Претражи Живе Речи Утехе

У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај. Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења! А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења. Tо је, наравно, била Пресвета Богородица. Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни: Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се! Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога. То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих. О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца. На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“ Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10). Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци. Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“. И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње." О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски. Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“. Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже. Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења. Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово! Пресвета Богородице, спаси нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

На српској Тромеђи, гдје се одувијек води борба да се очува српско име и вјера православна и гдје шест дугих и крвавих вијекова манастир Рмањ одолијева својим рушитељима, историја нам се понавља – да би нас подсјетила како зло у безбожним људима никад не мирује и како ваља опстати и остати Христов у свакој од животних невоља. Рмањ доживљава највећу обнову у својој дугој историји. Прије три деценије манастир Светог Николе био је запуштен, остављен од готово свих, а данас је једно велико градилиште. Коначно смо, захваљујући Божијој милости и прилозима добрих људи, смогли снаге да вратимо заслужени сјај овој великој светињи. Манастир је одувијек био симбол Мартин Брода, српске Тромеђе, али и све Крајине. Да није Рмња овај крај не би био оно што јесте, не би личио на себе, нити би га икад походили многи који свакодневно долазе у ове пусте крајеве скрајнуте Крајине. Осим свог немјерљивог духовног значаја, манастир је велики туристички потенцијал, развојна шанса, јер је тако свуда у цивилизованом свијету, осим, чини се, у Мартин Броду, гдје некима, из само њима знаних разлога, смета обнова манастира. Вјероватно би вољели да је светиња још у рушевинама, па да лицемјерно кукамо над њеном судбином, да наричемо над сопственом пропашћу?! Засметао је некима тек назирући сјај светиње која се диже, да уљепша овај крај, да духовно и туристички обогати овај крај пребогат природним љепотама. Ипак, најжалосније је то што је обнова Рмња засметала нечасним потомцима часних предака који су вијековима чували и обнављали ову светињу. Непријатности којима смо изложени само су потврда ријечи Господњих, Који нам каза: „Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“ (Мт 13, 57). Гдје нема страха Божјег и љубави Христове, нечастиви сије сјеме мржње, које доноси плодове богоодпадништва, зависти и пакости. Без обзира на искушења којима смо изложени, ми знамо шта нам је чинити. Милошћу Божијом и благословима Светог Николе, манастир Рмањ ће засијати као никад у својој прошлости, да обрадује душе предака, али и да загрије понеко хладно мартинбродско срце у којем данас нема љубави за светињу која је сама Христовом љубављу појила сваку жедну душу. Радујемо се дану када ће манастир Рмањ дочекати завршетак сопствене обнове, молећи се Господу и Светом Николи и за оне православне Србе којима манастир, још увијек, не значи ништа и који би, можда, и да га не буде. Смиримо се пред Господом, да нас Господ, кроз невољу, не би призвао к Себи. Исправимо се док можемо, да то не бисмо покушали чинити онда када то не будемо могли. За покајање никад није касно! Свети Оче Никола, рмањски заштитниче, опрости и благослови, свима и за све! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије

-Наш Патријарх је нападнут због изјаве поводом почетка Божићног поста где је позвао свој народ да се не туче по улицама. Шта ће друго да каже српски патријарх кад види своју духовну децу да се туку песницама, моткама и каменицама и једни другима разбијају главе, него да са очинским болом у души позове све који то чине да се не бију него да чувају једни друге. Није ми јасно коме сметају благе речи Његове Светости: Свако је свакоме потребан, не можемо једни без других, а онда позива на мир и двоједну љубав према Богу и према ближњем, што значи (на љубав) према сваком човеку. Ако некоме сметају овде наведене Патријархове јеванђелске и очинске речи, онда тај треба да се забрине за своје духовно стање и здравље. Овим речима Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, за Новости, коментарише увреде на рачун првојерарха Српске Православне Цркве, које су у јавности и на друштвеним мрежама износиле поједине присталице протеста у Србији. Сличне увреде доживљавао је и патријарх Иринеј, па и патријарх Павле. Како то оцењујете? - Из садашњих напада на патријарха види се да га појединци нису разумели или нису хтели да га разумеју да је он све верне позвао на пут слободе: да превазиђемо себичност и искључивост и да се свако научи пружати право и простор другоме "да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности, на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја како за садашњост, тако и за будућност народа и државе". Он овим речима заступа најширу слободу личности, свакога ко жели да се бори за добро свог народа и уједно назначује на који начин се то добро може постићи. Упозорава да се моткама и каменицама не може постићи ништа добро, као што је давно рекао наш народ - да зло добра донети неће. Онима који су пре тридесет година насред Теразија извређали патријарха Павла требало је доста времена да се за то покају, а овима који сада неосновано прозивају патријарха Порфирија требаће времена да схвате ширину његове мисли и дубину његове бриге и љубави за поверени му народ. Тензије нису ништа мање ни у Црној Гори... - Уверен сам да су заваде у Црној Гори произведене на вештачки начин. Оне су опасне, али су и решиве. Многима су добро дошле поделе у нашем народу и дуго се на њима радило и споља и изнутра. Природно је да нам треба времена да их превазиђемо, да се братски разумемо и измиримо. Сигуран сам да је то искрена жеља код свих без обзира на то ко је сада на којој страни. Немиле сцене поновиле су се на Цетињу и после вашег устоличења. Као да се поједини не мире са тим што сте сели на трон Светог Петра Цетињског? - Радо помињем оне свечане тренутке када смо дубоко осећали јединство целе православне Црне Горе која је предвођена нашим патријархом Порфиријем устоличавала свог митрополита. Ту свечаност није могло да поквари ни паљење гума, ни прављење хаоса на Цетињу. За тај хаос није криво већинско, традиционално и честито Цетиње, него појединци из врхушке бившег режима. И овом приликом као и много пута досад показало се да кроз Цркву, њено христолико заједништво живи Његошева Црна Гора и да је снажи благослов Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Често се од тзв. грађанских снага и у Србији и у Црној Гори чује да се Српска Православна Црква меша у државна питања. Има ли ту истине? - У свим цивилизованим земљама са хришћанском већином пожељно је да Црква буде активни чинилац друштва. Она као баштиник вековног духовног искуства, предања и знања увек може и треба да помогне широј друштвеној заједници у разрешењу суштинских животних питања која се тичу смисла живота. Што се тиче оних који нас блате и оптужују за све и свашта, па и да се бавимо страначком политиком, мени је жао што су пали из веронауке и што су се својевољно и заслужено, надам се привремено, до њиховог покајања, нашли изван окриља Цркве. Једном сте рекли да ће доћи дан када ћемо "на својим раменима изнети камење на Ловћен и вратити Његошеву капелу". Колико је тај дан близу? - Верујем да ће се то догодити зато што је повратак капеле на Ловћен испуњење Његошевог аманета да његове кости почину у цркви дуг и обавеза целе Црне Горе према њеном највећем генију. Рушење капеле је био налог са врха комунистичких власти које су се у том злочину поистоветиле са некадашњом аустроугарском окупационом силом која је срушила Његошеву капелу 1916. године.

Није прошло ни пет мјесеци откако је изабран за поглавара Српске Цркве, патријарх Порфирије већ се нашао на мети оних који би да мијењају све осим самих себе. Добро позната новинарска пера, чију оштрицу убитачнијом чини позамашан новац који примају, на патријарховом челу исписују кривицу које нема, интерпретирају ријечи које он никад није изговорио, тражећи у патријарховим јавним иступима било какав кримен, спремни да га, након већ изречених оптужби, јавно линчују, провлачећи кроз жутило медијске сцене и патријархов лик. Није то, заправо, ништа ново. Није ни неочекивано. Очекивали су душебрижници у фебруару да за патријарха буде изабран неко ко је можда оптерећен скандалима и проблематичном прошлошћу, да им олакша посао, па да, у миру и са задовољством, наставе јавно блаћење Српске Цркве, и да у хладу својих редакција наставе започети посао. Патријарх Порфирије није по њиховој вољи, јер му не могу наћи нити један гријех због којег би га јавно разапели на насловним странама својих таблоида. Таквима не треба патријарх који неуморно крстари, земљотресом разореном, Банијом, који обједује са бескућницима, који обилази обољеле у ковид болницама, који пјешачи по београдским улицама... Таквог патријарха нису очекивали, још мање му се надали. Покварио је нови патријарх старе планове. Силно им се замјерио, па сад хоће да му узврате, али им он, и даље, не даје повода. Смета им патријарх који воли и оне који не воле њега, разочарани су у духовног поглавара који у сваком човјеку тражи и налази брата, а нарочито су згрожени његовим неуморним позивима да прво мијењамо себе а онда ће се друштво у којем живимо и само измијенити на боље. То их је силно забољело, јер су, како сами о себи мисле, они ти који мијењају свијет, а да сами притом остају исти, непромијењени, принципијелни. То је, ваљда, новинарство у којем су изградили имиџ који им је донио добре апанаже, али им недостаје плијен на који би се обрушили. Коме у жутој штампи треба патријарх који разговара са влашћу не одричући се опозиције, који воли Србе али се не одриче ни оних који се сматрају Црногорцима, којем је Косовски завјет светиња али жели добре односе са Албанцима, који воли Загреб и другује са Загребчанима, који са сиромашном дјечицом гледа Ђоковићев тениски меч, који може и хоће пружити руку и онима који другачије мисле, који другачије вјерују, па чак и онима који никоме и ни у шта не вјерују. Такав патријарх није пожељан онима који на Цркву гледају с подозрењем, који би да је опет распињу, који би да је нема, јер био онда, можда, друштво у којем живимо било секуларније него што данас јесте, а то, по њима, значи прогрес, слободу, напредак.... Патријарх је, изгледа, разочарао неке, али је обрадовао многе. Свидјело се то некоме или не, без иједне изречене ријечи прекора, подигао је, сопственим примјером, духовну љествицу свештеницима и епископима, учећи нас, без иједног слова, какви требамо бити и шта нам ваља чинити. За непуних пет мјесеци своје патријарашке службе, у новом патријарху многи су препознали оно за чим су у Цркви чезнули – лик оца, брата и састрадалника, лик учитеља и пастира, лик интелектуалца чије нас знање сабира, спаја и уједињује. Због тога је крив патријарх Порфирије, јер његове ријечи нас не воде у нове сукобе, већ нас изводе на мирну пучину овога свијета. То му душмани, чини се, неће опростити, али ће се, ако имају трунку савјести, једном постидјети због својих написаних ријечи. Ако занемаримо жутило јавног простора и ако свако од нас окрене поглед ка себи, стиче се непогрешив утисак да ни ми не заслужујемо патријарха каквог имамо, да га, ваистину, нисмо ни достојни. Због тога га морамо неуморно слиједити, јуначки бранити и синовски поштовати, јер његов избор, не заборавимо, није само воља саборских отаца, већ прије и изнад свега воља Духа Светога! Патријарху српском Порфирију, многаја љета! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу четврту по Васкрсу – Раслабљеног, 10. маја 2020. Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У литургијској проповједи Преосвећени Епископ је бесједио о јеванђељској причи о чуду исцјељења раслабљеног у Бањи Витезди. Звучни запис беседе “Господ је дао здравље овом човјеку, не преко неког вештаства, него га је исцијелио својом ријечју Божанском, силном. Било је важно и то што му се обратио као човјеку, јер га је тиме уздигао у његово право, истинско, људско достојанство, али Божја сила је подјествовала преко Његове ријечи те се он исцијелио и душевно и тјелесно“. “Ово није само један примјер, Господ је исцијелио многе, али, што је за нас посебно важно, Господ је ту силу дао својим ученицима, апостолима и многим својим ученицима после апостола. И ми имамо такве примјере овдје, у нашем мјесту – Свети Василије Острошки је један од Господњих ученика коме је Господ дао ту силу да исцјељује душевне и тјелесне болести“, казао је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. То је нарочито важно поменути истакао је Његово Преосвештенство, у овим временима када се предузимају толике мјере против заразе која дјелује у свијету, али, у исто вријеме, по његовом мишљењу, има, такође и много манипулација. Извор: Радио Светигора

-Ктиторска слава у свештеној обитељи манастира у Лелићу- Недеља Светих жена мироносица и празник Преноса моштију Светог Владике Николаја литуријском свечаношћу обележени су у манастиру Лелић, задужбини Лелићког Златоуста и његовог оца Драгомира Велимировића. Светом Литургијом началствовао је старешина манастира, игуман Георгије, уз саслуживање свештенства из Ваљева и архимандрита Филимона, игумана манастира Каона. По Светој Литургији одслужен је помен блаженоуснулом Епископу ваљевском Г. Милутину и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су обитељ манастира Каона, браћа и сестре парохије у Цириху и Савез српских студената из овог швајцарског града. Будући да је ктиторска слава ове године услед ванредног стања знатно скромније прослављена, они ће имати част домаћина и за наредну годину. Свете жене мироносице, које су пратиле Господа Христа, предано Му служиле и биле крај Њега у тренуцима распећа на Голготи, Црква у данашњем дану посебно прославља. Оне нас позивају да и ми нашу душу,ум и срце пренесемо на Голготу – на Велики петак, да будемо крај крста Христовог. Ако то будемо чинили, непомјаник који нас лажима обмањује одступиће од нас. Учешћем у Светој Литургији и Светој тајни причешћа, бићемо заједно са мироносицама, а Христос ће бити у нама, казао је у празничној проповеди архијерејски заменик блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић. Данашње прослављање жена мироносица поклопило се са празником духовног горостаса Светог Владике Николаја, који је током читавог земаљског века народ приводио Христу, а данас то чине његове свете мошти и дела саткана од непролазне мудрости и љубави Божје. Данас би нам Владика Николај, највећи Србин после Светог Саве, појаснио зашто је тешко бити Србин у овим тешким и страхом обавијеним временима. Српски национализам је рам у коме је икона Христова, дом у коме је Христос домаћин, брак у коме је Христос благословитељ, село и град у којима је Христос начелник. То је држава у којој је Христос цар. То је уметност у којој је Христос чаробност, школа у којој је Христос учитељ. То је Црква у којој је Христос првосвештеник. Српски национализам је, каже Свети Владика Николај, борба у којој је Христос војсковођа, страдање у коме је Он главни страдалник. То је мука у којој се Христос мучи кроз невину децу. Мрак, у коме је Христос једина свећа. То је робовање, које је издрживо једино са Христом. Српски национализам је устанак против неправде с барјаком Христовим. То је победа са певањем „Христос воскресе“ – поучавао је отац Филип Јаковљевић на темељу мудрих речи Владике Николаја. Српски национализам је молитва до последње сузе и последње капи зноја, жртвовање свог имања и себе сама, верност и чистота Христа ради. Срећа у браку и друштву, у колиби и на престолу. Срећа у оба света у име Христа Бога. Ове речи Светог Владике Николаја данас су насушно потребне свугде где Срби живе и служи се Света Литургија. Данас њоме началствује Свети Владика Николај и подсећа нас на то да је тешко бити Србин, али Србин који је са Христом ничега се ни на једном путу не плаши, закључио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, позвавши све Србе да ове речи пројављују уз помоћ молитава Светих жена мироносица и свих светих у Царству небеском. Наш живот у Богу и спасење зависи од наших могућности да Богу благодаримо, јер све што смо од Бога добили велики је дар. Суштина нашег живота јесте да дар прихватимо и Богу благодаримо. Зато је свака наша Света Литургија управо благодарење, део је поздравног слова архијерејског намесника првог ваљевског, протонамесника Дарка Ђурђевића. Посебно то треба да буде овај свети дан у коме треба да оставимо по страни све наше проблеме, недоумице и страхове, наше грехе и нас саме. Јер, постоје празници који наткриљују и надилазе нас саме и све око нас. Дани, у којима је центар у Богу и са Богом. Такав је дан Васкрсења Христовог, такав је и данашњи дан у коме благодаримо Господу и Владики Николају који су нас сабрали данас овде – рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић. По благослову лелићког игумана Георгија, он је упутио речи благодарја Епископу шабачком и администратору Епарије ваљевске Г. Лаврентију, са чијим благословом Црква у Ваљеву живи и узраста. Благодарност, истакао је отац Дарко Ђурђевић, припада и нашем блаженоупокојеном Владики Милутину, који нас је увек учио да идемо стопама Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. У име свештенства, отац Дарко Ђурђевић заблагодарио је игуману Георгију и његовој братији, чуварима моштију и завета Светог Владике Николаја, што браћу свештенике и све намернике раширених руку и отвореног срца увек дочекују. Такође, благодарје је упућено и архимандриту Филимону, игуману манастира Каона, којим је, али и Лелићем као некадашњим метохом каонским, управљао драги нам Владика Милутин, затим свештенослужитељима, и верном народу, који се са љубављу и вером окупио око кивота Светог Владике Николаја. Извор: Епархија ваљевска

Васкрсење Христово, Пасха Господња, „празник над празницима и славље над слављима“, извор је и темељ хришћанске вере и живота. О. Андреј Ткачов објашњава зашто се Васкрсли Спаситељ није јавио свима, и зашто Васкрс „не дотиче срца свих људи“. Емисија је емитована на Васкрс, 19. априла 2020. Извор: Православие.ру

У Недељу Православља, првој недељи Часног поста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Саборном храму у Нишу. Преосвећени Владика Арсеније произнео је током Свете Евхаристије надахнуту беседу о Недељи Православља, коју у целини можете чути у наставку. Звучни запис беседе "Бог је урамио лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије, зато је сваки човек мали Бог у блату" започео Владика Арсеније своју беседу тумачењем Преподобног оца Јустина Ћелијског речи из Књиге Постања. "Прва недеља Часног поста - Недеља Православља је прослава Светих икона, прослава лика Христовог по коме нас је Бог Отац створио" каже Епископ нишки у својој беседи. Извор: Радио Глас

Тумачећи јеванђељско зачало прочитано на светој Литургији у недељу 25. по Духовима, протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, управо поставља питање "ко је коме ближњи - да ли су други ближњи мени или ја њима"? Звучни запис беседе У чему се та блискост огледа, да ли је љубав осећање, бирамо ли ми сами коме ћемо бити ближњи и како треба исказати човекољубље? Отац Небојша говори и о томе да ли су нам крвни сродници ближњи и додаје - "питајмо себе колико љубави и смирења имамо за своје ближње"? Да ли помажемо из интереса, некаквог очекивања или - из љубави? "Наше очи и уши увек треба да буду продужено срце" подвлачи отац Небојша који и подсећа на речи блаженопочившег Патријарха Павла - "Слобода нам је дата не да грешимо, него да не грешимо". Извор: Радио Слово љубве

Сви можемо живети и делати по узору на милостивог Самарјанина. Да ли ћемо некоме нешто дати или га само саслушати, уколико има потребу да са неким подели своју невољу, сасвим је свеједно. Важно је да препознамо да је он наш ближњи и, још важније, да смо ми њему ближњи, неке су од поука које носи овонедељно издање емисије „Сведочења“. Произнео их је, тумачећи једну од најлепших јеванђељских прича – причу о милостивом Самарјанину (Свето јеванђеље по Луки, зачало 53), протонамесник Невен Лукић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Ваљевској гимназији. Извор: Радио Источник

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да је једини владар који на Косову и Метохији стоји од 14. вијека Свети краљ Стефан Дечански и да стање у коме се сада налази Косово и Метохија треба називати окупацијом. Владика је ово казао данас у на трибини „Црква и држава кроз осам векова“ на Правном факултету Универзитета у Београду: Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je у суботу, 7. септембра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Нишу, при Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су ректор протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић као и професори Богословије у Нишу, а лепоти Свете Евхаристије допринело је и појање нишких богослова. Након заамвоне молитве прочитана је молитва за почетак школске године, а Владика је након Свете Литургије покропио ђаке. Преосвећени Владика је након Литургије пожелео професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу у новој школској години. Епископ нишки је срдачну добродошлицу пожелео ђацима који су ове године уписали први разред Богословије Светог Кирила и методија у Нишу и одлучивши се да "се овде уче и припремају за служење Цркви Божјој и Олтару Божјем". Када хоћемо да саградимо добру кућу, увек прво радимо добре темељ - да би та кућа била стабилна, јака и да би дуго трајала. Тако и ми овде у овој школи управо радите те темеље на којима ћете градити вашу животну кућу и зато се трудите да ти темељи буду добри, јаки и чврсти" рекао је између осталог Владика Арсеније у свом обраћању богословима. "Сутра ћете бити пастири цркве. Међу вама су будућу свештеници, професори, монаси, Епископи. Међу вама је будућност Цркве Христове. Зато се трудите да стекнете што више знања, да наставите и даље да се усавршавате на богословским школама, јер знање је богатство, на коме ћете изградити и своју и будућност наше Свете Цркве" поручио је Владика младим богословима који су уписали први разред нишке Богословије." Извор: Радио Глас

Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову. А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе! Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева. Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства. Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика. Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа. Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења. Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке). Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси. Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље. Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота… Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције. Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви. Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити. Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља. Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе. И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа… И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста. Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска… Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња. Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога. Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.) Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)… Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин! Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945. Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена. Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства. А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме! Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава. На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918). Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога? Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”! То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква? Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило? Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду, 27/14. фебруара 2019. године, на празник Светих Авксентија и Кирила Словенског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литурију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић, протођакон Иван Гашић и чтец Стефан Радисављевић. Светој Литургији присуствовао је велики број верника Бреснице, а међу њима био је један број верника који славе светог Кирила Словенског, те су након Литургије пресекли славске колаче и на тај начин увећали значај празника светог Кирила као просветитеља словенских народа. Литургијску радост увећали су верници који су се поред свог присуства и причестили благодатним даровима и на тај начин одазвали се Христовом позиву који поучава: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн 6, 53-54). Извор: Епархија шумадијска

У организацији Удружење правника Црне Горе данас је у Дворцу Петровића на Крушевцу у Подгорици одржан научни скуп на тему „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићнег устанка“. Скуп је отворио предсједник Удружења др Бранислав Радуловић који је истакао да је намјера организатора да се о овако значајној, научно недовољно истраженој и надасве друштвено осјетљивој теми, разговара у духу академске заједнице, показујући тиме да у црногорском друштву постоји култура дијалога и академског уважавања. На позив организатора у раду скупа, који је одржан у форми округлог стола и у којем су учествовали академици, професори, књижевници, публицисти, своје излагање „Један народ – двије нације“ имао је и свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је своје излагање конципирао на проблематици како данас у новом вијеку да посматрамо подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника, Црној Гори досежу до великих и непромостивих полемика. По његовом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, а како не постоји једна дефиниција нације, казао је да је њему најприближније тумачење да је нација она политичка, замишљена, заједница која се конституише око државотворности а не око крви, језика, тла, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује са припадништвом једном народу без обзира на политичке границе. „Постоје два типа нације која би била релевантна за ову нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био, условно назван, јудео-хришћанским, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.“ Отац Гојко је истакао да се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу под један кров, „на груди једне мајке“ и да су оба концепта питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим, ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. „И једно и друго је присутно вјековима. Ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза је да ми треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворено, а не да наредних 100 година једни друге оптужујемо за издају“, закључио је у свом излагању „Један народ – двије нације“ свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Сва излагања учесника научног скупа „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићњег устанка“ биће објављена у наредном броју часописа „Правни зборник“. Транскрипт излагања „Један народ – двије нације“ свештеника Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Основна теза мог рада је двоструки идентитет међу нама Црногорцима за који би покушао да нађем неко утемељење у правдавна времена. Још у Старом и Новом завјету – Библији описан је дио сукоба, можда нама недовољно јасан и близак, између Јудеја и Самарјана. Када је Господ Исус Христос у Новом завјету покушавао да каже како људи треба да воле једни друге, докле иде та љубав међу људима, испричао је причу гдје је један Самарјанин помогао Јудејцу кога су претукли, везали за стуб и опљачкали.Слична је прича када Господ Исус Христос на путу од Јудеје до Галилеје пролази кроз Самарију и долази код једне жене и тражи воду. Замислите да је Јудеја Цетиње и околина, а да је Самарија и Галилеја око Дурмитора, тако је Израел конституисан географски. И жена каже: Зар ти Јудејац од мене Самарјанке тражиш воде. Дакле толика је мржња било између те двије групе, етничке, културне, да је то као да данас испричате да је Србин помогао Албанцу или Хрват Србину, па још јаче од тога. А ко су у ствари Јудаји и Самарјани? То су потомци и припадници етнички, крвно једног истога човјека – потомци Јаковљевих 12 синова, потомци некада заједничког јудејског племена који су се временом, историја утврђује након смрти цара Соломона 931 године прије Христа, подијелили најприје у двије државе. Потом је оснивач новог Сјеверног царства који је, ово је све из јудејске перспективе који пишу нама данас познати библијски текст, одвојио 10 сјеверних племена у посебну државу. Али је и то било мало. Знао је да ако остану само двије државе, ако грађани Сјеверног царства буду ишли у Јерусалимски храм – једино централно светилиште свих потомака на сјеверу и југу, неће ништа бити од његове државе. По Мојсијевом закону Јудејски храм је једино мјесто гдје се могу преносити жртве и то је стало до Христових времена. И гдје год да су Јевреји живјели ван Израела, још у римска времена, макар једном годишње су долазили у Јерусалимски храм да приносе жртву, иако је постојала синагога скоро у сваком граду, као и у Риму. Јеровоам који је основао Сјеверно царство рекао да се установе друга два светилишта на територији његовог царства како народ не би ишао у Јерусалим. Пошто се поставило питање ко ће онда служити у тим светилиштима, јер је свештенство традиционално било везано по Мојсијевом закону за Левитско племе, успостављено је ново свештенство које би служило у новим светилиштима. И тако се то одвојило а при том одвајању, државном и духовном, уследило је и треће кад су Асирци срушили и окупирали Самарију. Јудејско царство је наставило да постоји. Асирци су измјешали народ тако да више не постоје ни крвне везе између Јудеја и Самарјана, него је на Сјеверу нека мјешавина остатака 10 племена и народа које су Асирци ту населили. То је за Јудејце било одвратно, да неко ко ти је до јуче био брат, комшија и рођак сад више нема никакву везу с тобом, ни политичку, ни крвну, ни духовну. И замислите од крвно најближих рођака, постали су највећи мрзитељи једни других. Прича о Јудејима и Самарјанима је синоним мржње. У најбољој жељи и молитвама да то ни изблиза код нас не буде, иако сваког дана слушамо разне интерпретације и историчарске, политичке и теолошке о нашим подјелама, ово моје излагање је конципирано на проблематици како данас у новом вијеку посматрати подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника Црној Гори, досежу до великих и непромостивих полемика. По мом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, и не постоји просто једна дефиниција нације. Чини ми се да је на основу тумачења теоретичара нације најприближније да је нација политичка, замишљена заједница која се конституише око неке државотворности а не око крви, језика, тла итд, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује да си припадник једнога народа – етничког корпуса, без обзира на политичке границе. Али, с обзиром, да кад истргнеш једну реченицу из контекста може и ово што причам да се протумачи на сто начина, морам да будем опрезан па да кандидујем да постоје макар два типа нације која би била релевантна за нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био овај, условно, јудео-хришћански, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни. И сад се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу, под један кров, иду на груди једне мајке. Та два концепта су оба питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. Покушаћу да то прикажем у примјерима гдје се каже да је највећи син ирскога народа Џон Фицџералд Кенеди био председник САД. По националности је био Американац, али највећи син ирскога народа. Или Бенедикт Андерсон је дао један фини примјер: Ако је мајка Шпањолка трудна, дакле зачела дијете у Шпанији, отишла бродом из Севиље према Буенос Ајресу гдје се то дијете родило, тај ће мали сјутра и национално имати веће идентитетске везе са Индијанцем у Аргентини, него са својом тетком која је остало да живи у Севиљи. Дакле он је етнички и језички Шпанац, али национално има све прерогативе да постане Аргентинац, дакле, да не буде исто што је његова тетка. Етнички, језички културни Њемац Моцарт или Бетовен ће бити припадник аустријске нације а не њемачке. Име Аустрија у њеном имену значи Источно царство, сам назив Источно значи да постоји и Западно, дакле да су они дио нечега. Међутим, данас ако било ком Аустријанцу кажете да је Њемац увриједиће се као и етнички Италијан који генерацијама живи у Швајцарској, плаћа порез. Он је Швајцарац по нацији, иако је етнички и језички Италијан. Дакле сад код нас имамо претпоставке за оба та идентита. У једној кући два брата имају претпоставке за оба идентитета. Можемо да кажемо да је државотворност Дукље, Зете, Црне Горе несумњива без обзира на то што они имају заједничке тачке, заједничку историју, заједничке идеале са околним идентитетима, прије свега мислим на Рашку, односно србијанску политичку мисао. Дакле она је специфична аутохтона и посебна. Од Војислављевића преко Петровића до данас можемо да препознамо посебност црногорске државотворности, самим тим претпоставке да се неко у националном смислу осјећа као Црногорац и да му нико не приговара за то национално опредељење, од ових који се тако не осјећају. И то је нешто што је несумњиво. С друге стране још прије Немањића, за Стефана Војислава један византијски извор из 11. вијека говори да је он архонт Срба а други да је Србин Травуњанин. Дакле, ја који слободноумно читам књиге и покушавам да донесем сопствени закључак на основу њих, без тога да ми неко сугерише шта ћу бити и какав ћу закључак извести, изводим закључак да је та етничка припадност како је византијски двор то перципирао, не двор Немањића, била таква кад је у питању Стефан Војислав. Дакле од тог 11. вијека, преко једне за мене симпатичне сцене, Његошеве пјесме штампане 1834. године на Цетињу. Када Његош хоће да се захвали Католицима которским, породици Лумбардићима и контима Ивановића, што су га лијепо дочекали, пише пјесму Србин Србима на части захваљује : Како одох из слободних горах, кад је кренуо из Црне Горе у Котору, мишљах у њих српство оставити. Онда даље објашњава како се преварио јер је мислио да доље неће бити Срба, али су га фино угостили. На крају Његош у тој пјесму пише и овакве стихове, што можда мени као свештенику не одговара, али тако стоје ствари: Српствуј дјелом а вјеруј што вјерујеш, лактом вјере глупост чојка мјери! Дакле тај млади Његош, нашао бих начина као свештеник да то оправдам јер има много више мјеста у његовој поезији гдје велича и вјеру и Бога и Цркву, у једном моменту се идентификује с тим католицима и себе и њих препознаје као Србе. Па до оног уџбеника који су штампали 1911. Ђуро Поповић, Јован Рогановић на Цетињу у краљевској штампарији одмах на првим странама се каже: Наша домовина краљевина Црна Гора, људи живе у кућама, ми живимо у држави Краљевини Црној Гори. Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, већина православне вјере, има их римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба искрено и свесрдно да љуби своју слободну домовину Црну Гору и свога краља. И једно и друго је вјековима присутно и ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због овог идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза да треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворно, а не наредних 100 година једни друге да оптужујемо за издају. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након причешћа вјерних, Владика је предводио празничну Литију, која је три пута прошла око храма. Потом је служио помен упокојенима чији земни остаци почивају у гробљу у црквеној порти и благосиљао славски колач. У архипастирском слову сабранима рекао је да је Господ поручио ученицима својим да проповиједају Јеванђеље свакоме створењу. „Други јеванђелист је записао да им је рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога учећи их да држе све што сам вам заповиједио и ево ја сам са вама у све дане до свршетка свијета и вијека. Проповиједање благе вијести о васкрсломе Христу се догађа већ ево двије хиљаде година широм свијета, не само људима него, како каже Господ – сваком створењу“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Господ Христос крајеугаони камен на коме је саграђена васиона. „Он је крајеугаони камен који зидари ове људске историје одбацују, покушавају да га одбаце. Али никако га не могу одбацити, јер, Њега одбацујући, и саме себе одбацују и уништавају. Јер, Он је крајеугаони камен на коме почива васиона, почива људски живот и људска историја. И све што се догађа и што је свето и часно кроз историју догађа се благодарећи Њему“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да је огромна већина оних који су сахрањени на гробљу у порти цркве у Горњем Липову је прихватила ту благу вијест и крстила се. „А они који се крсте, они задобијају вјечни живот и спасење. А који се не крсте, они су осуђени на смрт, на пролазност, на ништавило. Зато се и граде храмови, зато се и крштавамо, зато се вјенчавамо, зато се трудимо и да живимо по његовим заповијестима, да испуњавамо Његово јеванђеље. Као што су то чинили и наши преци овдје похрањени“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је затим вјенчао младенце Бојана и Данијелу Бојиће. На крају данашњег сабрања у Горњем Липову приређена је славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Многи као да нису схватали озбиљно то што митрополит Амфилохије годинама упозорава како канонски непризната црногорска православна црква покушава да уз помоћ власти у Подгорици Српској православној цркви преотме цркве и манастире. Али, сада, када је патријарх Иринеј подигао глас, постало је јасно у каквом се тешком положају налази Митрополија црногорско-приморска. Ситуација није боља ни у Македонији, где се наставља притисак на епископе српске цркве. Тако је 9. јула архиепископу Охридске архиепископије СПЦ Јовану Вранишковском без икаквог објашњења поново одузет пасош при преласку македонске границе. Одмах је реаговала Охридска архиепископија поручивши да је реч о дискриминацији типичној за земље у којима не постоји владавина права. Ново ускраћивање основних људских права архиепископу Јовану, који је већ провео три године по македонским затворима, дешава се после одлуке Европског суда за људска права. Суд у Стразбуру је 16. новембра прошле године утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Овај европски суд је практично признао постојање Охридске архиепископије и наложио Скопљу да је региструје и омогући јој несметано деловање. На другој страни, поједини центри моћи безуспешно су покушавали да у Црној Гори инсталирају као духовног поглавара самозваног митрополита Михајла (Мираш Дедеић). Али, када им то није пошло за руком, уследио је лукавији план. Из кругова ЕУ је посредно сугерисано Митрополији црногорско-приморској да ступи у дијалог са „Црногорском православном црквом”. Циљ је био да се у Црној Гори склепа православна црква коју би народ некако прихватио, али под условом да нема везе са Српском патријаршијом. Како да митрополија, која од 1219. године постоји у саставу Српске православне цркве, противно канонима крене у преговоре са „Црногорском православном црквом” која је основана као невладина организација 2000. године у полицијској станици на Цетињу? Осим тога, како разговарати са лажним верским поглаваром на којег је цариградски патријарх Вартоломеј бацио анатему? Претходни руски патријарх Алексије Други је приликом једног сусрета са Милом Ђукановићем јасно скренуо пажњу црногорском председнику да Мираша Дедеића и његове сараднике неће прихватити ни у једној православној цркви. Непризната црква у Скопљу, коју предводи архиепископ Стефан, у бољој је позицији. Македонска православна црква, која се 1967. године неканонски одвојила од СПЦ, може да настави преговоре са српском црквом, које је прекинула 2002. године одбацивањем већ утаначеног Нишког споразума, чији је циљ био превазилажење раскола. Упркос одбацивању споразума, Српска патријаршија је поново позвала у духовно јединство вернике и свештенике у Македонији. Том позиву се одазвао тадашњи митрополит велешки и повардарски Јован, који је постављен за егзарха аутономне Охридске архиепископије. На Сабору СПЦ 2005. Јован је потврђен као архиепископ охридски и митрополит скопски и председник Светог синода Охридске архиепископије. И уместо да МПЦ тражи решење за свој положај од СПЦ, она је упутила прошле године позив Бугарској православној цркви да јој буде „мајка црква”. Најгоре је то што је БПЦ прихватила да заступа неканонску МПЦ пред осталим помесним црквама. У цео процес се на непримерен начин умешала и Цариградска патријаршија. Поводом најаве да су Грчка и Македонија усагласиле споразум о промени имена бивше југословенске републике, васељенски патријарх Вартоломеј је позвао сестринске цркве да прихвате „цркву у Скопљу” у православно јединство. Иза подршке канонски непризнатим ЦПЦ и МПЦ очито се крије намера појединих центара моћи који преуређују Балкан више по НАТО стандардима него по бриселским. Циљ је да се у свакој од новонасталих држава бивше Југославије направи самостална квазиправославна црква. Власти у Подгорици и Скопљу свесрдно иду наруку таквим пројектима, чији је циљ да се СПЦ онемогући да делује на својој вековној канонској територији. Алармантну патријархову изјаву др Стеван Гајић из Института за европске студије тумачи као упозорење да се тек очекује велики удар на СПЦ у Црној Гори. Овај политиколог подсећа на оно шта је Збигњев Бжежински поручио приликом распада Совјетског Савеза: пао је СССР, али ми и даље имамо главног непријатеља, а то је Руска православна црква. Гајић истиче да је овај амерички геостратег у РПЦ, иако сломљеној под комунизмом, видео снагу у којој може да се обнови руска држава. „СПЦ је препозната као једина национална институција српског народа која прелази границе садашње Србије. Српска црква многима смета не само зато што на овим просторима негује православну духовност већ и зато што подсећа да ми Срби имамо вековима дугу традицију државотворности. А то се не уклапа у агенду ЕУ и НАТО”, објашњава сарадник Института за европске студије. Извор: Политика