Претражи Живе Речи Утехе

Честица моштију Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког стиже у Цркву Светог апостола Матеја у Сурчину, потврдио је за Радио Слово љубве старешина поменуте цркве, свештеник Слободан Чавка. Наиме, са благословом Епископа новограчаничког г. Лонгина, честицу моштију Светога, који је био први српски епископ америчко-канадски, донео је на дар протојереј-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, уз помоћ свештеника Николаја Костура. Свечани дочек ће бити у недељу, 14. маја 2023. године, у 18 часова, а верни ће имати прилику да се поклоне и целивају мошти новопројављеног угодника Божјег из српског рода, које су 2017. откривене нетрулежне након 82 године од његовог упокојења. Свети Мардарије се прославља 12. децембра по новом, а 29. новембра по старом календару. О. Слободан о свечаном дочеку моштију Светог Мардарија у Сурчину: ** Међу свештенослужитељима који су у прошлом, двадесетом, веку началствовали у Саборној цркви Светог архангела Михајла у Београду били су Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски и Санфранцискански; Николај Велимировић, потоњи Свети Николај Охридски и Жички; и Иван Ускоковић, потоњи Свети Мардарије Либертивилски и Свеамерички. Његове нетељене мошти обретене су у мају 2017. године у његовој задужбини манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ америчко-канадски, прибројан је Сабору светих и молитвено се прославља 12. децембра на дан упокојења. Целокупан живот Светог Мардарија од дечачких дана, када је као средњошколац долазио у Саборну цркву као да је био одговор на литургијски возглас „Светиње светима“ којим се свештеник обраћа верном народу, и нама данас, позивајући да приступимо светој тајни причешћа. Позив на светост ради заједнице са Светим, на живот за Христа и у Христу одредио је његов живот. Иван Ускоковић је рођен у побожној и угледној породици од оца Петра (Пера) и мајке Јеле у селу Корнет у Љешанској нахији у Црној Гори 1889. године. Крштен је у сеоској цркви посвећеној Светом Ђорђу у чијој близини је био манастир који по предању потиче из доба Немањића. Остаци манастирског утврђења постоје и данас. Иван је прве школе завршио у Ријеци Црнојевића и на Цетињу. Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита Митрофана да га закалуђери али није од њега добио благослов. Посета са школом Ловћену „том словенском Парнасу“ и гробу владике Његоша „јасновидог, бесмртног песника словенства“, како је владика Мардарије касније записао, „одредило је моју судбину“. Он је одлучио да оде у Београд на даље школовање што је за оно време била ретка прилика и прави подвиг. Мајка Јела је га испратила и благословила зато што није одлазио ради каријере и световних циљева него с жељом „да на један шири начин послужи духовним узорима нашег рода“. Иван је као гимназијалац свако јутро на путу ка школи, као и свако вече по повратку из школе, одлазио у Саборну цркву и у њој се дуго молио с једном мишљу и жељом да се замонаши. „Још у то време, како је сам касније говорио, створио је навику да свко вече моли Бога да благослови службу Њему, Њему и Словенству – тако драгом моме срцу“. Митрополит Димитрије је услишио његову молбу и написао му препоруку за владику жичког Саву. Иван је убрзо потом, без знања родитеља пешице из Београда отишао у Студеницу. Било је то 1905. године на празник Ваведења Пресвете Богородице, уочи његовог шеснестог рођендана. После кратког периода искушеништва, као некад Свети Сава противно вољи родитеља Иван се замонашио у светој царској лаври Студеници добивши име Мардарије. У Студенци је боравио годину и по дана и одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве шеснестогодишњи јерођакон одлази на школовање у Русију, за њега Свету Русију, у Москву. Његов дванаестогодишњи боравак у Русији био је много више од обичног школовања и био је обележен, баш као што се молио, „служењем Богу и Словенству“. Као храбар и бескомпромисан војник Христов у току службе у Русији, и касније у Северној Америци, стекао је и много непријатеља који га нису могли зауставити ни поколебети. Похађао је и завршио семинарије у Житомиру (Украјина) и Кишињеву (Молдавија) и угледну Петроградску духовну академију и Правни факултет – црквено право. Веровао је у потребу јединства словенских народа, идеје пансловенства и по својим надахнутим беседама био је познат и радо слушан у Петрограду и другим местима у којима је боравио. На његове беседе су долазили и чланови царске породице Романов, он је служио у Царском селу. Имао је част да служи у Теодоровском господаревом сабору, Знаменској цркви кад је долазио и причешћивао се Свети цар страстотерпац Николај са својом породицом. Написао је, у току боравка у Русији, неколико књига међу којима су „Завет Руском народу“, „Зборник проповеди“ и „Христов тихи угао“. Свети Мардарије је добро знао да је служење Христу неодвојиво од служења ближњем. У току школовања и пастирског служења у Кишњеву он је уочио присуство бројних етничких група и код свих присутног сиромаштва и немаштине којом су нарочито била погођена деца. Тада је настала и његова књига „Христов тихи угао“, тихи угао из кога Христос посматра свет и свакога од нас како се понашамо. Сав приход од продаје те књиге наменио је Прибежишту за немоћне старице које је било задужено за старање о немоћним старицама, бившим наставницама, свештеничким супругама и мајкама одрасле деце која о њима нису могла или хтела да се старају. Осим што је са оснивачем пуковником Иваном Георгијевичем Коваљаџијем сакупљао новац за његово Прибежиште прводио је са њим читаве вечери са тим несрећним старицама. „Моја лична радост због пружене ми могућности да им помогнем подстакла ме је да напишем омању књижицу „Христов тихи угао“. На њеним страницама позивао сам становнике Кишињева да материјално помогну овај подухват, а завршио речима о радости коју би свакоме од њих пружила сама свест о томе да су омогућили срећу овим беспомоћним старицама. Ја и данас, после толиких бурних година, још осећам свој удео у тој срећи“ записао је много касније владика Мардарије у својим мемоарима „Недокучива Русија“. Већ прве године боравка у Кишињеву као млад јеромонах успоставио је контакт са представницима свих етничких и верских група и основао добротворну организацију под називом „Кап млека“. Он је видео да многа деца у Кишињеву, а ту децу је кришом ујутру пратио из предграђа у којима су живели сиромашни до школа у које су ишли, и видео и чуо да они гладни крећу у школу. То га је посебно погодило и онда је рекао и написао „ни једно дете у овом граду ако смо имало људи и у неког Бога верујемо не би требало да пође у школу без једног парчета хлеба и једне шоље млека“. Он је већ тада био прослављен и омиљен као проповедник и предавач, све приходе које је добијао, све је давао за „Кап млека“ и постао је изузетно поштован од свх етничких и верских група у Кишињеву. И кап по кап и та деца су имала бар оно што је најосновније. Мајке раднице су сваког јутра доносиле своје бебе, којима је била обезбеђена храна и целодневна нега. Људи у том граду нису то заборавили. Посебно је био дирљив опроштај када је јеромонах Мардарије по завршетку богословије напуштао Кишињев. Припадници свих етничких група су изашли на железничку станицу да испрате „нашег Мардарија, тог мудрог и лепог Црногорца“ тако су говорили о њему дарујући му сви заједно један златни свештенички крст у знак љубави и захвалности. Као у Кишињеву јеромонах Мардарије је и у Петрограду „од убоге уџерице до Христовог храма, проносио реч проповеди скупљајући за бедне не једну стотину хиљада рубаља.“ Био је неуморан прегалац за словенску ствар и скроман друштвени радник у монашкој ризи. Обилазио је и мисионарио међу ратним заробљеницима словенског порекла. Брига о том најмањем брату, најмањој сестри, та харитативна, социјална нит без које нема делотворног хришћанства била је код њега увек присутна. Он је био, као што је за себе и говорио – Божји свештеник мира и љубави. „Понижени и увређени“ су у његовом срцу имали посебно, тачније прво место. Дар милосрђа осведочено један је од највећих дарова које је он добио од Бога. Сав његов живот био је прожет милосрђем према потребитима које му је сам Бог слао и то у великом броју. Много тога ће заувек за нас остати тајна коју само Бог Свевишњи зна. У исто време, цео свој живот у души је носио бреме своје отаџбине. На пример, успео је да прикупи око 300 хиљада рубаља за помоћ Црној Гори“ писао је о јеромонаху Мардарију лист „Јутро Русије“ из 1916. године. Када је на полоничком путовању са студентима духовне академије био у Светој земљи, у дану када је на Голготи служио свету Литургију, у току богослужања је сазнао да је Аустроугарска објавила рат малој Србији и бомбардовала Београд. Није се вратио у Русију са осталим студентима, одмах је отишао у Србију да послужи свом народу, да се придружи српској војсци као свештеник. Међутим кад му је речено колико би у Санкт-Петербургу значило његово присуство и наставак проповедничког рада о ослобађању Словена, вратио се у Русију и наставио свој рад. По Божјем промислу јеромонах Мардарије 1917. године, која је за Русију била тако бурна и трагична, долази у Америку и у новој средини и „у новом добу које се рађало у бетону и челику“ наставља мукотрпан мисионарски, апостолско-пастирски живот и рад. Одлуком Светог Архијерејског Синода Руске Православне Цркве његово ново послушање је било да у оквиру Руске црквене мисије у Америци и Канади руководи српском мисијом. Убрзо је увидео колико је Србима који су већ почетком деветнаестог века почели да пристижу прво у Америку, а затим и у Канаду, потребно да се окупе и црквено организују и предано је радио на томе. Архимандрит Мардарије је од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве 1923. године прво постављен за администратора Епархије америчко-канадске, а 1925. године и за њеног првог Епископа, док је хиротонија обављена 1926. године уочи празника Цвети у Саборној цркви у Београду. У међувремену, од доласка у Америку до хиротоније, владика Мардарије је три године, од 1920. до 1922. године, био настојатељ манастира Раковице и управник монашке школе при манастиру. Владика Мардарије је пожртвовано и неуморно радио на организовању епархије у Америци суочавајући се с многим проблемима међу којима су највећи проблеми били српска неслога, његова тешка болест и хронична несташица неопходних финансијских средстава. То се посебно односило на изградњу манастира у Либертивилу. Као велики духовник и визионар знао је да су манастири увек били средишта окупљања српског народа и да је један такав духовни свесрпски центар неопходан Србима који живе у Америци и Канади. Његовим великим напором купљено је у Либертивилу земљиште за организовање манастира, сиротиште, дом за стара, немоћна лица и део одређен за гробље. То је било време дубоке економске кризе и велике незапослености, но ипак, и у таквим околностима народ је давао, прилажући за манастир колико је ко могао. Сам владика Мардарије је врло мало пажње посвећивао себи, слабо се хранио, много путовао а „сав свој новац од оскудне плате, такорећи до последњег цента, узиђивао у здање манастирског храма, чак и што је тражио и добијао од своје најуже родбине у жаркој жељи да до краја живота, који је сваког дана постајао све извеснији и очигледнији, сагледа завршено своје велико и свето дело, из силне неизмерне љубави за српски народ и Српску Цркву… Кад се налазио у Либертивилу, устајао би с првим знаком зоре и долазио на радилиште и заједно са радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама око растућег здања храма…Кад није радио на здању он је по манастирском имању засађивао разно дрвеће, уравњавао постојеће стазе и правио нове, или прокопавао јарке за одвођење воде“. Дешавало се да од Чикага до Либертивила удаљеног око 68 километара на бициклу преноси цигле за манастир. „Да би се уштедело, јер није се имало одакле узети“ говорио је. До скоро је било живих сведока који су знали колико се њихов владика жртвовао због чега су за владику Мардарија говорили: „Цркву гради, умире од глади“. Но теже од свега падала му је неслога и непријатељство појединаца, међу којима је било и свештеника, тако да је у посланици за Васкрс 1934. године непосредно пред његову кончину болно завапио: „Остављен сам себи, у овој чемерној долини плача, нариче и данас, многи наш исељеник у Америци. А да ли да вам се пожалим, браћо моја, и ја, ваш Владика, на дан опште радости Ускрса? Да и за мене је данас Петак. Помоћи ниоткуда… Жалости од свију, радости ниоткуда. У манастиру Светог Саве у Либертивилу, на обалима реке Дис Плеин, као некад на обалама реке вавилонски библијски народ, седим и ја и горко плачем. Седамнаест година мога служења Богу и народу у Америци стрпљиво сам носио свој крст, некад лакши, некад тежи, али данас ми је тај крст тежи него икад, и некада пун идеала да вам послужим и нешто трајно за вас учиним, данас изнемогао, клецајући и падајући под теретом свог крста, ваш Владика обраћа се пастви својој широм Америке, и из све гласа болно виче: Људи, браћо, има ли међу вама човека који ће ми помоћи понети мој тешки крст? Или су ваша срца толико окорела, да, уместо помоћи, ви још тежа бремена товарите на моја изнемогла леђа“. Због оних који су, уместо да помогну његов племенити труд отежавали га и непријатељски се према њему понашали, владика Мардарије је патио, није их кажњавао ни осуђивао, већ се молио „Господе опрости им јер не знају шта чине“. Манастир – сиротиште Светог Саве освећен је 6. септембра 1931. године. Том приликом у Американском Србобрану објављено је обавештење о свечаности следеће садржине: „На Лебор-деј 6. септембра ове године биће велика свечаност. Тог дана биће довршена манастирска црква, која ће бити посвећена нашем највећем просветитељу и учитељу Светом Сави. Тог дана у 9 сати пре подне почеће света архијерејска Литургија, коју ће служити Његово Преосвештенство господин Епископ Мардарије са свештенством. Све околне српске колоније овог пута спремају се да још у већем броју него ли прошлих година посете на овај дан наш једини српски манастир у Америци. Надати је се да ће наш народ не само из околних манастиру колонија него и из даљих места доћи у великоме броју да тиме докаже колико му је на срцу ова наша света народна установа. Поред састанка и виђења са својим Владиком наши људи ће имати прилику да на тај дан у манастиру виде своје старе познанике и пријатеље, које иначе можда у другом месту не би нигде у животу више видео“. Владика Мардарије је уснуо у Господу 12. децембра 1935. године у 46. години живота и сахрањен је у својој задужбини манастиру Светог Саве у Либертивилу. Његове нетељене мошти сведоче да је Господ свог храброг и верног слугу „у новом добу које се родило у бетону и челику“ „вечном славом Царства свога на земљи и на небу прославио“, а нама дао пример за углед и опомену за малодушност и маловерје. Чудесно и узбудљиво житје Светог владике Мардарија је посебно поучно и за децу, јер је он прави, стварни Христов јунак, а не лик из бајке. Зна се да је Владика за живота с амвона често молио „Васпитавајте младо покољење да вјерује Цркви и воли отаџбину, завјештајте им завјете јеванђељске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби нас“. Православна издавачка кућа Orthodox Lighthouse је, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, приредила је дивну књигу Житије Светог Мардарија у слици и речи и тако омогућила да се деца већ у раном узрасту упознају са једним савременим Христовим ратником, Христовим јунаком и родитељима олакша хришћанско васпитање деце у чему ће и сам Свети Мардарије помоћи ако му се за то буду молили. Коришћена литература: Животопис владике Мардарија, Драгослав Драгутиновић, Севастијан прес Чикаго 2017. Недокучива Русија, мемоари Мардарије Ускоковић, Епископ америчко-канадски, Манастир Светог Саве Либертивил 2017. Свети Мардарије Љешанско-Либертивилски и Свеамерикански, др Ружица (Чупић) Марић, Светигора, Цетиње 2015, Свети Мардарије Љешанско-Либертивилски и Свеамерикански – житје, служба и акатист, Светигора, Цетиње 2016. – обе књиге с благословом Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Беседа Светитељи Божји дар али и опомена протојереја-ставрофора Милоша Весина, Београд, Коларац 24. маја 2018. године Мирослава Полић Извор: ВДС Извор: Радио Слово љубве

У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитеља”, говорили смо о свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и Свеамериканског. Кроз емисију, која је у програму Радио-Беседе емитована из два дела, указали смо на благословени значај и врлински живот новопросијавшег светитеља Мардарија, који је био први српски православни архијереј на тлу Америке. Чудесно житије светог владике Мардарија је посебно поучно и за децу, јер је свети Мардарије за живота са амвона често молио родитеље речима: „Васпитавајте младо покољење да верује Цркви и воли Отаџбину, завештајте им завете јеванђелске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби насˮ. Свете и нетљене мошти светог Мардарија обретене су у мају 2017. године, у његовој задужбини – манастиру Светог Саве у Либертивилу. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године, владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ амерички, прибројан је лику светих, а за дан његовог молитвеног спомена одређен је 12. децембар, дан његовог упокојења. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Мардарије Љешанско-либертвилиски и свеамерикански: Бесједа изговорена на Ново љето милости Господње у цркви Кишињевске Митрополије – 1. јануар 1911. љ. Г. „Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев.“ Поздрављам те вољени православни роде, срећна Нова година. Још једна година оде у вјечност. Заувијек је нестала у простору вјечности, као кап у мору, никада се више неће вратити, неће се појавити. Прође година, али запитајмо се, вољена браћо и сестре, да ли је све прошло и нестало оно што смо ми радили у току прошле године? Није, браћо, није! Прође година, али сва наша добра дјела и гријеси остадоше, живе и живеће до самог Суда Христовог. Како могу да нестану и ишчезну наша дјела, када их је записао Анђео у вјечној књизи правде Божје, по којој ћемо се на страшном суду сјећати свега што смо учинили и добро и лоше. Још једна година је отишла у море вјечности, а још је у историји додат документ по коме ће Праведни Судија свакога наградити по дјелима његовим. На дан Нове године, као обиљежавања линије између одлазеће у вјечност прошле и наступајуће Нове Године, неопходно постоји потреба да се удубимо у унутрашњи смисао управо проживљене године и у њој потражимо лекције које би нам могле бити корисне у будућности. Најдубљи смисао празника, који је Црква установила, јесте да они, означавајући границе између појединих периода, пружају прилику свакој души, која још није сасвим пропала и изгубила се у моралном гробу сујете, чак и на тренутке ослободивши се од животног јарма да слободно дише и да се са олакшаним срцем окреће неисцрпном Извору истинског живота и сваке обнове, како би из њега задобио ону живу воду, која ће му, освјежавајући читав духовни живот човјеков, дати снагу за здраву и непристрасну оцјену његове прошлости, тако и за поновно будуће духовно рођење. Зато, завиримо у своју душу и дајмо извјештај за протеклу годину. Прије свега упитаћу богаташа. Шта си добро урадио прошле године? Видио си јадног комшију, јеси ли му помогао? Имао си дужника који је усред несреће пао у крајњу нужду и сиромаштво, да ли си му опростио дуг, или бар половину дуга? А ако је неком другом дуговао, а не вама, да ли си му помогао да врати дуг? Да ли си видио пролазника, ходочасника или богомољца, или обичног путника, да ли си га питао и позвао да ти дође у кућу? Да ли си му понудио свој оброк? Да ли си у тешком тренутку живота помогао сиромашној удовици или сирочету са лептом у тешким минутима живота? Чуо си да је твој комшија болестан, да ли си отишао код њега и питао га да ли му нешто треба и шта жели? Да ли си му пружио било какву утјеху? А, ти, сиромашни, примивши милостињу од богатог, да ли си му захвалио? Да ли си се помолио Богу? Да ли си гунђао у нужди против Господа, и да ли си трпељиво носио свој животни крст? Ти оче, да ли си дјецу своју учио хришћанском животу? Да ли знају да се моле Богу и иду у цркву и поштују своје старешине? Ти мати, да ли си научила своју кћерку хришћанској побожности, благочешћу и смирености? А ви, синови и кћери, да ли сте поштовали своје родитеље и слушали их? Да их нисте увриједили вашом непослушношћу и грубошћу? А ви, мужу и жено, да ли сте сачували свето и поштовали закон брачне заједнице, да ли сте били вјерни великој тајни брака? И ако постоји међу нама такав, који је у прошлој години, у све дане и ноћи, сате и минуте примјењивао само гријехе на гријехе, безакоње на безакоње, нека се такав опомене, и уразуми, нека се осврне уназад на свој протекли живот који је прошао у гријесима, и нека погледа унапријед на блиску смрт, нека погледа пред страшног и праведног Судију, нека проникне у понор отвореног пакла и размисли о својој будућности, о судбини која га чека тамо у загробном животу. Мач гњева Божјег виси над тобом, вјечна ватра већ букти под тобом. Устраши се, вољени брате! Одмах се обрати Христу Спаситељу са покајањем и молитвом. Узеће на себе све твоје гријехе, иако су били многобројнији од пијеска морскога; Он ће те научити да чиниш добро, научиће те да се молиш, да се трудиш и да волиш; Смиловаће се на тебе и послаће ти своју благодат с небеских висина. Када, коначно, сви схватимо да наша сврха и назначење није овдје на земљи, ни у овом грешном свијету, јер ми: „нова небеса и нову земљу, по обећању Божјем очекујемо, гдје правда Божија обитава“ (2. Петр. 3, 13). Погледајмо прошлу годину са највише тачке гледишта, са које се заклањају сви ситни, вјечито противречни интереси и пројављује се нешто заједничко, што је јако важно за читав ток живота, тада ставимо руку на срце, онда најискреније, и с правом рецимо да нам је протекла година донијела бар мало добра и утјехе. У протеклој години Русија је уживала погодности спољног и унутрашњег свијета, у како тако могућим за данашње вријеме постојећим условима. Црква Христова је мирно спроводила у живот свето-јаванђелско учење и била је, као и увијек ризница и чуварка истине и знања. Господ је подарио народу и обилан род, обилну жетву. У јавном животу примјетан је успон духовних снага и сила, усмјерених ка лијечењу оних дубоких болести и тегоба које су нам остале у наслеђе из преходних година. Истина, заједно са тако свијетлим цртама живот није оскудијевао ни у мрачној страни. Било је безбожника, атеиста, хулитеља вјере и побуњеника, као и увијек мање више и прошле године. Душе многих људи у својим дубинама, у дубинама свога бића, прошле године нису запалиле свети огањ вјере, наде и љубави. Било је пљачки, убистава, пожара и самоубистава. Очеви су убијали синове, а синови су убијали очеве и мајке. Мајке су убијале малу дјецу, дјеца су убијала родитеље. Грешни и горки свијет, као и готово увијек, показивао је страшну слику. О, безумни луди свијете, докле ћеш дивљати, докле ћеш се борити и ратовати против Бога? Устани из свог духовног слепила и не губи свети завјет нашег Бога. Зашто се безумно предајеш страстима, зашто у теби тако торжествује ген злобе и бијеса, невјерја и жестоке немилосрдности, зашто те је обузела сурова гордост, зашто тражиш нова учења, када је учење Христово побиједило и освојило читав свијет? Знај онда, грешни свијете, да никада нећеш наћи друге узвишене путеве, осим пута који је прокрчен и извучен Христом, осим Христовог пута. Зашто вјерујете и заносите се ријечима и говорима нових лажних пророка и незнавених учитеља који пливају и купају се у крви зликовачкој и у блату порока? Знај, о грешни свијете, да мимо Господа Христа нећеш наћи мира ни спокоја за себе, без Њега ћеш заувијек лутати и блудјети. Он једино, само Он, Господар умова и немирних срца може бити твој Исцјелитељ. Земља, вјековна блудница, још увијек није проклета од Бога, још увијек Он није подигао своју осветничку десницу над њом, покај се и смири се и вјеруј у Сина Божјег. Научници, публицисти утврђују узрок свих злочина у свијету у низу неповољних политичких и сцојално-економских услова. Како ови савремени научни ауторитети грдно гријеше? Ипак, истина је, наша политичка и социјално-економска ситуација још увијек није савршена. И у културном погледу нисмо постигли пуни развој , но завирите у историју и видјећете прве хришћане, који нису имали ни политички ни социјално-економски положај. Били су прогоњени, потлачени, као нико од садашњих који плачу над својом судбином, а њихов морални живот је био многоструко бољи од нашег. Успјели су да разгоре жарки огањ вјере и морала и у својим катакомбама током гоњења, погубљенима и при свој оскудности своје културе. Знали су да буду високоморални у политичким и културним условима много горим, него у оним под којим ми живимо. Нека нам служе за примјер у нашем животу у наступајућој новој години, на чијем почетку нека нам Господ подари да се обновимо и непрестано сјећамо, да смо хришћани и да смо према позвању и призвању дужни да будемо испунитељи закона Христовог, да испуњавамо закон Христов. „Бори се добрим повигом вјере, хватај се за живот вјечни у који си и позван, и исповиједио си добро исповиједање пред многим свједоцима“ ( 1 Тим, 6, 12). Одрецимо се од свеобухватног егоизма, кварне гордости, и од привезаности ка земаљском животу. „Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“ (Мат. 6, 33), заповиједа нам Господ. Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев. Узнесимо срдачну искрену молитву и за нашех Христољубивог Господара, и за читав Царски Дом, за све који су на власти, за Цркву, и читав православни свијет, за добробит вољеној Русији, да тихо и мирно поживимо у свакој побожности и чистоти. Амин. Јеромонах Мардарије Ускоковић *По благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са руског језика превео Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, из књиге „Завјет руском народу“; стр. 183-189; Одеса, 1912.г; издање „Друштва Братољубивог“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Мардарије Љешанско-либертвилиски: “Кронштатски пастир отац Јован, служи најбољим примјером пастирима Христове Цркве и најбољим компасом за њихову пастирску дјелатност“ Ја сам први пут чуо за оца Јована када ми је било дванаест година, за вријеме свога учења у гимназији. Ја и сви моји другови замишљали смо га некако неземаљским човјеком, окруженим некаквом тајанственошћу, а у народу и новинама говорило се да у сјеверној престоници Русије живи свештеник – чудотворац, око кога се народ масовно сабира, добијајући исцјељења од његове молитве. Често смо у кругу својих блиских пријатеља, који су као и ја вјерски настројени, говорили о овом светом човјеку. Сваки од нас је на свој начин описивао његов изглед, приписујући му надљудске силе и својства, маштајући како би отишли у Русију и угледали га макар издалека, овог живог светог човјека, који живи међу простим људима, који се није гнушао њихових порока и греховности; ми смо га замишљали како са бескрајном љубављу у своје очинско наручје прихвата све људе, а нарочито дјецу.“ Бесједа на трећу годишњицу упокојења оца Јована Кронштатског, произнесена у цркви Кишињевске Духовне Семинарије 20. децембра 1911. године. Сви народи свих времена, на страницама своје историје, златним словима су записивали имена најгенијалнијих својих синова, и у дане њихове кончине устројавали су торжествена сабрања, посвећена спомену на њих. И на страницама историје руског народа, руског црквеног и грађанског живота записано је златним словима не мало руских синова –генија, чије благодарно потомство је у дане њихове кончине устројавало торжествене књижевне вечери, молитвена сабрања и са осјећајем дубоке захвалности сјећа се њихове благотворне и бесмртне дјелатности, која је донијела Цркви и народу несумњиву, суштинску корист. У новијој историји руског народа, руског црквеног и грађанског живота, таквих генијалних синова је све мање и мање, и ето због чега се њихов недостатак осјећа силније од стране срца и ума народа. На небу руског црквеног и грађанског живота за минули вијек силно је свијетлила звијезда најмилијег човјека, бесмртног генија, идеалног, узорног пастира и савршитеља Тајни Божијих, свенародног страдалника и топлог молитвеника оца Јована Кронштатског. Руском народу је било суђено да прије три године остане без овог великог човјека, у чијем је постојању он имао потребу, посебно у последње вријеме, у године невјерја, сумње и одступништва. И овај губитак народ је дубоко осјетио. У свим градовима, селима и у сваком кутку необухватне Русије, руски народ је заплакао, јер је био свјестан да је изгубио једну од свијетлих, личности чистих као кристал, оданих православној вјери, отаџбини и Руском Цару, какав је био блаженопочивши отац Јован Кронштатски. Заплакао је читав многомилионски руски народ, јер су га свуда знали, цијенили и поштовали. Његово име се свуда поштовало, и у градовима, селима, и најудаљенијим крајевима Русије. И како је онда могло бити руском народу да не плаче, изгубивши тако им драгог човјека. Милиони људи су осиромашили, остао је сирот читав Богоносни руски народ, осиромашили су стотине и хиљаде духовних чада, остали су сирочад као дјеца која су изгубила рођену мајку. Свијетла звијезда слетјела је са руског неба, и по читавој руској земљи раширила се тужна вијест о тешком удару за руски народ, о кончини свенародног страдалника и молитвеника. Благодарна Русија ће благосиљати његову блажену успомену, и хиљаде оних којима је он учинио добро носиће у срцима свијетли лик кротког баћушке Јована, током цијелог свог живота, са жалошћу и тугом што су остали без њега, с љубављу и благодарном успоменом што су га познавали, што су га видјели, и што су из његове руке примили благослов, назидање и утјеху. Ко је још од вјерујућих људи који је знао оца Јована а да га није љубио? Ко је икада тражио од њега помоћи а да је био одбијен? Ко је од оних који су се налазили у његовој близини а да нијесу осјетили његове духовне дарове, да нијесу осјетили раст духовне бодрости? Кад би смо само могли да призовемо све те људе који су осјетили на себи његова доброчинства, колики ред људи би стајао поред његовог гроба! Колико сиротана би пало кољенопреклоно пред његовим свијетлим почившим ликом! Колико невјерујућих људи, које је он обратио на пут истине, би благословило његово блажено име! Проповједати благу вијест Христову, чинити добро, спасавати оне који духовно гину, помагати сиромашнима, утјешавати оне који плачу у њиховим жалостима, молити се о процвату православља и благостања Русије, молити се о зацарењу мира и љубави у човјечанству – све је то представљало постојану потребу и духовну насладу његове благородне душе, и само Господ зна колико признања, колико срдачних суза и најдирљивијих осјећања је он пробудио у душама и срцима свих оних који су имали срећу да га виде и да слушају његове бесједе, да присутствују његовим богослужењима, да се исповједају код њега, и да се из његових руку приопште Светим Христовим Тајнама. О, када би све те стотине и хиљаде људи, који су били тајно или јавно усрећени и облагодаћени њиме, могли сада да стану пред његов гроб, каква би то била умилна, дирљива и прелијепа слика, и колико бројних молитава и благодарности би било узнешено ка Престолу Свевишњега са његовог гроба! Кронштат је постао средиште духовног процвата руског друштва, центар његовог интелектуалног развитка, тихо пристаниште метежних душа и разбијених срца. Руски народ је поражен страшном вијешћу зато што га је напуштио Кронштатски пастир, дуго проливајући своје сузе и не могавши се утјешити. Душа многомилионског руског народа слила се са његовом душом, толико драгој Русији. Ко хоће да се убједи у љубав и духовне везе народа свих слојева друштва са почившим оцем Јованом нека оде у Петроград у Јовановски манастир, и тамо поред његовог гроба, орошеног сузама благочестивих људи, видјеће како свакодневно хиљаде људи окружују његоб гроб, и како хиљаде људи пристижу из свих крајева Русије. Ово је разумљиво и потпуно природно. Отац Јован је заузимао јединствен положај када је у питању блискост ка руском народном срцу. Умирали су велики философи, мислиоци, генији, писци, поете, али њихова смрт стварала је утисак у невеликој културној сфери, апсолутно не проничући у народне дубине. Умирале су велике војсковође Суворов и Скобељев – ти уистину носиоци народног херојства, али њихова смрт и имена остали су непознати цијелој половини руског народа –женском полу. Један такав отац Јован Кронштатски познат је свима и свакоме, чак и очајним затвореницима далеког Сибира. Отац Јован је заузимао духовни центар руског живота, што се не може рећи за велике геније. Ето због чега се цијела Русија, од сјевера и југа, истока и запада, обукла у жалост. И наше многобројно сабрање у овом светом храму, међу зидовима наше almae matris, данас у обични непразнични дан служи добрим свједочанством о великој привезаности наших срца ка почившем светилнику Цркве Христове. Проникнимо љубљена браћо и дјецо у живот овога необичног, посебног, несвакидашњег човјека, и макар у блиједим сликама и ријечима рецимо у чему је то он био посебан у нашој Православној Цркви, и поучимо се од овог праведног и светог човјека најтежој и најмудријој науци, науци над наукама, науци – живјети по Богу и учити друге том светом животу. Ја сам први пут чуо за оца Јована када ми је било дванаест година, за вријеме свога учења у гимназији. Ја и сви моји другови замишљали смо га некако неземаљским човјеком, окруженим некаквом тајанственошћу, а у народу и новинама говорило се да у сјеверној престоници Русије живи свештеник –чудотворац, око кога се народ масовно сабира, добијајући исцјељења од његове молитве. Често смо у кругу својих блиских пријатеља, који су као и ја вјерски настројени, говорили о овом светом човјеку. Сваки од нас је на свој начин описивао његов изглед, приписујући му надљудске силе и својства, маштајући како би отишли у Русију и угледали га макар издалека, овог живог светог човјека, који живи међу простим људима, који се није гнушао њихових порока и греховности; ми смо га замишљали како са бескрајном љубављу у своје очинско наручје прихвата све људе, а нарочито дјецу. У народу се говорило како он и по ноћи иде и учи људе, храни стотине сиромашних, отпушта грјехове хиљадама људи, једном својом ријечју изазива сузе и зауставља их, тјеши оне страдајуће и унесрећене, својом ријечју обраћа невјерујуће, препознавајући својом прозорљивошћу оне који се нијесу искрено покајали и на одређено вријеме одлучује их од светог причешћа. У Његовој близини могли су се срести људи свих звања и сталежа, код његовог дома сабирале су се масе и биједних и богатих и простих и учених, који су пристизали из разних крајева Русије, како би од њега добили благослов. Чак се и велики руски цар дубоко клањао при сусрету са њим. Ето каква је била слава кронштатског пастира оца Јована ван граница, у далекој мојој отаџбини, у српском народу у Црној Гори, на обалама Средоземног – Јадранског мора. Погледајмо пак сада, љубљени, какву славу је стекао отац Јован у својој отаџбини, у родној Русији. Ваистину и сада се испуњују ријечи Божанственог Писма, да ниједан пророк нема части у својој постојбини, међу својим најрођенијим. Велики праведник и пламени ревнитељ родног Православља отац Јован у току своје полувјековне апостолско-пастирске животне борбе и постојаног труда стално је био подвргнут гоњењима и то са стране кога? О, страшно је чак и рећи да је то било од стране његових најближих, који су са свом адском силом устајали на кротког пастира стада Христовог, имајући за циљ да униште и угасе овај светионик, који тако јарко свијетли на светилнику православног руског народа. Од свих тих година најсуровија су била два: једно гоњење је било на почетку његове дјелатности, на почетку нарастајуће славе у народу, од стране злобом на њега дишућих људи, а друго гоњење у његовим последњим годинама живота, подигнуто непријатељима православља, који су хтјели под било коју цијену да замраче тај ореол његове славе и величине, којим је била окружена свијетла, вољена руским народом, личност драгог баћушке оца Јована. Од свега је најгоре било, а достојно сваког презрења и порицања, непријатељски однос дијела свештенства према оцу Јовану. Овдје се у свој својој пуноћи пројавила најмрачнија, најнедостојнија црта свештенства – завист. Свештеници нису могли, или боље рећи нијесу хтјели да разумију како је љубав народа тако узвеличала баћушку Јована.Они су се са недоумицом питали, због чега оца Јована тако прослављају, и он носи свечане мантије, вози се у кочијама, креће се у високим круговима Петроградског друштва, док су му туђе муке народа, он уопште није аскета, праведник, подвижник и молитвеник, већ нама сличан смртан човјек. И дио свештенства се ставио на страну непријатељски настројених према оцу Јовану. Бура, која од првих дана служења оца Јовананије јењавала, пријетила је да се рашири над његовом главом. Но Господ је заволио свог вјерног служитеља, и заштитио га је до краја. Ја као пастир Цркве, разумијем у потпуности положај и душевно стање оца Јована. Сва гоњења од стране свијета нијесу тако горка и болна као незадовољства, интриге, зависти од стране свештенства, од стране истих оних пастира Цркве! И није само отац Јован ходио по таквом трновитом путу, за њим су ишли, и сада иду, и ићи ће многи пастири, сви они којима је Бог даровао природне дарове, који су од утробе матере своје призвани на високо служење олтару Христовом. Мени је то добро познато. Идеални пастир на свим јерархијским степенима, чим стреми да пројави своје стваралачке силе, своје духовне дарове и таланте, који су му дати од Господа Бога, чим он стреми да достигне своју високу идеју, неизоставно бива подвргнут од стране своје братије – служитеља олтара Христовог, ако не гоњењима, то онда незадовољству и зависти. Понављам, мени је то познато, ја говорим из властитог искуства из свога живота. Раскошне одежде оца Јована многима се нијесу свидјеле, многи нијесу могли да замисле да може бити светац а да није у дроњцима. Али у тим раскошним одеждама скривало се велико смирење. Сјетимо се ријечи Сократа, које је изрекао цинику Антисфену: „Твоја гордост гледа из рупа одртих хаљина“. Народ је продужио да се сабира на обалама Кронштата, да би видио и примио благослов од дивног служитеља олтара Христовог. Светост ријечи овог посебног јереја, постојаност његовог карактера, начин његовог светог живота, испуњен непрестаним трудовима, бдењима, постом и молитвама, његова привезаност ка Цркви и своме народу, учинили су да његово име заувијек постано свето, праведно и драго у очима православног руског народа. За руски народ није могао да остане непознат човјек, чији је живот био ништа друго него потпуно оличење правде, љубави, светости и милосрђа. Отац Јован је могао слободно да каже непријатељима који су га окруживали: „Ко од вас ме разобличава у гријеху“? Он се цијелом својом душом предао страдањима за ближње. Он је својом душом предано заволио читав руски народ, сву Свету Русију, за коју је дао читав свој живот. Он је искрено и ватрено заволио и оне заблудјеле људе, који су ходили по свијету као стадо без пастира, и њима је хтио да приђе са Јеванђелском ријечју, али га они нијесу примили. Нијесу били у праву они који су тврдили да је отац Јован живио искључиво за богате и познате. Он се превасходно обраћао ка сиромашнима, биједнима, страдајућима, и онима који су имали потребу за ријечју утјехе, укратко речено ка свима онима који су били последњи, жалосни и несрећни људи.Он није живио за себе самога, већ је читав свој живот посветио другима. Противници оца Јована су добро знали за његова добра дјела, и о његовом светом и добром животном настројењу, али без обзира на све то били су спремни да стану пред кротком појавом оца Јована, и слично књижевницима, фарисејима и првосвештеницима јудејским, који су искушавали Христа, и они су питали оца Јована: „Каквом власти то чиниш, или ко ти даде власт да ово чиниш!“ (Мк. 11, 28). Његове непријатеље није могло ништа зауставити, често су га клеветали Светом Синоду и Петроградском митрополиту, смишљено изврћући чињенице са циљем да омраче славу народног љубимца.Нажалост, често се дешавало да су представници црквене власти вјеровали тим интригама и клеветама, што је узнемиравало душевни мир оца Јована. Често би га позивали у Петроград на испитивање. Свештеници су ловили сваку новосмишљену интригу, и радовали се њеном успјешном распрострањивању међу простим петрограђанима. У ову категорију не треба наравно стављати онај дио свештенства који је ишао заједно са народом руку под руку, који је ходио духом и животом по стопама оца Јована, и видјела у његовом лицу знамење времена, и сијајућу благодат свештенства, која се пројављивала у његовим дивним дјелима. Њима је било јасно, да свештеник који је изолован од друштва и своје пастве не може да утиче на религиозно-морално стање народа. Осим тога, такав пастир кога се не дотичу потребе народа, који се удаљава од општења са људима, такав свештенослужитељ у очима народа постаје ништа друго него обични чиновник –извршитељ треба. Тај дио истинских пастира достојно је разумио своје високо призвање. Ето због чега је за такве пастире дјелатност оца Јована постала покретачка сила у њиховом животу, дајући им вољу, енергију и снагу да иду по стопама Кронштатског пастира. Они су у њему видјели идеалног свештеника. Отац Јован није чекао на позив да изврши свештеничку требу. Он је и дању и ноћу куцао и људи су му отварали, он је улазио у домове и њега су са радошћу примали, он је проповједао и разобличавао и сви су га са пажњом слушали. Жељно су га ишчекивали, да га виде и чују, сви и свуда, од убогих и старих кућа до раскошних царских палата. Његова личност и појава доносила је неисцрпну ризницу отачких поука, милосрђа и утјехе, које су помагале моралном процвату палих људи, загријавале и умекшавале хладна и закржљала срца сурових блудних синова. Тако је почела, продужавала се, и завршила се обилна љубављу, безрезервна дјелатност власника срдаца многих милиона благочестивих и духовног обновљења жедних људи. Како сам већ рекао, не мало искушења морао је да претрпи смирени и самопожртвовани служитељ олтара Христовог. Многи људи нијесу признавали искреност његовог пастирског настројења, већ су га дуго исмијавали, клеветали су га и усмено и преко новина. Међутим, та исмијавања која су долазила до баћушке нијесу уносила никакво смућење у његову свијетлу, и као кристал чисту душу. Ево шта је једанпут он рекао, када су до њега дошле те интриге и клевете: „Јуродиви Христа ради својим чудним понашањем и односом према људима били су сметлиште цијелом свијету, но њихова дјела су била таква да их је био недостојан читав свијет“. Без преувеличавања могу рећи, и ја говорим по свом крајњем и дубоком увјерењу, Кронштатски пастир отац Јован служи најбољим примјером пастирима Христове Цркве и најбољим компасом за њихову пастирску дјелатност. Треба само погледати на његова велика доброчинства и љубав према биједнима и страдајућима, да би се у човјеку разгорјела таква љубав и одлучност да и он пође тим самопожртвованим путем милосрђа. А каква је само била његова пожртвованост у дјелу спасавања ближњих, најбоље говори догађај устанка и бунта кронштатских морнара и обичних људи, који је био чини ми се 1905. године. Руској флоти пријетила је опасност, до оца Јована долазили су ридање и плач, и топли матерински уздаси, пуцњи из оружја, по улицама Кронштата проливала се невина крв, разјарена и озлобљена, звјерска маса у пориву страсти бацила се на све свето и неприкосновено, на животе мирних грађана, на животе својих ближњих. Отац Јован је истог часа сазвао свештенство и народ, предложивши им да пођу да се сретну са револуционарима како би спасао безумне. Баћушка, баћушка, драги наш баћушка, чуо се глас са свих страна, куда ти идеш, разјарена маса ће те убити, не иди већ спаси свој живот, који је тако потребан Русији и Цркви. Без обзира на све наговоре, молбе и ридања народа, није било те силе која би могла задржати ревнитеља и пастира стада Христовог, док није био против своје воље стављен у кочије и одвезен на другу обалу. Ваистину, он се јавио у смутним и тешким годинама за Русију као истински апостол. У дане сумње, лажи, неправде и богохулства, када се безумни и озверењени свијет купао у крви он је проповједао љубав, мир и братство. И само његова силна, убједљива ријеч, испуњена Јеванђелском љубављу и састрадавањем могла је да унесе мир и спокојство међу зараћене стране. У наш сурови вијек, када је толико разних вјетрова и учења, када је свуда заборављен завјет Христов, постојање таквог човјека, тако свијетле личности, заиста је вриједно за Цркву и Отаџбину. Губитак који је поднио руски народ, у лицу оца Јована, а заједно са њим и читав православни свијет, сва Васељенска Христова Црква, сувише је осјетљива и ненадокнадива. Али ми вјерујемо, љубљена браћо и дјецо, да Кронштатски пастир и после своје смрти неће заборавити нас, и читав руски народ, као и цијели православни свијет пред престолом Господњим. А да сјећање на овог праведника никада не би изблијеђело из наших срца наша дужност је да што чешће читамо његово завјештање-књигу „Мој живот у Христу“, гдје ћемо увијек за себе наћи утјеху у дане туге и жалости. Учи се, православни руски роде, учи се из ове књиге како се испуњава закон Христов и како треба живјети по Богу. У овој књизи он је изложио читав свој полувјековни пастирски живот, све што је доживио, све животне радости и туге. Учите и ви, благочестива дјецо, из овог завјештања, црпите за себе потребна свједочења, која су вам потребна на вашем будућем пастирском попришту. Драга дјецо! Отац Јован нам је оставио образац и најбољи примјер доброг пастира, оваплотивши у себи идеал служитеља Христовог и савршитеља Светих Тајни Његових. Ако ви желите да будете со земљи, свјетлост свијету, ако желите да водите руски народ ка савршенству и великој мисији његове свијетле будућности, и ако желите да будете достојне вође народа, идите право по стопама оца Јована. Браћо! Вјерујмо да наш драги баћушка, отац Јован, са престанком свог земног живота неће престати с нама духовно општење и везу, и да ће опростити чак и оним синовима Русије који су га тешко увриједили, и да ће са небеске висине послати свима свој благослов, уразумљење и обраћење, а Господ ће услишити молитве и молбе милиона православних хришћана руског народа да присаједини к лику Светих Својих, да ће га прибројати ка страдалницима и молитвеницима земље Руске, и да ће га показати заступником за Русију, за нашега Цара, за цијели православни свијет и за нас грешне. Поклони се, православни руски роде, приклони своју главу и кољена пред свијетлим ликом и великом личношћу Кронштатског пастира, и побожно у страху Божијем одај му свој дуг и признање свога срца. Молитвама Твојим, молитвениче наш и праведниче Божији, да пребродимо ову буру житејског мора и да срећно и успјешно достигнемо у вјечности, тихо пристаниште Христово. Амин! Јеромонах Мардарије Ускоковић *Из књиге „Завјет руском народу“, издатој у Одеси 1912. године, са руског језика превели: Сабрат манастира Острог јеромонах Владимир Палибрк, кандидат богословља Петроградске духовне академије и Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре Бесједа је у преводу на српски језик првобитно објављена у часопису Видослов, бр. 79. Божић 2020. г. Извор: Радио Светигора

Празник Светог Мардарија љешанско-либертивилског и свеамериканског свечано је и молитвено прослављен у Цетињском манастиру и у Богословији Светог Петра Цетињског. Свечану вечерњу службу у Цетињском манастиру уочи празника служили су синоћ протосинђел Исак Симић и ђакон Благоје Рајковић, професор Богословије. Литургију су данас служили протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Јаков Нинковић и ђакон Благоје Рајковић. Звучни запис беседе Појали су ученици трећег разреда, ученици XXVI генерацијe обновљене Цетињске богословије (2017-2022) који Светог Мардарија прослављају као славу разреда, предвођени својим разредним старешином професором Александром Вујовићем. Литургији је присуствовао и Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Владика је ученицима трећег разреда честитао славу, говорећи им о великом јерарху и новојављеном светитељу Цркве Христове Светом Мардарију. „Диван је Бог у светима својим, предиван је у малом Ивану Ускоковићу који је прије 115 година кренуо одавде са Цетиња, посјетивши прво Ловћен и поклонивши се Светом Петру Другом Ловћенском тајновидцу и цјеливајући овдје мошти Светога Петра Цетињског, у бијели свијет. И од малога Ивана добили смо Светога Мардарија љешанскога и свеамериканскога“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је говорио о најважнијим детаљима из светитељевог житија. „Отишао је је, дакле, као дијете богочежњиво одавде, а вратио се као светац да буде један од дивних светитеља рођених у Црној Гори. Црна Гора је мала и сићушна, по много чему и обезбожена, нарочито послије Другог свјетског рата, али богата свецима“, казао је он. Додао је да је због тога снага Црне Горе у Господу и у светим Божјим људима. „Зато ће у данима кад је наступило ново гоњење Цркве Божије у Црној Гори, нема никакве сумње, Црква побиједити, као што је побјеђивала кроз вјекове. Јер, сва историја Цркве је у знаку Христовог распећа, али и Христовог Васкрсења“, поручио је Митрополит црногорско-приморски и ђацима трећег разреда Богословије честитао славу. „Дивну сте славу одабрали – Светога Мардарија. Дај Боже и да ходите његовим путем“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је у згради Богословије, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије благосиљао славски колач и славску трпезу љубави. Том приликом је истакао да гледајући икону Светог Мардарија, осјећа његово живо присуство и његову посебну радост што је међу цетињским богословцима: „Ево видим га, осјећам избија радост из њега што се послије 105 година вратио на Цетиње, међу ђаке, одакле је и отишао као ђак. Радује се свему ономе што се са њим догодило последњих година и у Америци, у Либертвилу, али чини ми се да се највише радује управо овдашњем догађају. Нека нас Господ све укријепи његовим молитвама“, казао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Последњи дан рада Института Светог Севастијана и Мардарија почео је када су свештена лица и мирјанистигли на јутрењу коју је служио отац Данијел Кирк, после чега је послужен доручак. Епископ Максим је најавио почетак следећих разговора, који су били комбинација јутарњих и поподневних разговора: Бог нас посматра кроз љубав и Како постати човечан данас. Божјом воља, истакао је епископ, одржава се свет у постојању за оно што је Својом љубављу створио - зачовека. Антички људи, Грци или Римљани (Латини), разликовали су се и у начину свог размишљања. На пример, кад би Римљанин нешто видео, одмах би размишљао логично – посматрао то на логичан начин –како би то користио. Грк, с друге стране, када би нешто видео, запитао би се шта је суштина те конкретне ствари. Стога, док је западни ум био склон организацији, источни ум се фокусирао на украшавање. Овако се свет – космос посматра како би се могао учинити још уређенијим. Из овог разлога човек је позван да види ову лепоту један у другоме. Музички програм, који је водила попадија Биљана Бојовић, претходио је ручку после чега је било уручење сертификата. Учесници Институа, од којих су многи који дошли са Источне обале, имали су слободно поподне за разгледање града и дружење. Тако је овогодишњи Институт окончан опраштањем свештенства до следећег црквеног догађаја, а то је Црквено-народни сабор. који ће се држати 13. и 14. јула у Чикагу у Илиноју, како је најавио отац Никола Чеко у име председника Епископског савета Његовог Преосвештенства епископа Лонгина. Извор: Српска Православна Црква

Први радни дан Православног института Светих Севастијана и Мардарија почео је 27. фебруара 2019. године, на празник Светог Кирила, архијерејском Литургијом. Епископ браничевски г. Игњатије началствовао је евхаристијским сабрањем уз саслужење Епископа новограчаничког и средњозападноамеричког г. Лонгина, канадског г. Митрофана и западноамеричког г. Максима. За време свете Литургије ђакон Јован Сулак рукоположен је за свештеника. -Сваки дар који примамо потиче од Светог Духа, рекао је епископ Игњатије после рукоположења: -Не примамо тај дар за себе, него за заједницу како би био у служби заједнице. Из тог разлога, драги оче Јоване, имај на уму да дар који си примио данас треба да пројављујеш у заједници, јер сви чланови евхаристијске заједнице носе исти дар од Христа. И пошто су сви ови дарови разликују, немогуће је да си овај дар примио ван заједнице, епископа, ђакона, свештеника и народа Божјег. У свом првом предавању „Саборност Цркве“ епископ Игњатије је објашњавао разлику између западног и источног значења поимања саборности. -И док се саборност на Западу поистовећује са универзалношћу, источно схватање поистовећује га са евхаристијском заједницом. Литургија објављује будуће Царство Божје у којем је Епископ икона Христова, свештеници служе као икона апостола, ђакони служе као иконе анђела, а народ је народ Божји. Литургијског заједништва не може бити ако оно није заједништво са другима. Ово се, на пример, види у чину хиротоније епископа које обављају два или три друга епископа... После подне, владика Игњатије је одржао друго предавање на тему „Разоткривање истинског себе у своме ближњем“. -Сви смо ми добили заповест да волимо свога ближњег као самог себе, и отуда се поставља питање: да ли ја испуњавам ову заповест чак и кад не бих волео свога ближњега, а уопште се не мешам у његова посла?, подсетио је владика Игнатије. Извор: Српска Православна Црква

Уочи празника Светог Мардарија љешанско-либертивилиског, у уторак 11. децембра 2018. године, служено је свечано вечерње богослужење са петохлебницом и помазивањем вјерних у Цетињском манастиру. Вечерњу службу служили су јеромонах Јустин Мреновић и јерођакон Јаков Нинковић За пјевницом су појали ученици другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског, који прослављају новопросијавшег светитеља Мардарија као славу разреда. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Чин освештавања петохлебнице служио је Његово Високопреосвешто Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење оца Јустина и јерођакона Јакова. У току вечерње службе Митрополит Амфилохије је изнио кивот са дијелом моштију Светог Мардарија, и вјерници су имали прилику и благослов да се поклоне и цјеливају његове свете мошти. Митрополит Амфилохије је сабране монахе, вјерни народ и ученике Цетињске богословије поучио о житију Светог Мардарија, указавши у бесједи после службе на најважније детаље из светитељевог житија. „У Америци је основао епархију наше цркве, саградио храм светог Саве гдје се упокојио и гдје су и откривене његове свете мошти када је канонизован и прибројан лику светих прије двије године“, истакао је митрополит Амфилохије. „Диван изданак овога града – Цетиња и нашег народа, истински човјек Божији који је још у Молдавији у Кишињеву важио за великог бесједника“, нагласио је Митрополит и подсјетио и на остале светитеље из рода нашега који благосиљају амерички континент. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Срби и православни хришћани из других јурисдикција Чикага и Средњег запада прославили су 14. и 15. јула 2018. године Пренос нетрулежних моштију овог Божјег угодника, први пут након његовог прошлогодишњег свечаног прослављења. Архијерејску Литургију 14. јула 2018. године служио је Епископ канадски г. Митрофан, уз саслуживање владике Лонгина, умировљеног епископа Саве и свештеника и ђакона из Чикага и северночикашких предграђа. Владика Митрофан је након Литургије одржао надахнуту беседу о поштовању светих моштију у раној Цркви и чињеници да су Срби подарили Америци оно што је најбоље, а то су Свети Мардарије, Свети владика Николај, Преподобни Севастијан и Свети исповедник Варнава Хвостански. После богослужења организован је излет на манастирском имању на обали реке Дес Плејнс где се налази потпуно обновљен павиљон са помоћним зградама и игралиштима. Свештеник Петар Саиловић је, уз помоћ бројних волонтера из чикашких парохија и локалних Кола српских, сестара организовао ручак и уређење манастирског имања. У послеподневним сатима је одслужено бденије коме је присуствовало мноштво верног народа из свих православних цркава Чикага и околине. На празник Преноса моштију Светог Мардарија у недељу, 15. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Епископ канадски г. Митрофан, декан Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу, уз саслуживање владике Лонгина, умировљеног епископаСаве и скоро свих свештеника и ђакона Епархије новограчаничко-средњозападноамеричке. Након свете Литургије уручене су дипломе студентима који су завршили Богословски факултет Светог Саве, а професорки Патрологије гђи Хелен Теодоропулос је додељен орден Светога Саве због њене несебичне љубави према Србима и доприноса правословном богословском образовању. У наставку је на манастирском имању послужен богат ручак и одржан пригодан програм, коме су поред свештенства, монаштва и верног народа, присуствовале бројне личности из политичког, јавног и културног живота Срба у Сједињеним Државама. У павиљону су могле да се разгледају фотографије из живота Светог цара мученика Николаја Романова и мученички пострадалих чланова руске царске породице, поводом стогодишњице њиховог погубљења и због велике љубави коју је Свети Мардарије гајио према Русији и Романовима. Молитвена је жеља Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина је да молитвено окупљање на празник преноса моштију Светог Мардарија Либертивилског постане традиционално и све масовније како би би била испуњена жеља и намера Светог Мардарија Либертивилског да најстарији српски манастир у Америци остане духовни дом и место окупљања свих америчких Срба. јереј Миле Суботић, парох чикашки Извор: Српска Православна Црква

Саборни храм Свих Срба Светитеља у Мисисаги дочекао је нетрулежне мошти великог српског светитеља северноамеричког континента - Светог Мардарија, првог епископа Српске Православне Цркве у Канади. Свечано и литургијски дочекавши свог архијереја Његово Преосвештенство др Митрофана, молитве преко шест стотина сабраних биле су усмерене ка ковчегу са моштима Светог Мардарија, кога су у храм богобојажљиво унели свештеномонаси архимандрит Атинагора и протосинђел Василије. Док су појци певали тропар и кондак светитељу, владика Митрофан је окадио мошти и икону, а архијереји и свештенослужитељи су се поклонили првом јерарху српске Епархије америчко-канадске. Светом архијерејском Литургијом је началствовао Епископ канадски др Митрофан, уз саслужење Архиепископа отавског и све Канаде г. Иринеја (Православна Црква у Америци), Епископа источноканадског г. Андреја (Украјинска Православна Црква Цариградске Патријаршије), умировљеног Епископа г. Георгија, као и шеснаест представника свих канонских православних јурисдикција у Канади. Певали су месни хор Светог Саве, украјински хор цркве Светог Димитрија, студенти Теолошке школе Цариградске Патријаршије у Торонту и певница српских појаца из Ссаборног храма. У светој Литургији молитвено учешће узео је г. Василије Петковић, генерални конзул Републике Србије у Торонту. У току свете Литургије владика Митрофан је рукоположио ђакона Милорада Делића у презвитерски чин. Свештеници Епархије канадске су наизменично помазивали вернике уљем из кандила Светог Мардарија, а више десетина породица прислужило је заветне свеће за своје молбе Господу. Свим сабранима подарене су папирне иконе Светог Мардарија, копија управо оне иконе која је за храм израђена у руском православном манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Епископ Митрофан је, у својој беседи, описао живот светитеља позвавши све да следе његов пример оданости Цркви и Господу нашем Исусу Христу: -Будимо молитвеним подвигом достојнији Бога који је велики у светитељима својим. Старешина Саборног храма свештеник Јован Марјанац је захвалио окупљенима на учешћу у историјском скупу, даривајући испред братства храма ручне крстове служашчим архијерејима. Након литургијском сабрања прешло се у црквену салу, где су вредне чланице парохијског Кола српских сестара спремиле посно послужење. Величанствени литургијски сабор још једном је потврдио важну улогу Саборног храма Свих Срба Светиеља у домостроју Православља у Онтарију. У току наредне седмице сваког дана служене су свете Литургије пред моштима светитеља, а храм је био отворен за вернике који су узнесили своје молитве великом Божјем угоднику. Свештеници Теодорос Параскевопулос, Георгије Тиу, Ђорђе Дахдух, Максим Аброскин принели су Господу безкрву жртву у храму служећи на грчком, румунском, арапском и црквенословенском језику, тиме учинивши част српској заједници, а све у славу Светог Мардарија. У току целе седмице била је посебно присутна благодат Светога Духа над свима који су долазили у храм код светитеља. Његово присуство међу верницима Мисисаге, остаће трајно кроз иконопис његовог светлог лика, који ће бити изложен сваког дана у славу Божју. Извор: Епархија канадска

Овим поводом, његов овогодишњи спомен Сремски Карловци су прославили са посебном љубављу и радошћу. Уочи празника, извршено је свечано преношење моштију из Патријаршијског двора у Саборну цркву. Носио их је Епископ сремски г. Василије, окружен свештенством, ученицима Карловачке богословије и верним народом. Потом је служено празнично вечерње, а у наставку је прочитан акатист пред моштима овог дивног Божјег угодника. Господину Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Петковић - ректор Карловачке богословије, протосинђел др Клеопа (Стефановић) - настојатељ Ваведењског манастира у Сремским Карловцима, презвитери Александар Чавка - парох у Угриновцима, Бранислав Мишковић - парох у Руми, Селимир Вагић - војни свештеник из Новог Сада, Предраг Докић - војни свештеник из Инђије, Слободан Чавка - парох у Сурчину, Душко Масларић - секретар ЕУО Епархије сремске, Јован Рајак - парох у Парагову и Немања Бошковић - парох у Бечмену, као и протођакон Слободан Вујасиновић и ђакони Гостимир Душанић и Станко Лакетић. По окончаном богослужењу, сабраном мноштву верних обратио се владика Василије говорећи о животу Светог Мардарија и величини његовог подвига и његове љубави. Потом су сви верни пришли да се поклоне светим моштима и приме благослов Преосвештеног Владике. Сутрадан, у присуству Епископа сремског служено је јутарње богослужење, а потом часови и света Литургија. Евхаристијско сабрање предводио је протосинђел др Клеопа (Стефановић) - настојатељ Ваведењског манастира и професор Богословије, уз саслужење протосинђела Пајсија (Будимира) - духовника манастира Врдника, као и ђакона Милорада Бојчића и Станка Лакетића. Сабраним верницима, ученицима Богословије и Карловачке гимназије обратио се надахнутом беседом отац Клеопа, говорећи о Светом Мардарију који својим нетрулежним телом сведочи најсветију истину наше вере о васкрсењу мртвих и све нас позива да идемо путем којим је и он сам ходио, а то је трновити пут који води у Царство Љубави Божје. Извор: Епархија сремска

Откривене мошти првог српског епископа у Америци 11. Мај 2017 Светитељу Мардарије, богоносни наш учитељу, Цркве свете градитељу, као јасно сунце речју и делима Цркви си засијао, верни слуга Божји целог живота си био, сироте помагао, страдалнике тешио, Христа Спаситеља љубављу сведочио, Духом Светим осијан, Небо и земљу си украсио, зато те, свети оче, молимо: моли Бога за све који поштују свети спомен твој. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, откривене су мошти Светог Мардарија које су се налазиле у цркви манастира Светог Саве у Либертивилу, Илиној, од дана када су похрањене на том месту месеца децембра, 1935. године. Отварањем гроба откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне. У четвртак, 4. маја, 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Светог Саве са синђелом Серафимом (Милојковићем), свештеником Николајем Костуром и јерођаконом Нектаријем (Тешановићем). Одмах после свете Литургије епископ Лонгин са другим члановима свештеног клира одслужио је молебан и акатист Светом Мардарију. По завршетку службе, погребници, предвођени г. Душаном Ђорђевићем из Погребног завода Света Гора, приступили су отклањању надгробне плоче и отварању пода у манастирској цркви ради приступа моштима. Одмах по померању плоче указао се бетонски ковчег у коме се налазио ковчег Светог Мардарија, што је одложило приступ моштима за један дан, јер је било неопходно организовати додатну групу људи за његово отварање. У петак ујутру, 5. маја, 2017. године, радници су пробили поклопац бетонског ковчега, док су свештеник Николај Костур и јерођакон Нектарије (Тешановић) поред самог гроба служили молебан Светом Мардарију у присуству Епископа Лонгина, синђела Серафима (Милојковића) и свештеника Петра Саиловића. За то време појане су пасхалне химне и тропар ”Христос воскресе”, по српском и руском напеву, знајући за дубоку љубав и посвећеност Светог Мардарија овим словенским традицијама. Оци Серафим и Николај, појући тропар ”Христос воскресе”, извадили су мошти из гроба. Мошти су биле лагане и одмах положене у привремени метални ковчег, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку. Кости на стопалама су имала златно жуту боју. Онда је отац Николај приступио испитивању средњег дела тела, видевши у рукама Светог Мардарија крст који је и даље држао чврсто. Повукавши рукав сакоса, указале су се руке Светог Мардарија које су биле у потпуности очуване. Јасно су биле видљиве кожа, нокти и длаке, и у том тренутку је постало сасвим очигледно да се ради о нетрулежним моштима, а не само о костима. Потом је тело Светог Мардарија извађено из привременог металног сандука и положено на два стола који су унапред припремљени за преглед и прање светих моштију. Пажљиво су скинути одежде и одело, од којих су неки делови морали бити одсечени како мошти не би биле оштећене или померене. Целом послу је приступљено са највећим поштовањем и пажњом, док су свештеници цело време појали тропар Светом Мардарију и друге пасхалне химне. Потом су мошти помазане нардовим уљем по упуствима које је дошло из свештеног манастира Хиландара. После помазивања боја коже се променила у тамнобраон. После прања и помазивања Светитељеве мошти су умотане у памук и лан, тако да их је лакше померати и премештати. Потом су свете мошти привремено обучене у стихар до пуног одевања за свеправославну прославу у јулу 2017. године. Његово лице је прекривено ланом, a тело је положено у привремени метални ковчег. свештеник Николај Костур председавајући Лигургијског пододбора за прославу Светог Мардарија

Ово Лето Господње обележиће свеправославна прослава Светог Мардарија Либертвилског у јулу месецу. Светитељеве мошти су почетком маја месеца обретене и ексклузивно за наш радио утиске преноси свештеник Николај Костур, председавајући Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија. Отац Николај каже да је необјашњив и неупоредив осећај додиривати светитеља, да је невероватно гледати његове нетљене мошти и да су потпуно очуване руке, нокти, тело доказ да је светитељ жив и да је његова благодат велика. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o Nikolaj Kostur o Sv Mardariju.mp3