Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Епархија ЗХиП У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”. фото: Радио Требиње По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека. Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења. Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина. Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм. фото: спц.рс У наставку преносимо Патријархову беседу у целости: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога. Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се, јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја. Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин! View full Странице

Драги моји пријатељи, браћо и сестре, Ето, после 11 година невероватног пута и дружења, мислим да смо дошли до краја пута. Дошло је време да ставимо тачку. Много тога смо заједно прошли, од најлепших тренутака до оних веома тешких, чак и најтежих. Доживели смо да овде се заснују многи бракови, многа дружења, разни сабори, организације, хуманитарне делатности, награде... много, много тога... , мислим да има толико да би ми требало много времена да све то напишем, а и тада бих сигуртно много тога заборавио. Ја сам се много уморио. Немам више снаге ни воље. Једноставно, то би било то. Непрестано мољење људи да се сајт подржи, игнорисање оних који би могли да помогну, много, премного стреса и чега све не. Ово све емотивно и тешко доживаљавам, али ја не могу даље са Поукама. Мени су постале терет. Не могу да на сваку поруку која некоме може да се не свиди реагујем, страсирам се, постајем нервозан итд... доста је. Заиста је доста. Нажалост, било је овде многих који су били веома безобзирни према заједници. Доводили све у питање. Није битно ко су, само констатујем ту чињеницу. Они су убрзали моју одлуку да Поуке оду у историју и пензију. Верујем да сте се и ви, многи од вас уморили. Да не бисмо, као издувано пувало били за подсмех, боље је сада, док још имамо снаге ово зауставимо. Рекох, немам више ни средстава ни снаге да ово водим. Знам да ће тешко нешто боље да се изнедри у Цркви, мислим на интернет пројекат. То је, готово сам убеђен, немогуће бар један дужи период. Није претеривање, знам то. Људи, сајт ће бити доступан још неко време, можда желите нешто да преузмете, покупите... имате потпуно право. Ових дана сам добио обавештење да сам, на предлог многих људи града Крушевца, веома поштованих и цењених, добио највеће признање нашег града - Видовданску награду. То је невероватна част и велика радост за мене, но све је помешано са тугом због овога што се дешава са сајтом. Награда је заснована на мом мисионарском раду за време пандемије, тј. карантина, и свакодневног читања Акатистâ и молитава, као и довођења изузетних људи, који су сваке вечери држали предавање. Тако 40 дана.... Мени је то било нешто веома лепо, уживао сам што знам да су хиљаде и десетине хиљада људи то слушали и да им је много значило... но, осетио сам да је на Поукама дошло до замора, нема више тог елена, зато је време да се све ово повуче... неће бити лако, али преболећемо... ако Цркви овакав сајт и пројекат није потребан- нећемо га гурати на силу. Ја нисам у могућности да ово сâм изнесем. Ето, за сада толико... Много, много вам хвала. Знајте да ми много значите и да ћете ми увек бити драги пријатељи, ако Бог дâ и моји гости. Ваш, Иван

Потпуна обнова храма у Лединцима до краја године 12.08.2021 • 13:0713:10 Извор: Dnevnik.rs Поред добродушних људи, Старе Лединце краси и Црква преноса моштију Светог оца Николаја, изграђена 1836. године. Ипак, претпоставља се да су богослужења почела још 1812. године, а како јереј Зоран Перић објашњава, о томе постоји и запис који се налази испред престола у олтару на каменој плочи. Фото: Дневник (Ф. Бакић) – Претпоставља се да је црква почела да се гради почетком 19. века, а да је прва служба у њој одржана 1812. године – рекао је јереј Зоран. – Бурних периода у историји је било, па је црква срушена 19. октобра 1943. године на Светог апостола Тому, када је и остатак села потпуно уништен. Тог дана убијено је 280 људи, а неки су спаљени и заклани на прагу цркве. Њима у помен сваке године служи се литургија и одаје пошта жртвама фашистичког и усташког терора, а са леве стране цркве, у припрати на северном зиду, урађена је спомен плоча са именима трагично страдалих. – Црква преноса моштију светог оца Николаја највећа је од Нештина до Петроварадина, а то сведочи о томе колико су стари Лединци некада били велики и богати – објаснио је јереј Перић. – Након рата, заробљени Немци градили су куће преживелим Лединчанима у Новим Лединцима, а каснијом колонизацијом, обнављане су старе и грађене нове куће у Старим Лединцима, па је село поново оживело. Фото: Дневник (Ф. Бакић) Деведесетих година прошлог века почела је обнова цркве, те је прво затворена конструкција и постављен кров, а потом је у њој поново почела да се служи литургија. Након паузе дуже од две деценије, 2017. године, након доласка јереја Зорана Перића у Старе Лединце, настављено је са обновом храма. Прво је пресечена и изолована капиларна влага, да би две године касније цела црква била измалтерисана, а иконостас завршен. Како је јереј Зоран навео, тада је постављен и бехатон у порти, а направљене су и стазе око цркве, ојачан део потпорног зида и рестауриран западни део ограде из 1853. године. – Планирамо да почетком септембра почнемо са обновом звоника, који је срушен 1943. године, а након тога је, вероватно због недостатка новца, скраћен и обновљен без бакарне капе – казао је јереј Зоран. – Ове године ћемо добити шест милиона динара од Градске управе за културу и градоначелника Милоша Вучевића. Тако ће звонику бити враћен првобитни изглед, а предвиђено је да он буде виши за 11 до 13 метара, заједно са крстом који ће бити висок два метра. Према речима јереја Зорана, од добијеног новца биће постављена и фасада на западном делу цркве, а уз помоћ парохијана и новца који се прикупи на донаторским вечерама, фасада ће бити постављена и на остатку цркве. – До краја године планирамо потпуну обнову цркве, а све је то изгледало као немогућа мисија када смо пре пет година сели и почели да се договорамо о радовима – истакао је јереј Зоран. – Када нам је зафалило новца за пресецање капиларне влаге, ово мало село успело је да сакупи скоро милион динара, захваљујући нашим честитим парохијанима. Тешко је објаснити колико сам поносан на њих. Побожни Лединчани – Лединчани су веома побожни, а обнова Цркве преноса моштију Светог оца Николаја им је важна и много њих се ангажовало и дало свој допринос – рекао је јереј Зоран Перић. – Осим тога, на светим литургијама, богослужењима и вечерњим службама, Лединчани долазе у цркву у великом броју. Јереј Перић оценио је да је духовни живот у Лединцима добар, те да када је време поста, има много причесника који долазе у цркву. Д. Андулајевић

На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија View full Странице

Ултрадесничарска Хрватска странка права (ХСП), реагујући на одлуку Католичке цркве у аустријској покрајини Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице усташама побијеним на блајбуршком пољу Ултрадесничарска Хрватска странка права (ХСП), реагујући на одлуку Католичке цркве у аустријској покрајини Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице усташама побијеним на блајбуршком пољу, саопштила да "ако Блајбург "падне", то је почетак краја хрватског народа". Хина преноси да је ХСП истакла да је "историјска одговорност" на хрватском премијеру Андреју Пленковићу и поручила да ће "праваши и даље долазити на молитву и поклон невиним жртвама Блајбурга"."У светлу шокантне и непримерене вести, одбијања корушког бискупа да се ове године одржи миса и комеморација на Блајбуршком пољу на којем су партизанско- комунистички злочинци поубијали десетине хиљада разоружаних хрватских војника, цивила, деце, жена и стараца сматрамо да смо дужни да подсетимо јавност да сви проблеми око ове комеморације и мисе коинцидирају са доласком Иве Санадера на власт, а кулминирају са садашњим премијером Пленковићем и његовим коалиционим партнером СДСС-ом Милорада Пуповца, који је у овој коалицији неспорни ауторитет у историјским и идеолошким манипулацијама", пише у саопштењу ХСП.Хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић реаговала је претходно на одлуку Католичке цркве у Корушкој поручивши да "не може да се меша у односе између црквених власти, али да као Хрватица и католичка верница дубоко жали због такве одлуке",преноси Хина.Подсећа се да је Католичка Црква у Корушкој одбила молбу Хрватске бискупске конференције за одржавањем мисе на Лојбашком пољу поред Блајбурга због тога јер сматра да се се ова миса политички инструментализује.Наводи се да је Хрватска бискупска конференција (ХБК) јуче "изразила дубоко неслагање с одлуком Католичке цркве у Корушкој да ове године не дозволи слављење мисе задушнице на блајбуршком пољу" и "у целини одбацила и разлоге који се наводе за такву одлуку". Сматрају да "ускраћивање могућности молитве за жртве те велике трагедије хрватског народа значи непоштовање жртве и губитак осећаја за патњу недужних". http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:782022-Ако-Блајбург-падне-то-је-почетак-краја-хрватског-народа

У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, Милена Милошевић-Мицић одржала је 25. септембра предавање на тему "Из духовне ризнице књажевачког краја". Предавање је одржано у читалишту Матичне библиотеке „Светозар Марковић“ у Зајечару. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке. View full Странице

Отворио сам ову тему, да не спамујем другу тему. Пала ми је на памет ова теорија, дали се ово тумачење може узети као веродостојно? У смислу да нека катастрофа која чека планету земљу да је уништи, не може да се догоди и није предвиђена у Библији. Повео сам се текстом Апостола и Мојсија где се помиње завет између Бога и Човека. У коме Бог говори да потомство човека у завету са Богом прво преко Авраама па онда преко Христа (како кажу Апостоли) неће имати краја. 1. Извор да Бог зна број звезда, сваку влас на глави сваког човека појединачно и да су му позната сва дела која је створио: Лука-12.6: Не продаје ли се пет врабаца за два динара? и ниједан од њих није заборављен пред Богом; 12.7: А у вас је и коса на глави избројена. Не бојте се дакле, ви сте много бољи од врабаца. Матеј-10.30: А вама је и коса на глави сва избројена. Дела Апостолска-15.18: Богу су позната од постања свијета сва дјела његова; 27.34: Зато вас молим да једете: јер је то ваше здравље. А ни једноме од вас длака с главе неће отпасти. 2. Извор где је Бог рекао Аврааму да ће број потомака бити сразмеран броју звезда и броју праха на земљи: Мојсије-13.16: И учинићу да сјемена твојега буде као праха на земљи; ако ко узможе избројати прах на земљи, моћи ће избројати и сјеме твоје; 26.4: И умножит ћу сјеме твоје да га буде као звијезда на небу, и даћу сјемену твојему све ове земље и у сјемену твојем благословит ће се сви народи на земљи. Наставак, где се конкретно то обећање Божије преко Христових Апостола директно преноси на остале крштене народе кроз Христа: Посланица Римљанима-4.16: Зато од вјере да буде по милости, да обећање тврдо остане свему сјемену, не само које је од закона него које је од вјере Авраама, који је отац свима нама. Ако данас непобитно знамо да је наша галаксија Млечни пут сачињена од преко 100 милијарди звезда Извор - Европска свемирска агенција; До 2017 године смо успели да избројимо преко 1.000.000.000.000.000.000.000.000 звезда у осталим галаксијама заједно са нашом. Прост одговор се даје по Библији да нема краја планете и живота на њој, већ само смењивање временских периода. Такође и новија научна предикција, коју углавном сви научници прихватају је да наша планета земља има приближно 7.079.000.000 година одрживог живота. Праха на земљи предпостављам да има небројено мноого, притом се стално повећава са доласком космичке прашине. Такође ако узмемо број звезда у обзир и повежемо то са људском популацијом и могућим растом. Добија се цифра од више мишемилијарди година животног века планете земље уколико на њој буду живели потомци људи који су у завету са Богом. Обзиром да постоје нека тумачења којима се крај времена тумачи као крај света (често планете земље). И да у свету постоје неке "хришћанске" секте које то доживљавају као скорију будућност. Ја сам крај времена схватио искључиво као крај времена у коме јевреји прелазе на Хришћанство, јер они који не пређу излазе из завета са Богом који су до доласка Христа имали преко Авраама. Волео бих да разменимо мишљења и тумачења на ову тему... Па распалите

Архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, служио је 3. марта 2018. године свету Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Земуну. Отац Иларион је истакао да нас Христос жели, да нам Бог верује и да се нада да ћемо се њему обратити:-Ми смо живе слуге нашега Бога, глас Божји је увек ту, са вером наставимо ову трку током Васкршњег поста и да се овенчамо венцем победе! http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/O Ilarion 3.3.2018..mp3 View full Странице

ТАЈНУ о страдању између 200 и 300 српских младића, старих од 16 до 20 година, на измаку Другог светског рата, крила је пећина у селу Мушвете на Златибору. На дну јаме Церова, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић пронашао је скелете страдалника чије су руке биле везане жицом, а пре него што је изашао из масовне гробнице, успео је да преброји десетак костура, док су испод велике хрпе камења извиривале кости ко зна колико још несрећника. Тако се предање најстаријих живих Златибораца, немоћних да своје речи о свирепом убиству заробљених четника на крају рата поткрепе доказима, после седам деценија показало истинитим. - Радећи иконостас у једној златиборској цркви, упознао сам радника овдашњег јавног предузећа који ми је испричао предање о две јаме, масовне гробнице у овом крају - објашњава Ћелић. - Пошто сам се раније активно бавио спелеологијом, одлучио сам да са колегама из београдског клуба "Асак" истражим оближњу пећину. После пешачења кроз шипражје, на брду Церова нашли смо улаз у пећину широк пола метра. Иза пролаза дугог два метра отвара се пространа дворана богата пећинским накитом, на дубини од око 15 метара. У делу јаме најудаљенијем од отвора, Ћелић је угледао десетак људских костура. Испод самог отвора, неко је набацао камење. Одатле је вирило још костију, па се не зна колико је још људи овде скончало у мукама. - Сваки скелет има жицу везану око ручних зглобова. Видео сам још и опанке, цокуле, појасеве, табакере, огледалца, личне ствари настрадалих... Војних обележја није било, јер су их четници највероватније поскидали страхујући од освете и надајући се да ће преживети рат. Видео сам тек на једном каишу значку Савеза скаута Краљевине Југославије - говори Ћелић. - Пећина има још два неистражена крака и засада није познато да ли и тамо има посмртних остатака. О овом открићу сам обавестио тужилаштво у Ужицу и председника Општине Чајетина Милана Стаматовића, који је обећао да ће жртвама бити подигнуто достојно обележје. Сваки скелет има жицу око ручних зглобова Фото Д. М. Ћелић Ћелић се по открићу јаме посветио истраживању усуда златиборских страдалника. Према подацима доступним из скромне историјске литературе и предањима мештана, јама на Церови у Мушветама је масовна гробница српских младића четника који су се, после пораза, из правца Босне, преко Дрине враћали својим кућама. Ишли су за Косјерић, Ваљево, у села западне и југозападне Србије... Ликвидирани су надомак својих домова.- Ови подаци говоре да је реч о позадинцима, без значајног удела у сукобима. Када су распуштени, обећано им је да неће бити кажњени. Они су, међутим, хватани и сурово ликвидирани током 1944. и 1945. године. У литератури се спомиње да их је било између две и три стотине. Те бројке би требало узети с резервом, јер сада када имамо материјалне доказе, злочин је могуће даље истражити - додаје Ћелић. Према сећањима најстаријих Златибораца, повратницима из рата победници су обећавали слободу "ако нису окрвавили руке". Истакнути комунисти су их убеђивали да се предају и говорили им да ће их вратити кућама. Одвођени су у кафану у центру Чајетине, где су славили крај рата и какав-такав срећан усуд, јер им је глава остала на раменима. Међутим, одатле су, уместо кућама, одвођени над јаме и ту без пресуде ликвидирани. Спуштање у јаму - Долазили су у Мушвете годинама људи из Косјерића, очајни, тражећи кости својих предака, да их достојно сахране. Нису нашли најмилије. Надам се да ће се даљим истраживањем доћи до тога да се сазнају имена страдалника, да ће се због њихових породица сазнати ко су - завршава своју причу Ћелић, над црним безданом јаме на Церови. Ту, на Златибору, кости безимених, дуже од седам деценија, чекају да се врате у памћење живих. ПОСВЕЋЕНОСТ СВОМ РОДУ ДИМИТРИЈЕ Мирко Ћелић (34), из Пригревице код Апатина, посвећен је проучавању историје Другог светског рата и злочина над српским народом. Дипломирао је на Ликовној академији Српске православне цркве, смер фрескопис, а спелеологијом се бавио активно током студија. Аутор је споменика страдалим Крајишницима на Банстолу, као и споменика страдалим Апатинцима у ратовима деведесетих година. Писац је "Мигине књиге" о Момчилу Кузминцу Миги, четнику који је убијен 1946. године, у двадесетој години. Пре ликвидације, Мига се две године скривао на Церу, где је писао песме и приповетке, а Ћелић је ове изгубљене, потресне рукописе пронашао и објавио. Димитрије Мирко Ћелић СТАМАТОВИЋ: МЕМОРИЈАЛ ЖРТВАМА - ПЛАН општине је да пећину у Мушветама уреди за туристичке посете. Претходно желимо да откријемо шта се тачно на овом месту догодило и да српским младићима трагично страдалим од братске руке подигнемо меморијални комплекс. Желимо да пронађемо потомке жртава и да сурово убијене младиће достојно сахранимо по православном обреду - истиче Милан Стаматовић, председник Општине Чајетина. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:689418-Predali-se-partizanima-pa-zavrsili-na-dnu-jame

Данас, седећи у башти кинеског ресторана брзе хране , мало пре Ђерам пијаце, спазио сам једног момка, око 16 година, црне косе до рамена, у плавој дуксерици, црним панталонама и патикама за фудбал. Приметио сам да срамежљиво моли пролазнике да му купе нешто да поједе, речима :'' Молим вас, можете ли ми купити нешто да поједем, гладан сам?''. Становници наше престонице, пролазећи Булеваром Краља Александра, су га игнорисали, заобилазећи га у пуном луку пуних 5 минута док само ЈЕДАН господин није застао, дао му 50 динара, делимично укоривши га да не потроши новац на цигаре него на храну, што је он срамежљиво потврдио да ће урадити. Потом , видевши да осим мене и моје девојке нико не седи у башти, пришао је делу баште где гости ресторана одлажу послужавнике са остацима хране, тањирима и есцајгом, да погледа да нешто случајно није претекло. У том моменту, размишљајући већ неко време, да му помогнем и купим му да поједе нешто, дозвао сам га да ми приђе и понудио га да му платим оброк у овом ресторану. Погледао ме је, захвалио се, али и затражио да одемо до пекаре, претпостављам, зато што је мислио да је храна скупа у ресторану и упорно одбијао да седне ту да руча, већ ме је упутио ка пекари. '' Одакле си?'', упитао сам га. '' Нисам одавде, понекад сам овде на булевару''. одговорио је. '' Дошао сам са мајком из Црне Горе пре две године да живим овде , прво је тата, а скоро и мама умрла. Сам сам, шта да радим''. Ушли смо у пекару. Пословично љубазна продавачица је упитала шта желимо, а ја се окренуо ка њему. '' Па може неко парче бурека, ево, исто овако парче као што је овде ( негде четвртину бурека ). '' 103 динара''. узвикнула је и даље пословично љубазна продавачица у пекари .'' Желиш ли нешто још, јогурт или колач са маком?'' , упитасмо га девојка и ја, пожелеши да му улепшамо барем на тренутак данашњи дан који је био све сем леп и сунчан, где се његова судбина стапала са небом .'' Не мора ништа, само овај бурек, не могу да пијем хладно, нити да једем слатко, боли ме зуб'', одговори дечак. '' Бурек ми је довољан, хвала вам и на томе'', рече дете без игде икога и заседну за пулт, одви папир у коме је био бурек и крене да једе. '' Докле радите?'' , упитах пословично љубазну пекарку. '' До 21 час'' , одговори она. '' Па да ли би сте могли да овом детету дате пециво које преостане у пекари, ако се појави који минут раније пре затварања, боље да и он узме то што је преостало, него да се баци?'', упитах је. Она ме је прећутно погледала ( зато је и називам у тексту пословично љубазна продавачица ), а ја сам се окренуо ка њему и рекао му да се свакако појави у то доба и да се надам ће нешто од пецива преостати, на шта је он једноставно одговорио :'' Не мора и ово ми је довољно. Хвала вам пуно''. Поздравили смо се са њим и изашли из пекаре. Испратио нас је погледом, са једне стране захвалан што смо му купили храну, а са друге стране, срамежљив због тога што је уопште морао да тражи тако нешто од нас. Замолио бих све пријатеље на профилу, а има их, да шерују овај пост и ако сретну овог дечака у близини Ђерам пијаце, да му купе сендвич, бурек или било шта друго, зато што дечак не тражи новац, већ храну. Њега не занима ко је скинуо гаће у Паровима и показао јавно своје облине, њега не занимају слогани, '' Вучићу педеру'','' Људи које смо чекали смо ми'', '' Брже , Јаче , Боље!!'' и сл. Он је само гладан и има само нас, грађане Србије. Немојте и ми да га разочарамо, ми смо му једини преостали.