Претражи Живе Речи Утехе

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија четрдесетнице”. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”. Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. Да бисмо разумели како и зашто је настао обред причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна”, који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна” указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених дарова. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. По сведочењу Св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно – средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња. Обред Литургије пређеосвећених дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном” карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости. Први део Литургије пређеосвећених дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш”, већ литургијским возгласом „Благословено Царство…” На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост. Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни” псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома..” Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана. После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо…”. Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања.” У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм. У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени. После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме…” Стихире на „Господи воззвах…”, одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости…” После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!”. Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо”. Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења. После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молитва моја… „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута. У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва Св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога”, док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона). Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене. Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење”, тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених дарова, обред светог Причешћа. Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос светих Дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали. Свечано преношење светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..”. Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених дарова чита се молитва Св. Јефрема Сирина „Господе и Владико…”. После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оче наш”, којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот. Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!”, почиње причешћивање верника. Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!” На крају службе чита се заамвона молитва. Завршне молитве на пуним литургијама и на Литургији пређеосвећених дарова познате су као заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон”, тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље. „Заамвона молитва” на Пређеосвећеној литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених дарова и великопосног времена. Света четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве”. А дан Светог васкрсења већ је близу. Света Литургија пређеосвећених дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима Св. апостола Павла, „наш живот” (Кол. 3:4). протојереј В. Потапов https://mitropolija.com/2024/04/04/liturgija-predjeosvecenih-darova-dusa-velikoposnih-bogosluzenja/

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у уторак, 6. фебруара 2024. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће прослављен новоустановљени празник Светих који су учили и који су се учили на Богословском училишту у Београду, најавио је за наш радио представник Студентског парламента г. Александар Бојанић. У факултетском параклису св. Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова биће служено свеноћно бденије у понедељак 5. фебруара од 18 сати и 40 минута, док ће света архијерејска Литургија бити служена 6. фебруара од 9 часова: Александар Бојанић за РСЉ: Извор: Радио "Слово љубве"

Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, током Божићног поста, свештенство свакога дана служи Свету Литургију, са почетком у 8 часова. Јутрење је у 7.30. Недељом Света Литургија почиње у 9 сати. Извор: Саборни храм, Инстаграм

У храму Светог Вазнесења Господњег у Болечу ће традиционално, на дан молитвеног спомена Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, 30. септембра 2023. године, бити служена Света Литургија и у наставку Света Тајна јелеосвећења, најавио је за Радио "Слово љубве" старешина ове светиње свештеник Дејан Бурсаћ. Богослужење почиње у 9 часова, сви су добродошли! Црква Вазнесења Господњег у Болечу (ГО Гроцка) подигнута је 2006. године, а земљиште и темеље цркве је 2004. године освештао блажене успомене Патријарх Павле. Благословом блаженопочившег Патријарха Иринеја, на Сретење, 15. фебруара 2014. године, у порту храма су из Великог Луга пренесени земни остаци Јанка Гагића, буљубаше народне војске и болечког кмета. Код Вазнесењског храма у Болечу стају линије ГСП број: 301, 302, 303, 304 и 305 које полазе из Устаничке улице. Извор: Радио "Слово љубве"

Литургија као дело и догађај љубави, живог и непоновљивог сусрета човека са Богом, као заједница свих и свега у Духу Светом, претставља за човека Хришћанина увек изнова нови позив и призив за самоспознајом себе, за преиспитивање сопствне савести и живота. То надахнуће са трепетом рађа у човеку и читавој заједници непрестано ‘‘испитивање срдаца’‘ и истинити суд савести. То несме бити формални и механички покрет душе и бића само у данима поста или као резултат животних невоља које су га снашле, већ начин живота који стварно, кроз дарове Духа, прображава и твори новог човека, христоликог и боголиког. Покајањем Литургијом бива наше распињање душе, улазак у најмрачније дубине сопственог бића које осветљавамо и чистимо управо огњем покајања, суза и љубави. Истинити суд савести је тежак и претежак али тог бремена се ослобађамо кроз Христа и са Христом јер Он је истина коју кроз покајање спознајемо и Која нас ослобађа. У ниједном људском чину живота није толико видљива дејствујућа сила Светог Духа колико у покајању. Не без разлога у делима и личностима Достојевског управо овај чин представља централну тачку човекове животне драме. Покајање понекад може отпочети ван Цркве и Литургије, али увек свој смисао и испуњење налази у њој јер свако покајање јесте мир и измирење човека са Богом, и са ближњима својим. Ту је сва величанственост и сила Духа, који тријумфује кроз човека, који сведочи, проповеда и дарује Духа делом покајања, једном сузом више него са хиљаду речи. Лепота покајања Литургијом је Светајна, чин слободе дарован само човеку, искорак из сопственог бића према Богу, који мења и преображава светове, дело пред којим се Небеса радују а поднебесје дрхти. То је дело те велике слободе бића која чини човека оним што јесте, иконом и подобијем Божијим. И смисао те слободе јесте у Литиргији, у сусрету Бога и човека, и ван ње она не постоји, као што ни ван Цркве спасења нема. То је Благовест и Истина Васкрсења Христовог, као залога и могућности искреног и истинитог људског покајања. протонамесник Александар Вучај http://crkvauobrenovcu.rs/misija/liturgija-i-pokajanje-2021

Епархија рашко–призренска и Дом културе „Грачаница“ приредиће нову духовну трибину у оквиру Часног поста у уторак 28. марта 2023. године од 19 часова, сазнајемо из Дома културе Грачаница. На тему "Света литургија - дело важније од живота" беседиће јеромонах Исидор (Јагодић) проректор Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. И ово предавање ће моћи да се прати путем Фејсбук странице Дома културе Грачаница. Извор: Радио "Слово љубве"

У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска

У другу недељу Великог поста, 12. марта 2023. године, Свету архијерејску Литургију у цркви Св. Саве у Лондону ће служити Његово Преосвештенство епископ британско-скандинавски г. Доситеј. Духовна заједница ”Свети Алимпије Столпник” при цркви Св. Саве у Лондону позива на Разговоре о вери 16. марта 2023. у 19 часова. Отац Ненад Поповић, парох бирмингамски, говориће на тему ”Кроз Свету Земљу: Јерусалим, град незалазне светлости”. Извор: Црква Светог Саве, Лондон

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у београдској Саборној цркви се сваког дана до почетка Васкршњег поста, 27. фебруара, служи Јутрење од 7. 30 ч, и у наставку, дакле од 8 сати, Света Литургија, објавила је Саборна црква на свом Инстаграм налогу. На празник Сретење Господње, у среду, 15.фебруара, Света Литургија ће бити служена од 9 часова. Извор: Саборна црква, Инстаграм

Уочи празника св. београдских раномученика Ермила и Стратоника, у среду 25. јануара 2023. године, у храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици биће служено свеноћно бдење и у наставку света Литургија, сазнаје Радио "Слово љубве" од свештеника Јована Бабића. Молитвено сабрање почиње у 22 часа, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Управа и братство Спомен-храма св. Саве на Врачару обавештавају благочестиви народ да ће Божанствену Литургију и Молебан за благослов новог лета Господњег служити вечерас у поноћ 01. јануара по старом односно 14. јануара по новом календару (петак на суботу) 2023. године, у заветној светињи српског народа. У суботу, на празник св. Василија Великог, света Литургија ће почети у 9 часова. Сви су добродошли на молитву. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Храм св. Саве

Бригом за духовним потребама свога народа, Благословом Његовог Преосвештенства Епископа западноевропског г. Јустина, у недељу 8. јануара 2023. године, одржано је прво Богослужење у Белгијском региону Валоније у граду Шарлеруа (Charleroi). Светом литургијом је началствовао новорукоположени и постављени парох, јереј Душан Марковић, уз саслужење протојереја Милана Живановића намесника за Бенелукс. Овај посебан догађај је улепшан присуством верника, који су се прихватили апостолског дела у формирању новог Богослужбеног места посвећеном Светом Апостолу и Јеванђелисти Луки. Након Свете Литургије, у очинској љубави, о. Милан је саветовао присутни народ, поделивши своје животно искуство, у формирању парохије у Белгијском региону Фландрије у граду Анверс. За све информације о датуму и месту следеће Литургије у овом граду, заинтересовани се могу обратити оцу Душану Марковићу путем телефона +32 485/96.19.79 или електронске поште: [email protected]. Извор: Епархија западноевропска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у цркви Ружици на Калемегдану ће 29. децембра 2022. године, у навечерје празника св. преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, бити служено свеноћно бденије и у наставку света архијерејска Литургија. Почетак богослужења је у 22 часа, сви су добродошли на молитву, поручује братство цркве Ружице на челу са протом проф. др Владимиром Вукашиновићем. Извор: Радио "Слово љубве"

Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. https://pravoslavie.ru/108682.html

У манастиру Раковици ће у уторак 15. новембра 2022. године, на дан годишњице упокојења блажене успомене Патријарха Павла, своју прву свету Литургију као Епископ СПЦ служити нови викар Његове Светости, Епископ хвостански г. Алексеј (Богићевић), сазнаје радио "Слово љубве" у овој београдској светињи. Света служба Божија ће почети у 8 часова, а дочек Епископа Алексеја биће око 7 сати и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"

У Храму Светог Марка на Ташмајдану ће у четвртак, 20. октобра 2022. године, предавање на тему "Литургија - Царство Оца и Сина и Светога Духа" одржати сабрат ове цркве, презвитер Владимир Пекић. Трибине и разговори ће у овој београдској цркви бити одржавани сваког четвртка у 18 часова, након Акатиста Пресветој Богородици, а водиће их свештеници поменутог храма. Поред тога, као новина у распореду богослужења, у Храму Светог Марка се редовно служи Света Литургија сваког четвртка, у 7.30 часова. Извор: Радио Слово љубве

Београдска Саборна црква је са радошћу обавестила да ће, поводом празника Светог Праведног кнеза Стефана Штиљановића, чије се нетрулежне мошти налазе у овом храму, у недељу, 16. октобра 2022. године, са почетком у 21.00 час, бити служено СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ, са СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ ЛИТУРГИЈОМ у наставку, која ће почети око 23.30. На сам дан празника, у понедељак, 17. октобра, друга Света Литургија ће почети у 8.00 сати, ради свих који нису у могућности да присуствују поноћној Литургији. Житије Светог кнеза Стефана Штиљановића можете прочитати на нашем сајту, у рубрици "Мошти у Саборној цркви". Извор: Саборна црква

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила (Кнеза Симе Марковића 3) Света Литургија се, поред суботе, недеље и празника ("црвено слово"), служи и на празнике српских светитеља (у Календару СПЦ су обележени курзивом), као и сваког понедељка, у наставку јутрења, будући да је овај дан, по Предању Цркве, посвећен Светим ангелима и архангелима. У "Месецослову", Свети владика Николај пише о томе: "Понедељак. Овај дан посвећен је небесним бесплотним силама, светим арханђелима и анђелима. Зато уздигнимо свој ум понедељком у небеса међу сјајне и безбројне војске анђелске. Дивимо се сјају њиховом, и красоти и бесмртности и вечној младости. Осим што се молимо дневном свецу према Минеју, треба да се се сећамо светих анђела и неколико пута преко дана, где смо да смо, молимо се кратко, отприлике овако: Свети архангели и ангели, молите Бога за мја грешнују. Свети архангели и ангели, молите Бога за спасеније моје. Свети архангели и ангели, молите Бога за спасеније моје. Ви сте велике војводе Живога Бога, а ја слаба и немоћна. Помозите ми. Ви сте светли светилници пред престолом Божијим, а ја као малена свећа на ветровима. Не дајте да се угаси светлост у мени. Свети архангели Михаиле и Гавриле, подржите ме да не посрнем. Анђеле мој, хранитељу мој, удаљи ми са пута сваку непријатност. Амин". Извор: Саборна црква

Храм светог цара Константина и царице Јелене на Вождовцу обележиће празник Воздвижења Часног Крста служењем празничног бденија и Свете тајне Јелеосвећења уочи празника - у понедељак, 26. септембра, са почетком у 17 часова, а на сам празник, у уторак, 27. септембра, служиће се Света Литургија са почетком у 9 сати, и Акатист Часном Крсту са почетком у 17 часова, најавио је за Радио Слово љубве настојатељ вождовачке цркве, свештеник Јово Калинић, уз подсећање да се у овој светињи, у Улици Јове Илића 123, чува честица Часног Крста коју је о Васкрсу 1959. године из Свете Земље донео патријарх српски Герман. Извор: Радио Слово љубве

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, по традицији уочи празника Чудо Светог архангела Михаила у Хони, братство овог светог храма служи Јелеосвећење, на исцељење верујућег народа. Тако ће у недељу, 18. септембра 2022, на дан светих Захарије и Јелисавете, Света Литургија почети у 9 часова, док ће Вечерња служба и Света тајна Јелеосвећења почети у 17 сати, наведено је на страници Саборне цркве. Сутрадан, у понедељак, 19. септембра, на празник Чудо Светог архангела Михаила у Хони, Света Литургија ће бити служена од 8 часова. За смисао празника Чудо у Хони везују се телесна, душевна и духовна исцељења: У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол свети Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики архистратиг Божји Михаил. Ускоро затим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцељење, а хришћани му рекоше: "У име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се свети Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони - погружење - јер се река погрузи у отворену провалију. Свети Архип подвизаваше се ту до седамдесете године своје и упокоји се мирно у Господу. Извор: Радио "Слово љубве"; Саборна црква

Празник Усековања главе Светог Јована Крститеља и 108 година од рођења блаженопочившег Патријарха Павла, молитвено су прослављени у недељу 11. септембра 2022. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, известио је на фејсбуку Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу. Са верним народом, свештенством и монаштвом, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ пакрачко-славонски г. Јован. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

У недељу 28. августа на празник Успења Мајке Божије празнична славска Литургија у Манастиру Пиносава (Кусадак) почеће у 9 часова. Потом ће братство манастира, уз помоћ домаћина Славе, приредити славски ручак уз народно весеље са народним песмама и колима. У поподневним сатима под Карађорђевим храстом биће одржана традиционална Свечана академија и концерт старих српских песама које изводе Српски Православни Појци. Почетак Академије под Карађорђевим храстом биће у 17 часова. Уводно слово изнеће прота професор Љубивоје Стојановић из Београда, а концерт Српских Православних појаца почеће у 18.30. На Академији ће учествовати и КУД Милоје Поповић Ђак из Кусатка, као и појац Љуба Манасијевић из Београда. Посебан гост је наша вокална солисткиња Марина Угриновић са својим новим репертоаром песама. Поздравну реч ће упутити председник општине Смедеревска Паланка г. Никола Вучен. Доброшлицу вам жели старешина Манастира Пиносава Архимандрит Петар (Драгојловић)