Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'литургијског'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Појава монаштва и аскетске традиције везује се за Копте. Чак и сада, коптски манастири су затворени током поста ради интензивније и концентрисаније молитве својих становника. Ово изазива неоспорно поштовање. Са теолошке тачке гледишта, Копти се придржавају такозване монофизитске традиције, а да нису „строги“ монофизити. Истовремено су отворени и пријатељски расположени према Руској православној цркви. 1. Копти имају једноставнији однос према светињама. На пример, сваки коптски парохијанин у нелитургијском времену може ући у олтар, додирнути и поклонити се пред олтаром, што је у нашој земљи дозвољено само свештенству. Међутим, ова простота не произилази из немара, већ из непосредне живе вере, која не долази из ума, већ из срца. 2. У већини коптских храмова обичај је да се изују ципеле приликом уласка. У неким црквама то није неопходно за улазак у храм, али је неопходно за оне који се пењу на солеј, укључујући и причеснике. 3. Учесници обично долазе са својим појединачним картицама, које се чувају код куће. 4. У огромној већини коптских храмова, са изузетком најстаријих, постоје клупе, седење је дозвољено током значајног дела службе. 5. У животу Копта има много заједничких тачака са муслиманима, то се не односи само на језик, већ и на свакодневни живот, одећу, кухињу и слично. По култури, Копти се мало разликују од локалних муслимана. 6. Обрезивање се практикује скоро свуда међу Коптима. Обрезује се мушка одојчад, иако Апостол говори о васпитном значају телесног обрезања, које је замењено обрезањем нерукотвореним – крштењем. Иако се црква ограђује од овог обреда, не сматрајући га црквеним, у народу постоји тежња да се овом обичају придаје одређено сакрално значење. Осим тога, овај народни обичај има и хигијенски значај. Највероватније је у питању нека врста старозаветног рецидива или утицај ислама. 7. Копти имају традицију да након крштења тетовирају крстове на зглобовима (крст у виду тетоваже на унутрашњој страни десног зглоба), па чак и на челу. Једно од могућих објашњења за појаву ове традиције у Египту и Етиопији је да у случају прогона онај ко има такав знак неће бити у искушењу да сакрије своју веру и да се одрекне, јер овај знак непобитно сведочи о припадности хришћанству. Другим речима, тетоважа коптског крста на десној руци новокрштеног је знак спремности на мучеништво за веру. 8. Коптско богослужење се разликује од православног богослужења и прилично је уочљиво. Дакле, обреди литургије православне и коптске цркве припадају различитим типовима – византијској, односно александријској. 9. Коптска литургија је мирнија, Копти немају ни мали ни велики вход, па самим тим ни херувимску песму на почетку Литургије верних. 10. На свакој литургији (на „Литургији речи“) Копти имају четири новозаветна читања из Светог Писма: из посланица апостола Павла, саборне посланице, књиге Дела апостолских и Јеванђеља. Јеванђеље се често чита два пута: свештеник на коптском и ђакон на арапском (јеванђеље на арапском „Инџил“). 11. Значајан део коптске литургије чине свештеничке молитве, које се читају наглас. 12. Коптска литургија је дијалог између црквенодостојника и народа; хорови су прилично ретки у Коптској цркви, тако да народ активно учествује у литургији. 13. Литургија у Коптској цркви је веома дуга – око три сата, а заједно са додатним обредима може трајати 4-5 сати. Службе дневног циклуса такође се приметно разликују од наших. 14. Међу карактеристичним одликама коптских литургија вреди истаћи ритуал приношења Дарова, током којег свештеник десном руком благосиља вернике, левом додирујући Дарове, као и ритуал извлачења крста – свештеник умаче кажипрст у чашу освећеног Вина и њиме црта крст на Хлебу. 15. Евхаристијски хлеб коптског обреда – квасна просфора са 12 крстова и на њој одштампаним текстом трисвете молитве. Причешће се врши на два начина. 16. Коптске службе дневног циклуса су веома аскетске, свештенство их обично обавља чак и без посебних одежди, читање Псалтира заузима главни део обреда, читање јасно доминира над певањем. 17. Православна црква користи Јерусалимску литургијску повељу, али се коптско богослужење заснива на традицији староегипатског монашког богослужења. 18. Копти се крштавају само потпуним урањањем (дечак 40., а девојчица 80. дан након рођења) речима: ово је „У име Оца и Сина и Светога Духа“. 19. Тајна Помазања се увек врши непосредно после крштења и обухвата 36 миропомазања светим миром. 20. Посебно се празнује Успеније Пресвете Богородице. Само Копти имају празник који се зове „Дан доласка свете породице у Египат“ (19. мај). Понтије Пилат је канонизован за свеца. 21. На глави Коптског патријарха и свештенства је тамни огртач са дванаест малих и једним великим крстом – у част Христа и дванаест апостола. 22. Чудно је да, ако су Копти монофизити (мада умерени, који се клањају Христу, пре свега, као Богу), онда треба да дају предност не реалистичком стилу, већ сложеној иконографији. Вероватно је древна коптска иконографија била другачија - строжа. По свему судећи, уништена је током владавине појединих калифа након муслиманског освајања Египта. Највероватније је, пре тога, иконопис био у складу са православним. Данас слике у коптским црквама својим примитивизмом и наивношћу подсећају на дирљиве дечје цртеже. На њима су приказана лица светаца великим, изражајним, светлим очима. 23. Честице моштију умотане су у колутиће црвеног сомота. Свака ролна приказује свеца (или је његова слика извезена), чије се честице моштију налази унутра. 24. Престо је обично огроман. У средини је велики ковчег са зделом унутра. Звезда на металном послужавнику, неколико прекривача. Нема олтара. 25. Свештеници носе мале крстове у рукама. На прсима имају кожне крстове. Коптски крст се састоји од две линије које се секу под правим углом са умноженим крајевима. Три закривљена краја представљају Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа; сви крајеви заједно симболизују дванаест апостола. Архиепископ Јов (Смакоуз) https://pravlife.org/ru
  2. Епископ бачки др Иринеј: „Не постоји, после Господа Христа, Бога Оца и Духа Светога, нико ко је толико опеван и слављен у богослужењима Цркве, као Пресвета Богородица. Не постоји, поред њених празника, ниједан једини дан у години када у јавним богослужењима у храму немамо посебне химне, стихире посвећене Пресветој Богородици.” Наша света Црква у уторак, 8/21. септембра 2021. године, молитвено прославља празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештенство и ђаконство Епархије бачке, као и ђакон Радомир Врућинић, вршилац дужности ректора Богословије Светог Саве у Београду. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је нагласио да је празник Рођења Пресвете Богородице други по значају од више празника Пресвете Богородице који се прослављају током године, те објаснио зашто се на све празнике Пресвете Богородице чита исти одељак из светог Јеванђеља. „Право слушање речи Божје није да чујемо па да заборавимо него да држимо колико најбоље и највише можемо у свом свакодневном животу, чак и у свакоминутном живљењу да држимо реч Божју, тојест да живимо по њој, да је остварујемо колико нам је могуће, помоћу и благодаћу Божјом и молитвама Пресвете Богородице и свих светих. То је и одговор на све што можемо да се запитамо о Њеном животу на земљи, с обзиром да је мало забележено у Јеванђељима о Њеном животу. Без Њене добровољне, неизнуђене, само искључиво страхом Божјим и љубављу према Господу мотивисане апсолутне послушности вољи Божјој, тајна спасења света не би била остварена.” У току свете Литургије Епископ бачки Иринеј је рукоположио у чин ђакона др Милана Бандобранског, сарадника Информативне службе Епархије бачке. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. -Радио Глас поводом пет година постојања интернет странице Ризница литургијског богословља и живота- Гост новог издања емисије "Читаоница" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о својој интернет страници, а поводом пет година постојања. Звучни запис разговора Новосадски катихета Бранислав Илић говорио је о интернет страници коју пуних пет година уређује, а која је првобитно била замишљена као лични блог на којем би се објављивали искључиво ауторски текстови и ауторске емисије, али по речима нашег госта, наведена интернет страница је за кратко време превазишла првобитни циљ и постала озбиљна информативно-катихетска страница. Имајући у виду да смо као хришћани позвани на мисију, потрудио сам се да кроз ову интернет страницу допринесем мисији Цркве. Будући да у Цркви нема простора за индивидуализам, и ова интернет страница није само моје лично дело, већ саборно дело и на овом сајту има места за свакога, да заједно будемо делатници мисије Цркве и тако угађамо Господу, истакао је катихета Бранислав. Веома је важно да увек деламо у оквирима Цркве, тако је и ова интернет страница настала по благослову, а својим постојањем и радом оправдава то поверење које је исказано кроз благослов. Хришћански етос нас подсећа да је сваки поштен и богоугодан рад раван молитви, а постојање ове интернет странице на којој се налази преко 21.000 објава, можемо разумети као једно молитвено дело, јер само Господ зна колико је људи благодарећи неком објављеном предавању, тексту или беседи, доживело укрепљење и утеху бивајући духовно богатији, рекао је Бранислав Илић. Уредник ове интернет странице говорио је о објављеном садржају, рубрикама и свему ономе што је важно за постојање овог сајта. Драги моји, важно је да имамо љубави једни према другима, да имамо љубави према ономе што радимо на корист Цркве, и да на тај начин кроз човекољубље и трудољубље дођемо до истинског богољубља, поучио је катихета Бранислав и подсетио на речи из 33. главе Хиландарског типика: Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост, и човекољубље, ради којег је и Бог постао човек. Извор: Радио Глас
  4. -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. http://www.pravoslavie.ru/sas/image/102662/266285.p.jpg Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  5. „Који је био веран Ономе који га је поставио, као и Мојсеј у свему дому његову.“ (Посланица Јеврејима, 3,2) У петак, 30. октобра 2020 године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8.20 часова, у Клиничко-болничком центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх светог трона пећког Г. Амфилохије. Много тога је речено, и биће речено о томе, колико су многострука остварења овог, заиста јединственог и великог Божјег човека. Митрополит Амфилохије је уистину био и остао, епски лик у животу наше Свете Српске Православне Цркве, и васцелог Православља. Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве. Васкрснуо је, скоро изгубљену Православну веру у Црној Гори. Био је и највећи градитељ, који је главни град Црне Горе – Подгорицу, крунисао најлепшим храмом, и посветио га Светом Васкрсењу Христовом, у коме ће и бити опеван у недељу, дан Васкрсења. У времену пре свог представљења у Господу, Црној Гори је даровао ослобођење, а свој народ крунисао демократијом! Његова личност и наслеђе наставља да живи у нашој успомени и нашим животима. Нека се блаженопочивши митрополит Амфилохије, наш заступник пред Престолом Васкрслог Господа, увек сећа нас у својим светим молитвама, као што то и ми чинимо за њега. Нека се сада заложи за васкрсење капеле Светог Петра Цетињског поврх Ловћен планине. Нека се, као чувар светог трона пећког, моли за спас Косова и Метохије, и спасење свију нас! Вечнаја памјат у Царству Цара Славе, слуги Божјем, нашем у Христу вољеном брату и оцу, добром митрополиту Амфилохију! „БЛАГО ОНОМ КО ДОВИЈЕКА ЖИВИ, ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ!“ Св. Петар Ловћенски Тајновидац-Његош Епископ источноамерички Иринеј Извор: Епархија источноамеричка
  6. Интернет страница почела је са радом на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 2016. лета Господњег. Наша интернет страница налази се на списку проверених интернет страница које су реализоване у оквиру Српске Православне Цркве. У наведеном каталогу сајтова СПЦ ова интернет страница је процењена и препозната као прегледна, савремена и визуелно лепа. На овој интернет страници прочитајте: Поред многобројног катихетског садржаја у виду предавања, емисија и поучних текстова, у оквиру ове интернет странице можете да се упознате са важнијим вестима из наше Свете Цркве и осталих помесних цркава. Поред тога, на једном месту можете да прочитате све ауторске текстове који су објављени у "Православном мисионару", званичном мисионарском часопису СПЦ за младе, у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, као и у другим часописима и на многобројним званичним интернет страницама. На нашој интернет страници доступна су и сва ауторова гостовања у црквеним медијима. У погледу интернет странице Ризница литургијског богословља и живота посебно истичемо целокупне серијале емисија чији је аутор катихета Бранислав Илић: Светотајинско богословље (радио Беседа) и Богослужбене особености великих празника (радио Беседа). ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦУ ПОСЕТИТЕ НА АДРЕСИ: Ризница литургијског богословља и живота (http://branislavilic.blogspot.com)
  7. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о односу активног литургијског живота и ванредног стања у држави, као и другим важним питањима у погледу новонастале ситуације, а у духу пречасних дана Великог поста. Извор: Телевизија Храм
  8. Поводом 85. годишњице од убиства краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу служена Литургија и парастос. Дана, 9. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са великом љубављу дочекао је свог у Христу брата Епископа будимљанско – никшићког Господина Јоаникија. Светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу началствовао је Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Господин Јоаникије уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и свештенства наше Богом чуване Епархије шумадијске. Светој Литургији присуствовали су принц Михаило Карађорђевић, чланови Крунског савета, председник Општине Топола, директори основне и средње школе заједно са својим ученицима. Појали су чланови певачког друштва “Србски православни појци”. Након прочитаног Јеванђеља беседио је владика Јован: “Велика ми је данас радост што саслужујем на Божанственој Литургији коју служи Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшћки Јоаникије. Радујем се што је он овде да се Богу моли на дан када се сећамо блажене успомене краља Александра I Карађорђевића који је рођен на Цетињу и одрастао на Цетињу, где је рођен и одрастао и владика Јоаникије. Такође се радујем што могу да поздравим и Преосвећеног Епископа Михаила из Руске заграничне цркве који је у Женеви”, у уводу своје беседе рекао је владика Јован. Затим у наставку беседе владика је истакао величину личности светог Јована Богослова кога данас молитвено прослављамо и у кога сви треба да се угледамо како би могли задобити љубав коју је он стекао волећи највише свога Божанственог Учитеља Христа: “Свети Јован је сав саткан од љубави према Богу и према човеку. Када читамо његово Јеванђеље и његове посланице ми видимо да се у њима највише говори о љубави. Он је говорио да ко задобије љубав, задобио је Бога, јер је Бог Љубав, а ко је одстрањен од љубави, одстрањен је од Бога, јер Бог је љубав. Говорећи о љубави Божијој ми не можемо ни наслутити колика је то љубав према нама док се та љубав не усели у срца наша. Тек тада човек може наслутити висину и дубину мудрости Божије. Мудрост која нема за подлогу љубав није мудрост. Она је погубна за човека. Развијати мудрост без доброте човека води у злобу. Имамо много примера у историји и нашој и светској где су људи који су гајили мудрост без љубави Божије били чинитељи зла. Без Љубави Божије човек је без своје бесмртности. Љубав је оно чиме човек вреди. Ми љубављу треба да живимо и да тако сведочимо да смо иконе Божије; да љубављу и вером бранимо све оне вредности које стичемо у цркви а то су вредности Христове”. Пред крају свете Литургије Преосвећени Епископи Јоаникије, Јован и Михаило из Руске заграничне цркве заједно са свештеницима одслужили су парастос краљу Александру I Карађорђевићу. Крај његовог гроба у крипти храма беседио је Преосвећени владика Јоаникије. Потом је уследила церемонија полагања венаца на гроб краља Александра, након чега се данашње сабрање наставило у ресторану “Стара Варош”. У знак сећања на данашње молитвено сабрање Његово Преосвештенство Епископ шумадијки Господин Јован даривао је свог госта Епископа Јоаникија једним лепим ручним крстом. Извор: Епархија шумадијска
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора. Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ). Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком. Άξιος! Достојан! Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања: Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо! Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора. Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ). Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком. Άξιος! Достојан! Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања: Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо! Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  11. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  12. По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/14.02.19 ZBOR Predavanje arhiepiskopa Jovana PBF.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  13. Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15). Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода. Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude. Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли. Извор: Епархија жичка
  14. На дан Светог мученика Агатоника (4. септембра/22 августа 2018) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду докторску дисертацију одбранио је јереј Слободан Јаковљевић, клирик Епархије жичке. Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15). Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода. Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude. Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли. Извор: Епархија жичка View full Странице
  15. Тога дана, по први пут после скоро девет векова, православни хришћани на истоку Норвешке, међу којима су већину чинили православни Норвежани, молитвено су обележили сећање на мученичку кончину оснивача града Сарпсборга и вечног краља Норвешке – Светог Олава Харалдсона. Божествену Литургију служили су архимандрит Доротеј (Форснер), игуман манастира Свете Тројице из места Бредаред у Краљевини Шведској, и јереј Горан Спасојевић из Сарпсборга, клирик Епархије британско-скандинавске, који по благослову надлежног архијереја опслужује мисионарску парохију. Литургијском сабрању поред тридесетак редовних посетилаца присуствовали су и Епископ тимочки г. Иларион, протонамесник Зоран Голубовић из Зајечара, као и архимандрити Дамаскин и Атанасије из Грузијске Патријаршије. У току празничне службе освећени су славски колач и кољиво које су ове године припремиле породице Сулберг и Спасојевић, а након богослужења присутнима се бираним речима обратио епископ Иларион. У топлој здравици, Владика је заблагодарио архимандриту Доротеју, јереју Горану Спасојевићу и присутнима на топлом дочеку и поручио: -Ја сам лично по први пут у Норвешкој. Овде смо већ пет-шест дана, и уз благодарност Богу за прилику да посетим ову лепу земљу, изражавам и благодарност надлежном Епископу из Српске Цркве, владики Доситеју, за благослов да посетим његову епархију. У овој земљи сам видео много предивних ствари. Видео сам људе који су љубазни, срдачни, педантни и који воле своју земљу и воле природу коју нам је Бог дао. Видео сам људе који веома држе до свог здравља и који се веома брину о њему. Видео сам многе људе који трче, возе бицикле и баве се другим спортовима и сетих се оне античке пословице, или мудрости, да је у здравом телу здрав дух. Али ми, као људи који смо у Цркви Христовој, сагледавамо живот и свет око нас много даље и много дубље него што је телесно здравље. И зато ми је велика радост да у овој земљи боравим на овом месту где се на православан начин прославља Бог, Пресвета Богородица и Његови Светитељи. -У једном тренутку сам помислио да је, заиста, велика историјска штета и недостатак што скандинавски народи нису имали ближих и чешћих контакта са Православљем. Зато што много заједничких црта као народи и као људи имамо. Све оно добро што је овде побројано, то се може наћи и у српском, руском, грчком, бугарском и у свим православним народима. И зато се надам и молитвено желим да и ова мисионарска парохија напредује у свом развоју. Да људи који се труде за своје здравље преко њега дођу и до познања да постоји и духовно здравље, које нам је много потребније од телесног здравља. Епархија на којој сам пре неки дан напунио четири године моје епископске службе налази се на крајњем истоку Србије, смештена уз границу са Румунијом и Бугарском. Многи људи из тог краја су на привременом раду у Скандинавији. Нека би Господ, молитвама Пресвете Богородице и Светог краља Олава, свима људима из нашег краја, наше Отаџбине, овде даровао благодат, мир и благослов. А ја ћу се потрудити да одавде за Србију, колико ми Бог помогне, понесем све оно што је добро и што је примењиво за наше поднебље тамо, да нам буде свима на корист. И као што смо слушали у данашњем Јеванђељу да је потребно да љубимо једни друге, тако и ми треба да једни друге љубимо и волимо у Господу, да бисмо тако посведочили да заиста верујемо у Једнога Бога Оца и Сина Његовог и Духа Светога. Амин, поручио је Владика тимочки г. Иларион. Као и обично, после свете Литургије, у дому породице Сулберг приређена је празнична трпеза коју је благословио епископ Иларион. Током вишечасовног дружења приређен је кратак, али занимљив, културно-уметнички програм. Теолог Јоханес Сулберг говорио је о животу Светог краља Олава, а у част присутног српског архијереја вредни домаћини извели су неколико песама. Прво су своје вокално умеће пред епископом Иларионом исказали Норвежани Јоханес и Ингрид-Лусиа Сулберг (Johhanes, Ingrid-Lucia Solberg), Ларс и Гру-Сунива Карлшоен (Lars, Gro-Sunniva Karlsøen), певајући једну од најстаријих песама/химни посвећених Светом краљу Улаву (Ljoset yver landet dagna/Lux illuxit laetabunda) насталу око 1100 године. Након њих су се зачули звуци козачке песме са југа Русије (На гори је стојао козак), коју су громко отпевали Кирил Дмитријевич Коновалов и Татјана Хрибко. Музички део програма затворен је песмом Онамо `намо, коју је заједно са присутним Србима певао јереј Горан Спасојевић. После културно-уметничког програма Ларс Карлшоен се испред Црквеног одбора мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице обратио архимандриту Доротеју (Форснеру) – који по благослову надлежног владике Доситеја од оснивања духовно руководи мисионарском заједницом у Сарпсборгу – и упутио му речи захвалности на свему што је до сада учинио и чини за добробит свих православних који живе у овом делу Норвешке. Пре него што су драги гости из Србије кренули пут Осла Ларс Карлшоен бираним речима захвалио је владики Илариону на посети. Епископ тимочки узвратио је позивом и жељом да у блиској будућности чланови мале православне заједнице на истоку Норвешке посете Епархију тимочку и њене светиње. И како је неко од присутних приметио, Господ је уредио да исток Норвешке и град Сарпсборг, једну од три најстарије престонице Норвешке (основан 1016. године), на дан када се прославља небески покровитељ и заштитник ове лепе земље на северу Европе, посети Епископ Српске Православне Цркве чија се епархија налази на истоку Србије. Та симболика само је утврдила чланове ове мале интернационалне православне заједнице, под покровитељством Британско-скандинавске епархије, да и убудуће торжествено прослављају дан када је на пољу Стиклестад (29.јул/11. август), за веру Христову мученички пострадао Свети краљ Олав Харалдсон. А за анале Архијерејског намесништва скандинавског Епархије британско-скандинавске овај дан остаће упамћен као дан када је први пут Српска Црква литургијски прославила једног од највољенијих православних светитеља овог дела Европе. Извор: Епархија тимочка
  16. Празнично и молитвено било је 11. августа 2018. године у параклису мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице (метоху манастира Свете Тројице), у норвешком граду Сарпсборгу, на дан када Православна Црква прославља Светог краља Олава (Улава) Норвешког. Тога дана, по први пут после скоро девет векова, православни хришћани на истоку Норвешке, међу којима су већину чинили православни Норвежани, молитвено су обележили сећање на мученичку кончину оснивача града Сарпсборга и вечног краља Норвешке – Светог Олава Харалдсона. Божествену Литургију служили су архимандрит Доротеј (Форснер), игуман манастира Свете Тројице из места Бредаред у Краљевини Шведској, и јереј Горан Спасојевић из Сарпсборга, клирик Епархије британско-скандинавске, који по благослову надлежног архијереја опслужује мисионарску парохију. Литургијском сабрању поред тридесетак редовних посетилаца присуствовали су и Епископ тимочки г. Иларион, протонамесник Зоран Голубовић из Зајечара, као и архимандрити Дамаскин и Атанасије из Грузијске Патријаршије. У току празничне службе освећени су славски колач и кољиво које су ове године припремиле породице Сулберг и Спасојевић, а након богослужења присутнима се бираним речима обратио епископ Иларион. У топлој здравици, Владика је заблагодарио архимандриту Доротеју, јереју Горану Спасојевићу и присутнима на топлом дочеку и поручио: -Ја сам лично по први пут у Норвешкој. Овде смо већ пет-шест дана, и уз благодарност Богу за прилику да посетим ову лепу земљу, изражавам и благодарност надлежном Епископу из Српске Цркве, владики Доситеју, за благослов да посетим његову епархију. У овој земљи сам видео много предивних ствари. Видео сам људе који су љубазни, срдачни, педантни и који воле своју земљу и воле природу коју нам је Бог дао. Видео сам људе који веома држе до свог здравља и који се веома брину о њему. Видео сам многе људе који трче, возе бицикле и баве се другим спортовима и сетих се оне античке пословице, или мудрости, да је у здравом телу здрав дух. Али ми, као људи који смо у Цркви Христовој, сагледавамо живот и свет око нас много даље и много дубље него што је телесно здравље. И зато ми је велика радост да у овој земљи боравим на овом месту где се на православан начин прославља Бог, Пресвета Богородица и Његови Светитељи. -У једном тренутку сам помислио да је, заиста, велика историјска штета и недостатак што скандинавски народи нису имали ближих и чешћих контакта са Православљем. Зато што много заједничких црта као народи и као људи имамо. Све оно добро што је овде побројано, то се може наћи и у српском, руском, грчком, бугарском и у свим православним народима. И зато се надам и молитвено желим да и ова мисионарска парохија напредује у свом развоју. Да људи који се труде за своје здравље преко њега дођу и до познања да постоји и духовно здравље, које нам је много потребније од телесног здравља. Епархија на којој сам пре неки дан напунио четири године моје епископске службе налази се на крајњем истоку Србије, смештена уз границу са Румунијом и Бугарском. Многи људи из тог краја су на привременом раду у Скандинавији. Нека би Господ, молитвама Пресвете Богородице и Светог краља Олава, свима људима из нашег краја, наше Отаџбине, овде даровао благодат, мир и благослов. А ја ћу се потрудити да одавде за Србију, колико ми Бог помогне, понесем све оно што је добро и што је примењиво за наше поднебље тамо, да нам буде свима на корист. И као што смо слушали у данашњем Јеванђељу да је потребно да љубимо једни друге, тако и ми треба да једни друге љубимо и волимо у Господу, да бисмо тако посведочили да заиста верујемо у Једнога Бога Оца и Сина Његовог и Духа Светога. Амин, поручио је Владика тимочки г. Иларион. Као и обично, после свете Литургије, у дому породице Сулберг приређена је празнична трпеза коју је благословио епископ Иларион. Током вишечасовног дружења приређен је кратак, али занимљив, културно-уметнички програм. Теолог Јоханес Сулберг говорио је о животу Светог краља Олава, а у част присутног српског архијереја вредни домаћини извели су неколико песама. Прво су своје вокално умеће пред епископом Иларионом исказали Норвежани Јоханес и Ингрид-Лусиа Сулберг (Johhanes, Ingrid-Lucia Solberg), Ларс и Гру-Сунива Карлшоен (Lars, Gro-Sunniva Karlsøen), певајући једну од најстаријих песама/химни посвећених Светом краљу Улаву (Ljoset yver landet dagna/Lux illuxit laetabunda) насталу око 1100 године. Након њих су се зачули звуци козачке песме са југа Русије (На гори је стојао козак), коју су громко отпевали Кирил Дмитријевич Коновалов и Татјана Хрибко. Музички део програма затворен је песмом Онамо `намо, коју је заједно са присутним Србима певао јереј Горан Спасојевић. После културно-уметничког програма Ларс Карлшоен се испред Црквеног одбора мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице обратио архимандриту Доротеју (Форснеру) – који по благослову надлежног владике Доситеја од оснивања духовно руководи мисионарском заједницом у Сарпсборгу – и упутио му речи захвалности на свему што је до сада учинио и чини за добробит свих православних који живе у овом делу Норвешке. Пре него што су драги гости из Србије кренули пут Осла Ларс Карлшоен бираним речима захвалио је владики Илариону на посети. Епископ тимочки узвратио је позивом и жељом да у блиској будућности чланови мале православне заједнице на истоку Норвешке посете Епархију тимочку и њене светиње. И како је неко од присутних приметио, Господ је уредио да исток Норвешке и град Сарпсборг, једну од три најстарије престонице Норвешке (основан 1016. године), на дан када се прославља небески покровитељ и заштитник ове лепе земље на северу Европе, посети Епископ Српске Православне Цркве чија се епархија налази на истоку Србије. Та симболика само је утврдила чланове ове мале интернационалне православне заједнице, под покровитељством Британско-скандинавске епархије, да и убудуће торжествено прослављају дан када је на пољу Стиклестад (29.јул/11. август), за веру Христову мученички пострадао Свети краљ Олав Харалдсон. А за анале Архијерејског намесништва скандинавског Епархије британско-скандинавске овај дан остаће упамћен као дан када је први пут Српска Црква литургијски прославила једног од највољенијих православних светитеља овог дела Европе. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  17. У духу празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Педесетнички доживљај – срж литургијског живота" -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. http://www.pravoslavie.ru/sas/image/102662/266285.p.jpg Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Извор: Православни богословски Факултет Универзитета у Београду
  19. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Владимир Антић обранио је докторску дисертацију под насловом "Функција елемената азматског типика у савременој богослужбеној форми Православне Цркве – литургиолошка анализа“. Извор: Православни богословски Факултет Универзитета у Београду View full Странице
  20. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  21. У овим благословеним данима Божићног поста, када се духовним и телесним подвигом припремамо да што достојније дочекамо празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом ПОСТ ЈЕ САСТАВНИ ДЕО ЛИТУРГИЈСКОГ ЖИВОТА. Аутор подсећа да сваки подвиг своје испуњење и своју круну налази у Светој евхаристији. Вашој пажњи препоручујемо текст истог аутора под насловом: БОЖИЋНИ ПОСТ - У СУСРЕТ БОГОМЛАДЕНЦУ Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Интернет страница почела је са радом на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 2016. лета Господњег. Наша интернет страница налази се на списку проверених интернет страница које су реализоване у оквиру Српске Православне Цркве. У наведеном каталогу сајтова СПЦ ова интернет страница је процењена и препозната као прегледна, савремена и визуелно лепа. На овој интернет страници прочитајте: Поред многобројног катихетског садржаја у виду предавања, емисија и поучних текстова, у оквиру ове интернет странице можете да се упознате са важнијим вестима из наше Свете Цркве и осталих помесних цркава. Поред тога, на једном месту можете да прочитате све ауторске текстове који су објављени у "Православном мисионару", званичном мисионарском часопису СПЦ за младе, у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, као и у другим часописима и на многобројним званичним интернет страницама. На нашој интернет страници доступна су и сва ауторова гостовања у црквеним медијима. У погледу интернет странице Ризница литургијског богословља и живота посебно истичемо целокупне серијале емисија чији је аутор катихета Бранислав Илић: Светотајинско богословље (радио Беседа) и Богослужбене особености великих празника (радио Беседа). ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦУ ПОСЕТИТЕ НА АДРЕСИ: Ризница литургијског богословља и живота (http://branislavilic.blogspot.com) View full Странице
×
×
  • Креирај ново...