Претражи Живе Речи Утехе

Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”. “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор, учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо, ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић. Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома. “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви, цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог. Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се. «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског. “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан. Гдје код крене Бог му направи прелаз. Извор: Црквена Општина Котор

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Васкршњи уторак, 21. априла, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николе у Котору. Звучни запис беседе На почетку Литургије Митрополит је произвео у чин протопрезвитера оца Ненада Калема, који већ 15 година служи као презвитер Бога Вишњега, истичући да у Цркви звања нијесу никакве части и почасти него подстицај за још ревносније и постојаније служење Господу. “По висини звања у Цркви је и призвање да будемо још вјернији Господу у служењу Њему и ближњима својим. То је смисао овога звања кога те је Господ данас удостојио. Нека ти Господ помогне и укријепи да остатак свога живота наставиш у све вјернијем служењу Христу Богу нашему и ближњима својима у све дане живота твога и у вјекове вјекова, амин”, казао је Високопреосвећени Митрополит. Након тога владика је рукоположио ђакона Миливоја Бакића у чин свештеника. У литургијској бесједи владика је казао да све што се догађало у творевини Божијој од њенога настанка, као и од настанка првога човјека, од Адаме и Еве па преко Светих пророка до Јован Крститеља, а нарочито што се догађало од времена када се Господ оваплотио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и постао човјек, до данашњег дана је у знаку Христовог рођења, васкрсења и вазнесења. “Све што је часно и честито саграђено на свјетским просторима, посебно европским, саграђено је и никло том дубоком вјером и опитом Христовог васкрсења и Његовог реаланог присуства у овом свијету, као што су свети апостоли посвједочили оно што видјесмо, чусмо, што рукама својима опипасмо – то вам свједочимо. То је свједочанство светих апостола, као што је свједочанство о Његовом васкрсењу и Јеванђеље, и све што је часно саграђено кроз вјекове и на Истоку и на Западу.” Котор је краљевски град који је никао и саграђен на темељима те вјере у Христа Богочовјека од Дјеве рођенога силом Духа Светога, казао је Митрополит и додао да је живи свједок Његовога васкрсења и Свети Трифун који собом и својим светим моштима и својим свједочанством кроз вјекове повезује Исток и Запад: “Живи је свједок живога Господа јер мошти су свједочанство Христовог васкрсења. Сила васкрслога Христа је она која је светитеље освештала и њихове земне остатке претворила у мошти. Тијело свакога човјека је призвано да буде обиталиште Духа Светога а и човјекова душа и живот су призвани да буду обиталиште силе Христа васкрслога од Дјеве рођенога, који се вазнео на небеса и тиме показао коначни смисао људскога живљења овдје на земљи”, бесједио је владика, констатујући да је човјек створен за вјечно и непролазно Царство небеско. И као што се Христос вазнео на небеса, сваки човјек кроз Тајну упокојења се вазноси према небесима и од тога чиме је овдје живио зависи шта ће бити с њим послије његове тјелесне смрти. “Ако је овдје примио тај квасац Христовог васкрсења, ако је примио крштење у име Оца и Сина и Духа Светога, ако се овдје обукао у силу Свете Тројице, ако се у Христа обукао, сараспео Христу и Његовој смрти и васкрсењу, онда је постао вјечно, непролазно биће. То је смисао људскога живота који се задобија управо кроз Христово васкрсење”, поручио је владика и објаснио да они који не вјерују у Христа нијесу поклоници живота него поклоници смрти. Истакао је да свијет због своје огријеховљености, богоодпадништва, постаје Содома и Гомора која се због гријехова и претворила у Мртво море без живота. Сав свијет је мртвачница, Мртво море, Содома и Гомора, ако сила васкрсења, како је казао, не сија и ако га не обнавља и не препорађа, ако не даје вјечно и непролазно достојанство свијета и човјека, јер “сила Христовог васкрсења је већ уграђена у тајни стварања човјековог”, што је, како је примјетио Митрополит, први забиљежио Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош. “И зато прослављајући овај дивни и чудесни дан Христовог васкрсења, ми прослављамо најдубљи смисао свеукупне творевине Божије, најдубљи смисао човјека као бића створеног по слици и прилици Божијој, по лику и по подбију Божијем, призванога да буде обиталиште Христа Господа, носилац и свједок вјечнога и непролазнога живота.” Високопреосвећени Архиепископ цетињски је нагласио да је сваки човјек призван да узраста у мјеру раста Христовога, да задобије безмјерну мјеру – Христову мјеру због чега је човјек и створен: “Нека би та сила васкрсења најприје овјде поново испуњавала и обнављала нас који смо крштени њоме, који смо је примили у себе, а преко нас и кроз нас, преко Цркве Божије, која је обиталиште те силе и живи свједок 2000 година васкрслога Христа, нека би та сила васкрсења обновила људе и земаљске народе и у њима пробудила то осјећање вјечнога и непролазнога, бесмртнога достојанства човјекова. И нека би то призвање Христа и узрастање у мјеру раста Христове висине постала мјера свакога напретка и збивања овдје на земљи”, поручио је на крају бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након молебана у цркви Светог Николе, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије предводио је са свештенством крсни вход улицама Котора. Након литије, Владика Јоаникије је подсјетио да данас славимо Недјељу православља и да је борба за поштовање икона са иконоломцима и крстоломцима трајала 120 година. Звучни запис беседе “И послије 120 година Господ је Цркву Божју обдарио великом побједом и великом славом. И од тада, након те побједе имамо овај велики празник икона”, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да је то велика поука и за нас. “Јер, ми смо ступили у једну борбу. Тек смо је започели. Ступили смо у борбу против неправде и против дискриминације. Наша власт је Цркву, свето и слатко православље и светосавље изложила неправди и дискриминацији кроз овај злогласни закон који се назива лицемерно закон о слободи вјере. А заправо, то је закон против православља, јер нас власт кроз овај закон принуђава да избришемо своју историју, свој континуитет, правни субјективитет и да као биједа дођемо на шалтер код државе да се пријавимо као новооснована религија, као секта – без коријена, без историје”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Поручио је да се то, наравно, неће догодити. “Не смијемо дозволити то понижење”, поручио је Владика Јоаникије уз поклике вјерног народа: Не дамо светиње! Нагласио је да су властодршци ударом на Цркву ударили на два основна стуба на којима почива савремени свијет – на слободу вјере и на право својине. “А цркве и манастири не представљају обично право својине. То су светиње за које су наши преци, родитељи и прародитељи живјели, гинули и главе своје полагали. Од памтивијека су светиње Божје и жавјештања оно што је свето и у то се не дира. Откуд то безумље да се удари на светиње и као Цркви православној, српској не припадају те светиње. То је страшна оптужба, то значи да смо ми нечије туђе узели. И ко нам то још говори? Говоре нам то они о којима се пише и у домаћој и у страној штампи да су се уписали у листе свјетских богаташа. На који начин? Не улазимо ми у то, али знамо с ким разговарамо. И знамо своја права”, подвукао је Владика. Владика је поручио да ћемо се борити за наша права. “Борићемо се за завјештања, за светиње, за предање, за своје претке, за нас, за наше потомство, за будућност наше дјеце – да знају ко су, које им је наслеђе и шта и они требају да чувају и да бране”, објаснио је Владика Јоаникије. Казао је да смо научени да се боримо за нашу вјеру. “Нарочито ви овдје у Боки которској. Власти и државе су се мијењале, али главно је било да се у вјеру не дира. Ови су дирнули у очни живац. Ниједна окупаторска власт, ни домаћа власт није досад одузимала светиње. Није их прекњижавала, није мијењала њихов идентитет. Ова власт је покушала оно што нијесу ни млетачке, ни аустроугарске, ни турске ни комунистичке власти. Ови су отишли даље”, казао је Владика. Нагласио је да се не боримо огњем и мачем и мржњом. “Боримо се истином и правдом. И молимо се, и за нас, и за наше пријатеље и непријатеље. И ево, ови велики догађаји – ово свијет до сада није видио. У сред културне престонице Европе, када се људи боре за своја права, изађу на улицу и полупају све живо. Запале аута и оставе хаос иза себе. Нас оптужују за све и свашта, али оваквих културних протеста, овакве борбе за истину и за права нигдје није било. Овако достојанствених, овако узвишених, овако мирних, овако свечаних… И овако ћемо да наставимо, ово је својствено нашој вјери”, рекао је он. Казао је да је Божија правда непобједива. “Само овако наставимо и побиједићемо. И не само да ћемо побиједити, него, када се све ово заврши, биће достојно да Црква Божја установи нови празник. Као што је установила празник торжества православља, побједе православља над иконоборством. И ми се сада боримо против савременог иконоборства”, казао је Владика будимљанско-никшићки. Казао је да јесте велико зло ово чему смо изложени. “Власти су нас приковале на крст, али нама, који вјерујемо у Христа, крст и распеће је и слава и васкрсење. И нови живот. И тај нови живот ми већ живимо. И сваки учесник литија осјећа да учествује у великој свечаности. Ове литије предводе свеци Божји – Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Никола. Сви су се они борили за праву и истинитуи вјеру. Ми за њима ходимо. То је наш пут, то је Христов пут”, закључио је Владика Јоаникије. Раније данас из приградског насеља Шкаљари, испред тамошње цркве Покрова Пресвете Богородице кренула је Литија која се кретала до цркве Светог Николе, гдје је стигла пред почетак молебна. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности, поручио је вечерас у бесједи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Котору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству – „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“. „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазријевања нашег народа до његовог историјског и духовног пунољетства овјенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем. Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом дјелу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вриједности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним ријечима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у вијекове ви који сте примили вјеру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије. Сљедујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовјећења са Исусом Христом. „Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије. Својеврсна криза цивилизације и свијета, и човјека у том свијету, која је захватила цио 20. вијек и кулминирала у 21. вијеку, логична је посљедица историјских кретања, прије свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свијет”, свијет лажних учења и искривљених вриједности. „Криза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овдје се сјетимо ријечи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мијењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем гријеха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свијет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сјећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповиједа управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извјесно вријеме налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свијету без гријеха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацјељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овдје се сјетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазријева и најприје да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овдје и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову мјеру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо свјетло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије. Како наводи, према изворном грчком значењу ријечи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, ријеч коју ових дана често чујемо. „Криза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дјело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу ријечи и вјероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човјеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освјестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се ријечима: Кажи и ти, часни оче, суд Божји, мјесто криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цијело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савјести, на сукобима вриједности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумијемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човјека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске дјелатности“, истакао је владика. Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом. „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповијест и покајање. Све је то прилика за корјенито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у цјелини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвјете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човјеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни рјешења, па ипак, ако смо испуњени вјером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом гријући и милујући вјечног просјака на путу измећу два живота. Увјерен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки љекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је посљедица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Криза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утјеху и нама данас, Криза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човјековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, ријечима ап. Павла – Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије. Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног свјетовног живота. „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употријебити описијући силовиту и сложену промјену коју је овај свети човјек посијао и оставио у насљедство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промјена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када пјевамо и причамо дјеци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дјела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Крштење једног цијелог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења цијелог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово вријеме, бивало без велике кризе која је најприје изњедрила и родила Сина Божијег и дванаест вијекова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије. Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човјечанство”. „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине. Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога поријекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Куд се ђеде цар-Немање благо вели пјесма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава дијелио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мјешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи ријечи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тијело и под једну главу, неимарством Духа. Кад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи сљедеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповједника, да је почетак гријеха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета ријеч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да сљедујемо том житију. Драга браћо и сестре, завршимо и ријечима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, ријечима које је изговорио у својој бејседи: О правој вјери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Константина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вјера која кроз љубав дјела, или старосрпски превод: Вјера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човјек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије. У богатом музичком програму (Светосавска химна, О српска млада невина чеда, Химна СПД Јединство…) наступили су дјечији, омладински хор (диригент Ивана Кривокапић) и мјешовити хор (диригент ђакон мр Михајло Лазаревић) СПД Јединство. Солисти: Александра Магуд, Катарина Кривокапић, Војислав Марковић, Никола Вукшић, Ања Ункашевић, Јована Мршуља, Милена Мијановић, Уна Пајић, Јелена Ојданић. Клавирска пратња Ана Михаљевић, гитара Петар Букилица, флаута Јована Мршуља, кахон Милан Букилица. Рецитатор Михајло Станишић. Изненађење вечери била је још једна, с’правом речено, химна, коју је Јединство спремило за један дан, али од срца. Ријеч је о пјесми „Не дамо Светиње“, коју наш народ ових историјских дана пјева широм Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након што је у цркви Светог Николе у Котору одслужен молебан, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предводио је Литију од цркве Светог Николе, градском ривом и назад. Ријеке вјерних су се вечерас слиле у Котор из Рисна, Пераста, Шкаљара… Звучни запис беседе Рушење цркве на Ловћену и гажење по Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, најмудријем рођеном на овим просторима послије Светога Саве почетак је свега што се догађало са нама и у Црној Гори и у Боки и у Брдима, рекао је вечерас Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Литије која је одржана као вид молитвеног отпора вјерног народа Боке режимском безакоњу према Српској православвној цркви у Црној Гори. „Рушење његове цркве је уствари било рушење Црне Горе и њено обурдавање низ Ловћен“, рекао је Владика Амфилохије. Додао је да је плод тога рушења, насиља и тираније и тзв. закон о слободи вјероисповијести. „Уствари то је закон о ропству овога народа, закон о отимању његових светиња, закон о гажењу свега што је најсветије и најчеститије изњедрено на овим простора од времена Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика,и свега онога што је израсло у току ових осам стотина година, од 1220. године, када је Свети Сава на Михољској Превлаци обновио ту светињу и када је поставио првога епископа зетскога“, рекао је он. Подсјетио је да је Српски палац, сједиште некадашње Бококоторске епархије, који се налази преко пута цркве Светог Николе у Котору, национализован након Другог свјетског рата. „Како је онда могао да се национализује, ако је био државна својина, како тврде ови наши нови господари у Црној Гори? Како је било могуће национализовати га од Цркве? А то није случај само са овом црквеном општином него и са другим црквеним општинама у Боки которској и широм Црне Горе. Национализовали су и одузимали од наших манастира, од наших црквених општина, одузимана је црквена имовина… Како је могуће, дакле, да је то државно било, како данас тврде ови наши државници, ако се одузима од Цркве, национализује“, упитао је Митрополит црногорско-приморски. Поставио је питање зар није била мудрост да се прво врати оно што је одузето од Цркве Божје. Подсјетио је да је Црква то тражила и да је чак власт, како је рекао, истога данашњега предсједника почетком двијехиљадитих била донијела одлуку да се врати национализована имовина, не само приватницима и задужбинама, него и црквама и вјерским заједницама. „Међутим, исти тај је послије поништио ту одлуку и данас плод из тога поништења није само што није враћено отето, него се сад иде на то да се одузму и сами храмови, што нико никада није урадио у хиљадугодишњој историји ових простора“, казао је Владика. Владика је поставио питање шта је сада са предузећима у којима су у претходном систему хиљаде радника у Црној Гори зарађивале хљеб. „Гдје су та предузећа, гдје је та имовина која је била одузета за народ? Све је опљачкано, разорено. И имамо сад једну групу богаташа који мисле да тиме улазе у Европу, да ће тиме што су опљачкали од народа постати популарни у Европи“, нагласио је он. Сада треба, додао је Митрополит црногорско-приморски, да се отму и храмови, да се и они униште и разоре. Подсјетио је да су обновљени стари и саграђени нови храмови у последњих тридесет година захваљујући томе што се разбуктао огањ вјере сачуван у души народа. „И ево данас видите, тај народ излази по свим трговима, улицама и градовима Црне Горе. То је и за мене чудо, откуда тај народ. И ја се нисам томе надао. Десетине хиљада се окупљају широм Црне Горе. То је народ Божји, огањ вјере у живога Бога… Он се распламсао у души овога народа, нарочито у душама дјеце“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да само они који немају савјести и свијести могу градити будућност Црне Горе на богоубилачкој и братоубилачкој идеји. „Ја се надам у Бога да ће ови наши садашњи властодршци схватити да нијесу на власти да би се борили против народа, да отимају народне светиње. За кога? Кога да ће уселе у ове храмове, они некрштени? И коме ће да предају ове храмове отимајући их од Цркве Божје? Надамо се у Бога да ће се и они, а и они који их гласају, вратити разуму и да ће гласати људе који знају шта су светиње и који ће чувати те светиње, а тиме чувати и своју дјецу, њихову будућност и будућност Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Додао је да се нада да ће овај црквено-народни бунт помоћи тим људима да се врате памети и разуму. „И да оно што буду радили ураде сагласно вољи овога народа, ако су народна власт. Ако нијесу народна власт, онда им није мјесто да буду на челу државе која се зове Црна Гора“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Оно чему се Пресвета Богородица највише радује јесте када род хришћански иде путем испуњавања заповјести Божијих и вјерности Њеноме Сину, када и ми сами пожелимо да га у себи носимо свим својим бићем и Она ће нам у томе помоћи, поручио је данас у бесједи на Светој литургији у которској Цркви Светог Николе презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“, званичног гласила Српске православне цркве. Свету литургију поводом Успенија Пресвете Богородице – Велике Госпојине, служио је архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић са свештенством. Отац Оливер Суботић је казао да је данашњи велики празник “заиста преславан у својој дубини јер Пресвета Богородица, не само да је жива послије своје смрти, него је послије свога успења стално са нама”. “Она је ту присутна да нам помаже. Она је кроз све ове вјекове посебна помоћница рода хришћанскога. У Житију Св. Андреје стоји догађај да, када је, благодаћу Божијом, био удостојен да буде узнијет својим умом у небеска насеља, да види рајске просторе, он је видио како изгледају рајске обитељи, преподобних, праведних мученика, великих богослова и отаца, у једном тренутку запитао гдје је Она коју би највише желио да види. Како могу да се удостојим да видим Пресвету Богородицу? И чуо је глас: Њу не можеш сада видјети јер је Она стално на земљи, помажући онима којима је помоћ потребна”. Њен Син, наставио је отац Суботић, није допустио да тијело Његове мајке буде изложено труљењу. “Он је Њу вазнео. Наш чувени прота, блаженопочивши отац Лазар Милин, вјероватно највећи апологета у другој половини 20. вијека у српском народу, имао је често прилику да каже да је Пресвета Богородица застава православља. И то је заиста тако. Погледајте колико је храмова посвећено Пресветој Богородици у Православној цркви, колико је преславних чудеса Пресвета Богородица сатворила у Цркви Божијој, колико је чудотворних икона у православљу.“, истакао је отац Суботић. Појаснио је да и не само због тога, јер онај који православно богословствује о Пресветој Богородици, он свакако православно исповиједа и остале догмате. „Православље је у том смислу сачувало равнотежу крста, за разлику од простетантизма и римокатолицизма. Протестантизам је отишао у једну крајност и потпуно заборавио на светост Пресвете Богородице, а римокатолицизам са друге стране пренагласио ту Њену светост и малтене је извео до божанства. Православље држи једну праву линију, царски пут, и добро је да је Пресвета Богородица по својој природи, као и свако од нас. Она је људско биће, зачета на исти начин као и сви ми, потпуно истога састава, али једино људско биће које се удостојило да у својој утроби понесе Онога кога небеса не могу да обујме. И зато је Она пресвета. Благодаћу Божијом успјела да постигне да се ни једна нечиста помисао не дотакне Њенога срца. Зато је Она посебна сваком покољењу. Она је нама циљ који нам је назначен, али никада достижан”, казао је презвитер Оливер Суботић. Извор: Митрополија црногорско-приморска