Претражи Живе Речи Утехе

Мудри патријарх Герман, знао је кога шаље у српску дијаспору: доброг пастира, Владику Лаврентија, коме су први дани службе обележили спонтани однос са верујућим народом, са омладином, са нашим сељацима, верујућом интелигенцијом, и то баш у време жестоке атеистичке кампање у Југославији, а нарочито над Србима. Мисионар Српска православна црква послала је Владику Лаврентија међу Србе-очајнике који су после ропства по Хитлеровим логорима остали у туђини али у слободном свету, оставивши заувек своје огњиште и своје најмилије, горбове својих предака и своје светиње.. Послат је међу Србе-очајнике који су у потрази за кором хлеба оставили своје родитеље и кренули у непознат свет без знања језика, радећи најтеже физичке послове код немилосрдних послодаваца и живећи у понижавајућим условима, само да би послали што више својима кући да могу преживети а за себе задржавајући тек мрвицу, тек толико да се преживи. У слободној Европи и Аустралији могло се набројати нашег свештенства на десет прстију а храмова на мање од прстију једне руке. Успео је да их организује и да на само њему знане начине удари темеље црквеном животу у овим крајевима. Бескућници Очајници у туђем свету, православни Срби добили су као дар са Неба правог пастира, Епископа Лаврентија, који је као и његова паства почео живот у „свету“ као бескућник. Богослужења које је служио где је могао и где би му се смиловали да га приме, њега и верни народ, били су једина места утехе где су сузних очију стално мислили на родни крај, у који се већином ти тзв. привремени радници нису никад ни вратили. Снага речи доброг пастира Владикина служба, а посебно реч утехе давали су незамисливу снагу нашем народу у дијаспори. Одмах по његовом доласку почели су да пристижу и свештеници, пастири, већином и сами тешко се сналазећи у туђини, али радом и поштењем подижући и стварајући своје породице, које су захваљујући Вл. Лавренију постале „домаће цркве“. Говорио је тихо али су његове речи биле подстрек најпре свештеницима а онда и верницима. У таквим околностима почели су да ту и тамо у слободном свету ничу и први наши храмови. Неслога Оно са чиме се још Свети Сава суочавао, почев чак и од своје куће, то је српска неслога и српске поделе, што нас као нека зла коб прати од старина. Али, Владика Лаврентије својим смирењем, разумевањем другога и другачијега и молитвом, успео је да окупи и одржи своју паству непоцепану под омофором Светог Саве. То је подвиг каквог је на жалост све мање и мање у свету. Код „инославних“ Створивши такву невиђену „живу Цркву“ широм Европе, Аустралије и Африке, владика Лаврентије је стекао велики углед и код многих државних и инославних црквених власти у туђини. Зато је ретко када био отеран са прага ако је молио негде „кров над главом“ да са својом паством прослави Божић, Васкрс или уопште да богослужи. Писац ових редова је још као студент у Регенсбургу и јерођакон имао прилике да са Владиком Лаврентијем служи у многим местима у Немачкој и да сведочи освећењу нових богослужбених места. Потом и као јеромонах и као епсископ имао је небројено пута прилику и радост да саслужује Вл. Лаврентију, и да упозна његове саслужитеље и верни народ. Књижевни рад О овом великом делу живота и рада на њиви Господњој, почели смо да читамо у Мисионару, где је сваки текст био посебно дело равно оном познатом „Први пут са оцем на јутрење“ и слично. Невиђеним ентузијазмом радио је на отварању штампарије сакупљању и штампању дела Светог Владике Николаја али и других књижевника и научника из „слободноог света“ а те књиге смо кришом од милиције на југословенској граници уносили у отаџбину а оне су потом ишле од руке до руке. Запитајмо се само колико је труда Вл. Лаврентију требало док је скупио писма Светог Николаја по целом свету?! Лако је нама данас да се поносимо пред целим светом делима Светог Николаја жичког, јер је то сакупио и спасао од пропасти епископ Лаврентије. Трудом Владике Лаврентија после дела Владике Николаја, стигао је и он сам – мошти Владике Николаја враћене су у Србију. Угодник Божији Није претерано када кажемо да је Владика Лаврентије био онај „сејач“ из Еванђеља и да је његова „сетва“ уродила стоструко. Својим самопрегорним радом на организовању српског народа у Епархији који је водио, допринео је формирању нових епархија у дијаспори – у централној и западној Европи, Скандинавији, Великој Британији, у далекој Аустралији. Његова ширина и љубав, блага реч и лични пример служитеља другима били су довољни да се премосте све поделе и да на првом месту буде Српска православна црква. У сећањима генерација и генерација свештеника и верника остаће упамћен као добродушни народни Владика који је целога себе дао Цркви и српству. Хвала ти наш драги Владико за сву твоју доброту. Одлазећи из овог, увек и највише грехом зараженог света, и излазећи пред Престо Небеског Цара незаборави нас који те заувек носимо у нашим срцима. Епископ будимски и темишварски Лукијан

„Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини. „Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.” *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. „Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“. *Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе? „Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“. *Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? „Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? „Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“. Извор: Политика

На празник силаска Светог Духа на Апостоле, у осму недељу по Васкрсењу (07. јуна 2020. године), Његово Преосвештенство Епископ будимски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Мохачу. Ове године услед последица вируса Covid-19, окупио се нешто мањи број верника, али је престони празник у Мохачу ипак трожествено прослављен. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава (Кнежевић), протонамесник Јован Бибић и ђакон Стефан Милисавић. После свете Литургије, уследило је вечерње богослужење са читањем молитви Св. Василија Великог у којим се Црква моли за дар Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Он све удостоји Небеског Царства. На крају богослужења уследила је литија и одслужен је помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима мохачког храма. Преосвештени Владика Лукијан је затим благословио славске дарове и пререзао славски колач. Протонамесник Јован Бибић заблагодарио је Његовом Преосвештенству на љубави и посети поводом храмовне славе. Владика Лукијан је благословио сабране парохијане и честитао славу говорећи о значају Празника који представља и рођендан Цркве Христове. Празник Педесетнице у којем се пројављују Отац, Син и Свети Дух, који је у виду огњених језика сишао на свете Апостоле, јесте највеличанственији празник ране хришћанске Цркве, која је доживела своју пуноћу доласком Утешитеља. Благодаћу Божијом, примивши Духа Светога – Утешитеља, апостоли добише дар знања многих језика, како би све народе крстили у име Оца, Сина и Св. Духа. Владика Лукијан је подсетио и на грех хуле на Св. Духа, који се по речима Писма неће опростити. У светлости овог празника, Владика је поручио и да Животворни и Свети Дух дише где хоће, дарујући живот, којег нико нема право да одузме другоме или себи (нпр. абортуси, убиства, самоубиства итд). Благословом Владике, ђакон је на крају поновио речи са самог почетка св. Литургије, а Владика је поручио да примивши Духа Светога настојимо да будемо светлост свету, бивањем у заједници светих – Цркви Христовој. Извор: Епархија будимска

У недељу светих отаца Првог Васељенског сабора, 31. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у печујском храму Св. Андроника и Јуније, просветитеља Паноније, поводом прославе храмовне славе. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава Кнежевић, јереј Милан Ерић, парох печујски, протођакон Андраш Штријк и ђакон Стефан Милисавић. Преосвештени Владика је овом приликом поздравио сабране вернике говорећи о устројству Цркве Христове и установи сабора, јер је православна Црква саборна Црква, наглашавајући посебан значај Првог Васељенског сабора у време цара Константина Великог, 325. године у Никеји. На крају свете Литургије, Владика Лукијан је благословио славске дарове и још једном честитао храмовну славу сабраним печујцима, говорећи о сродницима апостола Павла, Андронику и Јунији, великим ранохришћанским мисионарима у Панонији којима је и посвећен нови српски храм у Печују. Извор: Епархија будимска

Његово преосвештенствио Епископ будимски Лукијан упутио је поводом доношења тзв. „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења“, писмо подршке Његовом високопреосвештенству Митрополиту прногорско-приморском г. Амфилохију које преносимо у цјелости: Ваше Високопреосвештенство, Са огорчењем примамо информације о новонасталој ситуацији у Црној Гори, а поводом доношења тзв. „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења“ који на наjгори могући начин гази достојанство Српске Православне Цокве, односно њене Митрополије и Епархија у Црној Гори. Нарочито Нас потресају информације о бруталним поступцима полиције према Епископу диоклијском г. Методију, клиру и верном народу који је устао у заштиту својих светиња, али и оне истинске Црне Горе и њених основних вредности. Из древног града Сентандреје, историјског седишта Патријарха Арсенија I Чарнојевића, рођеног у Бајицама у Црној Гори, поручујемо свим архијерејима и целокупном свештенству, монаштву и верном народу у Црној Гори на челу са Вашим Високопреосвештенством, да смо молитвено уз Вас, уздајући се у Божији суд и правду. Молимо се за благочестиви и христољубиви народ Црне Горе да до краја истрају у борби за очување својих светиња, јер тиме себе уписују у вечност, раме уз раме са великанима нашег славног народа. Епископ будимски +Лукијан Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство владика будимски Лукијан изјавио је да су за сљедбенике патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића косовски коријени вјечни и да се никада тога неће одрећи. – За нас је Видовдан својеврсна смотра пред патријархом Арсенијем, пред Светим Савом и нашом земаљском и небеском црквом, прави тренутак да покажемо да ли смо достојни наследници имена српског и јата који је током Велике сеобе 1690. године дошао у ове крајеве – рекао је владика Лукијан за РТВ. Владика Лукијан нагласио је да је Видовдан и симбол трајања српске заједнице у Мађарској, у којој је, како је рекао, све пријатније живјети, јер су два хришћанска народа постала примјер добросусједства. – Сваког 28. јуна присећамо се своје историје. Постојала су разна царства, разне власти и силе, али све је на овом свету пролазно. Своје корене и даље видимо на Косову и Метохији, у старој постојбини и тога се никада нећемо одрећи – поручио је владика Лукијан. Извор: РТРС