Претражи Живе Речи Утехе

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу. Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији. Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета. Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему. Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом. О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других. Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу. Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге. Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност? Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање. Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи. Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима. Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе. Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин https://mitropolija.com/2024/04/14/otac-makarije-najgora-posast-koja-se-javila-u-hriscanskom-svijetu-jeste-osudjivanje-drugih/

У препуној цркви манастира Савине молитвено и саборно било је на Четврту недјељу по празнику Педесетнице у недјељу 18. јула 2021. године. Свету литургију служили су игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије и свештеници: протојереј Данило Радмиловић из Диселдорфа и протојереј Небојша Стојадинов из Врања. Поучним словом пастирске поуке, коју преносимо интегрално, вјерном народу обратио се игуман Макарије. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, проповед Јеванђеља или благе вести о спасењу рода људског, јесте тајна која се открива само онима који заиста иду за Христом и који свим срцем и целим својим бићем, умом и душом воле истинитог Бога. Дакле та тајна је сакривена од људи и оних који живе у овоме свету на телесни начин. Чујемо данас у Светом јеванђељу како су за Христом ишли многи, а прилази му неки капетан из редова служења војске, вероватно из незнабожачких кругова, али је, чувши да Христос може да му помогне дошао да затражи помоћ. И наравно, било му је по вери његовој. Но поред чуда што је учинио, Христос се тада окрете и рече онима који су ишли за Њим: Оволике вере ни у Израиљу не нађох. За Христом су ишли многи, пратећи Га и гледајући шта ради, као што ми данас идемо за Њим, долазећи у Цркву где видимо или не видимо разна чудеса која Бог чини. То мноштво народа који Га је пратио и ишао за Њим, је у ствари и данашња Црква Христова, односно ми који смо овде сабрани. Када се Христу обратио човек који у том тренутку није припадао Цркви, Он се окрену својим следбеницима сабраним у цркви рекавши: ,,Видите ли колико вере има човек који још није у цркви. Исто тако ни апостол Павле није био у Цркви, био је гонитељ хришћана, а затим постао апостол народа. Тако и овај човек, и многи други који тренутно нису у Цркви могу имати много више вере него они који јесу. Зато се Христос и окреће народу у цркви и каже: ,,Видите колико вере има овај човек? Ни у Израиљу, ни међу онима који верују и који су у Цркви често нисам нашао толико вере”. Зато ми, који смо у Цркви, треба да се запитамо какву ми то веру имамо и имамо ли уопште веру, и да се запитамо зашто смо ми у Цркви. И ако већ јесмо у Цркви запитајмо се, колико се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, и поред свег тог труда, колико успевамо да променимо себе у том смислу. У овим речима и овом размишљању је тајна нашег спасења. Не значи да ћемо се спасити ако долазимо у цркву. Овај одговор је потребан човеку. Ако човек не буде имао дужну пажњу, посебно у Цркви, он ће, како каже Јеванђеље, бити изгнан напоље. Многи ће са Истока и Запада, из разних крајева овог видљивог света, ући у Царство небеско док ће синови Царства бити изгнани напоље. Зато свако од нас треба да се запита: Да нисам управо ја тај који ће бити изгнан напоље? Ако се то не будемо питали читавога свог живота, може нам се десити да све што смо радили буде узалуд. Да смо промашили читав свој живот испуњавајући све, али само споља, имајући један лажан осећај сладуњаве љубави док Христа никада, у ствари, нисмо ни упознали. Из тог разлога Христос упозорава: Пазите ви који сте у Цркви да можда нисте промашили. Добро пазите! Ви чак треба да пазите много више него они који још нису ушли у Цркву, у коју Христос позива све. Ако не будемо имали дужну пажњу, ако не будемо имали дужно покајање као апостол Павле онда нећемо бити са Богом и схватити шта је истински подвиг у Цркви. То је подвиг да останемо у заједници са Христом, а то значи да ћемо стално, у сваком тренутку, имати такозвано покајничко расположење. Онај који иде ка Христу не може себе видети као доброг. Онај који себе види добрим иде кроз живот умом овога света. Овде је таква математика, овосветска. Дух овога света је некакво сабирање и одузимање. Љубав Божија није сабирање и одузимање, и можемо се преварити ако нам се учини да постајемо све бољи. Није тако. Свети оци упоређују приближавање Христу са приближавањем светлости. Што те више светлост буде обасјавала ти ћеш боље видети своје грехе. Ту је одговор. Зато се добро замислимо, да ли ја живим тако? Да ли ја себе видим све горим? Ако видим, то би значило да се приближавам Христу имајући, самим тим, све дубље и дубље покајање. Ми се ужасавамо када треба да учинимо било какав напор ка покајању падајући одмах у очај и депресију, мислећи: Па нисам ја најгрешнији. То је погрешна мисао. Ја јесам најгрешнији. То читамо сваки пут када се причешћујемо у молитвама пред Свето причешће: “Грешнике од којих сам први ја”. Човек заиста то треба тако да види у свом животу. То се може видити благодаћу Духа Светога, а никако телесним умом и очима. Значи тек кад видите себе као највећег од свих грешника, кад схватите да нема других грешника него ја сам, тек онда заиста стојите у истини и у заједници сте са Христом. Зашто је то потребно? Зато што би човек пао у очајање кад то не би осећао. То је тај осећај наше бесконачне немоћи да било шта учинимо за своје спасење. Дакле, ми ћемо у том тренутку схватити да је спасење дар Божији, а не наш труд. Иако ми прилажемо том труду видећемо да је то ипак дар Божији и видећемо своју бесконачну немоћ да се сами спасемо. У тој бесконачној немоћи, док се бесконачно смиравамо видећи своју немоћ телесну, душевну или био коју другу коју као људи имамо, отвара се димензија бесконачне свемоћи Божије. То је тај сусрет између човека и Бога. О томе Христос говори и све ово чини да би човек познао управо тај и такав сусрет. И то је почетак нашег духовног живота. И то је улазак у Царство небеско. Ко још није доживео тај сусрет није ни почео да иде истинским путем духовног живота и још увек није осетио шта то значи Царство Божије које је унутра у нама, у нашим срцима, у нашим бићима. Зато ми у Цркви управо то треба да постигнемо. Зато се Христос окреће Својим следбеницима, људима у Цркви и каже: Пазите ви који сте у Цркви да не промашите циљ, да не промашите Мене, Христа. На крају, тада је ту поред Христа и био ученик који га је издао. Све је видео, као што видимо и ми који долазимо у цркву, где користимо све тајне Цркве и благодат Божију, али запитајмо се: Да нисам управо ја тај који ће Христа издати? Да нисам ја онај који Те издаје, Христе? То се дешава стално и ми изнова, и изнова морамо да чинимо напоре воље да се предајемо Христу тражећи помоћ од Њега да бисмо се одржали на том путу. Иначе владаћемо се као и људи овога света који живе у свету потпуно га користећи и уживајући у њему. Упитно је како ће Бог такве спасавати и на који ће начин призвати сваког од њих. Није наше да о томе судимо. Наше је да видимо где се ми налазимо и шта ми радимо у свом животу. Како се ми односимо управо према онима који нису у Цркви. Ако се будемо односили лоше према њима, не показујући истинско Јеванђеље у своме срцу, ми смо лицемерни. Никоме не треба то лицемерје и наша маска коју ћемо ставити па бити фини и сладуњави према свима док у ствари ,,прождиремо камилу и, како каже Јеванђеље, оцеђујемо комарца. Човек треба да буде постојан у тој истини да буде оно што јесте пред Богом, исповедајући своју немоћ стојећи пред Њим и очекујући помоћ од Њега. Тек ће се тада кроз човека пројавити сила благодати Божије, а ми тек тада постати истински хришћани и истински радосни људи који живе Васкрсењем. Тада ће се Бог пројављивати кроз нас без наше велике приче о томе, јер ће се сила изливати их нашег бића, сила благодати Духа Светога коју добијамо управо у Цркви. Потрудимо се зато да не будемо спољашњи хришћани, који само споља испуњавају заповести Божије јер нам то неће донети спасење већ нас још више гурнути у промашај и обману. Само ако се чврсто будемо држали путева Христових ћемо осетити истинску радост и шта то значи истински служити Богу, шта значи волети друге. Тако ћемо стећи силу да можемо да волимо сваког човека, најпре у својој породици. Решимо прво оно што имамо око себе, а онда ћемо решавати светска или која већ питања. Ми најпре решавамо светска питања, сву околину и све комшије око нас, док нам се распадају породице, распадају нам се заједнице…То није хришћанство! Очисти прво своју кућу, а онда ћеш видети да помогнеш и неком другом, али истински и у љубави, у Христу. Извади, како каже Јеванђеље, брвно из ока свога па ћеш онда видети да извадиш и трун из ока брата свога. Док најпре себи не помогнеш нећеш знати, умети нити успети да помогнеш било коме а понајмање себи. Зато, браћо, имајмо дужну пажњу како живимо и каква су наша јеванђелска дела. Покајмо се за своје грехе, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос увек помоћи. Господ ће нам помоћи сваки пут кад год Му затражимо помоћ свим срцем својим, нелицемерно, не са пола срца или неким благим покретом. Бог хоће читаво наше срце како и каже у Светом писму: Сине дај ми срце своје. Дакле, ономе коме дате срце томе ћете и служити. То је одговор. Ономе коме дате своје унутарње биће ту ће бити усмерена ваша душа и ваш читав живот. Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин. Приредила: Слободанка Грдинић

“Наш блаженопочивши духовни отац и Архипастир Митрополит Амфилохије, ученик Светитеља, донио је дух саборности и Светости у Црну Гору и нашу Митрополију. У наручје Господа Бога свога, Коме је вјерно служио цијелог свог живота, испратио га је његов рукосад, сабор његове духовне дјеце- Цркве Божије сабране око свог духовног оца и Архипастира“- казао је јеромонах Макарије Игуман манастира Савина. Звучни запис разговора Отац Макарије подсјећа да се и Свети Нектарије Егински упокојио од рака а данас на Егини сабира ријеке људи гдје се они који му са вјером прилазе, исцјељују од те опаке болести. Подсјећа и на торжествени народни сабор на сахрани блаженопочившег Патријарха Павла у вријеме када је владао ,,свињски грип“, а који је донио само благослов свима који су дошли да га испрате на последњи земаљски пут. “Ја вјерујем да ће они који са вјером буду прилазили гробу нашег Митрополита, његовим молитвама бити исцјељивани и од ове опаке болести која сада влада. Био сам поред његовог сандука ових дана и осјећао благодат, тако да је мој лични утисак да ће нас Митрополит исцјељивали од душевних и тјелесних болести, па и ковида, ако му се вјером обратимо“- каже отац Макарије. Извор: Радио Светигора

Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора

У Недјељу 26. по Педесетници, 15. децембра, на празник када наша Света црква прославља Светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао јеромонах Макарије, игуман манастира Савина. Јеромонаху Макарију саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући јеромонах Макарије у којем је говорио о суштини нашег овоземаљског живота, као и о безграничној љубави и милости Божијој којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли. Почетни дио свог обраћања отац Макарије је посветио евхаристијској, литургијској заједници која се осликава и кроз заједничарење у Светим тајнама пуноће живота у Цркви, али и кроз познање истине: ,,Браћо и сестре, када свештеник чита молитве у току Литургије, он се на једном мјесту моли да сви који су скупљени у заједници која се зове Црква, која је Тијело Христово, која је Тијело и Крв Христова којим се причешћујемо и сједињујемо у једно, да сви дођемо у познање истине у овоме вијеку, а да живјећи и уграђујући се за оно вјечно и непролазно, наслиједимо вјечни живот. Дакле, двије су ствари потребне да човјек још овдје за живота позна, а то су вјечни живот и познање истине. У оваквом животу, у оваквом постојању ми до познања истине долазимо на један јединствен начин – кроз Господа Исуса Христа. Нема ниједног филозофа, нити ученика овога вијека, и нико као Христос, као Син Божији није могао, нити јесте изјавио за себе да је пут, истина и живот. А Господ Исус Христос јесте и Пут и Истина и Живот и једино је кроз Господа могуће спознати и пут и истину, али и истински живот“, нагласио је јеромонах Макарије. У даљем обраћању подсјетио је да имати љубав према ближњем и другоме човјеку, значи имати љубави према Богу, као и да без тога нема истинске, праве и потпуне љубави, будући да је, како отац Макрије каже, Христа лако видјети: ,,Ево овдје и сада, са нама и међу нама обитава благодат Духа Светога, данас је са нама и међу нама Господ Исус Христос. Можемо ли видјети Господа? Можемо! Окрените се међу собом и видјећете Христа. Погледајте једни друге у лице и видјећете Христа. Е, ту је одговор, ако се радујемо своме брату и сестри и ако се радујеш твојем ближњем, ти видиш Христа!“ На самом крају свог пастирског обраћања јеромонах Макарије је подијелио са вјерним народом и једно дирљиво и потресно свједочанство једног протестантског свештеника. Ова прича се одвијала за вријеме репресије и терора безбожног комунистичког режима, а показује да је љубав заиста једино што дугујемо једни другима и да све што дише, дише благодарећи највећој љубави од свих, а то је Господ Бог – Бог љубави, Отац, Син и Дух Свети – Света Тројица: Отац Макарије је испричао да је тај протестантски свештеник био у злогласном комунистичком заточеништву, затворен са осталим представницима разних конфесија, будући да су комунисти све вјере забрањивали и све оне коју су вјеровали лишавали слободе. Између осталих, ту је био заточен и један православни румунски свештеник. Стицајем околности један од водећих џелата комунистичких у овом логору је кроз неких пар мјесеци пао у немилост надређених, па је завршио са друге стране затворских решетки, оклеветан и одбачен од својих тзв. сабораца – комуниста, и то ни мање ни више, него у истој ћелији са православним румунским свештеником. Услови су били веома лоши и неповољни за живот, и џелат се тешко разболио и много се мучио, али, није могао умријети. Православни румунски свештеник који је свједочио и слушао муке комунистичког џелата, устаде и сам онако изубијан, нарушеног здравља, пришао је болесничком одру свог некадашњег мучитеља и рекао му: ,,Не плаши се, ја те волим и праштам ти све што си ми урадио и сва твоја мучења. А замисли само кад те ја волим, колико ли те само воли Христос? Он је оваплоћена љубав, Он је сам љубав, колико ли те тек Он воли! „У том тренутку су се погледали, загрлили и опростили један другоме. По казивању овог протестантског свештеника, овај некадашњи комунистички џелат је те вечери умро, али, те ноћи родио се Христос, родио се у срцу овог некадашњег комунистичког џелата. Видите какав је наш Господ Исус Христос?! И видите шта Он тражи од нас? Тражи Господ од нас љубав, опраштање, а то значи управо доћи у познање истине. Нека нам овај примјер свакога дана буде пред очима, да познамо и држимо у нашим срцима шта значи и шта јесте безобални океан љубави Божије и да свакога дана будемо у могућности да опраштамо, а онда ће се у нашим срцима свакога дана и трена поново и поново рађати истинити Бог и љубав Његова“, закључио је на крају свог обраћања јеромонах Макарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У манастиру Савина данас је молитвено прослављен Тројичиндан. Бесједом се великом броју сабраних вјерника на Светом богослужењу обратио игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је вјерни народ поучио о смислу и значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Отац Макарије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Духовима, недјељу по Богојављењу, и говорио о празницима Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Крститеља, рекавши да су ови догађаји догађаји пројаве љубави Божије на земљи. Он је говорио и о значају велике Светиње Богојављенској водици, и објаснио која је разлика између богојављенске и крстовданске водице. Звучни запис емисије “Битно је да се човјек не веже ни за какву материју јер човјек унутрашњу празнину покушава да надомјести материјалним стварима које га заробљавају. Човјеку, у ствари, треба врло мало“- каже отац Макарије у одговору на питање да ли су савременом човјеку, а нажалост и хришћанину, спољашње ствари које има или које тежи да посједује, на неки начин, сатисфакција за оно што не посједује изнутра. Отац Макарије је одговарао и на питање наших слушалаца о саблазнима које долазе кроз ближње, о гријеху хуле на Духа Светога и на још нека питања наше вјере, зато је топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Често питање и недоумица која мучи наше слушаоце је које су то разлике између духовног и душевног, тако да је и отац Макарије, у одговору на прво питање наших слушалаца, говорио на ову тему. ,,Душевност је живот по палој природи а духовност је она истинска природа по којој је човјек назначен да живи“-каже отац Макарије. Отац Макарије нам објашњава и које су разлике између срца и ума и даје одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере, на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Сваки човек који се истински каје, који сагледава своју немоћ а пре свега и на крају свега немоћ да победи смрт, тај се истински обраћа Богу и истински налази утеху, налази Бога и Царство небеско. Господ даје утеху само онима који се истински кају, не даје утеху онима који суде другима, који греше, који желе царство и богатство овога света. Они сами узимају утеху овога света али им срце остаје празно и остају незадовољни. Ово су речи пастирске беседе јеромонаха Макарија на светој литургији коју је служио у манастиру Савина у тринаесту недељу по Духовима. Извор: Радио Светигора

Присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Радмир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, који је истакао значај сарадње са градском управом на очувању вјерских објеката, који су “вјечно и непролазно” насљеђе нашег града. „Владари, краљеви су градили храмове и градове, јер град није само оно што се узда у војничку стражу него и у силу Божију. Ниједан град који се духовно не утемељи не може опстати. Без тих темеља, многи су велики градови разорени. Зато ми благодаримо управи овог града, они су на трагу својих предака. Они славе славу својих предака. Онај ко хоће да буде први, треба да служи свима. То је радио и краљ Твртко који је крунисан на моштима Светог Саве, то је радио и Стефан Вукчић Косача, суоснивач града, то су радили многи градоначелници овог града. То данас ради и Стеван Катић, онај који служи свима нама на добро овог града“, поручио је Никчевић и честитао празник. Предсједник Катић поносан је што град одржава своју традицију и обичаје Његошеве, истинске Црне Горе. „Локална управа на чијем сам челу дала је значајан допринос у последњем периоду да се вратимо традицији и обичајима. Кроз сарадњу са нашом црквом обновили смо неколико храмова и отворили музеј Његошева школа. Наставићемо и убудуће ту сарадњу“, поручио је Катић и честитао свима славу оснивача града. Крсна слава краља Стефана Твртка I Котроманића, који је основао Херцег Нови, била је Свети Архиђакон Стефан, па се овај светац сматра и заштитником града. Програм прославе биће настављен вечерас на тврђави Канли Кула, гdjе ће од 21 сат бити одржано „Вече руских и српских народних пјесама и игара”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Пажња је први и основни корак који је човјеку потребан да би почео да живи духовним животом- каже отац Макарије, и додаје- да и ми треба да се трудимо да будемо мали апостоли и да наш одговор на сва питања буде само хришћански“. Отац Макрије сјећа се и мудрих поука свог игумана блаженог спомена оца Јустина Савинског који га је ппоучавао као још младог монаха: “Душо, видиш ли да су Светитељима на иконама насликане веће уши а мања уста. А знаш ли зашто је то тако? Па да би мање причали а више слушали. Е, тако и ми треба да радимо…“ Ништа у овом животу се не догађа случајно. Све се догађа по Божијем промислу и оно што нам се чини зло може бити добро за нас само ако се поставимо на прави начин према свему што нам Бог шаље-каже отац Макарије, говорећи о нашем односу са ближњима. “Када наиђе на нас неко искушење треба се зауставити на први корак да ми не повриједимо некога, а горчину, која иза тога остаје, треба предати Богу да би били истински слободни и вољели све људе“-учи нас отац Макарије. Ово су само неке душекорисне поуке којима нас учи отац Макарије у овој емисји коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора