Претражи Живе Речи Утехе

Кондак 1. Теби, изабраном страдалцу Христовом, који си незлобиво као јагње на заклање злом бугарском краљу пошао, похвални песмопој сада узносимо, а ти, пошто си стекао велику слободу пред Господом, помоли се за спасење наше, да би могли са радошћу да ти кличемо: Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Икос 1. Господ који у Светој Тројици пребива, стварајући анђеле на Небу, стварао је и анђеле на Земљи, међу којима и ти бејаше, свети мучениче Владимире, јер си сав живот свој анђелски поживео и због тога си се као анђео на Небеса узнео после страдања свога. Зато прими од нас ове анђелске похвале: Радуј се, јер си од царства свога желео да начиниш Христово Царство! Радуј се, јер беше кротак и побожан као мало који земаљски владалац! Радуј се, јер си народ Србски учио да правилно исповеда Свету Тројицу! Радуј се, јер те je више красила вера Божија, него царско порекло твоје! Радуј се, јер живот твој беше истинска служба Богу! Радуј се, јер се славно у Господу прослави! Радуј се, јер си јеретике обраћао истинској побожности! Радуј се, јер непрестано жуђаше за царством које није од овога света! Радуј се, незлобиво јагње Божије! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 2. И деда твој и отац, свети Владимире, били су краљеви Србски у Зети и Захумљу, али беху веома Богобојажљиви, па су и тебе од малена учили свакој побожности и непрестаном клицању Богу: Алилуја! Икос 2. Ти, блажени Владимире, од детињства би испуњен даровима духовним, јер беше кротак, смирен, Богобојажљив и чист животом, презирућу све земаљске насладе, а ревнујући за све оно што је узвишено и Божанско. Зато почуј ове похвале наше: Радуј се, јер ти преци беху благочестиви владари Србски! Радуј се, јер беше чист и душом и телом као извор планински од младости своје! Радуј се, јер од детињства твога живљаше анђелски и целомудрено! Радуј се, јер си Богомудро изучио сав Закон Божији! Радуј се, јер никада ниси ишао на веће безбожничко! Радуј се, јер од младости живљаше по заповестима Божијим! Радуј се, јер се ниси оскрнавио саблазнима овога света! Радуј се, јер у животу твоме све беше Богодолично! Радуј се, јер гораше као буктиња вере хришћанске! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 3. Још у раној младости тебе дадоше, свети Владимире, да се учиш ратним вештинама, које ти добро научи, али си се још више трудио да будеш добар војник Господа Христа и да Њему непрестано појеш: Алилуја! Икос 3. Због свега тога ти, свети Владимире, стече у себи и витештво, а још више и побожност, јер си даноноћно изучавао Свето Писмо, примењујући све заповести његове у животу своме. Посебно си био милосрдан према беднима и сиромашнима, који те необично љубљаше. Нека ове речи наше буду похвала доброти твојој: Радуј се, јер си од младости ревновао за узвишеним и Божанским стварима! Радуј се, јер марљиво изучи Божанско Свето Писмо! Радуј се, јер и телом, а још више духом беше истински украшен од Бога! Радуј се, јер си и војне вештине изучио на удивљење многих! Радуј се, јер љубављу и кротошћу владаше земљама Србским! Радуј се, јер имаше срце болећиво према убогима и сиромашнима! Радуј се, јер беше правичан и мирољубив према свакоме! Радуј се, јер у бојевима показиваше истинско витештво! Радуј се, јер беше владалац кога народ силно љубљаше! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 4. Пошто у Србским земљама где ти владаше, свети Владимире, беше доста богумила и других јеретика, ти их знањем Светог Писма, а поготово љубављу и незлобивошћу својом поврати истинитој Вери Христовој, па сви од радости запевасте: Алилуја! Икос 4. У животу и владању своме, ти, свети Владимире, све чињаше Богомудро, због чега би вољен од свију. У народ си слао учитеље да га учи науци Христовој, подизао си цркве и манастире, болнице и странопримнице, стварајући од земаљског царства свога Царство Божије, због чега ти кличемо овако: Радуј се, јер си подизао многе цркве и манастире! Радуј се, јер је кроз тебе вера Христова утврђена у роду нашем! Радуј се, јер Богомудро управљаше поданицима својим! Радуј се, јер си за путнике намернике странопримнице градио! Радуј се, јер си многе болнице за болеснике саградио! Радуј се, изобиље оскудних! Радуј се, заштитниче сиротих! Радуј се, храниоче удовица! Радуј се, верни слуго Сведржитеља Бога! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 5. Сејач кукоља на њиви Господњој ни теби није дао мира, свети Владимире, него је подизао и унутрашње и спољне непријатеље на тебе, како би те још више Богу приволео и како би још више ка Њему руке уздизао, појући: Алилуја! Икос 5. На тебе, свети Владимире, и земљу твоју, стално нападаше грчки цар Василије и бугарски Самуило. И када Самуило једном крену са силном војском на државу твоју, ти, не желећи да се узалуд лије крв људска, побеже са народом на гору Косогор, чекајући да непријатељ оде из тих крајева. Прими због тога ове усклике наше: Радуј се, јер си све непријатеље своје побеђивао силом Крста Господњег! Радуј се, јер неустрашиво чуваше државу од непријатеља! Радуј се, јер владаше земљом Србском по законима Божијим! Радуј се, јер у себи ниси гајио мржњу ни према непријатељима! Радуј се, јер као Аврам гостољубив беше! Радуј се, јер те и Небо и Земља чесно прослављају! Радуј се, благослове домова хришћанских! Радуј се, утврђење и правило вере Христове! Радуј се, верни слуго Господњи! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 6. Цар Самуило, сазнавши где се налазите, свети Владимире, опколи ту планину. Међутим, тада се још веће зло подиже на вас, јер почеше да вас уједају отровне змије, па ти, са свим народом подиже руке ка Богу да вас спасе од те напасти, вапијући: Алилуја! Икос 6. И Бог на молитве твоје, свети Владимире, умири змије, али те тада једна друга змија, кнез места где бејасте, издаде цару Самуилу, и ти допаде у ропство његово. Схвативши то као вољу Божију, ти рече да је боље да сам страдаш, него сав народ, и да као пастир добри сам положиш душу за овце своје. Због те жртве твоје ми ти кличемо: Радуј се, јер ниси желео да ти народ узалудно у ратовима гине! Радуј се, јер си и змије отровнице које ти војску уједаше молитвом Богу учинио благим! Радуј се, јер беше пастир добри Пастира Христа! Радуј се, изворе Божанске благодати! Радуј се, дубино смирења! Радуј се, радости побожних царева! Радуј се, утврђење Христових догмата! Радуј се, похвало Србске Цркве! Радуј се, заштитниче убогих и сиротих! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 7. И ти, свети Владимире, би заточен у град Преспу крај Охрида, где се у тамници даноноћно мољаше Богу. Тада ти се јави анђео Господњи, који те укрепи, рекавши ти да ћеш ускоро бити ослобођен, али и да ћеш мученички пострадати, нашта ти заједно са њим заблагодари Богу песмом: Алилуја! Икос 7 А цар бугарски Самуило имађаше кћер Косару, чије срце беше веома милостиво према убогима и сужњима и које често посећиваше тамницама. И тако једном сишавши међу сужње да им ноге опере, она угледа и тебе, свети Владимире, и заволе те једном вишом љубављу, па пожеле да те ослободи. Прими због тога ове похвале наше: Радуј се, јер ради народа свога и сужањство претрпе! Радуј се, јер ти се у тамници јави анђео Господњи! Радуј се, јер ти је тај анђео благовестио мученичку кончину твоју! Радуј се, јер те је царева ћерка посећивала у тамници и тешила! Радуј се, похвало Васељене! Радуј се, украсу Цркве Христове! Радуј се, поборниче Крста Господњег! Радуј се, храбри борче за Истину Божију! Радуј се, непобедиво оружје царева и војника Христових! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 8. Кћи царева одмах похита ка оцу, молећи га да јој тебе, свети Владимире, пода за мужа. А он, неизмерно волећи своју кћер, а и знајући да си краљевске крви, благослови ваш брак, па ви од радости запевасте: Алилуја! Икос 8. И ти, свети Владимире, са супругом својом, поврати се из ропства дому своме, где би дочекан са великом радошћу. Тада ти, будући Богобојажљив, замоли супругу да у браку живите као девственици и да не прљате брачну постељу, већ да Богу узносите молитве дан и ноћ, што она смерно прихвати. И тако, ти владаше народом Србским са страхом Божијим, љубављу и сваком правдом. Нека те стога обрадују ове похвале наше: Радуј се, јер силног цара Самуила преобрати у љубав према теби! Радуј се, јер се из сужањства поврати у краљевину своју са верном супругом Косаром! Радуј се, јер иако у браку беше, девственик остаде! Радуј се, јер беше осветник страдалника! Радуј се, јер си диван у Светима Христовим! Радуј се, јер брзо услишаваш молитве наше! Радуј се, брзи исцелитељу од свих недуга! Радуј се, пастиру стада словесног! Радуј се, огњени мачу против јеретика! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 9. Када на власт у Бугарској дође злочестиви цар Владислав, он, завидећи незлобивости твојој, свети Владимире, смишљаше како да те домами себи и да те убије, не знајући да је од свега најлепше певати Богу: Алилуја! Икос 9. Да ли би и најречитија уста могла да опишу чудо које се потом догодило. Јер када ти, свети Владимире, пође једном у шуму, показа ти се орао, на чијим леђима као сунце блисташе сјајни Крст. Он тај Крст спусти на земљу и постаде невидљив. А ти се смерно поклони Крсту, па нареди да се у знак знамења тога на томе месту сагради црква, у коју би и тај Крст положен. Удивљени због чуда које се догодило ми ти певамо: Радуј се, јер ти Господ као знак страдања твога посла Часни Крст као знак страдања свога! Радуј се, јер и теби, као и цару Константину, беше од Бога показан Часни и Животворни Крст Господњи! Радуј се, јер си у виду орла видео Божанског анђела! Радуј се, јер ти је орао са небеса Часни Крст донео! Радуј се, јер си на том месту подигао цркву Божију! Радуј се, јер си у тој цркви многе сузе пролио, ишчекујући блиску кончину своју! Радуј се, блажени, јер благујеш у Царству Христовом! Радуј се, милостиви, јер милостињу делише на све стране! Радуј се, жалостиви, јер све уцвељене и сиротне сажаљеваше! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 10. У томе храму, ти, свети Владимире, провођаше дане и ноћи на молитви и свеноћним бдењима, јер осети да се приближава проречено време страдања твога, благодарећи Богу на свему песмом: Алилуја! Икос 10. Тада те, свети Владимире, краљ Владислав позва себи, као на договор, али супруга твоја Косара, не поверова речима његовим, него она оде на разговор са њим, јер му беше рођака. Тада он и њу обману, пославши ти по посланицима златан Крст, као доказ пријатељства свога. А ти затражи од њега не златни, него дрвени Крст на каквом је и Господ био разапет, што он притворно и учини, не би ли те примамио себи. Гледајући незлобивост твоју, ми ти кличемо: Радуј се, јер си попут највећих молитвеника истрајно на молитви у храму стајао! Радуј се, јер си веровао да онај који се Крстом куне, неће преварити! Радуј се, јер се ниси уплашио неправедне смрти која ти је спремана! Радуј се, јер чудесну смрт прими која задиви и непријатеље твоје! Радуј се, Богомудри учениче и следбениче Свете Тројице! Радуј се, јер беше кротак и смеран срцем! Радуј се, кротки слуго Небеског Цара! Радуј се, одбрано заробљених! Радуј се, заклоне нападнутих! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 11. Пошавши са добијеним Крстом на крсни пут свој, ти, свети Владимире, мољаше се целим путем Богу, свративши на крају у једну цркву, где се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим, запевавши: Алилуја! Икос 11. Када ти, свети Владимире, дође у град Преспу, краљ Владислав, чим те угледа, удари те мачем, у жељи да те убије, али те нимало не повреди. Тада му ти, јагње Божије, даде свој мач, и он, помрачен умом, узе га у руке своје и одсече ти главу. А ти узе главу своју рукама, па усевши на коња, одјури цркви где си се причестио, и у њој рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! Задивљени необичним чудом, ми ти кличемо: Радуј се, јер си као јагње на заклање злочестивом бугарском краљу пошао! Радуј се, јер си се пре смрти исповедио и причестио пречистим Тајнама Христовим! Радуј се, јер нека невидљива сила не дозволи бугарском краљу да те усмрти мачем својим! Радуј се, јер му ти тада незлобиво даде свој мач да будеш убијен њиме! Радуј се, јер си Господу на дар рукама својим чудесно главу принео! Радуј се, јер си чудесно испустио душу своју у храму Божијем у којем си се последњи пут причестио! Радуј се, јер се наслађујеш светлошћу Тросунчаног Божанства! Радуј се, јер си венац мучеништва од Господа задобио! Радуј се, јер си хору мученика на Небесима прибројан! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 12. Чесно тело твоје, свети мучениче Владимире, епископи и свештеници са славопојем погребоше у тој цркви, уз неутешан плач супруге твоје Косаре. И већ прве ноћи на гробу твоме се указа чудесна светлост, и анђелско појање: Алилуја! Икос 12. То чудо силно уплаши злочестивог цара, па он тело твоје, свети мучениче Владимире, предаде супрузи твојој, која га пренесе у Србску земљу и положи у храм Мајке Божије. И Господ кроз векове до данашњег сачува тело твоје нетрулежним, из кога се осећаше предиван миомир, и од кога се догађаху многа чудеса, да сведоче о великој светости твојој. Прими због тога ове усклике наше: Радуј се, јер си си принео у чисту и непорочну жртву на Небеску трпезу! Радуј се, јер се Богољубива супруга твоја замонаши при храму где ти мошти почиваху! Радуј се, јер демони устрашено беже од светих моштију твојих! Радуј се, јер и после смрти твоје теби долазе убоги и немоћни тражећи помоћи! Радуј се, јер је кивот са моштима твојим рекама суза орошен! Радуј се, јер се на празник прослављања твога скупљају реке народа у храм где почивају свете мошти твоје! Радуј се, јер си смерно цео живот проживео! Радуј се, јер сабеседниче ангела и архангела! Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике Христа! Кондак 13. О, свети мучениче Владимире, Богобојажљиви краљу Србски, немој презрети ове молитве наше, него се помоли Господу да се смилује на нас и приброји стаду своме, како би и ми могли да кроз сву вечност појемо: Алилуја! (Овај кондак се чита три пута, па затим поново: Икос 1. и кондак 1. и онда молитва, на крају.) Молитва О, свети Јоване Владимире, Богобјажљиви и благочестиви мучениче Србски, ти, иако владар беше, свима си слуга био, а највише Господу Богу. Животом својим ишао си уском стазом на чијем крају су била узана врата која у Живот Вечни воде, која си мученичком смрћу својом отворио, и постао причасник неисказане благодати Божије. Стога те ми, као таквог, молимо да и нама помогнеш, као што си многима до сада помогао, и да нас заступаш пред престолом Божијим, како би и ми нашли милост код Господа за сва сагрешења наша. Молимо те, подигни још једном руке своје ка Творцу и твоме и нашем, и кажи Му: „Господе, Ти си сам рекао да ниси дошао да зовеш праведнике, него грешнике на покајање, па и ове слуге, које ме моле, призови к Себи. Прими их, као што си блудног сина примио, као цариника, као крвоточиву, као Савла, и безбројне грешнике, Теби само знане, и опрости им. Опрости им, и подари им покајнички лик до краја живота, како би се и они удостојили вечне награде у Царству Твоме.“ А на ове речи наше додај и ти још неке своје, за које знаш да ће Господа умилостивити, и ми ћемо ти бити благодарни довека. Јер ми, блатом греха укаљани, никада се очистити нећемо, ако нас ви, свеци Божији, не будете, као ближи Богу, заступали, и Господа преклињали да нам опрости. Стога, свети Јоване Владимире, моли Бога за нас, како би се и ми једном нашли у збору спашених, и како би и ми, са свима вама, Свецима Божијим, славили Надсуштаствену Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек и у све векове векова. Амин.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести View full Странице

11. јула (29.јун) 1844. године у Београду је рођен будући краљ Србије и Краљевине СХС Петар I Карађорђевић, касније прозван Ослободилац. Када је Петар рођен, његов отац, Александар био је кнез Србије али пошто се резиденција у којој су живели поправљала, капетан Миша Атанасијевић уступио је кућу српском кнезу, па се мали кнежевић Петар родио у туђој кући. Новине су сутрадан кратко објавиле: „Ујутро око седам сати наша Светла Књегиња госпођа Персида родила је сина“ Прве године живота кнежевић Петар проводи углавном у Београду, а тек понекад одлази на породично имање у Тополи. Његова породица је бројна и мали Петар никада није усамљен, али због своје сталне болешљивости био је ћутљив и помало повучен. У раном детињству је на кнежевића Петра највећи утицај имала његова мајка Персида Ненадовић. Била је то једна честита и виспрена жена која се интересовала за политику и на том пољу показивала велику предузимљивост. Није волела Аустрију и сам Петар ће касније говорити како је од мајке добио аманет: „Да никада не заборави да је Аустро – Угарска њихов непријатељ“. Школовање је почео са другом београдском децом у старој згради код Саборне цркве све док Илија Гарашанин није поставио питање постављања личног васпитача за младог кнежевића Петра. Предлог је одмах прихваћен и прво су ту одговорну улогу понудили Фрањи Заху, управнику војне академије у Београду. Међутим због великих обавеза обавеза Зах је морао одбити понуђену част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло одговорне дужности. Учење кнежевића Петра је ишло веома добро тако да су се резултати скоро одмах видели. Габлер у својим списима посебно напомиње како је кнежевић Петар био добар православац, да се често молио, а стално је исказивао и национални понос. Волео је Србију, „његова Србија му је била све на свету“. Након завршене основне школе са приватним васпитачем, кнежевић Петар се уписује у београдску гимназију. У гимназију је ишао као и сви остали ученици, односно, имао је исте предмете као и остали, али није ишао у исти разред. Имао је одвојену учионицу за себе али је слободно време проводио са осталом децом и правио разне несташлуке. Много година касније он је обишао своју гимназију и тадашњим ученицима и наставницима причао о свом школовању. Нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији. У то време кнез Александар је морао да абдицира, повукао се најпре у београдску тврђаву, а онда у Аустрију (Земун). Ипак, он уверава васпитача да неће бити проблем у плаћању школарине и да ће дати послењу пару за школовање своје деце. Прву опширнију и озбиљнију анализу Петровог карактера дао је управо Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом: "Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака исносећи олако врло строгу дијету''. Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир. У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести. Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871. Након рата одликован је орденом Легије части. Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се туде таљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких захтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“. У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу. У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали. Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм. Након мајског преврата у коме су војним пучем збачени са власти и зверски погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада. Нова влада се формира 12. Јуна 1903. године, али је интересантно да је њен састав био потпуно исти, почев од председника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина. Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора уз велико присуство војске која је штитила заседање али је послужила и као својеврсни „подсетник“ посланицима како треба гласати. Тачно у 12 часова Народна скупштина је једногласно са 158 гласова вратила на снагу Устав из 1888 године а за новог краља прогласила Петра Првог Карађорђевића. Заседање скупштине трајало је само 45 минута., након чега се одабрала депутација која ће однети краљу Петру повељу о избору. Израђен је записник скупштинске седнице и то на пергаменту који су потписали сви посланици и сенатори. „Прва реч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завет мој да ћу, до века, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве речи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавештен да је биран за краља. Сви европски дворови честитају кнезу Петру успон на краљевски престо и нико нема намеру да било шта опструира. Краљ је дошао у Београд 24. Јуна, око 10 часова ујутру. Железничка станица је била богато украшена, огромна маса света је клицала краљу Петру који је био одушевљен, рекао је председнику владе Авакумовићу: „Не знате, господине, колико сам радосно потресен, што видим да ме народ дочекује овако искрено. Кад сам ово доживео, сада имам само још ову жељу : да Србији обезбедим унутрашње слободе и благостање и да у име Бога, као унуку Карађорђа и негдашњи Петар Мркоњић, сада са престола Србије, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба, који сада цвиле под туђином.“ Краљ Петар у моменту када долази у Београд има скоро 60 година, већ је на измаку снаге, а уз све то његово долазак на престо јако оптерећује убиство краља Александра и краљице Драге. Завереници који су оборили стари режим и довели новог краља покушавали су и успевали да се мешају у све поре политичког живота земље. Краљ Петар вероватно због свих околности изузетно опрезно приступа свему што ради, он се уопште не одупире тежњама политичких странака да га ставе у оквире устава. Скоро увек је на седницама владе и ту показује мудрост и тактичност, увек је спреман да прихвати туђе аргументе. Краљ Петар је доста тога изменио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника: „Четири човека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера.“ Наредио је у кухињи да се спремају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волео запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега увек иду кисели краставци и паприка. Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром: „Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу.“ Краљ Петар је волео да шета пешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ретко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“ Владавину краља Петра обележила су два балканска и Први светски рат из којих је Србија изашла као победник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима. У својим мемоарима Иван Мештровић је описао разговор са принцем Ђорђем о сусрету са краљем Петром 1915. године негде на фронту: - Матори забио у главу, да погине и да се посвети, као Лазар на Косову, натакао шајкачу, узео пушку и у ров са војницима. Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: „Та погинут ћеш!“ - Ако, то и хоћу – одговорио ми је. - Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао: „Луд си сто гради, али те волим, јер си такав“ – загрлио сам га и плакао, верујте ми као мало дете. Краљу Петру није било суђено да погине у рату. Преживео је и мучно повлачење преко Албаније. Остаће заувек упамћена сцена у којој се краљ Петар превози у запрежним колима које вуку волови. Француски песник Едмон Ростан, писац "Сирана де Бержерака", надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму "Краљ Петрова четири вола", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник "Плаве гробнице". Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима. Краљ Петрова четири вола Краљ Петар иде, јер ићи мора преко бусења, стења и гора. Тајанствен пред њим стоји пут. Са штапом, само у свом мундиру, он иде мору, изгнанству, миру. Иде у бајке речне кут. Четири вола, с јармом у луку, раоник славе, херојства вуку. Но унук Карађорђа, лав, да се са бојног поља ишчупа четири вола морају скупа да употребе напор сав. Србин, тај песник, ратник, што створи да земља пева, да барут збори, да Петра Првог, борца тог осветли душу, створи за Њега та кола, спојив остатак спрега с остатком задњим топа свог. Преминуо је 16. августа 1921. у Београду. Родио се као кнез у туђој кући и умро као краљ у туђој кући. Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог деде Вожда Карађорђа. Милан БОГОЈЕВИЋ

На данашњи дан 11. јула (29.јун) 1844. године у Београду је рођен будући краљ Србије и Краљевине СХС Петар I Карађорђевић, касније прозван Ослободилац. Када је Петар рођен, његов отац, Александар био је кнез Србије али пошто се резиденција у којој су живели поправљала, капетан Миша Атанасијевић уступио је кућу српском кнезу, па се мали кнежевић Петар родио у туђој кући. Новине су сутрадан кратко објавиле: „Ујутро око седам сати наша Светла Књегиња госпођа Персида родила је сина“ Краљ Петар I Карађорђевић Прве године живота кнежевић Петар проводи углавном у Београду, а тек понекад одлази на породично имање у Тополи. Његова породица је бројна и мали Петар никада није усамљен, али због своје сталне болешљивости био је ћутљив и помало повучен. У раном детињству је на кнежевића Петра највећи утицај имала његова мајка Персида Ненадовић. Била је то једна честита и виспрена жена која се интересовала за политику и на том пољу показивала велику предузимљивост. Није волела Аустрију и сам Петар ће касније говорити како је од мајке добио аманет: „Да никада не заборави да је Аустро – Угарска њихов непријатељ“. Школовање је почео са другом београдском децом у старој згради код Саборне цркве све док Илија Гарашанин није поставио питање постављања личног васпитача за младог кнежевића Петра. Предлог је одмах прихваћен и прво су ту одговорну улогу понудили Фрањи Заху, управнику војне академије у Београду. Међутим због великих обавеза обавеза Зах је морао одбити понуђену част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло одговорне дужности. Учење кнежевића Петра је ишло веома добро тако да су се резултати скоро одмах видели. Габлер у својим списима посебно напомиње како је кнежевић Петар био добар православац, да се често молио, а стално је исказивао и национални понос. Волео је Србију, „његова Србија му је била све на свету“. Након завршене основне школе са приватним васпитачем, кнежевић Петар се уписује у београдску гимназију. У гимназију је ишао као и сви остали ученици, односно, имао је исте предмете као и остали, али није ишао у исти разред. Имао је одвојену учионицу за себе али је слободно време проводио са осталом децом и правио разне несташлуке. Много година касније он је обишао своју гимназију и тадашњим ученицима и наставницима причао о свом школовању. Нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији. У то време кнез Александар је морао да абдицира, повукао се најпре у београдску тврђаву, а онда у Аустрију (Земун). Ипак, он уверава васпитача да неће бити проблем у плаћању школарине и да ће дати послењу пару за школовање своје деце. Прву опширнију и озбиљнију анализу Петровог карактера дао је управо Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом: "Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног — младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака исносећи олако врло строгу дијету''. Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир. У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести. Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало. По свршеној вишој војној школи, као учесник француско-немачког рата и припадник 15. француског корпуса, Петар „Кара“ како су га звали Французи, доказао се изузетном храброшћу у биткама код Орлеана и Вилерсексела, 9. јануара 1871. Након рата одликован је орденом Легије части. Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се туде таљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких захтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу „О слободи“. У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу. У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали. Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм. Након мајског преврата у коме су војним пучем збачени са власти и зверски погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада. Нова влада се формира 12. Јуна 1903. године, али је интересантно да је њен састав био потпуно исти, почев од председника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина. Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора уз велико присуство војске која је штитила заседање али је послужила и као својеврсни „подсетник“ посланицима како треба гласати. Тачно у 12 часова Народна скупштина је једногласно са 158 гласова вратила на снагу Устав из 1888 године а за новог краља прогласила Петра Првог Карађорђевића. Заседање скупштине трајало је само 45 минута., након чега се одабрала депутација која ће однети краљу Петру повељу о избору. Израђен је записник скупштинске седнице и то на пергаменту који су потписали сви посланици и сенатори. „Прва реч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завет мој да ћу, до века, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве речи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавештен да је биран за краља. Сви европски дворови честитају кнезу Петру успон на краљевски престо и нико нема намеру да било шта опструира. Краљ је дошао у Београд 24. Јуна, око 10 часова ујутру. Железничка станица је била богато украшена, огромна маса света је клицала краљу Петру који је био одушевљен, рекао је председнику владе Авакумовићу: „Не знате, господине, колико сам радосно потресен, што видим да ме народ дочекује овако искрено. Кад сам ово доживео, сада имам само још ову жељу : да Србији обезбедим унутрашње слободе и благостање и да у име Бога, као унуку Карађорђа и негдашњи Петар Мркоњић, сада са престола Србије, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба, који сада цвиле под туђином.“ Краљ Петар у моменту када долази у Београд има скоро 60 година, већ је на измаку снаге, а уз све то његово долазак на престо јако оптерећује убиство краља Александра и краљице Драге. Завереници који су оборили стари режим и довели новог краља покушавали су и успевали да се мешају у све поре политичког живота земље. Краљ Петар вероватно због свих околности изузетно опрезно приступа свему што ради, он се уопште не одупире тежњама политичких странака да га ставе у оквире устава. Скоро увек је на седницама владе и ту показује мудрост и тактичност, увек је спреман да прихвати туђе аргументе. Краљ Петар је доста тога изменио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника: „Четири човека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна где треба да тера.“ Наредио је у кухињи да се спремају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волео запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега увек иду кисели краставци и паприка. Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром: „Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу.“ Краљ Петар је волео да шета пешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ретко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“ Владавину краља Петра обележила су два балканска и Први светски рат из којих је Србија изашла као победник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима. У својим мемоарима Иван Мештровић је описао разговор са принцем Ђорђем о сусрету са краљем Петром 1915. године негде на фронту: - Матори забио у главу, да погине и да се посвети, као Лазар на Косову, натакао шајкачу, узео пушку и у ров са војницима. Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: „Та погинут ћеш!“ - Ако, то и хоћу – одговорио ми је. - Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао: „Луд си сто гради, али те волим, јер си такав“ – загрлио сам га и плакао, верујте ми као мало дете. Краљу Петру није било суђено да погине у рату. Преживео је и мучно повлачење преко Албаније. Остаће заувек упамћена сцена у којој се краљ Петар превози у запрежним колима које вуку волови. Француски песник Едмон Ростан, писац "Сирана де Бержерака", надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму "Краљ Петрова четири вола", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник "Плаве гробнице". Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима. Краљ Петрова четири вола Краљ Петар иде, јер ићи мора преко бусења, стења и гора. Тајанствен пред њим стоји пут. Са штапом, само у свом мундиру, он иде мору, изгнанству, миру. Иде у бајке речне кут. Четири вола, с јармом у луку, раоник славе, херојства вуку. Но унук Карађорђа, лав, да се са бојног поља ишчупа четири вола морају скупа да употребе напор сав. Србин, тај песник, ратник, што створи да земља пева, да барут збори, да Петра Првог, борца тог осветли душу, створи за Њега та кола, спојив остатак спрега с остатком задњим топа свог. Преминуо је 16. августа 1921. у Београду. Родио се као кнез у туђој кући и умро као краљ у туђој кући. Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог деде Вожда Карађорђа. http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/portalnews/prica-o-omiljenom-srpskom-kralju-petru i-karadordevicu-1