелодично и потресно арлауче своју животну жалопојку, и сад би се могао заклети да сам сваки њен цвилеж разумио. На крају се сасвим умирила и главу спустила на груди нове мајке, која јој је брисале сузице које су се циједиле из угарастих углова кујичиних очију. Материце моје. Мама моја. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- протопрезвитер-ставрофор
- борис
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Колики значај има породица у животу појединца, друштва или државе немогуће је укратко изложити. Породица је основна жива ћелија сваке државе. Као што свака ћелија у нашем телу има своју функцију тако и свака породица у свету има своју функцију. Хришћанство је дало огроман значај породици и породичном животу. Имајући и то у виду, наша Српска Православна Црква посветила је три последње недеље пред Божић породици и породичном животу, па тако имамо недељу посебно посвећену деци, посебно мајкама и посебно оцима. Она то није урадила да би подвајала породицу већ, напротив, да би је још више учврстила. Ту постоје дивни народно хришћански обичаји везивања и дрешења, када родитељи везују децу, а деца родитеље, па се једни другима дреше поклонима са пуно љубави. Сви предбожићни и божићни обичаји остају целога живота као најлепша успомена од раног детињства до позне старости. Детињци Дакле, да почнемо са Детињцима, даном и празником посвећеном деци. Многи кажу да су деца богатство света. И то је тачно. А ако је тако, онда су и највеће породично богатство. Хришћанска породица је слика Неба, Цркве, заједништва, жртвене љубави. Из брачне заједнице мужа и жене рађа се круна њиховог заједништва и њихове љубави, а то је њихово дете. Наш народ има изреку: „Дете у кућу срећа у кућу“. Значи свако ново рађање и долазак на свет детета је нова срећа. Па ако се у некој породици рађа више деце мушке и женске (што нажалост, данас није случај, бар код нас Срба) онда се и срећа умножава. Свако је дете јединка за себе. Рађа се као чист лист папира, а на нама родитељима је шта ћемо и како писати на томе чистом листу. Наш народ мудро каже: „Какво семе сејеш такву ћеш и жетву имати“. Значи да смо дужни да сејемо добро семе, да пишемо на души нашег детета оно што је богоугодно, узвишено, морално и племенито. Није само родитељ тај који има дужност да васпитава своју децу у добру. Ту дужност касније има и школа, Црква, друштво и држава. Хришћанство нас учи вери, моралу, вредноћи, радиности, поштовању, правилном односу према Богу Творцу, према родитељима, ближњима, према животињама, па чак и према природним стварима, које нас окружују. Оно ствара од детета чврст карактер. Такав карактер се углавном формира у кући, у родитељском дому још од најранијих дана и та прва карактерна нит се провлачи до краја живота. Извесно знање се такође стиче у кући, али се унапређује и усавршава у школи и Цркви. Само, не заборавимо да су карактер и знање два различита појма. Неко може знати пуно, ли бити рђав карактер, док други можда нема велико знање, али је добар карактер. Свакако да је најбоље имати знање и бити добар карактер. Што се тиче карактера и ту постоји наша народна изрека стечена кроз вековно искуство која каже: „Каква те колевка зањиха, таква те мотика закопа“. Стога је врло важно да родитељи (отац и мајка) преносе кроз љубав на своју децу све оно што је важно и добро и што ће им касније користити у животу. Данас многи родитељи греше кад мисле да могу купити љубав свога детета новцем. Ма колико неко имао и могао да пружи своме детету у материјалном смислу, треба да зна да то није довољно. Сваки човек, па и дете, није само тело и одело, него и жива душа која треба да се храни врлинама и добротом, и да осећа родитеље као ауторитет изнад себе, а Бога као ауторитет изнад себе и родитеља. Само такво дете ће расти у пуног, здравог и правог човека који ће умети своје да чува, а туђе да не дира. Ми хришћани смо дужни да нашу децу тако подижемо и васпитавамо да она постану и остану наш понос и наша срећа, а то значи да никад не окаљају ни свој образ, ни образ родитеља као и друштва и државе у којој живе и раде. Извор: Епархија жичка
-
- протопрезвитер-ставрофор
- милун
- (и још 9 )
-
Детињци, Материце и Оци у контексту значаја породице
тема је објавио/ла JESSY у Православље за почетнике
Колики значај има породица у животу појединца, друштва или државе немогуће је укратко изложити. Породица је основна жива ћелија сваке државе. Као што свака ћелија у нашем телу има своју функцију тако и свака породица у свету има своју функцију. Хришћанство је дало огроман значај породици и породичном животу. Имајући и то у виду, наша Српска Православна Црква посветила је три последње недеље пред Божић породици и породичном животу, па тако имамо недељу посебно посвећену деци, посебно мајкама и посебно оцима. Она то није урадила да би подвајала породицу већ, напротив, да би је још више учврстила. Ту постоје дивни народно хришћански обичаји везивања и дрешења, када родитељи везују децу, а деца родитеље, па се једни другима дреше поклонима са пуно љубави. Сви предбожићни и божићни обичаји остају целога живота као најлепша успомена од раног детињства до позне старости. -
У оквиру циклуса предавања која се одржавају недјељом, након Светих богослужења у Светоархангелском манастиру на Михољској Превлаци код Тивта на празник Материце, у недјељу 24. децембра, предавање на тему “Припремне недјеље пред Божић-Материце” одржао је свештеник Ђорђе Оровић. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене. Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима, где се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима. Недеља Светих Праотаца Епископ жички Стефан (Боца): Беседа о Детињцима, Материцама и Очевима Прилог Радија Светигора Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене. Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима, где се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
-
Долазе детињци, материце и оци. Колико је интересантно у времену у коме живимо да обележавамо празнике које су, по мишљењу многих, само још једна од српских традиционалних измишљотина? Какав је смисао тих дана и шта се то обележава? „То чак и није празник! Ма, треба оставити те поповске измишљотине!“ Савремени човек у већини случајева овако размишља и данас не види њихов смисао, али ови празници нису се појавили без смисла. Значи, људима су ови дани имали одређену важност. Зшто данас више немају ту важност када људи остају исти ма у ком времену да живе. Остаје питање- зашто су се појавили ови празници? У чему је смисао везивања чланова породице? Морамо признати да су се ови празници појавили са одређеним смислом. Али, који је то смисао? Одговор ћемо пронаћи у породици и њеним међусобним односима. Не смемо заборавити колико је тешко одржати породицу на окупу и у здравом духу одгајити своју децу. Родитељима није лако испунити задато им дело од Господа, а то је да одгаје здраву децу (не само у физичком смислу), здраве личности. Велики је дар бити родитељ, али треба испунити своју мисију. На том путу испуњења своје мисије родитељи и деца наилазе на многе тешкоће и немогуће је проћи мимо њих. Трновит је то пут... На овом трновитом путу постоје тренутци када смо се огрешили једни о друге... Када смо учинили нешто што нисмо желели или смо повредили нама блиске и вољене људе. На тај начин смо везали једни другима руке.. Зар не? Зар нисмо учинили да међу нама стоји зид и да се одаљујемо од вољених? Везали смо сами вољене, а у исто време везали смо и себе. Ми смо зависни једни од других и непрестано смо у том ланцу зависности. Тај ланац је наша жртвена љубав, љубав која дела. Породица је непрестано давање себе и несебично приношење себе на логосни жртвеник љубави. Да би се одржало ово жртвено давање потребно је много муке. Зато је потребно много праштања. О да, праштања... ако се још сећамо шта то значи! Е, то је смисао „измишљотина“ са почетка! Праштање кроз жртвено давање себе. Одвезивање онога што смо завезали.. Тачно тако! Зато се пред Божић славе празници посвећени породици и праштању. Везивање руку или ногу своје деце, мајке или оца на једноставан начин нам показује важност међусобног праштања. Везивањем показујемо да смо грешили једни према другима и да међу нама се појављују зидови које треба срушити. Везана особа показује своју зависност од људи који га воле. Одвезивање је показивање љубави и праштања. Зато не само да треба да бележавамо ове празнике, већ да их са смислом и међусобним праштањем прослављамо. Треба да направимо празник у својој породици. Празник тријумфа љубави изнад свих несугласица и праштања побеђујући лични егоизам. Хоћете ли славити детињце, материце и оце? Има ли смисла? Онај ко тражи смисао, наћи ће га. Онај коме није потребан, ма неће га ово ни интересовати.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.