Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лекић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, четири су својства Цркве које су оци Другог васељенског сабора (381. године) богомудро издвојили од других њених својстава у Симболу вјере. Прва карактеристика Цркве коју исповједамо у Симболу вјере, јединство Цркве, била је инспиративна тема предавања које је одржано у Бару, на Спасовдан 2. јуна, поводом 100 година од великог историјског догађаја васпостављања и обнављања Пећке патријаршије. На платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира су говорили јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви, и проф. др Далибор Петровић, професор Богословског факултета у Фочи. О уједињењу Српске Православне Цркве и њеном животу у 20. вијеку говорио је уважени професор Петровић, док је у фокусу излагања јереја Лекића био богословски осврт на тему јединства Цркве. Васпостављање јединства Пећке патријаршије – Српске православне цркве, по ријечима о. Александра, заправо представља обнављање оне саднице коју је, као дрво маслине, засадио Свети отац Сава у духовном рају: “Патио је наш народ пуно због разорености своје матице и последице тог страдања су заиста велике. Зато је тај догађај био велика радост, како за наш народ, тако и за Цркву Христову уопште, јер је обновом јединства и претходним доласком народних владика у 19. вијеку обновљен живот православних вјерника.” Свештеник Лекић је подсјетио сабране и на значајан догађај који је обиљежио овај велики јубилеј – стогодишњицу васпостављања Српске патријаршије: “Македонска православна црква – Охридска архиепископија се вратила у статус аутономне Цркве у оквиру СПЦ. Служена је Литургија помирења, а наша Црква је онда једногласно изразила да подржава и благосиља њихов захтјев за аутокефалношћу. Тако је стављена тачка на раскол који је трајао пуних 55 година. Велика радост побједе Божије, пројава јединства Цркве у Светој чаши, у причешћу, заједничарењу, насупрот, како је рекао Његова светост, непријатељских демонских сила које непрестано раде на подјели, расцјепу, поларизацији.” Када говоримо о начелу, принципу јединства, тада заправо, како је нагласио, говоримо о самој суштини Цркве: “За многе религије, а посебно аврамовске, једно је средиште и један је почетак свијета, видљивога и невидљивога. Један је начин истинског јединства и постојања: начин живота једнога Бога. Али, хришћански Бог је нешто много више и другачије од других религија: Бог као Света Тројица. Један Бог, а три Личности. Не самац Бог, већ заједница личности, заједница љубави. Он ствара човјека као заједницу, ствара га по свом лику и призива га да буде у заједници Тројичне љубави. Бог ствара свијет да би био у заједници љубави са њим, односно Бог ствара свијет да постане Црква. Тројично јединство – то је Црква.” Као биће између Бога и твари, човјек је требао да сједини свјетове, али доживио је неуспјех. Но, Онај који је Љубав, не одустаје од дјела својих руку и чини све да сједини и врати себи. Спасење, враћање у јединство, заједницу са Богом, подсјетио је отац Александар, почиње од праоца Аврама, који је повјеровао Богу и послушао Његов позив. “И тако је склопљен савез. То је праслика и почетак Цркве Божије или, можемо рећи, старозавјетна Црква. Његови потомци, који су остали вјерни том Савезу, су чланови савезне заједнице. Изабраници, изабрани народ, али не да би били привилеговани у односу на друге народе, него да буду носиоци истине која треба да се открије свим народима. Они су свети народ, царско свештенство, иако су они реално грешни људи. Свети су зато што су сви позвани да буду свети по мјери јединог Светог: Будите свети јер сам ја свет Господ Бог ваш. То је радикални позив на другачији начин постојања: свето живљење. Историја Израила је била стално отпадање од тог пута и опет враћање кроз покајање Богу”, нагласио је јереј Александар. По његовим ријечима сва историја старозавјетне заједнице била је припрема и праслика оног што ће се остварити у Новом савезу Бога и човјека. Оваплоћењем самог Слова, Логоса Божијег, Његовом животворном смрћу и васкрсењем, отворио се пут измирења и сједињења: “Христово дјело је домострој спасења, односно излечења, исцељења пропалог и отуђеног човјека. Он је темељ и јединство Цркве, он је крајеугаони, драгоцјени, изабрани камен који полаже Бог у Сиону, на коме се гради света, духовна грађевина – Црква.” Господ је установио Цркву, којој ни врата адова неће надвладати, оставио је мало стадо ученика, али заједницу конституише, саставља Дух Свети у догађају Педесетнице. Исус одлази, али шаље Духа Утјешитеља да уведе апостоле у сву истину и да све људе призове у јединство, соједињеније. Господ то иште у првосвештеничкој молитви Оцу: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу који си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. “Јединство Цркве није, дакле, последица смишљања, разрађене тактике и људског планирања, умовања, већ одсјај тајанственог тројичног јединства. Оно што вјековјечно по природи постоји у односу трију Божанских Личности, даје се по благодати животу свих људи. Слика Божија је света Црква, јер исто јединство које има Бог остварује међу вјернима, каже Свети Максим Исповједник”, бесједио је свештеник Лекић. У даљем излагању отац Александар је поучио сабране да је старозавјетни позив, односно звање (клисис) изабраника, исто и у Новом савезу: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески: “Димензија старозавјетне заједнице (еда) постоји и у Новом: еклисиа. Сазивање ради скупа, скупштине, заједнице, јединства. Скуп не само одређене класе, рецимо елитне (архонти у вули), или само богатих, или одређеног пола (мушког или женског), већ сабор јединства, читавог народа Божијег (демос). Међутим, за разлику од старозавјетног Закона који је имао обрезање мушких чланова као знак Савеза, у Новом имамо као тајну уласка у заједницу Цркве – крштење сваког мушкарца и жене, ново рођење одозго у име Тројичног Бога, када умиремо са Христом гријеху и васкрсавамо за живот вјечни. За разлику од старозавјетног помазања само царева и пророка, овдје имамо печат дара Духа Светог на сваког човјека који тако постаје помазаник – мали христос, носиоц божанске свјетлости. Оно што је било битно тада, али и данас, народност – и то се превазилази јер се ствара нови народ, хришћански род чија је отаџбина, не царство овог свијета, него држава Божија. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени… А ви сте тијело Христово, а удови понаособ. Црква – то је нова твар.” Старешина цркве Свете Тројице у Будви је посебно истакао да је врхунски догађај јединства – догађај Цркве, тајна сабрања, тајна благодарења – Света литургија, дјело народа Божијег. То је сабор на једном мјесту расијане дјеце Божије на коме се благосиља чаша и ломи хљеб. Причешћују се сви, остварује се заједница Тијела и Крви Христове и постајемо један богочовјечански организам. ”Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо”. “То сабрање укључује не само живе него и упокојене хришћане, Богородицу, анђелске силе и светитеље. Повезује прошлост, садашњост и будућност. Црква се показује као јединствена стварност, земаљска и небеска, видљива и невидљива, људска и божанска. Гдје је Црква, тамо је Дух, а гдје је Дух, тамо је Црква, записао је Свети Иринеј. Црква Божија је заправао непрекидна Педесетница, догађај изливања, напајања божанским енергијама сабраног народа. Дух Свети све обједињава и сједињује својим дејством, али као дух слободе сваком се даје као посебан, другачији дар, јер је сваки човјек непоновљив и јединствен. Он чини да Црква постоји као јединство у различитости дарова и служби у њој”, објаснио је о. Лекић. Истичући да је јединство прве заједнице ученика, рођене у велики дан Педесетнице, имало и свог видљивог представника и вођу – апостола Петра, отац Александар је подсјетио да је врло брзо у свакој локалној заједници одређено једно лице да буде на челу: епископ – надзиратељ. Појаснио је да је то лице увијек предстојатељ одређене заједнице одређеног мјеста, а никако изоловани појединац са привилегијама (проблем титуларних епископа): “Он је слика Христова у Цркви. Он је на мјесту Христовом у Цркви и као такав сажима сабор вјерних. Нико без његовог знања не треба да ради ништа у Цркви. Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом – то је саборна, католичанска Црква која има пуноћу вјере. Епископима је дато да предстоје на богослужењу (некада је свака литургија била са епископом), али и да будно чувају апостолско предање, тојест једну и исту вјеру апостолску, вјеру једанпут предану светима. Зато су епископи суштински сви једнаки, а ту једнакост не могу нарушити разне почасне титуле које стварају хијерархију епископа.” Иако су створене многе Цркве широм свијета, које су свака понаособ католичанске, односно потпуне, Црква остаје једна. Наиме, како је образложио, постојање бројних локалних Цркава, које самостално управљају, тиче се само спољне организације и не прави сметње унутар њеног духовног јединства: ” Унутарње, духовно јединство, које прожима Цркву, свој израз налази у заједничком исповиједању вјере у пуноћи Тијела Цркве, учешћу у истим тајнама и управљање према истим канонима. Крштење у једној Цркви признаје се свугдје у православној васељени, па зато можемо учествовати у евхаристији у другој Цркви на крај свијета. Исто тако, ако је некоме одузет свештенички чин у једној Цркви, то ће поштовати све православне Цркве.” У наставку предавања осврнуо се на угрожавање јединства вјере и поретка, које је присутно још од апостолских времена. Подсјетио је да су се у свим временима јављали расколи и јереси који су нарушавали јединство, сам идентитет Цркве. Зато је Црква својим саборима епископа се супроставила разним одступањима од истине и одбранила чистоту вјере. Кроз историју су настали и велики расколи који до данас, поред бројних покушаја, нажалост нису превазиђени: раскол после 3. и посебно 4. Халкидонског сабора (Копти, Јермени, Сиријци), и западни римски раскол. “Православна Црква у новије вријеме своје историје суочава се са два озбиљна проблема који угрожавају њено јединство: проблем аутокефалије и проблем јурисдикције у дијаспори. Иако се ова два питања тичу спољне организације Цркве, она нису уопште безазлена. Да је тако, показала су и најновија дешавања у Православљу, која прерастају у озбиљну кризу”, примјетио је свештеник Лекић. Јереј Александар Лекић је казао да иако новији израз, аутокефалија као стварност постоји од најранијих времена и да тај термин, настао комбинацијом двије грчке ријечи: автос и кефали, означава Цркву одређене области која има право избора сопственог поглавара, то јест сопственог примата: “Настала је као повезивање Цркава одређене области у којем је епископ престоног града провинције имао мјесто првог. Тако и настаје митрополијски, а доцније и патријаршијски систем. Златно правило односа између епископа једне области изражено је у 34. Апостолском правилу: Епископи свакога народа треба да признају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његовога знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух. Овај канон нас подсјећа на значај светотројичног темеља Цркве”. Даље је појаснио да иако сам појам аутокефалије носи у себи принцип одвајања, то не значи да он угрожава јединство Цркве: “Напротив, он може бити пројава јединства, као што је било са нашом помјесном Српском црквом која је добила статус аутокефалне Цркве од Цариграда, на молбу Светог Саве, прије више од 800 година. С друге стране, данашњи примјер рехабилитације расколника и давања тзв. аутокефалије Православној цркви Украјине од стране Константинопољског трона, представља директни упад у територију друге Цркве и атак на канонски поредак. Тим чином Цариградски патријарх ништа није ријешио, већ је погоршао стање и продубио подјеле у оквиру Православља. Саморазумијевање Цариградског патријарха и његове улоге у прошлости, али и садашњости и будућности, које све више личи на принцип првог без једнаких, примус сине парибус, носи са собом велике последице за будућност Православља.” Говорећи о проблему јурисдикције у дијаспори, објаснио је да је он настао сеобама православних вјерника у Америку, Западну Европу, Аустралију и друге земље, јер су сви они правили храмове и оснивали парохије и епархије у дијаспори као дио своје матичне Цркве у отаџбини. “Тако је настао проблем преклапања јурисдикција, односно постојања неколико епископа у једном истом мјесту. С обзиром да служба епископа по себи обједињује цјелокупну заједницу одређеног мјеста, у једном одређеном мјесту може бити само један епископ, кроз кога су вјерници интегрално уједињени са Католичанском црквом. Тај принцип, јасно формулисан 8. каноном Првог сабора, дубоко је богословски утемељен и односи се на саму суштину Цркве, па је тако неодвојив од саме суштине Православља”, казао је о. Александар. “Као Христови ученици у 21. вијеку, осјећамо се у овим смутним временима често збуњени због свих несугласица и неслоге међу православном браћом, са пуно неодговорених питања, због јаза између теорије, оног идеалног, и праксе, оног реалног. Посебно боле поменути расколи, подјеле, које доводе до престанка комуникације, причешћа, заједнице. Земаљска Црква постоји у стању ишчекивања, она је на путу. Она већ јесте Тијело Христово, и отуд је савршена и безгрешна; а ипак зато што су њени чланови несавршени и грешни, мора непрестано, парадоксално говорећи, постајати оно што јесте, стремити том идеалу који је њен темељ и тежити да га оваплоти. Зато се и молимо на свакој служби: За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божјих Цркава и сједињење свих. Ова пуноћа јединства Цркве, оствариће се коначно у Царству Божијем, када ће Бог бити све у свему”, поручио је на крају свог излагања јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви. Вече под називом “Јединство Цркве”, посвећено стогодишњици поновног васпостављања јединства Пећке патријаршије, одржано је у оквиру црквено-народне манифестације “Дани Светог Јована Владимира”, која се традиционално организује у славу Божију, а част небеског заштитника града под Румијом. https://mitropolija.com/2022/06/08/o-aleksandar-lekic-jedinstvo-crkve-je-odsjaj-tajanstvenog-trojicnog-jedinstva/
  2. Послушајте предавање одржано у оквиру ONLINE школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Предавање на тему “Зашто је Бог постао човјек?“одржао је ђакон Александар Лекић са Цетиња, а заинтересовани учесници су предавање могли да прате преко ZOOM апликације. Извор: Радио Светигора
  3. Неки су, због сопствене мржње према хришћанима, били мишљења да су они непријатељи богова и противници државних религија и да их стога треба уништити. (Лактанције, О смрти прогонитеља) Ово мишљење Диоклецијанових савјетника, које наводи Лактанције, није било просто њихово лично мишљење које су стекли због неке a priori мржње према хришћанима. Ријеч је заправо о тачки осуде која је одиграла пресудну улогу у прогонима хришћана у Римском царству: они су inimicos deorum et hostes religionum publicarum. Хришћанство је до Диоклецијановог времена била нелегална и сумњичава религија чији су чланови били хапшени, осуђивани и, у многим случајевима, убијани. Они нису имали право на постојање (non licet esse vos). Међутим, то не значи да су хришћани били под константним ударом Римске државе, иако би се такав утисак могао стећи када читамо житија наших светих мученика из тог времена. Просто речено, да су хришћани свакодневно били гоњени и убијани у прва три вијека, не би Црква ни могла да се толико рашири по свијету и приброји својој заједници толико људи колико је имала почетком IV стољећа. Такође, не можемо у сваком римском цару или намјеснику провинције под чијом су владавином или управом хришћани нашли смрт гледати човека који их је дивљем бијесу гонио само због њихове вјере; поводи појединим догађајима били су често веома разнолики и морају се испитивати од случаја до случаја (Jedin 1972, 148). Хришћани су првобитно живјели под заштитом дозвољене јудејске религије (sub umbraculo religionis licitae judaicae) и као такви нису били изложени прогонима, осим у два издвојена случаја за вријеме Нерона и Домицијана. Од времена цара Трајана и његовог рескрипта (112. г.), хришћани су препознати као сљедбеници недозвољене религије (religio illicita). Иницијатива за насилне мјере против њих, које су биле због самог њиховог хришћанског имена (nomen ipsum), међутим, није у почетку потицала од државне власти већ од самог друштва(потребна је била кривична пријава одређеног појединца да би се водио судски процес). Општепозната је чињеница да се начелима римске религијске политике противило наступање средствима државне моћи против припадника неког вјерског покрета само због њихове вјере. Следујући свом конзервативном карактеру ”који се граничио са крајњим формализмом”, Римљани су држали своју (државну) веру, али су поштовали и религије других народа и нису претендовали на њену искључиву превласт. Пошто су политеистичке религије имале доста сличности, они су поистовијећивали богове различитих народа са својим боговима, а ако одређени богови, односно култови нису могли да се поистовијете (нпр. култ животиња у Египту), били су исмјевани, али нису били прогоњени (Болотов 2009, 25, 47; Jedin 1972, 148). У трећем стољећу, посебно после 250. године, ситуација ће постати другачија: и Црква и Царство су се промијенили. Царство је постало наметљивије и оданије једном идеолошком опредјељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство као појаву која је захватила читаво Царство. Царству у кризи је била потребна заштита богова, а дужност царева била је да потпомажу стару религију и да зауставе ”хулу” која се раширила по читавом Царству. Сузбијање хришћанства сада више није било питање ”локалних власти” градова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери утрло је пут царским едиктима императора Деција и Валерија (250. и 257.) усмјереним против Цркве у цјелини. Ипак, спровођење едикта је било кратког вијека јер су поменути цареви убрзо нашли смрт у ратовима против варвара, а њихови насљедници су одустајали од политике својих претходника (Браун 2012, 86). Након Галијеновог рескрипта 259. године, услиједило је отприлике четрдесетогодишње раздобље мира, у вријеме којег централна власт није прогонила хришћане, тако да су могли у релативној слободи наставити и осигурати унутрашњу и спољашњу изградњу своје заједнице. Евсевије издваја прије свега три слободе које је тад уживала хришћанска религија: слободу вјероисповиједања, која је хришћанима свих друштвених слојева допуштала да своје увјерење износе јавно; слободу култа која је дозвољавала несметано судјеловање у хришћанском богослужењу и омогућила градњу хришћанских храмова; слободу проповиједања, коју није нико ни према коме ограничавао; томе ваља додати и особито уважавање хришћанских вођа од стране државних власти (Jedin 1972, 417). Широм Царства, укључујући и келтске земље сјеверозападне Европе, великим мисионарским радом хришћанство изразито напредује, и то не само у градовима већ и у селима. У Риму катакомбе са сахрањеним телима хришћана свједоче о повећању броја црквене заједнице; до краја трећег стољећа изгледа да је свака парохија у Риму имала своје гробље. Када је Максимин ушао у Никомидију 311. године, дошао је до сазнања да су скоро сви становници тог града били хришћани. Неки научници сматрају да је у Царству средином III вијека било око 1.1 милион хришћана, а да је до 300. г. тај број порастао на чак 6 милиона, што је било око 10% укупног становиштва државе (Jedin 1972, 417-418; Frend 2006, 517-518; Радић 2010, 79). Хришћанска заједница је толико нарасла да јој више нису била довољна стара мјеста окупљања. Црква је, у том периоду, стекла имовину захвљујући завјештањима богатих људи и побожних удовица, па су подизани нови храмови широм Царства: рачуна се да је у вријеме Диоклецијана у Риму било око 300 хришћанских богомоља. У Никомидији се налазила велелепна црква која се видјела са Диоклецијановог дворца (Мирковић 2014, 112). До 300. године хришћани су већ постали чланови римског сената, царске свите и римске војске, односно најзначајнијих државних институција. Пораст броја хришћана у источним провинцијама и значај хришћанске Цркве постали су очигледни и најављивали су хришћанство као нов и важан фактор не само у религији већ и у политици. Неки научници су тврдили да су хришћани били ”динамични елемент у римском друштву и да око 300. године ниједан цар није могао безбједно да влада без прећутне сагласности својих хришћанских поданика”(Мичел 2009, 327; Браун 2012, 88-89; Мирковић 2014, 111). Црква је временом постала озбиљна и веома организована институција са препознатљивом хијерархијом. У вријеме када су закони, које су издавали цареви, сматрани извором свеукупног поретка (и које су брижљиво сабирали и чували чак и скромни људи), Црква је у Светом Писму имала сопствени универзални закон. (Формални карактер Светог Писма је, такође, носио посебну тежину: хришћани су усвојили модерни кодекс замијенивши старомодни свитак. Кодекс је био чврст и лако преносив, повезан тако да је његов садржај био коначан и прегледан.) Цареви су управо одреаговали на тај развој: уништавани су храмови и свети списи, а главне мете царских едикта биле су црквене вође – епископи и свештенство. Незнабошцима је, такође, боло очи што хришћанска Црква није била налик бројним трговачким удружењима појединих култова која су обично билаограничавајућа у погледу сталешке припадности (нпр. занатлије) или пола (женска удружења). Насупрот томе, хришћанска Црква је била врло шаролика скупина: она је наликовала минијатурној верзији новог царства и била на неки начин ”држава у оквиру државе” (Браун 2012, 86). С друге стране, када је у питању сама Диоклецијанова владавина, видјели смо да наступање против хришћана државном силом није био потпуни изузетак: два строга царска указа, која су се тицала религије, уперена против источњачких скупина и манихејаца, нам свједоче о томе. Због свега поменутог није тешко разумјети и последњи у низу прогона хришћана у Римској империји – Велики прогон. Међутим, ствари нису тако једноставне. Диоклецијан је владао већ осамнаест година и за све то време није наредио неки општи прогон хришћана, а, према договору, августи су имали да владају још свега двије године. Сам Евсевије, осим неких теолошких сагледавања, не даје неки темељан разлог за започињање прогона. Он каже да су владари ”својим ближњима, жени и дјеци допуштали, да и у њиховом присуству, слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја. Ишло се и да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер бјеху послушни и добри”. Хришћани које је цар слао за намјеснике провинција били су из милости ослобођени обавезе свечаног приношења жртава које је ишло уз тај положај. Умјесно је поставити питање: како је могуће да је цар баш тада, 303. године, пред крај своје владавине, иступио са прогоном? Како је могуће да, након осамнаест година толеранције, започне такав погром са циљем уништења хришћанског имена? Прво, треба се сјетити да је изненадног мијењања верске политике било и раније: наиме, сличних ситуација је било у случају прогона од стране Септимија Севера, Валерија, Аурелијана. Ови имератори су на почетку своје владавине толерисали хришћане, а неки их чак их донекле и симпатисали. Могуће је да су неки од тих владара извјесно вријеме чекали да се мало учврсте на власти, затим се хватали у коштац са неким важним државним проблемима, да би тек касније прибјегли рјешавању вјерског питања. Осим тога, може се претпоставити и да су неки цареви, у почетку симпатишући, временом схватили, можда у договору са неким од савјетника, да је хришћанство заправо опасан елемент у Империји и да ће временом почети да тежи да стекне превагу. Друго, треба рећи да је Диоклецијанов сукоб са хришћанском Црквом кренуо мало раније, 298. или 299. године, и то са чистком хришћанског елемента у војсци. Та одлука сигурно је била проузрокована тадашњим узнемиравајућих догађајима у којима су актери били војници – хришћани. У Нумидији се, 295. године, хришћанин Максимилијан опирао свом регрутовању, а у Мавританији је, три године касније, хришћански центурион Марцел ускратио даљу војну службу, пошто је, на годишњицу преузимања титула Јовиус и Херкул од оба августа, одбио да прекрши заклетву која га је везала уз Христа. Нове инциденте проузроковала су два ветерана, Типазије и Јулије, године 298. и 302., кад су, приликом даривања, одбили новац на којем су цареви били приказани као синови богова. На крају, Фабије, службеник у цивилној управи и vexillifer код намјесника Мавританије, није хтио носити ”слике мртвих”, тј. заставу са сликама боголиких царева. Поузданост армије је била врховни закон у Римском царству, па је такве непоуздане елементе настојао одстранити из војске указ, којим је Диоклецијан већ 300. године наредио да сви војници морају жртвовати боговима или напустити армију. (Burkhart 2006, 284). Од тада до издавања првог царског едикта против Цркве су прошле скоро четири или пет година. ”Мало по мало почео је прогон усмјерен против нас”, биљежи Евсевије у Црквеној историји. То би се могло протумачити као извјесна опрезност када је у питању овај подухват. Евсевије је то добро примјетио: Али рат не објави свима, него најприје онима који су били у војсци (мислећи да ће лакше ухватити друге ако прво заточи хришћане који су војници). (…) Тада је велики број војника, због вјере у Христа, иступио и без премишљања исповједио своје хришћанско име. Тада је било мало оних који су изгубили своју част и били погубљени због тога што су одани вери. То је било стога што је лукави дух, као вјешт у зготовљењу замки, радио своју радњу полако и умјерено, и није желио да буде препознат прије времена. По свој прилици, имао је страх од тога што је видио велики број хришћана, те се не одважи да одмах устане на њих. Ако би направили паралелу са прогоном манихејаца, ова опрезност је била, можемо рећи, очекиван корак, будући да је Црква била неупоредиво бројнија и древнија организација (Frend 2006, 519). Ко је главни покретач и творац прогона хришћана, чини се, да није у науци у потпуности разрјешено. Постоје углавном два мишљења по овом питању. Једна група научника мање-више подржава тумачење Лактанција, који је иначе био очевидац догађаја у Никомидији 303. године. Он у Галерију, амбициозном цезару и фанатичном паганину, зараженом мржњом према хришћанима, види силу која ће промијенити мишљење Диоклецијана и покренути га на свеопшти прогон, и то са радикалним мјерама. Поред тога, вриједност Лактанцијевог извјештаја, како потцртава Кларк, јесте у томе што је, на крају крајева, коначна одлука ипак зависила од најстаријег цара. Заговарачи ове тезе сматрају да су савременици тих догађаја тачно примјетили да прогон није био део Диоклецијановог великог пројекта обнове Римске империје, као и то, да конфликт није био неизбјежан. Узрок Диоклецијановог прогона стога првенствено треба тражити не у његовом политичком систему, него у његовим личним животним околностима. Тај стицај околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супростави утицају свог моћног зета Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде од стране неких интелектуалаца на јавно мњење (Clarke 2007, 654; Болотов 2009, 129; Сајловић 2011, 120). Цијела ситуација око започињања Великог прогона рефлектовала је заправо све већи политички утицај Галерија. ”Недавно, сасвим недавно, као из неког најдубљег сна, пробуди се у нади за влашћу, и у тајности, попут Деција и Валерија, устаде на Цркву”, сажето извјештава Евсевије о Галеријевом успону и његовој намјери о прогону. Цезар, иначе арогантан и амбициозан, сада се, након великог успјеха у рату са Персијанцима, бунио због свог подређеног положаја и титуле. Осим тога, није заборавио старијем августу ни то што га је јавно понизио након почетног неуспјеха те га се овај сада плашио. Уосталом, Галерије је, такође, био у могућности да наведе Диоклецијана на прогон хришћана дјелимично због тога што је могао показати да званична идеологија тетрархије претпоставља религијску једнообразност (Barnes 1981, 19). Ипак, вратимо се на сам Лактанцијев извештај. Лактанције држи да је Диоклецијан ”проналазач и подбадач на зло”, зато што је он одговоран за прву реакцију против хришћанског елемента у војсци. Наиме, док је плашљивиДиоклецијан приносио жртву и по утроби жртве тражио предзнаке будућих догађаја (у питању је заправо захвална жртва у част успешног окончања рата са Персијанцима), неки од присутних дворана-хришћана су ставили себи на чело крсни знак, након чега су се демони разбјежали а жртва промашила циљ. Жреци су покушавали неколико пута да понове жртву, али није успјевало: узрок неуспјешности је лежао у томе ”што се у божанску службу мјешају непосвећена лица”. (Интересантно је да Евсевије наводи скоро исти разлог за почетак прогона у време Валеријана.) Диоклецијан је побјеснио и дао двије заповјести: да сви на двору одмах принесу жртву и да се ишиба она особа која одбије; и, да исто жртвоприношење учине сви војници, а они који одбију, да се отпусте из службе. Осим тога, Диоклецијан није посегнуо за даљим мјерама: ”Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога”. По Лактанцијевој верзији догађаја, сада на сцену ступа Максимијан Галерије, који је ”не само гори од двојице августа, већ и од свих злих царева икада”: ”Запаљен жељом за злочином”, он долази у Витинију да ”подстакне на прогоне хришћана препреденог старца, који их је већ почео”. Узрок, пак, Галеријеве мржње, сматра наш писац, потиче од његове мајке: наиме, она је замрзјела хришћане, јер су одбијали да узму учешће у јестивим жртвама које је она, као велики поштоваоц брдских божанстава, организовала. Старији август и његов цезар су се цијеле зиме у топлој Витинији савјетовали по питању општег прогона: Старац је дуго одолијевао, доказујући како је опасно узнемирити цио свијет и пролити крв многих људи, који по правилу радо умиру; биће довољно ако се ова религија забрани само војницима и дворанима. Иако има само речи покуде за старијег августа, Лактанције га овде врло добро приказује као мудрог државника: Диоклецијан савршено сагледава последице које би неки свеопшти прогон хришћана имао за мир и стабилност у држави. Поред инситирања на предузимање тог подухвата од стране Галерија, Диоклецијан још није попуштао и одлучује да затражи помоћ са стране. Најпре је потражио савјет од правних и војних достојанственика, али и неких интелектуалаца непријатељски расположених према хришћанима (у Божанским институцијама то је анонимни философ, док Лактанције спомиње Сосијана Јерокла). Оба одговора била су потврдна, али остарјели цар остао је незадовољан, те је, на крају, посегнуо за савјетом божанства и послао је врача Аполону милетском. Будући да је одговор опет био потврдан, Диоклецијан је ”промијенио првобитну намјеру”, али се одлучио за једно умјерено рјешење: наредио је да се прогон спроводи без крви, док је Галерије хтио да се живи спале они који одбијају да принесу жртву (Barnes 1981, 19; Clarke 2007, 650). Први, а затим и, петнаест дана касније, други пожар, у царској палати, којима се и најстрожијим преслушавањем није могао наћи виновник, само су погоршали ситуацију. Лактанције извјештава да Галерије ”није био задовољан одредбама едикта и припремао је Диоклецијана за другачији наступ”, па је зато сам подметнуо пожаре како би за то недјело оптужио хришћане и придобио Диоклецијана за строжије мјере. Очито је да је у томе успио: Диоклецијан је сада био ван себе и покренуо је истрагу ”не само против дворских робова, већ против свих”, укључујући и своју супругу Приску и ћерку Валерију које су биле блиске хришћанима (Burkhart 2006, 295-297). Други група истрживача сматра да одговорност за започињање прогона у потпуности пада на старијег августа, те да је његов сукоб са хришћанством био неминован. Наиме, главни разлог за прогон лежао је у увјерењу дахришћанство спрјечава обнову државе коју је Диоклецијан тако успјешно предузео на разним пољима живота. Они држе да Лактанцијево објашњење, по којем је прогоне хришћана започео искључиво на наговор и под притиском свога цезара Галерија потцјењује несумњиву Диоклецијанову гвоздену одлучност и самосталност у одлучивању. ”Читава та прича у којој се одговорност своди на ћудљивост једне жене”, каже Буркарт, ”руши се као кула од карата ако знамо да се Диоклецијан није плашио Галерија и да Лактанције гријеши у питању Диоклецијановог карактера. (…) Он (Лактанције) Диоклецијана настоји да представи као неодлучног и опрезнијег човјека јер жели да мржњу усмјери на чудовиште као што је био Галерије” (Радић 2010, 76; Burkhart 2006, 286). Диоклецијан је био владар са снажно израженом свијешћу о свом неприкосновеном ауторитету, а до тада безмало двадесетогодишња владавина испуњена успјесима који се нису могли порећи могла га је у таквом ставу само још више учврстити. Његови сарадници и савјетници, као Галерије и Јерокло, сигурно су му при том изнијели рјешења, која су им се чинила исправнима, и можда га учврстили у смјеру у којем је и он видио рјешење у питању хришћана. Такође, обновљено непријатељско расположење према хришћанима међу образованим вишим слојевима, а дјелом и код једноставног народа, препоручивало је тај пут. Ипак, одлуку о прогону, укључујући и његове мјере, је потпуно самостално и на сопствену одговорност донио сам најстарији цар, без икакве присиле свог цезара или неког другог (Радић 2010, 76-77; Jedin 1972, 426). У прилог овој тези, неки истраживачи, поред Диоклецијанових начелних државотворних ставова, додају и његове личне вјерске пориве. По свом религијском убјеђењу, старији август је био велики присталица римских богова и врло сујетан човјек. На његовом двору су стално боравили жречеви и предсказивачи којима се цар обраћао при свим важнијим одлукама (Burkhart 2006, 43-44). Међутим, овде се може поставити питање: зашто се баш на крају своје владавине Диоклецијан одлучио за тај потез? Прво гледиште, које држи Галерија за правог виновника прогона ослањајући се на Лактанцијев спис, управо у овој чињеници тражи своју потврду: наиме, остарјелог и онемоћалог августа, коме хришћани до тада нису сметали, је дрски и славољубиви цезар приморао на тај потез због своје мржње. Поред изузетних увида које има спис О смрти прогонитеља, не треба сметнути с ума да је овај хришћански аутор и гријешио у бројним процјенама по неким питањима. Лактанције, према коме је Диоклецијан само наизглед био украшен промишљеношћу и разборитошћу а заправо је био плашљив, иначе приказује Галерија како доста важних одлука просто намеће старијем августу. Осим питања почетка прогона, он га приморава на повлачење са власти и бира нове цезаре којима Диоклецијан није био задовољан, а то, гледајући релевантније изворе, историјски не стоји. Према другом гледишту, одговор на постављену дилему се може наћи у промишљености и тактичности која је карактерисала најстаријег цара. Наиме, Диоклецијан је желео претходно да осигура границе, да поврати ауторитет државе и углавном да превлада недаће у привреди, па је онда прегао да рјеши и горуће вјерско питање. Према његовој замисли, требало се вратити унеколико запостављеним традицијама и поново успоставити староримску религију, на коју се позвао у два горепоменута едикта (Радић 2010, 76). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Прогон и страдање хришћана у историји није ништа необично. Црква је одувијек на распећу јер је Христова. Исус Христос је први мартир (μάρτυς), „свједок вјерни и истинити” (Отк. 3, 14), „апостол и првосвештеник вјере коју исповиједамо” (Јев. 3, 1). Богочовјек је био и јесте „суд овом свијету” јер Он је свјетлост која је дошла на свијет, „а људи више завољеше таму неголи свјетлост, јер њихова дјела бијаху зла” (Јн. 3, 19). Његови ученици и следбеници кроз сву историју, до наших дана, су добили службу од Њега да буду такође мартири, свједоци те Његове Истине и Свјетлости. Зато су и они као и Учитељ гоњени и суђени и убијани. Да би били приправни за тај мученички пут, Христос је опомињао да не забораве Његове ријечи да не може слуга бити „већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао” (Јн. 13, 16). Тако смо и ми, Христови ученици у Црној Гори, данас дјелимично доживјели то свједочанство Еванђеља. Дубоко смо осјетили оне потресне ријечи Светог Игњатија Богоносца који је, одлазећи на своје страшно страдање у Рим, записао својим чадима: „Сада почињем бити ученик Христов”. Били смо на мети једног организованог прогона од стране државе. Законски акт који је хтио да збрише Цркву и њено постојање био је наставак суђења Христу у Јерусалиму. Оно што је веома интересантно примјетити да су оптужбе које су се чуле од челника наше државе на рачун Цркве врло сличне некима из много давних времена. Непоштовање државе и њених закона од стране Цркве, оптужба да Црква жели да буде „држава у држави”, да је Црква „темпирана бомба у темељу државе”, неке су од формулација које би могли потписати како данашњи представници власти тако и императори великог Римског царства Декије и Диоклецијан. Ту долазимо до теме нашег рада, а то је да покажемо шта је чинило суштину прогона хришћана у Римском царству, који је свој врхунац достигао у влади императора Диоклецијана. Најпре ћемо говорити о царској и вјерској идеологији крајем трећег вијека у Римској империји. То је веома важна тема јер су ту налази коријен разлога што су се хришћани нашли на удару тадашње државе. Данашњи аналитичари лијевих, грађанских настројења у Црној Гори често потцјењују значај идеолошког и садашњи прогон Православне Цркве у Црној Гори посматрају искључиво као политичку махинацију „завади па владај” и скретање са економских проблема и корупционашких афера. Идеологија римских царева крајем трећег вијека и данашњих властодржаца у Црној Гори свакако није идентична. Ова паралела заправо показује и наглашава снагу и значај идеолошког, односно колико држава тежи ка апсолутном („Да је вјечна!”) и колико јој је потребна религијска потпора у стварању државног и националног идентитета. Осим што је за нас ово, у контексту односа Цркве и државе, актуелна тема, драгоцјено је и да се подсјетимо на оно време из којег нам је остало стотине имена светих мученика које прослављамо. Имена тих дивних свједока Царства Небеског су златним словима испунила календар Цркве а њихова крв је била сјеме за сва будућа покољења хришћана, све до нашег времена. Царска идеологија Етнолози показују да свака стварна власт постаје власт по праву само ако се сакрализује, а нарочито краљевска власт, извор свих других, чије је свако испољавање теофанија. А лако је начинити корак од сакралности до духовне власти. Индоевропски речник и митови омогућавају нам да разумијемо да владар не уређује само односе међу људима већ и односе између људи и богова, и да у самом свом бићу обједињује ратничке, свештеничке и стваралачке особине. (Дагрон, Цар и првосвештеник) Августово увођење источњачког култа цара у простор римске религије ће имати далекосежне последице и посебно значење у борби са све снажнијим хришћанством. Октавијан узима наслов augustus (величанствени, узвишени) који је имао има сакралан призвук. Све је то текло врло непримјетно, управо као и прелазак од републике до царства. Међутим, у току првог стољећа након Христа, неки римски цареви су напустили Августово мудро суздржавање, па су још за живота тражили од своје римске околине да их поштују као богове, премда их у том смислу није препоручивао ни њихов начин живота ни заслуге за државу (Jedin 1972, 105-106). До Диоклецијановог времена ова идеја се развила, и достигла, такорећи, свој врхунац. Диоклецијан је тако прихватио идеју која се већ раније појавила код царева друге половине трећег вијека – да царска власт долази од богова. Та власт се отворено изражава као апсолутна. Диоклецијана је, као и бројне његове претходнике на престолу, довела на власт војска, али ни војска ни Сенат нису били извор његове власти: легалност му је давала религија. Војска, која га је акламацијом довела на престо, била је само оруђе богова (Мирковић 2014, 19). Цар је сада постао dominus et deus, нека врста оваплоћења бога на земљи, или како је то лаконски изражено у панегирицима: Diocletiani auctor deus. Иако се у неким панегирициима говори о цару као богу, то не треба схватати дословно: цар је више оруђе и пројава божанства. Диоклецијан је на тај начин Августов принципат, у којем је цар бар формално био први у Сенату с посебним овлашћењима, замјенио доминатом у којем је цар постао dominus, господар који стоји у непосредној вези с божанством и има апсолутну власт над својим поданицима. (Мирковић 2014, 29; Barnes 1981, 11). Диоклецијан је настојао да традиционалну религију оживи као извор своје власти и учини је духовном основом од које зависи његов ауторитет. Није случајно то што је Диоклецијан за свог покровитеља узео управо Јупитера – врховног бога, који представља тако теоретски извор његове власти: као што је Јупитер врховни и супериорни бог на Олимпу, тако и Диоклецијан није први међу једнакима у тетрархији, већ врховни господар у Римском царству. Потреба јединства водила га је монархији која је искључивала сваку подјелу власти, а легалност других зависила је у потпуности од њега (Радић 2012, 73, 30; Мирковић 2014, 32, 29). Према новоуведеним обичајима, цар треба ријетко да се појављује пред поданицима, а они су том приликом дужни да учине проскинезу (προσκίνησις), да падну ничице и пољубе скут цареве одјеће. Будући да су сада цареви постали једнаки самим боговима, уместо класичног salutatio (поздрав), уведено је adoratio (обожавање). Оријентални узор цара као господара види се и у наглашавању мајестета цара спољним знацима и инсигнијама. За главу није био довољан нимбус; она је украшена и зракастом дијадемом (бијела трака опточена бисерима). Промијенио се и начин одијевања царева: умјесто обичне пурпурне одјеће, Диоклецијан је волио да се одјене у свилу и златом проткане огртаче, док му је одјећа била украшена драгим камењима и бисерима. (Радић 2010, 73; Мирковић 2014, 35) Царске резиденције су постале излог римске моћи и најважнија мјеста за представљање царске културе. Sacrum palatium је било свако мјесто где се цар задржавао; Sacer и divus су постали синоними за царски. Двор је постао непосредан и свеприсутан извор части, па појединачни градови губе на значају: они више нису сматрани дјеловима једног царства састављеног од мозаика живописних заједница, које се све међусобно разликују. Акценат је сада стављен на заједнички именитељ свих градова – а то је била оданост цару и његовим слугама. Елите, које су биле водеће фигуре градова, су изгубиле своје јединствене предности у виду богатства и локалног статуса; сада су све више гледале преко видокруга својих градова ка царском двору (Мирковић 2014, 35; Браун 2012, 80) У панегирицима су хваљене опште царске врлине, попут храбрости, снаге предострожности и милостивости, а кључни политички слогани и представе постали су свеприсутни и широко распрострањени захваљујући типовима новца. Поруке су биле општег карактера, нпр. VIRTUS (Врлина), CONCORDIA AUGUSTORUM (Слога августа), FELICITAS TEMPORUM (Срећна епоха). Осим панегирика, посебно мјесто је добио визуелни медиј: наиме, тетрарси су развили посебан портрет који подвлачи, прије свега, двије црте – колегијалност царске власти и морални фундаментализам владара. Представљени са лицима четвртастих вилица, широм отворених очију, подшишане косе и вишедневне браде попут војника у походу, они су били оличење одлучности и обазривости (Мичел 2009, 89) Вјерска идеологија Између осталог што смо увек наређивали за добро и корист државе, ми смо прије овога хтјели да у свему поправимо јавно понашање Римљана у складу са старим законима и да се постарамо да се и хришћани, који су напустили вјеру својих предака, врате правим назорима. (Лактанције, О смрти прогонитеља) Ове ријечи из Галеријевог едикта о толеранцији на прави начин представљају срж онога подухвата који је предузео Диоклецијан са својим савладарима. Као и Август послије грађанског рата, и Диоклецијан је враћање старим моралним вриједностима, побожности и храбрости као основама друштва, поставио као циљ унутрашње политике и моралне обнове. Вјерске реформе су биле камен темељац тог новог поретка: ријеч је о уједињавању државе на разним пољима. У основи тог пројекта била је његова искрена намјера да уведе ред у Римску државу какав је постојао прије анархије III века, да спроведе прихватање римских закона и римског начина живота у цијелом Царству, да на духовном плану очува јединство огромне државе и да врати поданицима вјеру у богове, бар када је у питању званичан став. Тежња ка уједињењу се огледала и у захтјеву да званични језик државне канцеларије буде само латински и онда када се радило о источним, хеленофоним провинцијама. Цареви-тетрарси, са свим ентузијазмом провинцијалаца у успону, су жељели да буду већи Римљани чак и од „чистокрвних” Римљана. Они никад нису порицали своје панонске корене, али су јасно прокламовали своју посвећеност genius-у римског народа (Мирковић 2014, 111; Barnes 1981, 19) Pietas цара Диоклецијана је слична оној у цара Августа. Она подразумијева оданост традиционалним, старинским боговима – божанствима римског пантеона: Јупитеру, Херкулу, Солу, Марсу, Меркуру, Аполону. Августи и њихови цезари су имали, сваки за себе, неко божанство које им је било патрон: Диоклецијан и Максимијан су били под заштитом Јупитера и Херкула, Галерије и Констанције под покровитељством Марса и Сола Инвиктуса. Ипак, оданост традиционалној религији је била у цјелини, а не само одређеном божанству (Мирковић 2014, 33). Диоклецијанов однос према старинској религији је био веома озбиљан. На њу се позвао у два едикта која су обзнањена деведесетих година III века и која се, иначе, тичу и државних и религијских питања. Први указ објављен је у Дамаску 295. године, а уперен је против источњачких скупина, имајући у виду осуду инцестуозних бракова, забрањених древним римским законима, бракова који су отворено означени као безбожна гнусност и варварско дивљаштво. У предговору се инсистира да је дужност побожних императора да строго слиједе и чувају непорочност и света правила римског закона: Јер не може бити никакве сумње да ће сами бесмртни богови показивати милост и бити у миру са римским именом, као што су увек били у прошлости, ако видимо да сви људи, подређени нашој власти, у потпуности воде побожан, миран и честит живот у сваком погледу (Clarke 2007, 649). Други едикт везан је за манихејски покрет, који је, иначе, са хришћанством дијелио неке црте које су долазиле у сукоб са званичном, државном религијом. Наиме, оба покрета су имала јаку мисионарску дјелатност, одбацивали су култ цара и посједовали искључивост када је у питању вјера, тј. нису допуштали да неко припада и другој вјери. Највјероватније крајем марта 302. године Диоклецијан је одговорио из Александрије на забринуто питање проконзула из Афике везано за манихејце: За највећу је осуду одбацити нешто што је једном од старине одређено и дефинисано да има свој положај у друштву и држи свој ток. Отуда и наше велико настојање да упорност изопаченог ума ништавних људи казнимо, оне који новине и нова нечувена учења супротстављају старим религијама да по свом изопаченом нахођењу искључе оно што је божанство нама некада поверило и о којима је твоја проницљивост обавестила нашу озбиљност. Чули смо да су се манихејци недавно појавили као ново и неслућено чудо у нашем свету и да су потекли из непријатељског персијског племена, да су се раширили и многе злочине тамо починили, мирне народе узбунили и државама нанаели многа зла (Jedin 1972, 295, Мирковић 32-33). Премда је повезивање са персијским такмацем одређујући фактор у Диоклецијановој реакцији, главна тачка овог царског указа је заправо светогрдно ремећење онога што је од давнина установљено (quae semel ab antiquis statuta et definita), остављено од бесмртних богова за добробит човечанства: „древна религија не треба да буде санкционисана од нове” (neque reprehendi a nova vetus religio deberet). Према овој линији мишљења, рањивост хришћанства је била очигледна (Clarke 2007, 649). Наставиће се… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. https://stanjestvari.com/2020/06/02/slavoljub-lekic-odiseja-beskontaktnog-drustva/ ... Млади чланови информатичког братства с пуно жара подижу електронски логор без ограде и чувара. Најзанимљивије и најлуђе је пред нама. Добро дошли у бесконтактно друштво Пандемија изазвана вирусом короне 2020. године спада у велике догађаје, историјске прекретнице. Раније епидемије беху локалног значаја те је њихов утицај на цивилизацију био ограничен. Kуга није одједном обухватила читаву Европу a карантини су били занемарљиве величине у односу на данашњи од неколико милијарди људи. Наслућујемо да ће здравствене последице пандемије ускоро бити у сенци низа новина уведених последњих месеци. Већина њих непосредно утиче на основне феномене људског постојања (рад, смрт, игра, знање, моћ). Посебно је занимљива пандемијска природа и пракса новог облика рата. До скора су на Западу опасност и рат везивали за спољашњег непријатеља (Северна Кореја, Сирија, Русија), а сада је он у телу домаћина (вируси, бактерије). На почетку епидемије короне у САД срчани амерички председник Трамп поентирао је изјавом да се Американци налазе у рату против невидљивог противника. Несвесни садржај спонтано је прхнуо као птица: проблем је у нама. Међутим, после вируса короне могла би да букне пандемија безумља, опаснија од било које до сада. Узме ли мах, надмашиће све досадашње. Различита душевна стања савремена медицина успешно лечи али лек против безумља није нађен будући да није медицинска већ антрополошка и социјална појава. Слутећи смак света пре четрдесетак година, Д. Калајић следи померања границе између нормалног и патолошког, од краја ХIХ столећа и шаљиво предвиђа да ће 2138. г. сви људи бити луди заједно са психијатрима.[1] Баш је омашио! Пре пола столећа није се наслућивала пандемија коронанеурозе. За утеху, безумље је лако спречити неговањем вере и здравог разума, темеља отпорности људског рода. Разлагање мишљења Један од најважнијих знакова безумља запажен у време пандемије јесте распад мишљења. Показало се да је уз помоћ медија могуће изазвати масовна панична стања и поткопати здрав разум значајног дела популације, тј. претворити разумног у безумног човека. Безумник задржава знања, вештине и особине здравог човека али пошто је његово тело напустила људска природа спреман је да чини неочекивано. Зауздавање зомбија није могуће пријатељским убеђивањем или претњама; чак ни гола физичка сила не помаже. О разликама у доживљају пандемијске стварности говори здушна подршка затварању црквених храмова у време пандемије. У Грчкој је митрополит Амвросије из Цркве изопштио премијера Грчке Мицотакиса, г-ђу Керамеос и г. Хардаља због активног залагања за затварање православних храмова поводом ширења вируса короне.[2] Узбуркао се и грчки парламент пошто је његов члан изјавио да је у случају поновног увођења карантина боље умрети од грипа, него живети по наредбама непријатеља Христових.[3] Велико изненађење био је став главног рабина Израела према противепидемијским мерама.[4] Он живот појединца одваја од жртве и ставља изнад народа и Торе. А само пре осам деценија многи Јевреји одлазили су у гасне коморе с Тором у рукама. Где се дела метафизика која је одржавала јеврејску идеју миленијумима? Нестанак метафизике из одређене заједнице једнак је губитку смисла живота. Како могу бити важнија схватања појединца од заједничке слике света на којој почива заједница? Грчки митрополит Амвросије (Извор: Православие.ру) Знаци распада мишљења су и усавршена себичност, површност, недоследност, а понајвише духовна занемоћалост човека. При анализи узрока и последица пандемије српска стручна и политичка јавност није се удубљивала у разлоге за журбу при отварању коцкарница и тржних центара или узроке одлагања отварања библиотека и позоришта. Није разматрала зашто су градилишта у Србији и другим европским државама несметано радила док су се пољопривредници довијали како да обраде њиве. Незадовољни деценијском реконструкцијом Музеја савремене уметности (Београд) и Народног музеја (Београд) као да су у земљу пропали. Неочекивано брзо отварање европских граница и ваздушних лука бацило је у сенку последице дуготрајне затворености школа и универзитета. Убедљивости ради дају се уопштене изјаве да су деца будућност сваког друштва, без детаљисања о томе да ли су образованија од деце пре 40 година. Површност и недоследност напредују у свим правцима: ако већ не раде школе зашто би се отварале библиотеке или биоскоп Југословенске кинотеке у Београду? Напокон, људска особина брзог стварања навика учинила је да се наметнута мера – маскирање – широко одомаћи. Биће корисна у следећем ванредном стању да утврди стечену навику – удаљавање човека од човека. Вирус короне матираћемо епидемијом самоће. Набрајање сведочанстава слома здраве памети (логике) нема краја. Изједначена смртност у земљама без скупих мера сузбијања пандемије (Шведска и Белорусија) и земаља у којима су спроведене економски разорне антиепидемијске мере (Русија, Србија и др.) нису довеле у питање наратив пандемијског смака света. Шта више, многи сматрају да су предузете мере биле преслабе. Биће занимљиво на који начин ће економски ефекти ванредног стања бити објашњени пошто ударе по становништву. Светска елита у сред пандемије поручила је милионима да се брине о њима и најавила масовно увођење робота и дигиталне економије.[5] Подсмешљиво је поручила: отпуштамо вас ради вашег добра. Логор без страже Стављање милијарди људи у изолацију (карантин) показало је да је истовремено лишавање слободе значајног дела популације могуће без насилне реакције утамничених. Неколико хиљада полицајаца чувало је седам милиона људи у Србији, улице су биле празне. Није их чувала полиција већ страх и слабост. Тако је било широм Европе. Чак ни Хитлер није помишљао да ограничи кретање Јевреја на неколико стотина метара од куће како је учинио градоначелник Москве С. С. Собјанин.[6] Трећи рајх створио је гета али у њима су се Јевреји кретали без ограничења. Испоставило се да савремена либерална интелигенција и либералне елите с периферије система (бивши Варшавски пакт и СФРЈ) немају високу пасионираност а ни способност да рефлектују брзе економске промене и настанак нових социјалних структура и односа. Изгледа да се приближавамо слици света налик логору без чувара. Ни једно од мноштва достигнућа из периода пандемије неће бити занемарено, нека ће бити и унапређена. Благодарећи бесконтактним технологијама приватни простор прераста у јавни. Блокчејн технологије и 5Г телефонска мрежа убрзаће започето претварање стана/куће у радно место, забавиште, изложбени простор (галерија, музеј), школску учионицу, теретану, салу за јогу, лекарску ординацију. За време епидемије успешно је тестирана достава хране и других производа који ће уз помоћ клауд технологија, употребе беспилотних летелица и возила бити допремани директно на адресу примаоца. Чим се заврши борба елитних група и сруши анахрони финансијски поредак ХХ столећа, готовина и кредитне картице постаће далека прошлост. Замениће их електронски новчаници под изговором да се тако штити безбедност грађана од хакерских вируса и хуманих микроорганизама присутних на папирним новчаницама. Наставници, лекари, шофери, продавци, биће ређа занимања него данас, а уметничке изложбе и концерти изузетни догађаји. Сарадња између државних институција и информатичких корпорација још више ће унапредити контролу и кажњавање грађана. Уз помоћ већ одавно одомаћеног видео надзора и напредне мобилне телефоније (и чиповања људи) стан или кућа могу се претворити и у затвор. Неминовно је и проширење бриге за здравље и одговорно понашање сваког појединца и установљење оквира различитих људских потреба као што су секс, одмор, спавање или исхрана. И то не стихијно, како наговештава предлог о укидању секса између мушкарца и жене у Канади јануара 2020, већ на основу темељних сексолошких и физиолошких истраживања по препорукама стручњака.[7] Победа науке Након неколико столећа борбе наука је прогласила победу над вером. На путу до победе прешла је дуг пут од задовљства и утехе уму до незаменљивог средства за надзор и кажњавање. Насупрот науке, вера је одувек добровољна. До 2020. ни једном лекару није долазила мисао да одређени медицински поступак или лек преписује пацијенту као обавезу.[8] Пандемија је медицинску праксу и процедуре приближила строгој правној процедури. Пошто се мишљење распало а вера побеђена људски живот и култ здравља не може се очувати другачије до законском силом. После пандемије короне епидемиолози су постали политичке фигуре и водећи инфлуенсери. Класични политичари су прошлост јер су се у њихов простор ушуњали стручњаци, пре свега инжењери, лекари, биотехнолози, носиоци култова информисаности, здравља и здраве хране. Потиснути су философи, политиколози, социолози, економисти, заједно са финансијским системом либералне економије. Читаво ХХ столеће интелигенција је с поносом истицала неутралност и универзалност знања које нуди човеку те су се временом изједначили научно и политичко. Напокон, у време пандемије наука је уз подршку политике подјармила цркву епидемиолошким мерама. На оштрој окуци Црква је заједно с верницима добила жиг губавца клицоноше. Изгледа да је у постпандемијском друштву Црква пожељна само као погребно предузеће и агенција за издавање луксузних простора за венчања, крштења и одмор богатих туриста. Др Дарија Кисић Тепавчевић (Фото: Снимак екрана; Танјуг; Танјуг/Тања Валич; Танјуг/Слободан Миљевић; Танјуг/Драган Кујунџић) Удаљавање људи путем строге изолације (самоизолације) продубљује страх од другог и води одбацивању Цркве као храма у коме се окупљају браћа у Христу. Међутим, саборност и литургија човека ослобађају разарача друштва и социјалне структуре – страха, слабости, себичности. Данас је пред светском елитом крупно питање: треба ли нам у ХХI столећу разуман, самопоуздан и смео човек? И док се тражи одговор, млади чланови информатичког братства, увођењем нових технологија, с пуно жара подижу електронски логор без ограде и чувара. *** Православни свет изненада се нашао у прилици да предложи нови поредак у коме би се успоставило првенство духовног над материјалним, праведности и благодати над законом (римско право), заједничког над појединачним. У њему се могу удружити наука и вера и изградити православни космизам као одговор на атлантистички дигитални трансхуманизам и кинески дигитални комунизам социјалних рејтинга. Време ће показати ко ће се лакше изборити с надирућим безумљем: следбеници Прогреса или верујући. Пошто корона прође, остаће њене тековине. Најзанимљивије и најлуђе је пред нама. Добро дошли у бесконтактно друштво. Славољуб Лекић je редовни професор Пољопривредног факултета у Београду. Аутор више универзитетских уџбеника и стручних и научних чланака ________________________________________________________________________________________________ [1] Калајић, Д, Смак света, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1979. стр. 46. [2] Видети текст: „Достојан! – митрополит калавритски Амвросије изопштио из Цркве премијера Грчке и два министра“, Борба за веру, 18.5.2020. [3] Рахиљ Макри је написала: „Они су нас лишили Крви и Тела Господа нашега. Они нам нису дозволили да узмемо Благодатни огањ… Они су нас, на преверу, утамничили, а ми смо им се повиновали, остављајући нашега Христа, као што су Га ученици оставили“. Сада желе да учине исто и за Божић, и предвиђају други талас карантина.“ Видети чланак: „Лучше умереть от гриппа, чем жить по указке врагов Христа“, Союз православных журналистов, 26.5.2020. [4] Видети поруку главног рабина Израела Давида Лауа уочи Пасхе. [5] Видети телевизијски прилог: Meyersohn, N. „Grocery stores turn to robots during the coronavirus“, CNN Business, April 7, 2020. [6] Оштре мере ограничења кретања у Москви наишле су на протест изражен на социјалним мрежама али и медијима. Видети чланак у ком се доводи у питање политички положај градоначелника Собјанина: „Не ошибки, а преступление? На действия команды Собянина пожаловались в прокуратуру“, Царьград, 21.5.2020. [7] Видети текст: „Funding for women’s group under review after call for ban on man-woman relationships“, The Canadian Press, January 28, 2020. [8] Видети текст Ђорђа Агамбена: „Медицина као религија“, Теологија.нет.
  6. Предавање ђакона Александра Лекића на тему ,,Звијезда са Истока“ које је одржао 28. децембра у Парохијском дому цркве Светог Николе у Старом Бару. Извор: Радио Светигора
  7. Гост на нашим таласима овог јутра био је и ђакон Александар Лекић који нам је дао увид у ранохришћанске текстове који су, наставши у борби за истину Цркве, произвели неке од основних начела Христолошког и Тријадолошког учења, најважнија исповедања вере и теолошке „топосе“ који су, настављајући се на Дела Апостолска, остали полазишна тачка хришћанског богословствовања у свим следећим нараштајима. Звучни запис разговора Од Дидахи, Посланице Варнавине и Посланице Диогнету, преко Климента Епископа Рима, Игњатија Антиохијског, Поликарпа Смирнског и др., аутор нас води до таквих великих аутора какви су Иполит Римски и многи Апологети (Јустин, Аристид, Атинагора, Мелитон Сардски, Теофило Антиохијски и други). Било је ријечи о богословима који су своју апологију потврдили мучеништвом а отац Александар је за наше слушаоце говорио о томе због чега је недостатна српска ријеч мученик. Извор: Радио Светигора
  8. Ђакон Александар Лекић говори за радио Светигору о првобитном и савременом упражнавању поста, уз посебан нагласак на светоотачка тумачења и указивања по свим питањима благословеног периода поста. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  9. Свети Фотије Велики (820-891), патријарх цариградски, био је изузетан првојерарх Цркве Христове, једна од најзначајнијих личности тог времена и човек заиста светог живота. Међутим, његовом животу и делима није посвећена довољна пажња. Као резултат тога, веома често је погрешно схватан, а на Западу и потпуно оцрњен. О светом Фотију цариградском за наше слушаоце говорио је ђакон Александар Лекић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  10. Поводом празника Светог Василија Великог у нашем студију говорили смо са ђаконом наше митрополије Александром Лекићем. Звучни запис беседе
  11. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Више од два вијека, Сопоћанска црква је, страдавши у једном од многих ратова, остала да живи без крова. Самим Божијим промислом и чудом, сачуване су многе велелепне фреске у њој. Међу њима, издваја се величанствено Успење Мајке Божије. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...