Претражи Живе Речи Утехе

Најпре је сајт Стање ствари објавио ову преписку из јула месеца, да би њена аутентичност сада била потврђена и у Данасу. Доносимо најпре Данасов коментар, а потом и комплетну преписку владике Атанасија и патријарха српског г. Иринеја. Pismo penzionisanog vladike poglavaru SPC i protest zbog smene episkopa Maksima sa fakulteta Atanasije Jevtić: Vladika Irinej je samonametnuti cenzor u Svetom Sinodu Povodom odluke Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 8. jula da sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta ukloni redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića), došlo je do prepiske između patrijarha Irineja i umirovljenog episkopa bivšeg zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića), koju je objavio političko-pravoslavni sajt „Stanje stvari“. Piše: Jelena Tasić 31. jula 2019. 18.00 https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/ Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV Danasu je u SPC potvrđena autentičnost pisama u kojima vladika Atanasije traži od poglavara SPC, inače predsedavajućeg Sabora i Sinoda, da povuče ovu odluku zato što je „Savet profesora neće prihvatiti, zato što Pravoslavni bogoslovski fakultet „podleže univerzitetskim uzusima i običajima“, a i da se Crkva „ne bruka pred domaćom i stranom akademskom javnošću“. Vladika Atanasije, duhovni otac vladike Maksima, nekadašnji dugogodišnji dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a sad njegov počasni profesor, ističe da kao član Saveta ove visokoobrazovne ustanove nije upoznat niti pitan o spornoj sinodskoj odluci. On kao glavnog krivca za „smenu“ kao i za neke druge događaje u SPC, proziva episkopa bačkog Irineja (Bulovića) kao „samozvanog ‘stalnog Portparola’ i „samonametnutog Cenzora u Svetom Sinodu“. „Uveren sam, a to mi i drugi ljudi kažu, da ovakvo ponašanje samozvanog ‘stalnog Portparola’ i samonametanog Cenzora u Svetom Sinodu, pada na Vaš obraz! Na primer, ja ne mogu ništa da objavim u Pravoslavlju, jer je on tamo sve i svja, a i pored svojevremene Saborske odluke da budem pozivan u Sveti Sabor, on je taj zbog koga me ne pozivate, a može da, pod njegovim uticajem, bude – protivno Saborskokanonskom predanju Pravoslavlja kroz vekove – uvođen u Sveti Sabor notorni izdajnik Svetog Kosova AV – nesrećni Predsednik njime unesrećene Srbije, tako se raspolućeno potpisuje: pola ćirilicom, pola latinicom“, piše vladika Atanasije, između ostalog, u prvom pismu patrijarhu Irineju. Patrijarh Irinej u odgovorima vladici Atanasiju tvrdi da sinodska odluka o vladici Maksimu ne pada na „njegov obraz“, niti ju je doneo „samovoljni cenzor“, već da je reč o „jednoglasnoj odluci Svetog Sinoda – i presaborskog i posaborskog koja je „prećutnim pristankom doneta i na ovogodišnjem Saboru“. Vladika Atanasije je patrijarhov odgovor, u novom pismu poglavaru SPC od 21. jula, ocenio kao „zamajavanje i zavaravanje, skrivanje istine i pokušaj javne i jevtine obmane“. On je kategoričan da „nikakva odluka o progonu episkopa Maksima nije doneta ‘prećutnim pristankom na ovogodišnjem majskom Saboru'“ i negira i druge detalje koje je patrijarh naveo u svom odgovoru. „Vaša Svetosti, Vaše tužno i neistinito pisanje ne znam kome je namenjeno? Meni svakako nije! I nisam zaslužio takav Vaš odgovor… Zašto tako nekritički branite svemoćnog „portparola“, koji je bio falsifikovao i samo Saborsko saopštenje, pa su 22 episkopa naknadno protestovala i tražila da ga ispravi, kao što su još pred završetak Sabora brojni episkopi tražili da se odmah, pre završetka Sabora, pročita Saopštenje, a ne da ga posle završetka Sabora „portparol“ oktroiše, kao i toliko puta ranije! Ne znamo za koga on takvim ponašanjem radi i čije direktive sprovodi!?“, ističe vladika Atanasije u drugom pismu patrijarhu Irineju, koji mu je, kako navodi, ostao dužan objašnjenje zašto vladika bački ne dopušta da prisustvuje saborskim zasedanjima. Patrijarh Irinej je na drugo pismo vladike Atanasija odgovorio 24. jula i u njemu objasnio da učešće ovog penzionisanog vladike ne zavisi od vladike bačkog već od saborskih pravila. „Što se tiče odluke Svetog Sinoda o razrešenju vladike Maksima na Bogoslovskom fakultetu, dovoljno je i argumentovano rečeno u obrazloženju sinodske odluke. Verujem da je ona dospela do Vas. Što se tiče moje odbrane i poverenja u ‘svemoćnog portparola’, znam na koga mislite. Moram da kažem da u njega imam puno poverenje. On je veoma obrazovan, kako svetovnim obrazovanjem i kulturom, tako i teološkim. Svakom problemu pristupa stručno i vrlo oprezno. Uostalom, Vi ga dobro poznajete kao takvog. On je našoj Crkvi od dragocene pomoći i meni lično. Mana mu je što je prilično spor, ali za to ima opravdanje“, uzvratio je poglavar SPC vladici Atanasiju. Ovo nije prva prepiska između patrijarha Irineja i vladike Atanasija, samo je prva koja je integralno dospela u javnost. Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, vladika Atanasije je pisao patrijarhu i zbog iznenadnog dolaska „državnog vrha“ u Patrijaršiju pred početak Velikog posta, navodno zbog KiM, a da na prijem nije bio pozvan nadležni episkop raško-prizrenski Teodosije (Šibalić). U visokim crkvenim izvorima spekuliše se da je vladika Atanasije i tada, osim kritike na račun posete „trojca“ – Vučić, Dačić, Brnabić, navodno upozorio poglavara SPC da iza svih štetnih poteza stoji njegov imenjak i portparol Irinej bački. Patrijaršijski izvori nezvanično tvrde da je vladika bački, za kog se sumnja da stoji i iza premeštaja vladike Grigorija iz Hercegovine u Nemačku, uklanjanjem duhovne dece vladike Atanasija zapravo krenuo na ovog svog sabrata. Преписка умировљеног еп. Атанасија (Јевтића) и патријарха српског Иринеја BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУЛА 2019. • Доносимо преписку умировљеног епископа Атансија (Јевтића) и патријарха српског, коју је подстакла одлука Синода СПЦ да се са Богословског факултета удаљи епископ западноамерички Максим Патријарх Иринеј и епископ Атанасије (Архивска фотографија) Епископ Атанасије (Јевтић): Повуците одлуку о еп. Максиму ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ,Патријаршија, Београд Ваша Светости, опростите и благословите! Пишем Вам ово писмо са болом у души, а ево зашто. Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета (на којем сам и ја као „професор емеритус“ члан Савета, а да о томе нисам ни питан ни обавештен!). Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!? (Знам, нажалост, да, прогања и извесне честите Свештенике у својој Епархији, слично као што раде, нажалост, и још неки Архијереји у својим Епархијама, па ми се прогањани писмено обраћају с молбом „да помогнем“). У своје време је (при прослави у Нишу Светог Константина) напао нашу сиромашну Епископију Херцеговачку да „тамо има бизниса“ (!?!), па сам му одговорио да је нама било порушено од усташа 35 Цркви, Саборни Храм у Мостару и 2 Манастира, и све смо их, Богу хвала, обновили, и још неколико нових Храмова подигли, а он не пита откуда нам за то средства? (Углавном су од виноградâ из Поповог Поља, и од прилогâ добрих људи). Слично је, мада опет необјашњиво зашто, ширио фаму како смо га, наводно, ми „Неследници Св. Оца Јустина“, истиснули „из наслеђа“ (и претио нам је чак „судом“), па је опседао недужног Епископа Ваљевског Г. Милутина (као што и неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!). Надам се да је на крају схватио да је то његова умишљена зла идеја (радило се само о томе да је Свети Ава, после неколико месеци, допунио и опет потписао свој Тестамент, у коме брат Иринеј као наследник није „истиснут“, него је Свети Старац само додатно појаснио своју последњу жељу, у смислу да можемо понешто од Његовог наслеђа и да задржимо у Манастиру Ћелијама, да би и Сестре могле имати неке користи од прихода издања Његових делâ. Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ! (нпр. ја не могу ништа да објавим у „Православљу“, јер је он тамо све и сва! – као и то да, и поред својевремене Саборске одлуке да будем позиван у Свети Сабор, он је тај због кога ме не позивате! А може да, под његовим утицајем, буде – противно Саборско­канонском предању Православља кроз векове – увођен у Св. Сабор ноторни издајник Светог Косова AV – несрећни Председник њиме унесрећене Србије тако се располућено потписује: пола ћирилицом, пола латиницом! – а не може сломљеног врата грешни Атанасије да присуствује Светом Сабору!). Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму (јер је Савет Професорâ неће прихватити), јер ПБФакултет није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу. Понављам, као што сам Вам већ писао, речи Господа у Јеванђељу: „Кад се овако чини са сировим дрветом, шта ли ће бити са сухим“ (Лк. 23,31)? На Празник Светих 12 Апостолâ, 2019, манастир ТврдошНедостојни +Еп. Атанасије, Светосавска Херцеговина Одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF) Ново писмо умировљеног еп. Атанасија патријарху Иринеју (PDF) Нови одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF)

Након дужег мука, владика Максим је поново дао интервју, очито му је тиховање тешко пало. Интервју је промотивног карактера, али Макси не би био он да може да ћути, него мора мало да подбоде, просто да би се коло сукоба наставило. Прво, и најупечатљивије је да је дао интервју за "Данас" отворено антицрквен медиј. Занимљиво је да је заобишао своја два сајта "Теологија нет" и епархијски. Друго, права посластица пргавости, и поред Саборске одлуке да не подржи Турску Патријаршију у њеним аспирацијама, Максим гура и даље свој став и цитира Стојана Гошевића, "да Цариграда нема, требало би га измислити" - цитат од пре 40 година, када је и свет и Црква била сасвим другачија. Треће, опет Максимова ненамерна грешка под редним бројем 569., иако тврди да у његовим текстовима никад нема никакве грешке, " мисли да је исправно волети древне Патријаршије и новије Аутокефалне Цркве и сарађивати са сваком од њих" Не прецизира, а новинар га не пита јер је вероватно сам себи писао питања, да ли под новијим Црквама, које би да воли и са којима би да сарађује, сматра и ону најновију Епифанијевско Кијевску? Одговор сви знамо! Четврто, додворава се НАТО-у, као он је НАТО владика... блоковска подела, Флоровски итд. НАТО је озбиљна институција и сигурно тамо нема места, за малог збуњеног дечака, који ето свако мало нешто погреши, погрешно се изрази, погрешно га схвате, новинари му подвале итд, иако генерално у стотинама страница својих дела, све је кристално јасно. Хау јес ноу. Макс.pdf

Ударна тема сутрашњег Danasa:

Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com View full Странице

Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако... Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/ View full Странице

У свом најновијем сочињенију на адресу моје маленкости, насловљеном Пасхални прелаз, а објављеном на Ђурђевдан текуће године, епископ западноамерички Максим (алтернативно: „Максим, епископ у Западној Америци”) по први пут за време наше невеселе јавне преписке налази и понеку лепу реч за мене, уместо подсмешљивих и омаловажавајућих, гдегде и увредљивих епитета којима ме је чашћавао у својим претходним текстовима. Хвала му за лепе речи! Ипак, он не био он када не би љубазне речи о томе како је епископ бачки Иринеј „успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове” зачинио поновним, притом недоказаним и недоказивим помињањем „исхитреног реаговања” дотичног на Саопштење западноамеричке епархије. У самој ствари, свако моје реаговање, укључујући и ово, истовремено је и критичко и помирљиво. Притом ниједно није било исхитрено већ изнуђено, изнуђено прозивањем од стране епископа Максима за сејање смутње. Он, додуше, великодушно наглашава да су прозвани „разни сејачи смутње (у множини!)”, а да „није био директно прозван лично бачки владика”. И овде је већ на први поглед уочљив максимовски метод: мало топле љубазности, па хладан туш тврдокорности. Када владика Максим каже да ја нисам био директно прозван, онда то значи да сам био индиректнопрозван. А управо је то и било повод и разлог за моје оглашавање, и то, опет понављам, не себе ради него у служби истине и наше Цркве по мери мојих могућности и скромних способности. Ја, уосталом, нисам ни наступио као „лично прозван” (било посредно било непосредно, није важно) него само са једном намером – да укажем на неке нетачности и погрешне поруке у поменутом Саопштењу. Даље, искрено се радујем што и ја њему могу да узвратим комплимент за „пасхални прелаз” ка знатно мирољубивијем и смиренијем дискурсу, уз напомену да он, и поред те утешне и охрабрујуће чињенице, и даље инсистира на неким нетачним тезама и погрешним порукама. Посебно сам се обрадовао следећем по реду одељку његовог текста, у којем исповеда наше заједничко уверење о неопходности свецелог и саборног служења јединству Цркве. Верујем да у том одељку није био само формално љубазан него и суштински „на путу Богочовека”. Али зато већ у следећем одељку релативизује проблем саслуживања на тлу Северне Америке. Понавља да се обојица слажемо да са неканонским јурисдикцијама нема литургијског општења, али „случајно” заборавља своја претходна тврђења да расколничких украјинских јурисдикција и нема на североамеричком тлу осим ако наиђу као туристи. Кад ја документовано докажем супротно, он (нимало пасхално!) ћутке прелази преко тога и отвара нову тему. Тако поступа и овде: оспорава постојање одлуке Епископског Савета Српске Православне Цркве о односу према свим могућим украјинским јурисдикцијама у САД и Канади и, у свом већ устаљеном стилу, додаје да „епископ Иринеј није добро обавештен ни о случајевима у Охају ма ко да му је ту послужио као извор вести”. Ево, дакле, и извора и кључних делова званичних текстова! 1. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 043 од 22. јануара 2019; Синбр. 419/зап. 254, од 18. априла 2019), у којем, под насловом „Украјинско питање и свеправославна саслуживања”, стоји следеће: „Као што је познато, најљубљенији, дар међуправославне саборности и јединства је непроцењива дијадема која крунише нашу Православну Цркву као Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Стога сви ми морамо тежити да штитимо ову спасоносну димензију наше вере. Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Украјинско питање је, такорећи, довело до одређених тензија у погледу овог јединства, а тиме, и на исти начин, ставило питање међусобног саслуживања у први план, посебно са чињеницом да се приближава Недеља Православља. Ми сви смо обавезни поштовати одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 6. и 7. новембра 2018. године, која каже: Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. Да би заштитио јединство, а у светлу горе наведене Одлуке, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци донео је следећу ОДЛУКУ Сваки епархијски архијереј дужан је обавестити своје свештенство и монаштво да сви ми настављамо неумањено саслуживати на свеправославним сабрањима и одржавати међуправославне везе. Међутим, и нажалост, сада па до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција(подвлачење моје). Оно свештенство које жели да учествује у свеправославним службама са намером да саслужује, а нађе се у ситуацији у којој је исто немогуће, дужно је да то не чини, те да на богослужењу учествује са места где стоје верни. Нека нас ова година благодати Господње доведе до јединства у Христу и у жељену саборност!” 2. Из Окружне посланице Епископа источно-америчког Иринеја на тему „Украјинско питање и свеправославна саслуживања” (Ебр. 68 од 5. фебруара 2019; Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Нажалост, у овом тренутку, као што вам је познато, учињен је болан изузетак по питању украјинских јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама, с обзиром на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 6. и 7. новембра 2018 (...) У светлу горе наведене одлуке, налазимо за сходно објаснити наше покушаје настојања за одржање и очување јединства са свима, мада не можемо саслуживати са украјинским Православљем у овој земљи, и поред знања да се оно налази под омофором Васељенске Патријаршије(подвлачење моје). Дана 22. септембра 2018. године, у суботу, један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама саслуживао је са рашчињеним, екскомуницираним и анатемизираним Филаретом Денисенком на освећењу споменика на тлу украјинске православне катедрале Светог Владимира у Парми, Охајо, под јурисдикцијом Украјинске Православне Цркве у САД (Васељенска Патријаршија). Поред тога, ова концелебрација је, поред канонског и неканонског украјинског православног свештенства, укључивала и украјинске унијске јерархе и свештенство (подвлачење моје). Са еклисиолошког аспекта наше Цркве, догађај оваквих размера и последица би се могао славити уз потпун јерархијски пристанак или пак као чин крајњег пркоса. У оба случаја, и нажалост, он нам више не дозвољава да саслужујемо са архијерејима и свештенством ове Цркве. Слична саслуживања на Литургијама десила су се и у петак, 21. септембра, у цркви Св. Николе „Кијевске Патријаршије” у Вадсворту, Охајо, и у недељу, 23. септембра 2018. године, у цркви Свете Тројице „Кијевске Патријаршије” у Северном Ројалтону, Охајо. Међутим, можемо и морамо се молити за њих, као и за све оне који због вере већ трпе прогонство у Украјини: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, његови архијереји, његово свештенство, монаштво и верни народ, и за просветљење оних који су, по речима Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, створили такво искушење за Православље: Украјина је велико искушење за Православље уопште. А то искушење има огромну важност јер се тиче језгра Православља. То није нешто што долази извана него је феномен унутар наше куће. Вероватно су они који су измислили зло против Православља били промишљени, а оно што се дешава у Украјини личи на бомбу бачену у нашу кућу (Москва, 29. јануар 2019.). Помолимо се да, пре или касније, дођемо до истинског јединства и тако претворимо нашу колективну патњу у радост!” 3. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 213 од 8. априла 2019, Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Овим обавештавамо Свети Архијерејски Синод наше најсветије Цркве да смо поводом питања неканонске ситуације у Украјини нашли за сходно да свему свештенству подручне Нам Епархије источноамеричке доставимо пар званичних аката (прилог: Ебр. 43 од 22. јануара 2019, и Ебр. 68 од 5. фебруара 2019. године) са детаљним упутствима богослужбеног и општецрквеног опхођења са свештенством Украјинске Православне Цркве у САД, који су под омофором Цариградске Патријаршије (подвлачење моје). У наведеним актима смо, у неколико параграфа, подвукли став наше Цркве по поменутом предмету, његову примену у богослужбеном и црквеном животу, као и детаљно упутство свештенству о очувању свеправославног јединства у новонасталим околностима. Овде подсећамо Свети Архијерејски Синод и на званични одговор Румунске Православне Цркве Васељенском Патријарху, а и на разговор са њиховим помесним Митрополитом, у коме је изнет захтев да се испита случај примања украјинских самосвјатих јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама и Канади под омофор Цариградске Патријаршије. У прилогу овог акта, такође достављамо Светом Архијерејском Синоду и једну дигиталну фотографију, на којој се види како, у присуству украјинског председника Петра Порошенка, митрополит Антоније саслужује са унијатима и другим расколницима” (подвлачење моје). Ја нисам добро обавештен о приликама и неприликама Православља у Америци, али бих рекао да је мој имењак, Епископ источноамерички Иринеј, као надлежни архијереј, веома добро обавештен о збивањима у његовој епархији, па и о случајевима у Охају, и да његови текстови нису сумњив извор. Неће, дакле, бити да „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје”, како тврди мој млађи брат и саслужитељ. Постоји украјинска јурисдикција под омофором Цариграда, за коју сам ја опрезно рекао да у начелу није спорна и да се са њом мање-више саслуживало, бар доскора, а колико је и она озбиљна одлично је илустровао мој Преосвећени имењак у цитираним текстовима. Из њих се види и то да ја нисам измислио став Епископског Савета Српске Православне Цркве у Америци по украјинском питању. У продужетку епископ Максим, на моју искрену радост, изјављује да не прихвата нову цариградску еклисиологију и теорију о јурисдикцији Цариграда над укупном „дијаспором”, али, држећи се свог цик-цак метода у дијалогу, заборавља да ја њему нисам ни приписао прихватање те чудне нововековне теорије Цариграда него сам му братски скренуо пажњу на нетачност његовог мишљења да нас Цариграђани, како рече, у дијаспори ословљавају онако како и ми сами себе идентификујемо. Само у тој намери сам се позвао на 28. халкидонски канон и његово право значење и указао на заиста недопустиву манипулацију наших отаца и браће из Фанара титулама учесникâ Критског сабора из дијаспоре. И у завршним разматрањима владике Максима присутна је његова уобичајена дијалошка тактика „топло-хладно”. Својим радом у оквиру женевских припрема за Критски сабор нисам се хвалио него сам само одговорио на његово питање зашто се у Женеви нисам бунио против фанариотских претензија, да би он сада, после мога скромног сведочења, поверовао да сам тамо, заједно са митрополитом Амфилохијем, ипак заступао и бранио православна еклисиошка начела. Како се његов, Максимов, одговор на моје питање о смислу 28. халкидонског канона „подразумевао”, чему се опет искрено радујем, тако је ваљда и моје држање у Шамбезију могло да се подразумева, а не да се доводи у питање. Мој саговорник, признајући ми извесне напоре у Шамбезију, ипак, у свом маниру, додаје да моји потписи стоје „на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас”. Нажалост, ни ово „спочитавање” епископа Максима мени злехудом не одговара чињеницама, као ни она претходна. Објаснићу редом! 1. Сви „релевантни документи” са саветовањâ у Шамбезију су били припремни, радни материјал, предлози за одлуке, а не одлуке. Одлуке је требало да донесе Сабор и нико други. 2. Потписивани су само и искључиво они текстови за које је постојао консензус свих присутних представника помесних Цркава. 3. Није било никаквих предлога о дијаспори, баш зато што се унапред знало да по том питању постоје два дијаметрално супротна гледишта. Документ под насловом „Православна дијаспора” то и констатује када каже да „у овој фази”, и то „из историјских и пастирских разлога”, није могуће доћи до коначног, еклисиолошки и канонски исправног и за све аутокефалне Цркве прихватљивог решења, те се засад, „у прелазном стадијуму”, предлаже само оснивање православних епископских конференција или сабрањâ у земљама дијаспоре и, у наставку, формулише се предлог Правилника о раду тих конференција или сабрања (о свему овоме видети у зборницима Συνοδικά/Synodica, књ. 11, Шамбези-Женева 2015, стр. 290 – 301; књ. 12, Шамбези-Женева 2015, стр. 256 – 265; књ. 13, Шамбези-Женева 2016, стр. 323 – 332). Документе су по правилу потписивали само шефови делегација, у нашем случају митрополит Амфилохије. Ја јесам потписник текста о православној дијаспори, односно о епископским сабрањима у дијаспори, на Четвртом предсаборском саветовању, одржаном 2015. године, уместо митрополита Амфилохија (вероватно у његовом одсуству или по његовом налогу, не сећам се), као и на Петом, одржаном 2016. године. На свим осталим предсаборским документима стоји само потпис митрополита Амфилохија, а на некима, усвојеним и на Сабрању Предстојатељâ Цркава, и потпис нашег Патријарха у низу потписâ свих осталих Предстојатеља. Понављам: потписани су припремни текстови, и то само они који су били свеправославно усаглашени и консензусом усвојени. На самом пак Критском сабору – који од наше Цркве, колико знам, није ни признат ни непризнат као „Свети и Велики Сабор” него је примљен на знање извештај о нашем учешћу на њему – „изостанак потписâ појединих епископа” не мења ствар. Ту се потпуно слажем са владиком Максимом. Уосталом, сви смо све потписали као прихватљиво осим еклисиолошки немуштог и крајње двосмисленог текста о односу Православне Цркве према инославнима, који многи, из разлогâ савести, нису потписали. Ја га, примера ради, попут многих других, нисам потписао, али то не значи да сам икоме оспорио слободу да га потпише, по сопственој савести. Најзад, морам поново да кажем да није тачно тврђење епископа Максима да је „у финалним актима Критског сабора” његова титула исправљена и да ће се то показати „када та акта буду коначно и званично објављена”. Текстови Сабора су већ „коначно и званично” доступни јавности, не само у службеном издању Synodica и не само у грчком оригиналу већ и у преводу на српски језик у књизи „Свети и Велики Сабор: Учешће и сведочење Српске Православне Цркве” коју су године 2017. издали Светигора (Цетиње – Београд) и Севастијан Прес (Алхамбра, Калифорнија). У првом делу те књиге (стр. 49 – 155) налазе се сви званични саборски текстови, на грчком и на српском, са потписима после текстова, где се јасно види коју и какву титулу Цариград признаје епископима расејања, међу њима и епископу Максиму, а уз коју је он ставио свој потпис, без икакве исправке или измене. Ако коза лаже, рог не лаже. Не бих на овоме сада поново инсистирао да владика Максим није по други пут, противно чињеницама, инсистирао на томе да му је титула исправљена. Узгред буди речено, надам се да ће ми он уписати у малу заслугу – или макар узети као олакшавајућу околност – мој текст, пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање, а штампан на почетку књиге „Свеправославни Сабор: богословски допринос Српске Православне Цркве” (изд. Светигора, Београд 2016) као њен предговор. Попут почетка текста Пасхални прелаз, тако и његов завршни акорд звучи као прихватање тога да смо обојица у оном главном и суштинском сагласни премда другачије, понекад и сасвим опречно, гледамо на конкретну проблематику о којој већ одавно водимо јавну преписку. И сâм ту оцену прихватам, са пасхалном надом да се пасхални прелаз убудуће неће тицати само преласка на „мирољубивије тонове”, његове или моје, него да ће се тицати, пре свега, уласка у благодатни простор „истиновања у љубави”. Ако смо томе бар на корак ближе него што смо били на почетку наше јавне дискусије, онда она можда и није била потпуно јалова и бесмислена, на уштрб предрагоценог времена Великог и Часног Поста. Христос васкрсе! ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ ФОТОГРАФИЈЕ Извор: Епархија бачка View full Странице

У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити. Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне. Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере. Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим? Изворник: Епархија бачка View full Странице

ТВ ХРАМ View full Странице

О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим View full Странице

Самољубље О, душо, страшна, веома страшна болест је самољубље. Ова зла нарав, која је кроз време очврсла у нашим душама тражи велики труд и подвиг, док не буде изгнана из нас. О великодушју и савету Орао надмашује све птице тиме што се изузетном снагом својих крила подиже на недостижну висину. Од свих владара на земљи најпоштованији је онај цар који управља својим царством уз посредство мудрих саветника и великодушних војвода и који се њима наоружава против непријатеља. О зеленаштву Клони се богомрског зла зеленаштва, за којим следи страшан злочин против заповести Божијих и правде Његове; дрско је приговарање, и злочинство и ласкања стално освајају градске зидине, ради чега ће језици раздељени бити (Пс.54:10.), будући да ће свише бити исечени божанским мачем. Бегај од зла лихварства, који чини антихристом, то јест, противником јеванђељских заповести, свакога ко се овим злом теши. Јер је Христос Господ, као што је написано, дошао да разреши душе убогих, да ослободи потлачене (Пс.71:14; Лк. 4:18); зеленаш, пак, беснећи у гневу среброљубља, опет их везује каматним оковима. Бегај од зла зеленаштва, које претвара своје следбенике у неверне служитеље богомрских идола (Еф. 5:5.). Ако је зеленаштво потпуно служење идолима, као што чујемо од божанског проповедника, тада свим силама избегавај злобу зеленаштва. Ако желиш неповратно да се настаниш на божанској гори заједно са светитељима који су угодили Богу, и да се са њима да вечно веселиш у светлости, онда се клони ове гадости... * * * Хранећи се крвљу оних који живе оскудно и тешећи се погубним зеленаштвом, уподобљаваш се некој звери-крвопији, и из сувих костију се трудиш да исисаш хрскавицу, слично псима и вранама. Теби је заповеђено, о бесмислена душо, да својим трудом храниш убоге, а да не пијеш крв других посредством лихварства, – да служиш свима, а не да владаш над другима. Зашто оштриш нож на своје срце? Христос Господ је до краја љубио сиромаштво, толико да није имао где спустити свету главу Своју. Ти, душо проклета, немој се страшити погубним лихварством и немој непрестано морити бедне сељаке. О,какав ужасан бес! * * * Или мислиш да ћеш се неким мрвама, које каткад бацаш убогима док прилазе твојим вратима, да ћеш се њима, по смрти избавити од својих нељудских казни и мука огњених? Безуман си, обмањујеш се; стојиш далеко од пута који води праведнике у Царство Небеско. Јер тврдица неће имати дела у царству Христа Бога,– вапи божанствени Павле, ова искрена уста Христова. (Еф.5:5). Ако се усрдно не уподобиш ономе који је четвороструко дао пониженим, и не разделиш, слично њему, пола свог имања сиромашнима, онда ни у свој дом нећеш примити на преноћиште Христа-Цара, и немој се надати да чујеш од Њега: Данас дође спасење дому овоме (Лк. 19:9). * * * А злато, окружујући те опет са свих страна погубним старањима, држи те попут страшне змије, услед чега се ум постепено одваја од небеског и анђеоског пралика и божанских жеља. Јер се плот, стално гојена слатким јелима, уводи у дуготрајан сан, производећи бестидне плотске жеље и оскрнављење, често, авај, не само у сну, него и на јави; очи таквог човека гледају одозго, пошто се срце његово уздигло сујетним надама на богатсво и стицање, и он сматра себе нечим великим, а не, као некада, кад је сматрао себе последњим од свих. Зато је свако његово дело усмерено на добијање овоземаљских похвала. Затим, када достигне жељено, одмах, ако се пре показивао у њему неки траг лицемерног смирења, одбацује ово и бестидно пројављује мрску гордост. * * * Православни хришћани који имају изобиље богатсва и сваког имања, ако уз то добију и неку привремену власт, требало би да је употребе, уколико имају искру страха Божијег, на стицање, посредством сваке правде и милосрђа, непресушног богатсва на небесима; они пак, будући загрљени највећим бесом незаситног среброљубља, љуте се, подмићују, грабе имања и заоставштину удовица и сиротих, измишљајући свакакву кривицу против невиних, не стидећи се људи и не бојећи се Бога, тог страшног заштитника понижених, који осуђује подмитљивце на вечне муке... О молитви нераскајаних грешника Да буде познато, нама, благочестивима, да док пребивамо у греху, то јест, док преступамо божанске заповести Христа-Бога, макар и све молитве преподобних, тропаре, кондаке, и молитвене каноне свакодневно и у све сате ишчитавали, – ништа нисмо постигли. Јер је Сам Владика Христос, прекоревајући и грдећи, рекао: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк. 6:46), то јест: док живите и преступате Моје заповести, дотле ћете Ме напрасно призивати многим и дуготрајним молитвама. Само је једна пријатна Њему и богоугодна молитва, а то је молитва делатељна, која се састоји и томе да се свом душом занавек оставе сва преступања Његових светих заповести, и да се утврђујемо у Његовом страху, чинећи сваку правду, са духовном радошћу и нелицемерном љубављу. О астрологији Представницима сваке бесовске и астролошке прелести веома су били покорни и говорници, и филозофи, и моћни цареви. Њихови ученици су чаробњаци и мудраци, и они што прате лет птица, или што полажу судбину људску на рођење под утицајем једне или друге звезде, које подобно змији уливају у душе људске отров своје злобе и прелест астрологије. Над свима њима смо добили власт, ако благоверно служимо Создатељу свих, Цару и Богу, испуњавајући свагда Његове свете заповести. Ако их преступимо, упадамо њихове у многобројне прелести; али то се са нама дешава по промислу Божјем, а не по дејству слепе несреће и не под утицајем звезда, како лажно тумачи астролошко безумље. О онима који се предају содомским гресима И ако их је у овом животу Бог предао страсти безчашћа и нечистоти, јасно је да ће их и у будућем Он затворити у муке вечне и неиздржљиво изнуривање заједно са њиховим древним саучесницима- содомистима. О какак проклети злочин, какав безумни и непримерени разврат! Познајте себе, грешници, каквим одвратним насладама сте се препустили! Оканите се што пре тога, док вам још благост Божија даје време на покајање! Добровољно пребивати у безћашћу - зар не разумете, да копате сточну јаму, узимате смрдљиво блато који избија одатле, и храните се њиме, гутате га? * * * Чињећи један над другим такво гнусно безакоње, какво не раде ни бесловесни скотови, постали сте бесловеснији од самих бесловесних. Познајте себе, проклети , познајте да сте били саздани по образу и подобију Божијем за добра дела, да би Бог који вас је створио био прослављен кроз вас, и да бисте сте ви узајамно прослављали Њиме, посредством духовних дарова које добијате од Њега. Ви, будући ослепљени и саблазнути вашом богомрском плотском похотом, не само да се лишавате тог достојанства и лепоте образа Божјег, којим сте били обдарени, но и постајете неразумнији и бесловеснији од самих бесловесних скотова, пошто се усуђујете да бестидно пред пречистим очима Ствараоца вашег на богомрско скрнављење, какво не чине ни бесловесни скотови. Чини ми се, да ће они који се бестидно усуђују на такво богомрско скрнављење, бити предани на теже муке, него древни содомисти: јер су ови грешили пред Богом из незнања, пре закона и пре него што је дата заповест која забрањује овај гнусни грех. Који сад, подобно овима, чине то гнусно дело, греше не по незнању, већ из разлога највеће безосећајности и безумља, при пуном сазнању да ће изаћи пред суд Божји. Извор: Православие.ру View full Странице

Др Здравко Пено, редовни професор на Богословском факултету "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву, управо је објавио (http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/stav/930-2017-07-27-06-38-00) наставак своје аргументације против Дарвинове теорије еволуције и њеног "усаглашавања" са црквеним учењем. Поштујући заинтересованост читалаца Поука за ову тему, доносимо прилог професора Пена у целини, при чему сматрамо да нисмо позвани да судимо ни њему, ни карактеру првобитног Апела наставника и сарадника Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који професор Пено критички процењује. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D. View full Странице

Милан Николић Осврт на критику (о апелима у вези дарвинизма позивајући се на Максима Исповедника) коју је дао професор Здравко Пено Професор Пено у критици користи учење о логосима бића светог Максима Исповедника, што је изузетно корисно и незаобилазно у решавању оваквих и сличних актуелних проблема. Међутим, потребно је разликовати карактеристике између стања пре и после ,,пада''. Наиме, не треба заборављати на промену стања из првобитног у пало. Шта се то дешава са логосима бића услед палог стања је велика мистерија у сваком научном погледу. Треба разумети Максима Исповедника кад каже да се логоси бића могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'', у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. У модерном свету превише се заборавља на пало стање, што се на више места види и у овој професоровој критици. Било би лакше да је тако просто - упоредити ,,истоветност сваке врсте'' са човековим врлинама, као што чини професор Пено. Тако треба да буде, али природа је у палом стању. Професор наводи Максима где критикује многе због говорења а мало деловања у врлинама, да не треба кривотворити реч Божију због своје немарности, него да свако исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију. Наравно да тако треба. Међутим, то је позив за хришћане али не и природно стремљење. Напротив, хришћани треба да савладају овакву природу. У професоровој критици види се сукоб између еволуциониста и антиеволуциониста. Свега овог не би било да не заборављамо на разлику између првобитне и пале творевине. У палој творевини могуће је управо оно што не припада првобитној. Тако да научна еволуција није некакво божанско благовољење, али јесте начин на који је Бог допустио да постојимо и стекнемо путем подвига вечни живот. Професор Пено наглашава да биолозима не можемо дати удео у тумачењу питања порекла и крајњег назначења човека. Ово је потпуно тачно и важно напомињати. Данас постоје многи љубитељи еволуције као смртног постојања а намећу то хришћанству. Као да хришћани треба да обожавају и славе научну еволуцију. У циљу разумевања и помирења супротстављених ставова, потребно је направити један битни искорак у научним погледима. У научним круговима се већ озбиљно говори о постојању космоса пре класичног Великог праска, а управо у тој перспективи теологија може да протумачи првобитно постојање и стварање Адама и Еве.