Претражи Живе Речи Утехе

Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис емисије “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан. Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести. Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца. Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан. ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић. Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау). Извор: Радио Светигора

Даница Црногорчевић и њен супруг ђакон Иван обрадовали су нас са двије нове пјесме: Православље Црном Гором блиста и Весели се, српски роде. Звучни запис разговора Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком, које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила пјесму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења, а данас је и спот за ову пјесму. Спот за пјесму ,,Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала је попадија Дајана Петровић, чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду, док сам глас снимила у студију Радио Светигоре. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“, каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану светиња. Иако нас ова пјесма Весели се српски роде позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“, каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу да снимимо у Призрену, али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму, док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена.“ Са великим усхићењем Даница и сви ми ишчекујемо њен нови албум који је доста другачији од претходног. Најављује нам пјесму Ђурђија за коју је текст написао отац Козма из манастира Ћириловац, а открива и да ће се на албуму наћи пјесма посвећена Ловћенској капели која носи назив по ријечима Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “Овђе ме копајте“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој ако Бог да, запјевати сви заједно као браћа“, каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане.“ Додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебне и литије, али дођите и на Литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне”, поручује Даница Црногорчевић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

У Недељу о блудном сину, 3/16. фебруара 2020. године, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, на светој Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је архимандрит Никанор (Папаниколау), настојатељ манастира Свете Тројице на планини Олимпу, у Грчкој. Саслуживали су архимандрит Василије (Папаниколау), свештено братство Светогеоргијевског храма и новосадски ђакони. После прочитаног јеванђелског одељка, беседио је презвитер Срђан Вукић. Уз многобројни народ, на светој Литургији су присуствовале и сестре из Православно-хришћанског сестринства Света Лидија при истоименом манастиру из Аспровалте, које су, предвођене архимандритима Никанором и Василијем, допутовале из Грчке у Србију поводом уручења Сретењског ордена првог степена, највишег одликовања Републике Србије. У свом обраћању, по отпусту Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је пожелео добродошлицу уваженим гостима из братске Грчке, честитавши им на највишем одликовању Републике Србије, које им је уручено за сва добра учињена српском народу током тешких година страдања. То сестринство, на челу са својим сада већ покојним духовником, у време страдања нашег народа, при крају прошлога века, помагало је на све начине – и морално и материјално, пре свега, молитвено – а између осталих њихових подвига и доброчинстава било је и то да су примале хиљаде и хиљаде деце из ратом захваћених подручја, и ти нараштаји деце су школовани о њиховом трошку, истакао је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Владике Иринеја Архимандрит Никанор је изразио благодарност Епископу бачком г. Иринеју на гостопримству и срдачним речима добродошлице. Посебна је част и радост коју нам данас пружате, јер сте Ви, по Вашем теолошком образовању и Вашим мудрим речима, веома познати у Грчкој. Данас нам пружате могућност да, Вашим благословом, добијемо снаге да наставимо борбу коју води сваки верник. Највише одликовање Ваше државе припада нашем блаженопочившем старцу, оцу Теофилу, који је учинио велико, богоугодно дело у Грчкој, али и за цело Православље. Нас, његову духовну децу, научио је да волимо све православне. Тако нам је у срца усадио љубав према српском народу, нашој православној браћи. Желимо да знате да мисионарско дело сестринства „Свете Лидијеˮ није престало после смрти старца Теофила, и да ће и даље бити у служби Вашег народа, навео је отац Никанор. Звучни запис обраћања архимандрита Никанора После свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је примио уважене госте у Владичанском двору у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије саслуживао је Архиепископу Прага и све Чешке г. Михаилу, који је началствовао светом архијерејском Литургијом и чином канонизације новомученикâ Православне Цркве Чешких земаља и Словачке у Саборном храму Светих Кирила и Методија у Прагу, у Чешкој. Архиепископу Михаилу саслуживали су и Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије, као и више свештенослужитеља. Свети Архијерејски Синод Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, на свом заседању 10. октобра 2019. године, донео је одлуку да у диптихе светих своје помесне Цркве унесе новомученике, свештенике Владимира Петржека и Вацлава Чикла, као и Јана Соневента, Вацлава Онеста, Карела Лоуда и њихове породице, који су, током Другог светског рата, пострадали за време суровог прогона Цркве од стране нацистa у Бохемији и Моравској, а налазили су се у пратњи свештеномученика Горазда Павлика. У време када су поменути новомученици живели и пострадали за Христа, територија данашње Православне Цркве Чешких земаља и Словачке налазила се под јурисдикцијом Српске Православне Цркве. Молитвени спомен на ове новомученике биће прослављан 5. септембра, на дан мученичког страдања Јана Соневента. Акт о канонизацији потписали су архиепископи Михаило и Георгије, владика Исихије, као и присутни потомци канонизованих новомученика. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У новом издању емисије "Личност и Заједница" на ТВ Храм, гост Дејана Стојадиновића био је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Отац Игор је говорио о Светом Сави као теологу и о значају аутокефалности из еклисиолошке перспективе. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за "преиспитивање" свог дeлања и духовног пута, а тако исто и ова осмовековна прослава коју прославља наша Црква. Имајући то у виду отац Игор је дао одговоре на нека питања, о којима се ређе говори када је у питању наш највећи светитељ, Свети Сава, који је пре свега као богослов утемељио идентитет нашег народа у Црквеном, односно литургијском етосу. У оквиру наведене емисије било је речи о томе како и зашто је Свети Сава имао заправо једно литургијско виђење државе. О односу Цркве и државе у том контексту и значај тог односа касније кроз нашу историју. На крају разговора, указано је да је Свети Сава заправо бринући се за вечно постојање свог народа, желео да реши његово егзистенцијално питање, а то је питање смрти и живота. Питање вечног постојања. Извор: Телевизија Храм

На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег. Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније. Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru

У седамдесет четвртом издању емисије „Светотајинско богословље“ говорили смо о лику и делу блаженопочившег епископа жичког Хризостома (Столића), који је оставио неизмерни и благословени траг на пољу литургијског богословља, а особито у погледу превођења древних Литургија Цркве. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Према речима протопрезвитера-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића – „било да је објављивао богослужбене књиге разних намена и профила, било да је публиковао богословску литературу, првенствено на пољу литургике, владика Хризостом није само антиципирао и пратио, него је и на својеврсан начин омогућавао јављање и процват литургијског препорода који је украшавао и краси нашу помесну Црквуˮ. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“. Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји. Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво. Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста! Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице. Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316). Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања. Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама. Извор: Саборност

Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, началствовао је јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Милорад Бајбић из Зворничко-тузланске епархије и Драгољуб Савановић из Бањалучке епархије, протојереј Бошко Рољић из Бањалучке епархије, јеромонах Владимир острошки сабрат, јереји Данијел Ружићић из Бањалучке епархије, Милош Цицмил из Будимљанско-никшићке епархије, Предраг Поповић и Александар Милашиновић из Браничевске епархије, Раде Деспотовић из Загребачко-љубљанске митрополије, те јерођакон Зосима острошки сабрат и свештенођакон Митар Танасић из Загребачко-љубљанске митрополије. Бројно монаштво, свештенство и вјерни народ присуствовали су евхаристијском сабрању, а након читања Светог Јеванђеља, сабране је бесједећи поучавао о. Раде Деспотовић, који је између осталог казао да је Господ све данас сабрао на једно мјесто и због једног циља. – Господ призива, а човјек се одазива. У томе је сва тајна нашег живота. Бог призива човјека непрестано, да уђе човјек у Његово присуство и под окриље Његове најсвештеније благодати. Човјек има могућност да се одазове тој свештеној благодати и да почне цјелокупним својим бићем да се укључује у те токове божанске благодати. Најсвештенија божанска благодат се излива на свакој светој Литургији – казао је о. Раде. Додао је да је Литургија сабор ради истог циља, да се увежемо духом јединства, духом слоге, духом љубави, духом мира, да облагодатимо своје умове, да очистимо своја срца, нахранимо и надахнемо своју душу и да нашу вољу учинимо стаменом и постојаном. – Слаб је данашњи човјек и не узима Јеванђеље и Христа као узор и образац живота. Зато нам је и воља често непостојана и слаба и често падамо, али није страшно када падамо, страшно је ако останемо у гријеху, а још страшније ако се правдамо за учињени гријех. Господ је наш образац, и наша мјера, и наше савршенство, и наш призив, и наш одзив. Господ је алфа и омега свијета и ми имамо једнство у Њему, идентитет у Њему, јер смо ништа друго него породица Јединородног Сина – казао је о. Раде. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали примили су Свету Тајну причешћа. Саборовање свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог