Претражи Живе Речи Утехе

"Ваша Светости! 1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа". Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања. Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност. С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром. 2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени. Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата". Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу. Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи. 3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке. Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!). Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави. На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима. Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин". Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)." Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3). 4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело. Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице. Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама. Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове. С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега. Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла. 5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета. Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора. Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987. Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника. Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020. Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца. Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске. Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце. 6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике. Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин. Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства. Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви. Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо. Бискупи Загребачке црквене покрајине: Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р. Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р. Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р. Боже Радош, бискуп вараждински, в. р. Милан Стипић, владика крижевачки, в. р. Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р. Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"

Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које показују како на том простору након пада НДХ није постојао, нити је могао постојати, било какав логор, што тврде десничари у Хрватској Пише: Драго Пилсел Излазак књиге провокативног назива “Јасеновац 1945 – 1947” јасеновачког вишег кустоса Ђорђа Миховиловића, долази у врло важном историјском тренутку, односно у контексту још увијек трауматичне садашњости оптерећене грозним реинтерпретацијама ратног и поратног времена из пера све гласнијих негациониста и ревизиониста усташке државе и њених учинака. Књига доноси 769 фотографија велике историјске вриједности о самом концентрационом логору у Јасеновцу (и самом мјесту Јасеновац) те је веома вриједан допринос раскринкавању страховите лажи која укратко гласи овако: усташки логор у Јасеновцу није био логор смрти, тамо је живот изгубио мали број људи, углавном од болести, а прави се геноцид догодио на томе истоме мјесту у режији комунистичких власти након маја 1945. и то над Хрватима! Звона свете Ане Колико је ова лаж проширена и опака, говори податак да не само што се на ту тему у Хрватској штампају књиге, пишу чланци, дају интервјуи и држе трибине, већ се снимају и документарни филмови са жестоким манипулацијама и подвалама, а ревизионизам подржава и у структурама Католичке цркве у Хрватској јер, на примјер, католички медељник Глас Концила, објављује фељтоне, доноси интервјуе и друге чланке у којима ревизионисти на дуго и на широко тумаче “истину о Јасеновцу”. Мукотрпан рад Аутор је показао и доказао да су на тим мјестима били немогући услови за смјештај и обезбеђење већег броја људи, те да никаквог комунистичког логора након маја 1945. у Јасеновцу није било. Већ сама чињеница да су фотографије снимане тпком 1945., 1946. и 1947. године (дакле, у вријеме наводног постојања комунистичког логора Јасеновац), што претпоставља слободан улазак разних сниматеља и слободно кретање по наводном мјесту заточења и убијања заточеника (Хрвата), оповргава могућност постојања комунистичког логора. Наиме, такво би мјесто, како истиче рецензент монографије Наташа Матаушић, било засигурно строго чувано, а улазак знатижељницима строго забрањен или контролисан. Јасеновац, на обали Саве Миховиловићева фотомонографија подразумијева мукотрпан научно-истраживачки рад и добро познавање теме и проблематике те њихово проширивање допунским подацима до сада непознатих детаља. Врло је важно то што ови подаци први пут долазе до шире јавности. Највећи дио фотографија у власништву је Хрватског повијесног музеја и Хрватског државног архива у Загребу, јавне установе Спомен-подручје Јасеновац, Архива Југославије и Јеврејског историјског музеја из Београда, затим Архива БиХ и Хисторијског музеја БиХ из Сарајева. Једно од изворишта негационистичког наратива је “Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац” које је основано у марту 2014. године. Према тврдњама чланова Друштва, Јасеновац 1941 – 1945. није био логор смрти у којем су усташе масовно убијали Роме, Јевреје и Србе по геноцидним критеријима и Хрвате по политичким критеријима. Кажу да је био само обичан сабирни, кажњенички и радни логор (први логор) у којем се ријетка појединачна убијања броје тек на десетке или стотине, а никако на безбројне хиљаде мушкараца, жена и дјеце несталих у масовним ликвидацијама. Тврде да су комунисти (други логор од 1945. до 1948. за усташе, домобране и Њемце, те трећи за информбировце од 1948. до 1952.) инсталирали након маја1945. и тамо, на мјесту усташког логора у Јасеновцу, извршили “геноцид над Хрватима”. Гдје су страдали? Ипак, нису пронашли ни једно једино име страдалог у “комунистичким логорима” након маја 1945.; насупрот поименичном попису од 83.145 жртава усташког логора Јасеновац 1941 – 1945. године за који чланови овога Друштва и њихови истомишљеници не могу тврдити да је све само лаж. Ниједна породица никад се није јавила с информацијом да је неко од њених ближњих нестао у том наводном послијератном јасеновачком концлогору и то би, како је закључио Славко Голдстајн у књизи “Јасеновац – Трагика, митоманија, истина” (издање Фрактуре из Запрешића, 2016.), заправо требао бити довољан доказ да таквог послијератног логора смрти у Јасеновцу није ни било. Непостојање било каквих доказа за недоказиве тврдње негационисти објашњавају реченицом да “непобитни писани докази о томе нису објављени, него се вјероватно брижно крију или су чак уништени”. Према једној савјесно рађеној библиографији о усташком логору Јасеновац до 2000. године, сумира Голдстајн, објављено је 1106 књига, 1482 мемоарска записа и студијска чланка, 108 збирки докумената, а у посљедњих 15 година та је обилна грађа додатно обогаћена. Све је то поткријепљено десецима хиљада докумената који се односе на Јасеновац, а похрањени су у средишњим архивима држава које су настале на подручју бивше Југославије и у педесетак локалних архива. Међу њима је и велик број докумената усташке провенијенције који такође јасно говоре о смртоносном карактеру јасеновачких логора 1941 – 1945. године. Јасеновац, бараке Документи локалних архива на подручју бивше Југославије евидентирани су и у централним републичким архивима и с фотокопијама често су измјењивани ради проширења доступности, па је сасвим немогуће да је у тој испреплетеној мрежи неко могао “брижно сакрити” или чак “уништити” комплетну документацију о једној фази “јасеновачких логора” не оставивши за собом никаквог трага. О пробоју и јасеновачком расплету пак негационисти ћуте као и аутори књиге “Јасеновачки логори – истраживања”. Зашто? Јер је јасеновачки финале заправо дефинитивни печат над иторијом усташких логора. Тим завршним чином, Јасеновац заувијек потврђује себе – од почетка до краја био је помало свашта, али по својој почетној намјени и бруталном крају био је првенствено и далеко највише логор смрти. Зграда економије Под митраљеском ватром из стражарница, бункера и осматрачких торњева 90 се логораша из Логора ‘3’ пробило до првих шумарака и спасило животе, а око 500 пало је покошено унутар логора и на брисаном простору изван жице и прије шуме. Послије пробоја у логору је остало још око 460 логораша који због болести или изнемоглости, због страха, резигнације или криве рачунице, нису учествовали у побуни и пробоју. Усташе су их у бијесу, истога дана, скоро све поубијали. Преживјело их је свега осам који су се успјели сакрити у рушевинама минираних логорских зграда и дочекати партизане. Последње снаге усташке посаде напустиле су Јасеновац 1. Маја 1945., а дан касније претходница Југославенске армије без борбе је ушла у опустошено мјесто. Од око 500 кућа у Јасеновцу усташе и Њемци у повлачењу су запалили чак 433. У становитом смислу село је било продужена рука логора: у њему је био смјештен добар дио усташке посаде, ту су биле и логорашке радне јединице Кожара и механичарски Брзи склоп, усташка болница (о којој смо писали), затвор за логораше под истрагом, заповједништво и интендантура цијелог логорског сустава. Усташе су настојали за собом оставити што мање трагова, али зашто су палили и настамбе локалног становништва? Очај и бијес тоталног пораза тешко је контролисати. Кориштене цигле Главни усташки Логор ‘3’ на рубу Јасеновца затечен је 2. маја у још горем стању. У јасеновачком мјесту зграде су уништаване пожаром, па су огољени зидови већином још стајали и обнова је бар дијелом била могућа. А у Логору ‘3’ зграде и друге настамбе биле су миниране, до темеља урушене или сасвим срушене. Једини је стајао велики циглени зид, саграђен муком заточеника, дугачак 3,6 километара и висок око 3 метра, понегдје мало виши или нешто нижи. Постао је неисцрпиви извор грађе за становнике Јасеновца и околних села који су се враћали из избјеглиштва или прогонства под голе зидове и на згаришта. Надлежна нова власт, Котарски НОО Новска, дозволила је становништву користити циглу из зида и грађевни материјал из логорских рушевина за обнову домова и насеља. Јасеновац, крушна пећ Окружна и Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина стигле су у разрушени јасеновачки логор 11. и 18маја и 18. јуна 1945. Једногласно су утврдиле да је логор неупотребљив за било какве сврхе: све су зграде “… уништене или тешко оштећене тако да се ниједна не налази у употребљивом стању”. Као документација снимљено је око 400 фотографија које су сачуване. Све три комисије биле су сагласне с одлукама надлежних Народноослободилачких одбора да грађа из логорских рушевина и цигленог зида буде додијељена за обнову домова пострадалог становништва. Нема података да је било коме из тих комисија пало на ум да би један мањи дио рушевина требало конзервисати као историјски документ и не зна се ко је наредио тотално рашчишћавање логора. До 1948. Године, големи логорски простор био је претворен у ледину, баш какву тамо налазимо данас. Јасеновац, плинара Знамо пак за постојање радног логора након маја 1945. из документације кустоса Јелке Смреке, а о тому највише говори Мирко Шимуњак, заповједник Радне групе Јасеновац од априла 1946. до маја 1947. с чином потпоручника, а затим и поручника ОЗН-е. Према Шимуњакову опису, кажњеничка група којој је он заповиједао звала се “Завод за присилни рад Викторовац – Радна група Јасеновац 2”. Претходна група поручника Шакана била је “Јасеновац 1”. Мјештани га се сјећају и колоквијално спомињу као “мали логор” који се у поратном периоду налазио унутар самог јасеновачког насеља, за разлику од “великог логора” који се за вријеме рата налазио на големом простору изван мјеста Јасеновац. Како је истражио Голдстајн, Шимуњаков “мали логор” није био самостална формацијска јединица, већ привремено деташирана група из великог кажњеничког логора Викторовца крај Сиска, гдје је у љето 1945. било око 3500 до 4000 заточеника, углавном бивших припадника оружаних снага НДХ, обично кажњених на невелике рокове присилног рада. Они су радили на демонтажи остатака усташког логора Јасеновац. Уклањали рушевине До априла 1946. Шимуњак је у Викторовцу био замјеник заповједника, затим и заповједник страже, а кад је преузео заповједништво над групом у Јасеновцу, она је бројала око 600 кажњеника. Припадници Радне групе Јасеновац били су смјештени у згради шумарије недалеко од Јасеновца и у неколико околних кућа опкољених бодљикавом жицом под стражом војника КНОЈ-а. Највише су радили на рашчишћавању и уклањању рушевина на простору бившег усташког Логора ‘3’ Циглана. Такође, помагали су у градњи мостова, поправцима жељезничке пруге и помагали становништву у обнови инфраструктуре општинског мјеста и околних села. Радно вријеме је било од 7 до 19 сати, с двосатном паузом за ручак и одмор. Ручак су добијали на радном мјесту, доручак и вечеру у настамби. Заточеници Радне групе који су дали исказ Јелки Смреки нису се жалили на храну, наводно није била лоша. Недјељом су имали слободан дан. Тада су имали право добијати пакете од родбине и примати посјете. Ниједан од Јелкиних свједока не спомиње убијање кажњеника из редова Радне групе у Јасеновцу, изузев тројице бјегунаца које су ухватили поткозарски сељаци. Шимуњак и Безјак спомињу да је у Радној групи откривено неколико усташа који су пресвучени у домобране или у цивиле прикрили идентитет, па су их КНОЈ-евци отпремили на поновно суђење у Викторовац. И то је све. С временом, јасеновачки логор смрти постао је кључни симбол за цјелокупну НДХ и несавладива је препрека свакоме покушају рехабилитације усташке државе. Негационисти покушавају срушити “мит о Јасеновцу” како би НДХ, кад-тад, била рехабилитована. Књига Ђорђа Миховиловића их у томе у потпуности демаскира и разоружава. http://www.sedmica.me/wp-content/uploads/2017/05/000000000000.jpg ЕКСКЛУЗИВНО: Појавиле се фотографије које руше наду Хрвата да негирају логор Јасеновац! - Седмица WWW.SEDMICA.ME Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које...

Био сам у зоолошком врту. Свидело ми се. Наравно, није ми било први пут. И нисам увек био у истом зоолошком врту. Одлазио сам у разне. И опет ми се свидело. Било ми је жао белог медведа који је тешко дахтао у врелој сенци. Као дете, са чуђењем сам гледао бучне мајмуне који су јурцали по кавезу. Сетио сам се библијског цитата гледајући јарца изувијаних рогова. Соломон је јарца назвао једним од оних који гордо ходају (Пр. 30, 31). Осим њега, чини ми се да помиње још и петла међу кокошима и цара у народу (!). Код Јеремије (50. глава) се за јарца каже да води за собом овце и овнове који су, очигледно, склони томе да се поводе за лидером, а сами су лишени лидерских особина. У принципу, јарац је био тако пун поноситог достојанства и у њему се осећала таква снага да га је било тешко назвати јарцем у уобичајеном, погрдном смислу речи. О томе би требало нешто посебно рећи. Али оставимо јарца, медведа и остале живуљке у њиховим кавезима, с њиховим оброцима и изложене људским погледима. Пар дана касније пролазио сам поред истог овог зоолошког врта. Помислио сам да се у њему преплићу две идеје – једна је радосна, а друга је тужна. Почећемо од радосне. То је слика Раја, тачније, једне од црта рајског живота, кад човек обитава међу најразличитијим животињама и све га слушају. Као што каже Исаија: дете ће се играти испред аспидиног брлога. Као што каже Данило: лавови се умиљавају пророку уз ноге као мачке. Ту су и паун, и жирафа, и слон, и разноразне ситније животиње. А човек је господар свих ових разноврних чупавих и шарених дебелокожаца. Иста идеја рајске владавине човека живи и у појави као што је циркус. Грабљивци слушају дресера, пси ходају час на предњим, час на задњим ногама, некакво мајмунче покорно седи човеку на рамену. То је Рај. Тачније, карикатура Раја, али и доказ човекове царске величине у створеном свету. Сад можемо да размислимо и о причи о Ноју, ако то желите, и о многим другим стварима. А тужна ствар у свему томе јесте да је зоолошки врт ипак затвор. Белом медведу је вруће, орао нема где да рашири крила, фока бесконачно тамо-овамо премерава кратак простор свог базена пливајући. Сви они су у тамници, над свима се врше експерименти, и све их је човеку у извесној мери жао. Њихова неслобода треба да развесељава нашу децу, да улепшава слободно време одраслих, да служи некој научној сврси итд. Својом неслободом они плаћају човекову несвесну жељу да живи бар у нечему што личи на Рај, ако не у правом Рају. То сам помислио. А онда су се ове две мисли испреплеле и појавило се нешто треће. Тачније: стварање рукотворног раја је увек повезано са стварањем извесне тамнице. То сам помислио. И ово се не односи само на јарца и мајмунчића, већ и на саме људе. Овај неизбежни савез лажног раја и правог затвора испољава се гласно и јасно. Руска историја је то врло изузетно јасно показала. Али није само она. Постојао је један писац – Томазо Кампанела. Својом десном руком у којој је држао перо овај монах, а уједно и астролог, обилато је сипао отров у кладенац људских знања. Занимала га је слика земаљског блаженства, идеалног друштвеног уређења, оно што је добило назив „утопија“ по истоименом делу Томаса Мора. Комунисти и социјалисти су се страховито одушевљавали овим утопијским сличицама и тежили су ка томе да их оваплоте у живот. Можете да сумњате, али многи трагови ове праксе се налазе пред вашим очима. Сећате ли се мозаичних паноа који су украшавали зграде у совјетско време? Сећате ли се украса на станицама метроа? Сећате ли се слика које приказују констуктиван рад? Свих ових научника који гордо држе сателит подигнутом руком; научника нагнутих изнад епрувета; радника у челичанама који бришу зној са чела и осталог? То је била очигледна пропаганда коју је неко прочитао код Кампанеле. Он је описивао Град Сунца у којем су по налогу министра Мудрости спољашњи и унутрашњи зидови зграда „осликани изванредним сликама“. Теме овог монументалног сликарства су просветитељске: портрети великих људи, планете и звезде, врсте биљака и животиња, дрвећа и траве, врсте минерала, слике заната, историјске сцене итд. То је да би становници Града Сунца учили непрестано, макар гледајући зидове зграда. Управо по овом принципу се у СССР-у спроводила политика монументалне и естетске пропаганде. И то причам зато што се крећемо међу данашњим или јучерашњим покушајима да се оваплоте идеје које су изречене пре четристо, петсто или више година. Идеје су врло жилаве. Сањајући о идеалу утописти су ипак помало осликавали обрисе извесног зоолошког врта или концентрационог логора, које су, као што смо видели, међусобно блиске. Све то с елементима мучне метафизике. Тако се на челу Града Сунца налази извесни Метафизичар. Он је вођа „у световном и духовном. Он доноси коначну одлуку о свим питањима и споровима.“ Затим иду три сувладара: Моћ, Мудрост и Љубав. Под руком Моћи је све што се тиче рата и припреме за њега, као и спорт, хигијена итд. Мудрост управља наукама, занатима и школством. Љубав пази на све што се тиче хране, одеће и полних односа, пазећи притом да спајање мушкарца и жене служи побољшању потомства (!). За становнике Града Сунца смешно је побољшавати врсте крава и коња, а не чинећи исто то кад су људи у питању. Одећа мушкараца и жена је скоро иста и прилагођена је војевању (образовани срећници су врло ратоборни). Становници су свуда изложени погледима. У палестри, на пољу, у спаваоници и у учионици стално их посматрају за то одређени људи. У принципу, пред нама је чудна смеса спартанског града, језуитског колеџа и зоолошког врта. Пошто се пази на физичку грађу и развијеност, односи међу људима се уређују одозго. Због бољег потомства. Пуначки с пуначкима, мршави с мршавима... А што се тиче темперамента – обрнуто: колерици се упарују с флегматичним женама, меланхолици са сангвиничним итд. Изузетно темпераментнима се дозвољавају односи са неплоднима и трудницама (!) под будним оком стручњака. Такође, постоје и ниске жене за оне „којима није довољно“. Содомија се кажњава јавним срамоћењем. У свим пословима учествује астролог који зна време за сваки посао и сваког човека. Ево само једног цитата: „Спајању приступају само након што сваре храну и помоле се Богу небеском. У спаваоницама се налазе дивне статуе угледних људи које жене посматрају, а затим, гледајући небо кроз прозор, моле Бога да им дарује достојно потомство. Спавају у одвојеним собама до самог спајања. Тада начелница устаје и отвара обоје врата.“ И тако даље и томе слично. На многим страницама. Написано се представља као идеал који треба спровести у живот и који обећава срећу. Могли бисмо то сматрати бунилом. То и јесте бунило. Али је ово бунило надахнуло многе људе који због нечега нису приметили да остваривање сличних особењачких ствари не води у Град Сунца, већ у зоолошки врт под надзор астролога, селекционера и просто чувара. Јело по распореду, полни односи по хороскопу, стално праћење. Узгред речено, постоји храм, али је на олтару глобус уместо распећа. (Ево одакле се појавила некадашња традиција да се храмови претварају у планетаријуме!). Врховног владара нико није видео својим очима, али он, као Велики брат управља свима без могућности да се његова одлука оспори. И овај сатански сан неко је узимао за узор! А о ономе шта данас за узор узимају луткари из филма „Широко затворених очију“ можемо само да претпостављамо са дрхтајем. Помислио сам да је, између осталог, човеку сугерисано да води порекло од мајмуна како би се од човечанства направило нешто попут Сухумског одгајалишта. Истина, један моменат компликује ствари. Донедавно су деца у зоолошком врту птичицу показивала прстом, весело су се смејала и молила да им се купи сладолед. Али се од 2014. године и овде нешто променило. У фебруару исте ове 2014. године у зоолошком врту у Копенхагену јавно је убијена, рашчеречена и сецирана млада жирафа. То је учињено наочиглед мноштва деце (!), у циљу, да тако кажемо, просвећивања. Тако да зоолошки вртови губе безазленост. А Град Сунца је никад није ни имао. Извор: Православие.ру View full Странице