Претражи Живе Речи Утехе

Крсту Твоме поклањам се, Владико, Васкрсење Твоје са вером славим, срце куца са радошћу великом јер крсно дрво Господ прослави! Бог нас силом Часног Крста спасава, наша вера је крстоваскрсна, сила Божја у крсту обитава, сила која је за нас спасоносна! Богочовек Христос је освештао крсно дрво на коме је распет био, крсно знамење људима завештао и Свој народ од смрти избавио! Распеће свакодневно целивамо и са благодарношћу крст носимо, крсном силом заштићени бивамо и сва искушења лакше подносимо! Човечје Божји, само се прекрсти и сила Божја са тобом ће бити, тиху молитву Господу изусти, Часни Крст од нас ће зло одбити! https://patmos.rs/2023/03/19/milos-dimic-pohvala-casnom-krstu/

Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско. Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања. Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа. Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота. Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени. Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме. Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин. https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/r-sudiv-nj-i-s-zrcnj/6165-sv-i-v-n-d-s-in-rs-u

„Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и Свјатоје Воскресеније Твоје славим“. (Крсту Твом ce клањамо, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо.) Духовно поклоњење Крсту je стално осећање захвалности према Богу за крсна страдања која су нас избавила од вечне погибли, од огња пакленог, од гроба богоодбачености и заборава у којем je требало да нестане читав род људски. Један богослов je рекао: “ Да те je ујела отровна змија и да си неизбежно морао умрети у страшним мукама, али да je твој пријатељ својим устима исисао отров из ране и сам умро од овог смртоносног отрова, како би ти било драгоцено сећање на њега, сматрао би га за свог највећег доброчинитеља; a Христос je за тебе учинио много више… Он je испио страшну чашу паклених мука која те je чекала, чашу коју je требало вечно да пијеш.“ A чиме ми одговарамо Христу Спаситељу нашем? Углавном равнодушношћу и хладноћом. Духовно поклоњење Крсту je покорност Промислу Божијем, то je трпљење у жалостима и искушењима, – у ономе што чини крст нашег земаљског живота. Неки Оци су говорили: најузвишенија молитва je „Нека буде воља Твоја, Господе!“ Када мрак тескобе као црни облаци постаје све гушћи око нас, када као да ce гаси светлост Божија за нас, и када нам изгледа да више нема избављења и спасења, да пропадамо под тежином патње тада непрестано треба да говоримо и понављамо: Тосподе, нека буде воља Твоја, нека буде воља Твоја!“ И када нам засија светлост наде и у жалостима Господ ће нам послати небеску утеху. Духовно поклоњење Крсту je жеља да човек олакша патње других, да узме на себе њихов труд, њихове немоћи и болести, као што je Господ на Крсту узео на Себе наше грехове и страдања. Преподобни Агатон je рекао: „О, када бих могао да дам губавцу своје тело, a да узмем од њега тело које ce распада од гнојних приштева и рана!“. Духовно поклоњење Крсту je опраштање свих увреда. Крст je средиште Божанске љубави, и због тога je највише испуњење Јеванђеља – љубав према непријатељима. Свети Димитрије Ростовски каже: „Неки мисле да ce у наше време чуда више не дешавају. He, Хришћанство нам даје снаге за веће чудо од васкрсавања мртвих, то je чудо да искрено, од свег срца волимо своје непријатеље и не само да их волимо, већ да их сматрамо за наше највеће доброчинитеље!“. Духовно поклоњење Крсту je и осећање сталног смирења. Aко je Господ Исус Христос сишао на земљу и примио најсрамотнију смрт на крсту, онда je за нас понижење на земљи велика слава, клевета – награда, a мучења – радост. У „Отачнику“ ce говори како je један скитски старац, преподобни Мојсије, срео младог монаха Захарију и видео како на њему почива Дух Свети. Ово je запрепастило старца, он паде пред младићеве ноге и рече: „Сине мој, кажи ми, шта je потребно да би човек постао истински монах и да ce спаси?“ Овај ce зачуди и ускликну: “ Авва! Ja то треба да питам тебе, a не ти мене.“ Овај, не желећи да говори о виђењу одговори: „Има неко ко ми je заповедио да те питам.“ Тада Захарија скиде своју камилавку, баци je на земљу, згази ногама и рече: „Ако не будеш под ногама свих људи, да те газе, не можеш да постанеш истински монах и да ce спасеш.“ Браћо и сестре, на крају, духовно поклоњење Крсту je борба са својим страстима, са својим похотама, са својом гордошћу. Неки подвижник je због велике љубави према Христу желео да постане мученик за Њега. Нарочито je желео да за веру буде разапет на крсту. Међутим, прошло je време, смрт ce приближила, a он није постао мученик. Ово му je причињавало велику жалост. Али му ce у виђењу открило да je читав његов живот био мучеништво зато што ce храбро борио против својих грехова и страсти. И он ћe бити овенчан истим венцем као и древни мученици, они који су за име Христово бацани зверима или разапињани на крсту. У Светом Писму je речено да треба да прослављамо Христа у душама и телима нашим (1. Kop. 6, 20). Када ce клањамо Крсту, ми прослављамо Христа и у телу нашем. Ми себе осењујемо крсним знамењем, савијајући три прста тако да она означавају Тајну Свете Неразделне Једносуштне Тројице; друга два савијена прста су символ две природе: Божанског и људског у Лицу Исуса Христа. Ова два прста савијамо према длану у спомен тога да je Господ сишао са Неба на земљу, оваплотио ce и сјединио земљу с Небом. Ha тај начин сам положај прстију у крсном знамењу je као кратак Символ хришћанске вере. Осењујући ce крсним знамењем треба да ce сећамо Голготских страдања Исуса Христа. Прстима дотичемо чело како би Господ просветлио наше мисли, дао нам духовну мудрост. Затим руку спуштамо низ груди, како би човек очистио наша осећања, како би нам даровао љубав према Њему и према сваком човеку, како бисмо силом Крста победили своје ниске страсти. И затим ce дотичемо руком десног и левог рамена како наша вера не би била мртва вера, већ како би ce испољавала у делима (јер je рука символ делатности); како би Господ укрепио нашу вољу за хришћански живот, за вршење добрих дела, за испуњење Јеванђељских заповести у нашем животу, у нашим свакодневним пословима. Крст осењује читав човеков живот. Крсним знамењем почиње човеково ступање у Цркву – Света Тајна Крштења. Крст он носи на својим грудима као моћно оружје против мрачних сила ада. Крст благосиља гроб Хришћанинов после његове смрти. Клањајмо ce, стога, Господу телесно и духовно. Гледајмо очима вере пред собом не само лик Христа Спаситеља, него и Њега Самог, Који страда на Голготи. Када целивамо Крст Спаситељев целивајмо га тако као да ce уснама дотичемо рана Христових из којих тече крв. Браћо и сестре, Крст je оружје које нам je Господ дао као дар, као оружје против сатанских сила. Свети Кирило Јерусалимски je говорио: „Осењуј крсним знамењем храну коју једеш, одећу коју облачиш, врата када излазиш из куће и када ce враћаш кући.“ Тако и ми пре сваког посла треба да ce прекрстимо и да кажемо: Господе благослови! A пo завршетку посла – Господе, ломллуј ме! или, пак, Слава Теби, Боже! Ујутру, устајући из постеље треба да целивамо крст са одлучношћу да претрпимо све што нам донесе дан који долази. Кад лежемо да спавамо треба да целивамо крст са речима: „Заштити ме, Господе, силом часног и животворног Твог Крста и сачувај ме од свакога зла.“ Благоверни кнез Владимир Мономах je у свом завештању деци говорио: „Сваке вечери, целивајући крст, кајте ce за грехе своје и од срца вапијте Господу: „Господе, као што си ce смиловао разбојнику, митару и блудници, тако ce и нама смилуј, јер je име Твоје – Љубав“. Амин. Архимандрит РАФАИЛ Карелин https://svetosavlje.org/sa-hristom-ka-visotama-obozenja-o-podviznickom-zivotu-u-crkvi/13/

http://www.spc.rs/sr/jerej_dr_srboljub_ubiparipovitsh_klanjajutshi_se_krstu_hristovom_postom_molitvom

Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.

‘‘Реч о Крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.’‘ (1. Кор. 1,18) У предањској приповести о проналажењу Господњег Крста, од стране светих царева Константина и Јелене, један детаљ на најбољи начин открива и објашњава дубоки смисао хришћанске вере и поштовања Крста. Наиме, светитељи откривају истинити Крст полагањем на мртваца, који истог трена бива васкрснут из мртвих, силом Часног и Живоносног Крста. Овим делом, Крст се открива као нешто много више и смисленије од пуког символа, од знака или амблема којих је Источни свет био препун, од самог свог постања. Од искона, човек у свом бићу носи порив да одређену реалност било које врсте, религијске или магијске, ослика и изрази знаком. Међутим, тек нам Стари завет кроз опис историје спасења старозаветног Израиља, и његов однос са истинитим Богом, открива разлике између знакова и символа, између Истине и лажи, спасоносне стварности и идолске заблуде. Тако, управо у бићу односа Израиља и Онога Који Јесте (Суштог), откривају се путокази и педагози за Христа али и Крст Његов, Који је органска и суштинска реалност и сила самог Богочовека. На тај начин, својом појавом и уласком међу људе, Крст као сила Божија, као слика и прилика Бога, обесмишљава, сатире и огњем сажиже све знакове и амблеме палог и заблуделог човека, ма које врсте они били. Сила Крста је у Сину Божијем који добровољно страда и умире на Њему, а за живот света и човека. Крст није само символ распознавања и барјак вере хришћана, Он је живот и сила животна, која васкрсава и преображава. Крст је вечно жива слика и опомена људске срамоте, неверја и лажи, и светлост божанске љубави која прашта и неизрециво воли, Која дарује живот вечни. Зато су гинули и гину они којима је Крст лудост и пуки знак међу знаковима, они који га газе и који му се ругају. У светлу и огњу Крста сабрани су сви свети, Он је непрегледна пучина мученичке крви која натапа земљу вером у Христа, за Кога пострадаше и данас страдају. У њему је сабрана сва вера, нада и љубав Новог Израиља, Цркве Христове којој је Крст и темељ и купола. Сва Литургија осењена је Крстом, а прожета Васкрсењем, силом Божијом којом се спасавамо и чекамо долазак Царства Божијег. Протонамесник Александар Вучај Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" из Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици биће уживо емитована у среду 12. августа 2020. Лета Господњег од 20:30ч. Акатист Часном и Животворном Крсту Господњем Након Aкатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, специјални гост наше емисије биће протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши. Музички део емисије умилним појањем улепшаће наша драга гошћа Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице. Модератор емисије је катихета Бранислав Илић Емисију можете да пратите уживо путем следећих линкова:

Беседа Епископа Атанасија (Раките), изговорена у београдском храму Светих Цара Константина и Царице Јелене на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, 27. септембар, 2010. Лета Господњег. Драга браћо и сестре, данас је празник Крста Господњега. Свакако да су сви дани хришћанинови дани Крста, али овај дан је посебан Дан Крста, јер на данашњи дан Црква празнује онај догађај из давних времена када је пронађен и показан људима Крст Господњи, пошто је био сакривен и затрпан. Крст Господњи је, дакле, био спуштен у низину, као што је био спуштен и Онај распети на њему да би се склонио од очију људи. Као што су људи хтели да склоне од очију света и Онога распетога на њему, тако су и Крст Господњи покушали да сакрију. И свеукупно дело Христово су покушали да затрпају, да га потпуно пониште и да га баце у заборав. Људи покушавају у свим временима, док зла траје у овом свету, потпуно да анулирају и личност Христову и дело Његово. Као кад неко прође кроз снег па остане пртина, па поново снег падне и завеје ону путању, тако су људи мислили да је могуће у историји, у срцима и животима људи, потпуно уништити траг куда је Господ прошао. Али то није било могуће. На данашњи дан почетком четвртога века ископан је испод земље, испод дубоких слојева земље, Крст Господњи и истакнут на једном брду на видном месту, подигнут да га људи могу видети и кроз њега гледати Господа и добијати силу од Њега распетога на томе Крсту, да се могу клањати Крсту Господњем. Тај догађај празнујемо, а такође празнујемо и свако показивање и истицање Крста Господњега на оном месту које њему доликује. Браћо и сестре, Крст Господњи је многозначна реч. Да се послужимо речником из фармације: у једној таблети су садржани многи састојци. И онај лек, она таблета делује саобразно садржају њеноме. Тако се у Крсту Господњем, најкраће речено, садржи хришћанство. У Крсту Господњем садржи се целокупно дело Христово. А основни састав и садржај његов је љубав и сила, зато што је Господ наш у име наше, за нас, прихватио да се суочи са свеукупним злом нашим, са свим оним што угрожава нас, и са нашом болешћу, са нашом расејаношћу, са нашом заборавношћу, са нашом губом, са нашом смрћу, са нашим отвореним фронталним непријатељима, са ђаволом. Са свеукупним злом Господ је изволео да се Он суочи и сукоби, са свим оним што је угрожавало и што и дан-данас угрожава људе, изнутра и споља. Све је то прихватио Он, а резултат тога било је оно што се догодило на Голготи, распеће Господа Христа на Крсту од стране тог истог зла. Кроз то је Господ показао љубав према нама, да страда за нас у жељи да нас ослободи, да ратује за нас. Али и сила је свеукупно зло које је устало на Господа и показало се немоћно у односу на Њега. Зло лако побеђује нас, особито када смо заборавни и када се откинемо од Господа, онда је свако зло јаче од нас. Онда је и кијавица јача од човека, и кијавица и врабац. Али Господ је поразио својим смирењем и сатану и поразио је и смрт јер је кроз смрт прошао као бесмртан. Показао се надмоћнијим у односу на смрт. И не само то него је показао да је та сила, коју Он показује у односу на зло и у односу на смрт, присутна у сваком човеку који се Њега држи, који се Христа држи. Јер они који су у Христу имају и силу Христову. Тако они који умиру а верују у Христа – васкрснуће. И не само да ће васкрснути у последњи дан него и сада, одлазећи одавде, већ су у великој мери надмоћни у односу на смрт, свако према мери свога држања за Господа. И биће коначна победа. Браћо и сестре, Крст означава однос према свету, нарочито на данашњи дан, мислим да би то требало запамтити. Крст је знак ратни. Али не ратни знак као што је био за западне латинске крсташе који су у име Христа убијали. Ратни знак Крст је зато што је израз љубави према животу и љубави према човеку, онда је то ратни знак који позива у рат против зла, против свега онога што угрожава живот и угрожава човека. То је истовремено, браћо и сестре, и један одређен суд у односу на свет и у односу на зло. Погледајмо историју Христове Цркве. Црква је имала увек своју оцену свега што је у свету, своје мишљење о свему, о животу, своје мишљење о цару, о држави, своје мишљење о култури људској, своје мишљење о власти, и не само мишљење него је и одређен став према свему томе узимала. Исто као и Господ наш Исус Христос. Господ је изобличавао и прваке народне када су они бивали против човека, када су они били обухваћени злом, када су они били не само сами држани смрћу него су и друге вукли у смрт. Онда је Господ њих изобличавао. То чине сви хришћани, прави хришћани, следбеници прави Христови у свим временима. Незамисливо је да хришћанин ласка безбожницима када су њихови поступци безбожни. Без обзира ко су безбожници, чак и када су носиоци власти. Управо та спремност разлучивања зла од добра, да би се зло уклонило и уништило, да би само добро остало, управо то јесте дело Крста Христовога. Крст разлучује зло од доброга, Крст је решето, Крст је суд овоме свету, свету који у злу лежи, а за ослобођење света од зла. Крст зато ослобађа. Али не може Крст да ослободи некога не убивши претходно зло, оно што држи човека у ропству. Крст мора, пре свега, да раскује синџире који човека држе у ропству да би човека учинио слободним. Крст је моћ, браћо и сестре, погледајмо поново историју хришћанства. Људи који су удаљени од Христа мисле да благостање човечанству могу донети само помоћу своје људске памети и дарова датих човеку кроз природу. Зато се људи поносе када су образовани, и кад особито лепо певају, могу да се погорде својим даром певања, даром сликања, својом философијом, својом науком, својом компјутеристиком, информатиком, технологијом. Да, али, ово је у фусноти, чули сте да сва та електроника може пропасти. Рекоше да може да се појави нека пукотина на Сунцу и да се све угаси. Творац има одговоре за све. Ако Он нешто само мало ускрати, сви људски изуми доживљавају крах. Али ово је у фусноти. Погледајмо, дакле, како то тече у историји човечанства, у историји хришћанства. Да би Господ показао Своје присуство и Своје ослобођење од зла, није се опредељивао на основу тога колико је човек образован, колико је мудар, колико је обдарен талентима неким да би сео у Њега и кроз Њега деловао, него је Господ бирао човека отворенога срца. Најчешће су то су били људи лишени оних дарова који искушавају, лишени образовања, лишени неких посебних научних и уметничких дарова. Погледајте, и Господ наш је изабрао апостоле, не књижевнике. Било је учених људи у оно време у свету, било је и философа не само у Атини, било их је и у Израиљу. Господ је њих заобишао јер су они били препуни себе. У њима није било места ни за шта друго осим за њих саме. Јесте, има људи који су препуни себе и пуцају од себе и зато не могу никога да воле, како да воле кад су пуни себе. Не можете у њих ништа више ставити, ако још нешто ставите, они ће пући. Зато је Господ изабрао људе растерећене, растерећених и отворених срца у која се могао сместити цео свет. Тражећи такве људе, нашао је апостоле који су ловили рибу, који о себи нису имали високо мишљење, били су смирени, отворена срца тражили су од Господа знања. Тражили су да их Господ напуни мудрошћу и својом силом. И таквима се Господ показивао. Зато је Апостол Павле рекао да је Господ заобишао мудрост људску показавши да је она потпуно немоћна да избави човека и изабрао оно што је људима наизглед лудо, а то је управо смирење, оно што људи сматрају за слаботињу. Када је неко смирен, људи овога света мисле да је то нека слабост човека, јер мисле да би неко био поштован, треба одмах да покаже моћ деснице, одлучност да узврати ударац на ударац и да наплати чак и више за сваку увреду. Та логика је супротна логици Божијој, и управо Крст се појављује да би уништио такву логику. Мора прво да је уништи, да човека испразни од човека, од њега самога, да би у њега сместио мудрост Божанску. Зато Апостол Павле каже када проповеда (а ко је био успешан у проповедању као Апостол Павле и колико је чудеса учинио својим рукама Господ кроз њега, да би у њега сместио мудрост Божанску): „Нисам браћо“, каже, ,,дошао да вам говорим учевним речима“. А није да није умео, Апостол Павле је био можда најученији човек у свету у своме времену. „Нисам“, каже, ,,дошао да вам говорим ученим речима, да не бисте помислили да ово што вам ја говорим да је од човека, зато сам вам говорио обичним речима, да се кроз обичне речи пројави сила Божија“. Шта је циљ нама, браћо и сестре? Да осетимо силу Божију, да је добијемо, да она буде у нама. То је циљ. Никаква сила људска, све пропада људско. Ми хоћемо и гладни смо силе Божије, а она се пројављује тамо где је одгнана около, где је човек испражњен од себе да би себе напунио Богом. Тако размишљамо данас на овај Дан Крста Господњега. Нека Крст Господњи протера све оно што нас угрожава у нама самима, наше погрешне мисли, одлутале мисли. Нека прогна похотне мисли, нека прогна ону заробљеност законима греха, законима тела, законима природе. Нека Крст Господњи покаже да можемо као паучину покидати сваку завист у себи, склоност за осветом, болесну прилепљеност за овај свет, све то да покидамо. Нека Крст Господњи, такође, одагна и непријатељства која долазе споља. Нека дâ да нас ни једна стрела споља не може ранити, ни туђа завист, ни туђа мржња, ни туђа зла реч. Нека Господ Крстом својим такође још даље одагна и веће непријатељске силе, па и војске непријатељске, и од нас и од земље наше, од Србије, и најуже, и мало шире, и још шире, и оне у њеним природним, историјским границама. Нека Господ одагна све непријатеље са свих наших простора и нека нас штити, а то може силом пројављеном на Крсту Своме. Браћо и сестре, Крст Господњи да носимо поносно, храбро, смело и радосно у срцима својим. Амин. Из књиге Београд у молитви 2010. Извор: Епархија милешевска

Празник Воздвижења Часнога Крста прослављен је у Храму Светог Јована Владимира. Светом литургијом која је служена у јужном параклису Храма који је посвећен Воздвижењу Часнога Крста, началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а салуживао је протојереј Љубомир Јовановић. Присутном народу, након прочитаног Јеванђеља, пригодном бесједом обратио се отац Слободан који је казао да је крст и страдање Господње на крсту печат љубави Његове према свима нама, према цијеломе људскоме роду. „Оно што је до нас јесте да и ми колико смо кадри и колико умијемо одговоримо на ту љубав Божију својом љубављу. И управо нас на то позива Крст Господњи коме се данас клањамо, кога целивамо. Вертикала часнога Крста позива нас и подсјећа на ону прву и главну заповијест Божију, да Њега, јединога истинитог Бога, изнад свега љубимо свим срцем својим, свом душом и снагом својом и да се Њему јединоме клањамо и служимо. А хоризонтала Часнога Крста подсјећа нас на другу заповијест Божију, а то је да смо дужни исто тако љубав да имамо једни према другима. И, по ријечима самога Господа, о тим двијема заповјестима виси сав закон и пророци, односно у њима двијема све остале заповијести су садржане.“ Отац Слободан је казао да се на овај свети дан сјећамо једног изузетно важног догађаја из историје Цркве, а то је проналазак Часнога Крста, за који се дуго времена није знало шта се са њим десило, гдје је завршио. Подсјетио је да је Света царица Јелена равноапостолна, мајка Светога цара Константина обилазила Свету Земљу и мјеста по којима је ходио Господ, и заједно са сином подизала храмове у славу Божију. Тако је она чинила и у граду Јерусалиму, трагајући за гробом Христовим и Голготом. На на томе мјесту гдје је Господ пострадао касније су Римљани подигли један незнабожачки храм богињи Венери. Царица Јелена је наредила да се тај незнабожачки, пагански храм сруши и да се на том мјесту, гдје је по предању које се преносило са кољена на кољено, било мјесто страдања Господњега, да се копа и тражи. „И тако су, трудом Свете царице Јелене, пронађен и гроб Господњи, а пронађена су и три крста. Јер знамо да су поред Господа са лијеве и десне стране била још два крста на којима су два разбојника била распета. И нису знали који је прави крст Господњи, па је наредио тадашњи патријарх јерусалимски Макарије, да се полажу крстови на једнога покојника кога су у томе часу проносили близу тога мјеста. И када је положен Крст Христов, Часни и Животворни, покојник је оживио и по томе су и познали да је то Животворни Крст на коме је Господ разапет био. И онда је патријарх Макарије пред свима подигао тај крст високо, њиме благословио све присутне и у спомен на тај догађај из историје Цркве и успостављен је овај велики и дивни празник Воздвижења, или Узношења Часнога Крста.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је казао да је касније за благослов вјернима, Часни Крст раздијељен по цијелој васељени, подсјетивши да и ми у Црној Гори имамо велики благослов јер се у Цетињском манастиру, у ћивоту Светога Петра Цетињскога, поред његових светих и чудотворних моштију чувају још велике двије светиње, то је дио Часнога и Животворнога Крста и десна рука Светога Јована Крститеља. „Са ове двије светиње знамо да је била и трећа, Чудотворна Икона Мајке Божије Филеримске, која се тренутно налази у Цетињском музеју, а надамо се и вјерујемо да ће Господ дати у своје вријеме да и она буде враћена тамо гдје јој је мјесто. Да буде у храму Божијем, заједно са осталим поменутим светињама. Заједно данас сви пјевамо са цијелом Црквом Христовом по свој васељени: „Крсту Твоме клањамо се Христе и свето Васксење Твоје пјевамо и славимо“, поручио је прота Слободан Зековић На крају је освештан и пререзан славски колач који је ове године у Славу Воздвижења Часног Крста принијела Невенка Томић. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима. У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста). У смислу засебних делова, крст (се може посматрати) тако што линијом нагоре указује на Бога, Који је увек исти и никада не иступа из Своје постојаности јер је чврсто и непомериво установљен, и тако што попречном линијом показује да свеукупна творевина потпуно зависи од Бога и да нема другога начела и друге основе осим у Богу. У смислу енергије, крст (се може посматрати) тако што показује немогућност делања и умртвљеност оних који су на њега приковани. Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо.“ Данас, на средини Велико поста, на посебан начин и поново се клањамо оруђу нашег спасења – Часном и Животворном Крсту Господњем. Износимо га на средину храма, у свим црквама, у целом свету, клањамо му се, целивамо га, сећамо се страдања Господа нашег Исуса Христа и предосећамо Васкрсење Господње. Данас се, нажалост, и у земљама и међу народима који су некада дали свету много мученика за Христову веру, Христов Крст гази и прогања. Људи се труде да га уклоне, да га не показују, под изговором да не желе да вређају у људе који не верују у Христа и у Крст Господњи. И то чине људи који су некада и сами ишли за Христом. Зашто се то дешава? Зато што су људи више пожелели нека пролазна уживања, и зато што су пожелели да већ овде, у овом животу, живе као у рају. Нису кренули за Христом и одбацили су Његов Крст, као што нам Господ данас каже: „Ко не узме Крст свој и не иде за Мном.“ Људи су ишли за Христом, а после им је то у извесном тренутку досадило, па су Га се одрекли. И већ је дошло до тога да са злобом и љутњом не могу да поднесу Крст Господњи. Али онај ко не поштује Крст Господњи, ко не верује у спасоносна страдања Господа нашег Исуса Христа, не верује ни у Васкрсење. Човек који не жели да носи свој крст, који га одбацује – на тај начин се одриче и свог Васкрсења, свог спасења. Црква је пре више векова увела овај празник у Велики пост. Увела је целу Крстопоклону недељу како би још једном пробудила наше сећање и нашу свест и како би нас припремила за празник Васкрса. Поштујући Крст ми тако већ почињемо да славимо васкрсење и Васкрс. Почињемо да славимо и наше васкрсење, и васкрсење наших душа, и наш сусрет са Спаситељем у Царству Небеском. Који откуп ће човек дати за своју душу? Нема ничег драгоценијег од душе и нема ничег драгоценијег од пребивања душе хришћанина са Христом, од његовог сједињења с Богом. И никакве пролазне насладе овог света не вреде тога, и људи који се одричу Христа чине страшну, глупу и чудовишну грешку. Али наша заједничка молитва може да пробуди и такве људе, да их доведе до Крста Господњег и да их доведе до васкрсења, тако да данас, по речима апостола, поново смело приступамо престолу благодати, како бисмо добили милост и стекли благодат, ради благовремене помоћи, како би наша срца и душе били испуњени Божанском благодаћу, како бисмо с радошћу и захвалношћу носили овај крст Господњи и били наследници васкрсења Христовог. Амин. Извор: Православие.ру