Претражи Живе Речи Утехе

Кирилова христологија има јединство Христово за своје превасходно начело. Кирило је инсистрирао на томе да је Христос истоветан са оваплоћеним Богом Логосом. Лични извршилац нашег спасења није био само човек, ма у каквом односу да је био са Богом Логосом, већ Сам Бог Логос оваплоћени (о овоме видети две његове анатеме на крају „Треће посланице Несторију“: анатеме X и XII, у PG 77, 121B-D). Јасно је да Кирило није могао да толерише несторијанство. За њега је Несторије био пупут фарисеја, који је био у стању да види човека Исуса, али није могао да препозна Бога Логоса у телу. Кирило је видео Несторија као онога који Исусу поставља исто питање као фарисеј: „Ко си ти да се, будући човек, градиш Богом“ (Свети Кирило, “Explicatio Duodecim Capitum”, PG 76, 293B, cf. Јован 10, 33). По Кириловом схватању, Несторијев промашај је био кобан. Нападајући раздељујуће учење несторијанства, Кирило је изразио предањску осетљивост Цркве за јединство Христове личности. Кирило је, по овом питању, био на истој линији са предањском православном христологијом, тако да нимало не изненађује што је он био тај који је однео победу. Заиста, није само Трећи васељенски сабор, којим је сам Кирило председавао, већ је читав развој христологије од петог века до светог Максима Исповедника и светог Јована Дамаскина (седми и осми век), пратио Кирила и сматрао га ауторитетом у питањима христологије. Борећи се против несторијанства, Кирило је наглашавао јединство Христово. Нажалост, неки од Кирилових читалаца, како древних тако и савремених, нису успели да виде разлику коју је Кирило правио између божанства и човештва у Христу, те су, као последица тога, веровали да је он дошао опасно близу монофизитиства, или да је чак сам био умерени монофизита. Постоје три превасходна разлога за ово неразумевање. Први је „екстремна“ александријска христологија и језик који је Кирило користио, на пример у „Трећем писму Несторију и у „Дванаест анатемизама“. Други је то што је често користио „монофизитску“ формулу „једна природа Бога Логоса оваплоћеног“. Трећи је што су се антихалкидонски монофизити позивали на њега како би поткрепили своје христолошке ставове. Истражимо укратко ове разлоге. Кирилових „Дванаест анатема“ су писане на начин који одражава александријску христолошку традицију са њеним наглашавањем личносног јединства оваплоћеног Логоса. Можемо допустити да су та наглашавања једнострана: заправо, да наглашавају Христово личносно јединство више него целовитост његовог човештва. То је тако углавном због јереси коју је нападао: а то је несторијанство (Халкидонски сабор ће касније бити оптужен за несторијанство из управо супротних разлога: због наглашавања разлике божанске и човечанске природе у Христу. Али, тада је непријатељ био другачији, то јест монфизитство). Међутим, бити једностран није исто што не бити у праву. Кирилове анатеме морају бити читане и схваћене у контексту читаве његове христологије, која је, чак и у „неалександријском“ изразу, савршено православна. Треба приметити да је чак и Халкидон потврдио Кирилову христологију, укључујући анатемизме, а исто је важило и за већину, ако не и за све православне теологе (Халкидон је представљао значајно проширење Кириловог сабора. Оци Халкидонског сабора су били у стању да исправно читају Кирила, и да уоче да су његова и њихова христологија истоветне). Кирило је користио формулу „једна оваплоћена природа Бога Логоса“, зато што је мислио да она потиче од светог Атанасије Великог, хероја никејског тројичног богословља и његовог претходника на александријском трону (ова формула је аполинаријевског порекла /потиче из аполинаријевског фалсификата „Ad Jovianum” који је погрешно приписан Атанасију/). Али, било би непоштено оптужити Кирила за монофизитство због ове формуле, и пренебрегнути остатак његове Христологије, на темељу које мора бити схваћена и ова формула. Заправо, Кирило је био флексибилнији и отворенији него што неки сматрају. Православље за њега није било, напросто, ствар речи. То се може видети и по његовом договору са источним представницима антиохијске христологије, који је нашао свој израз у „Томосу сједињења“ из 433. године. Суштина Кирилове христологије је била укључена у „Томос сједињења“, али су неки његови изрази замењени или допуњени другима који долазе из антиохијске традиције. Тако је постигнут „католичанскији“ (саборнији) израз истине, коме ће следовати велико постигнуће Халкидона, мање од двадесет година касније (Текст „Томоса сједињења“ види у: PG 77, 173C-181C). Трећи разлог сумњичења Кирила за ''монофизитство'' је то што су монофизити и монофозитству склони теолози као и групе из петог века, стално имали склоност ка истој осетљивости као и Кирило по питању важности јединства Христове личности. Севир и анти-халкидонци су се често позивали на њега као на духовног оца и окретали су се њему како би пронашли потпору за своја учења. Монотелити седмог века су се такође позивали на Кирила, како би нашли подршку за своју христологију. Пресудно питање овде је, свакако, да ли су ови теолози исправно читали Кирила. Добро је познато да су се Халкиднонци позивали на Кирила и да су у њему увек видели дубоког представника исправне православне христологије, иако његов језик још није имао јасноћу која је постигнута на Халкидону. Уствари, Кирило је један од најпогрешније читаних теолога древне Цркве. По мом мишљењу, његова христологија је много више ''халкидонска'' него што се обично сматра (један елеменат Кирилове добре избалансираности христологије јесте начин на који је тумачио Исусову молитву у Гетсиманском врту). У његовим текстовима, видимо бескомпромисно настојање на Христовом личносном јединству, али и недвосмислено разликовање Његовог божанства и човештва. У његовој христологији налазимо јасно и непогрешиво познавање постојања Његове божанске и човечанске природе након сједињења. У његовој ''Scholia de Incarnatione Unigenti'' (Схолија о Оваплоћењу Јединородног), он пише да „природа (множина) остају без смешања“ (PG 75, 1381A-B). Он такође пише да „ми познајемо разлику природа (множина) и схватамо их без мешања једне са другом“ (ibid. 1386C). Тако, он посвећује читав одељак објашњењу на који начин природе – дакле, природа Логоса и људска природа – сапостоје. Он пише да је свака природа у другој, да постоји разлика у природама ... Јасно је, наравно, да се Кирило осврће на природе Христове након сједињења (ibid. 1397C-D). Напокон, морамо да споменемо и да ''Томос сједињења'', који је Кирило свим срцем прихватио, говори о две природе након сједињења (видети: PG 77, 173A у чувеном Кириловом писму ''Laetentur coeli''). Сличан закључак налазимо и код Алојза Грилмајера: “Није тешко навести много места на којима је изражена разлика између две природе. Тако патријарх (Кирило) не оставља сумње да та разлика остаје очувана и након сједињења две природе. Из тог разлога, јасан је закључак да Логос који је постао тело у оваплоћењу 'има две природе' или је 'у две природе'” (Grillmeier with Hainthaler, “Christ in Christian Tradition”, ii, pt. 2, 29). Чињеница да код Кирила не налазимо истоветан језик са језиком Халкидона, који је био у употреби неколико година након Кирилове смрти, не значи сигурно да се његова христологија разликује од халкидонске. Превасходни напор многих православних теолога након Халкидона је био да покажу усклађеност и суштинску истоветност Кирила и Халкидона, као би тиме доказали да је Кирилово ''монофизитство'' последица погрешног разумевања. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1167-свети-кирило-александријски-–-на-линији-предањске-православне-христологије

Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског. Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота. По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх, он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти. Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана. Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу. Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитерНовацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана. Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. – Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања. Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких. Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи – Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога, светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин. У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар. Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана. Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји – коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду. У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидскиСисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. – Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке. Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори. То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери, и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе. Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања. Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца. Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија, који беше прејемникАтика, на патријаршијски престо би подигнут Несторије, доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица. Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! – Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог? А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом. И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примахузловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерниНесторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера: јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем. Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писаНесторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио. Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору, да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину и осталим патријарсима, извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада. Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси. Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован, који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита Кандидијана за свога изасланика на Сабору. Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски и Мемнонефески. Но зловерниНесторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског. Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају. Тако, свети Кирилпонова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрењаНесторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица. Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: „Велика је Дијана Ефеска!“ (ср. Д. А. 19, 23 – 29), него сасвим другачије: „Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!“ На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов. Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи „Луг духовни“. Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеруКоломанске лавре авиКиријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом – свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице! не отиде од Тебе унижен и посрамљен! – И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, – како онда можеш желети да уђем у њу? – Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија, коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. – А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше – Богородице и Приснодјеве Марије. Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, – да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге – од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе, то јест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом против светог Златоуста. Исто тако и свети Исидор Пелусиот, – рођак светог Кирила -, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. „Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види – писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. – Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази“. У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: „Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао“. И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: „Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед: он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима. Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава“. Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. – Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. – И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу. После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста. Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејшиКирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, – а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, – патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге – нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. – Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено. Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако. Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине. Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин. https://mitropolija.com/2022/06/22/zitije-svetog-i-bogonosnog-kirila-arhiepiskopa-aleksandrijskog/

Поводом навршавања седамдесет пете године од рођења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије господин Кирил и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски господин Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, упутили су честитке Преосвећеном владици Иринеју. Честитајући овај јубилеј, Светејши Патријарх московски г. Кирил је молитвено пожелео Епископу бачком г. Иринеју благодатно укрепљење духовних и телесних сила, мир, неисцрпну радост у Господу и Његову изобилну помоћ у даљем архипастирском служењу. Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Иларион је у својој честитки нагласио да сви који познају и воле Преосвећеног владику Иринеја са поштовањем гледају на његов животни пут украшен многим остварењима учињеним на корист Светосавске Цркве и читавог светског Православља, и пожелео му неисцрпну помоћ свише у архипастирском делању, надахнуће у богословском раду и непрекидно пребивање у молитви и служењу речи (Дела ап. 6, 4). Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил изразио је саучешће поводом смрти најстаријег јерарха Српске Православне Цркве, епископа шабачког Лаврентија. Његовој Светости, Најсветијем Порфирију, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српском Ваша Светости, љубљени Сабрате и Саслужитељу при престолу Божијем, Са жаљењем сам сазнао за смрт најстаријег јерарха Српске Православне Цркве, Његовог Преосвештенства епископа шабачког Лаврентија. Овог човека, пуног вере (Дела ап. 6,5), Свемогући је удостојио да више од пола века ради у Његовом Винограду, да се неуморно стара о учвршћивању Светог Православља, оживљавању црквеног живота и духовном порасту стада које му је поверено. Нека Великодаровити Господ, Сила која царује изнад свега, да покаже као причесника Царства Свога (1. глас канона у суботу ујутру) новоупокојеног владику Лаврентија, да га упокоји у небеском рају и да му сазда вечан и блажен помен. Уз искрено саучешће, +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru

У суботу 4. децембра 2021. лета Господњег, након бденија у храму Васкрсења Христова у Нишу, у свечаној дворани Богословије светих равноапостолних Кирила и Методија у Нишу, одржана је пројекција документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Филм је, провлачећи нит кроз беседу првојерарха наше свете Цркве, Патријарха српског г. Порфирија, кроз слово Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, показујући велелепни Острог и дивне пејзаже Црне Горе, најпре изнео какав је христолик живот водио овај свети Божији угодник. Филм је пред ученике Богословије изнео светитељев лик као истинског сведока Васкрсења, феномена који сија ван окова времена и места. Након приказивања филма, ученицима Богословије светих Кирила и Методија обратили су се катихета Бранислав Илић, аутор филма, и ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду. У ово попразнично вече празника Ваведења Пресвете Богородице, Господ нас је сабрао у здању ове знамените Богословије и овог храма науке, радостан сам што вечерас видим ваша лица, јер гледајући ваша лица могу да поновим оне древне речи из Старечника: Видео си брата свога, видео си Бога свога, истакао је између осталог катихета Бранислав Илић. У оквиру свог обраћања ученицима Богословије у Нишу, катихета Бранислав је подсетио да Телевизија Храм празник Ваведења Пресвете Богородице прославља као своју крсну славу: Телевизија Храм прославља Ваведење Пресвете Богородице, прилика је да из ове Богословије и из Константиновог града Ниша сви једним устима и једним срцем упутимо молитвене честитке и жеље, да на корист нашој светој Цркви успешно врше своју мисионарску службу, јер бивајући сарадник и сатрудник Телевизије Храм, уверио сам се да људи који чине редакцију Телевизије Храм улажу надљудске напоре да би нама пружили што квалитетнији програм, нагласио је новосадски катихета Бранислав Илић. Нека молитве Светог Василија Острошког упућују све вас, драги богословци, на пут спасења и пут служења Господу и Цркви Његовој, да угледајући се на острошког светитеља испуните оно призвање које вам је као израз љубави Божје задато, закључио је катихета Бранислав. Часни ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије српске у Београду, у оквиру свог излагања је учинио осврт на филмско остварење катихете Бранислава Илића, указујући да овај филм пред нас износи живи живот који је опитовао Свети Василије Острошки. Након излагања уважених гостију, богословци су имали прилику да постављају питања, и да у пријатном и љубављу испуњеном дијалогу промишљају о Светом Василију Острошком. Ово сабрање је крунисано громогласним појањем тропара Светом Василију Острошком.

У златном ланцу архијереја који су послужили Богу и народу на просторима данашње Црне Горе, знаменито место припада и Eпископу захумско-рашком, а потом бококоторско-дубровачком Кирилу Митровићу. Данас се навршава 90 година од његове блажене кончине и уз молитвени спомен и пламен воштанице на његовом гробу у манастиру Савина, сећамо се лика и дела овог часног слуге Божјег олтара и народне душе. Епископ Кирило Митровић рођен је 19. марта 1867. године у Будви. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Котору, Богословију у Задру, а потом је студирао теологију у Черновицама. Замонашен је у манастиру Прасквица 31. августа 1892. године. Рукоположен у чин ђакона од Епископа бококоторско-дубровачког Герасима Петрановића у манастиру Савина 17. септембра исте године, а у чин јеромонаха 11. маја 1894. године у Задру од Епископа далматинско-истријског Никодима Милаша. Био је суплент и професор Богословије у Задру, а потом помоћник у администрацији Конзисторије Епархије бококоторско-дубровачке 1892-1906. По позиву Митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, прешао је на службу у Црну Гору и примио управу манастира Острога, 1906. За епископа захумско-рашког изабран је 27. маја 1908. године. Архијерејску хиротонију примио је 31. маја 1909. године у Александро-невској лаври у Петровграду. За епископа бококоторског и дубровачког изабран је 7. новембра 1920. године с тим да је управљао и Захумско-рашком епархијом у својству администратора до Петровдана 1926. Био је носилац највишег одликовања – ордена Светог Саве првог реда са лентом. Упокојио се у Котору 24. јула 1931. године, а сахрањен је у манастиру Савина. Митрополит црногорско-приморски и потоњи Патријарх српски Гаврило Дожић, у говору на опелу у манастиру Савина, исказао је сведочење о духовном и моралном лику Епископа Кирила следећим речима: “Рођен у питомој и дивној српској Боки, васпитан у побожном хришћанском дому, спреман и школован под руководством знаменитих српских архијереја Боке и Далмације, надахнут жарким родољубљем српског Приморја, блаженопочивши Епископ Кирило ступио је прије четрдесет година на позорницу свог узвишеног позива. По природи бистар, по нарави благ, по срцу и души племенит, по спреми солидан а при томе пун воље и љубави за свој узвишени позив, он се са великим жаром побожности, родољубља и самопожртвовања посветио своме позиву и у свештеничкој каријери достигао ријетко повјерење и наклоност својих претпостављених и опште поштовање и љубав свога народа. Љубав блаженопочившег Епископа Кирила према свом узвишеном позиву била је велика и није имала граница. Она је била толико велика и толико силна и јака, да покојни владика Кирило, у неизмјерној тежњи да чини добра дјела своме народу и своме свештенству, нарочито у данима тешких искушења и мука, није водио рачуна о своме сопственом животу и о својој личности, па ни онолико колко би то дозвољавало и највеће самопожртвовање. Нарочито у она претешка времена непријатељске окупације, његове личне жртве и његови неуморни напори у пружању, не само духовне већ и материјалне помоћи и утјехе своме свештенству и своме народу, толико су били запоставили његову личност, да је томе тешко наћи примјера у историји људских живота. Такво његово лично жртвовање за добро свога ближњега, за добро његове пастве, и било је узроком, те је његов колосалан физички организам био толико подривен и порушен, да је, најзад, изложен био дуготрајној и тешкој болести, која је прије времена и донијела покојнику смрт, а нама тешку жалост и бол за нашим добрим и благим архијерејем. Добри и благи брате Кирило! Ја морам дати одушка великој жалости и болу мога срца, које је твојом смрћу сада дубоко ожалошћено и тешко покошено, јер, мој добри владико, нећу и не могу заборавити, да си ти, у дугом низу година нашег заједничког живота и рада за добро наше Цркве и народа, био мени лично не само брат и друг већ и добри и благи учитељ и искрени савјетник, који си ме вазда братском и очинском пажњом пазио, помагао и чувао, зашто ће твоја благородна и племенита душа, мојим топлим молитвама пред Богом, бити награђена у царству небеском!” На телевизији Храм емитована је 17. јула специјална емисија посвећена Епископу Кирилу, у којој је о његовој личности и делу и историјским околностима његовог времена а посебно о његовом предрагоценом доприносу обнављања јединства Српске патријаршије, говорио монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предстојатељ Руске Православне Цркве честитао је Најсветијем Патријарху српском Порфирију 60. рођендан. Његовој Светости Архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Порфирију Ваша Светости, вољени Сабрате и Саслужитељу при престолу Божијем, Срдачно Вам честитам 60. рођендан. Овај значајан датум живота дочекујете имајући пред собом широко поље деловања ради нових достигнућа на благо Цркве Светог Саве, која Вас је изабрала за наследника блаженопочивших Патријараха српских – Димитрија, Варнаве, Гаврила, Викентија, Германа, Павла и Иринеја. Са ревношћу у Господу, одазивајући се овом високом позиву, смирењем и благошћу сте ступили на тешко и одговорно поље Предстојатељског служења и трудите се да буде у чистоти, у разуму, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној, у речи истине (2. Кор. 6: 6-7). Народ Божији Вас види крај деце и стараца, немоћних и унесрећених, древних светиња Косова и на местима подвига српских новомученика. Свуда се трудите да загрлите стадо бринући се о њему и да га загрејете очинском љубављу, мудром речју и примером сопственог врлог живота, надахњујући га да живи по заповестима Господа Исуса Христа, у свему да Му угађају, и у свакоме добром делу да буду плодни, и да расту у познању Божијем (Кол. 1:10). На овај Ваш свечани дан молитвено желим Вашој Светости снажно здравље и неисцрпну Спаситељеву помоћ током много година мирне Патријаршијске службе. Са братском љубављу у Христу, +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер су њихови верни ученици и наследници ревносно наставили рад на пољу превођења и ширења речи Божје. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, у понедељак, 11/24. маја 2021. године, прослављена је храмовна слава истоименог новосадског храма на Телепу. На бденију уочи празника началствовао је протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ храма Светих Козме и Дамјана у Футогу, уз саслужење свештенства Епархије бачке. На дан празника, свету Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, сабрат Саборног храма у Новом Саду, уз саслужење свештентва и ђаконства наше Епархије. После прочитаног јеванђелског одељка, прота Стојан је произнео беседу о светој равноапостолној браћи Кирилу и Методију. После заамвоне молитве, извршен је трократни опход око светог храма, а потом и чин благосиљања славских дарова које су принели овогодишњи кумови, Вељко и Зорка Јосимов. Кумство за наредну годину прихватили су Драгица и Имре Шара из Новог Сада. Литургијско празновање престоног празника храма на Телепу својим појањем улепшали су полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин у Новом Саду, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. После свете Литургије, протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма, заблагодарио је свима који су дошли да увеличају празновање славе храма Светих Кирила и Методија на Телепу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Администратор Митрополије црногорско-приморске Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уручио је данас у Митрополији на Цетињу драгоцјене поклоне браћи архијерејима Епископу пакрачко-славонском г. Јовану и јужно-централноамеричком г. Кирилу – архијерејске инсигније светопочившег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приоморског Амфилохија. Владике Јован и Кирило су јутрос с Владиком Јоаникијем служили Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Владика Јоаникије је рекао да је дао Бог да се данас састану у Цетињском манастиру и да се подсјете великог Митрополитовог дјела. “Он нам је оставио велико завјештање. И наравно, по томе што нам је он оставио и завјештао својим животом и својим дјелима – и оно што знамо и оно што је негдје остало скривено у тајни његовог односа са Богом – ми данас овдје осјећамо његово присуство. Посебно ми, његова духовна чада. И по старом обичају, од свог духовног оца свако од његових духовних чада има понешто за успомену. А архијерији који су подигнути у овој обитељи најљепше је да добију знаке архијерејског достојанства – крст и панагију. Нека вам буду за успомену, за укрепљење и за сјећање и чување нашега заједништва, и нас као духовних чада и уопште јединства Цркве за сва будућа времена”, рекао је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Књига под називом „Запитајмо се о будућности човечанства“ представља велику духовну ризницу, насталу из пера Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Разматрајући најактуелније теме данашњице, Сватјејши Владика нас трезвено води кроз најважније истине Православне Цркве, наглашавајући оно што је најважније и највредније у животу православних хришћана. Велика искушења која су у протеклих неколико векова потресла многе хришћанске заједнице западног света, оставила су неизбрисиви траг и створила велики јаз у односима између Руске, а самим тим и Српске Православне Цркве и осталих западних Цркава. Дехристијанизација западног света, либерализам, реформација, религијски екстремизам и тероризам, иновације, улога Православља у савременом свету и борба за традиционалне хришћанске вредности, само су неке од тема којима се бави Његова Светост Патријарх Кирил на страницама књиге „Запитајмо се о будућности човечанства“,. Стављајући на прво место изворне хришћанске вредности, на којима су некада настајале и многе западне цивилизације и европске државе, Његова Светост позива на очување православне вере као јединог и истинског сведока вековног апостолског учења, Васељенских сабора и догмата Свете Цркве. Узимајући у обзир чињеницу да превод књиге излази у времену великих искушења и пандемије на глобалном нивоу, подсетићемо на актуелне речи из књиге: Иако се налазимо пред идентичним проблемима, сви ми их различито прихватамо. Оно по чему смо свакако једнаки, јесте претња упућена целокупном човечанству, а тиче се међународног тероризма и дистрибуције оружја за масовно уништење. Овоме се могу придодати и ризик од епидемије на глобалном нивоу, појава нових облика смртоносних вируса, али и природних и техногених катастрофа. Ово су уједно и најважнији разлози због којих се заиста морамо запитати о будућности човечанства, а самим тим ухватити у коштац са свим изазовима данашњице, којих, нажалост, има итекако много. Превод књиге, у издању Подворја Српске Православне Цркве у Москви и издавачке куће „Православац из Шапца сачинио је епископ моравички Антоније, старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Књигу је могуће поручити путем сајта www.granicesrca.com Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак, 5. јуна 2020. године, завршена је рестаурација владичанског трона Епископа пакрачког Кирила Живковића, оснивача Епископске књижнице у Пакрацу. Трон, као важно историјско сведочанство и пример културног блага из друге половине XVIII века, биће постављен у свечану просторију обновљене Књижнице у Владичанском двору. Извор: Епархија славонска

У Издавачкој кући Московске Патријаршије у серији „Реч Његове Светости патријарха“ издата је књига „Велика победа“ Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Девети број серијала садржи речи и проповеди патријарха Кирила посвећене победи у Великом Отаџбинском рату. У свом обраћању читаоцима Његова Светост Патријарх напомиње да прослава Дана победе заувек остаје један од централних догађаја године у Русији. Ово је, пре свега, дивна прилика да се подсетимо историје, анализирамо садашњост и, наравно, размишљамо о будућности. На крају крајева, иако смо у стању да себе добро проценимо, имамо наду да ћемо лекције историје правилно научити, да ћемо моћи адекватно сачувати духовно и културно наслеђе које су нам оставили наши оци и деке. „У протеклом рату наш народ се борио за истину и положио милионе и милионе својих живота у овој борби. Данас узносимо посебне молитве за своју Отаџбину, тако да ће нам Бог дати снагу да увек останемо на страни Божје истине. Тада ће Русија бити непобедива. Апелујем на младу генерацију: негујте дух ратника који су у стању да одбране Отаџбину. Узмите пример светих племића кнезова Александра Невског, Димитрија Донског и многих других наших великих заповедника. Узмите пример заповедника и ратника Великог Отаџбинског рата - од маршала победе Георгија Константиновича Жукова, од Александра Матросова, са Зојом Космодемјанском, од оних који су не размишљајући жртвовали живот у име Отаџбине. Ови примери светаца и хероја помоћи ће нам да будемо јачи, паметнији, имамо вољу и добра осећања за изградњу наше велике Отаџбине“, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве. Књиге Његове Светости патријарха Кирила намењене су широком кругу читалаца заинтересованих за службу Предстојатељ Руске Православне Цркве, као и онима који се у својим политичким и друштвеним активностима обраћају мишљењу Његове Светости Патријарха. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Светост патријарх московски и све Русије Кирил упутио је васкршње поздраве предстојатељима инославних Цркава. Поруку су примили: патријарх Коптске цркве Тавадрос II; папа Фрања; поглавар Сиро-Јаковитске цркве, патријарх Мар Игнатије Јефрем II; врховни патријарх и католикос свих Јермена Карекин II; католикос Киликије Арам I; католикос-патријарх Асирске цркве од Истока Мар Геваргије III Слива; маронитски патријарх Бешара Бутрос, кардинал Ар-Раи; католикос свег Истока, маланкарски митрополит Василије Мар Тома Павле II; патријарх Етиопије Абуна Матијас и други. Од срца вам честитам светлу Пасху Господњу и поздрављам поздравом који снажи живот: Христос васкрсе! Сада је настао велики празник Господњи, гозба, према Светом Јовану Златоусту, вере и богатства доброте. Устајање Спаситеља из мртвих разорило је тамнице Ада и одагнало таму греха целога света. Радујмо се овом дивном дану, јер је васкрсењем људском роду подарен вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем (Рим 6,23). Делећи радост празника с нашим блиским и далеким, заједнички ћемо истицати у друштву трајне моралне вредности, помоћи онима који подносе неправду, прогоњени су или су у опасности од ширења инфекције вирусом корона. Желим Вам духовну и телесну снагу и Божје садејство у високој служби коју обављате, а Вашој пастви - мир и благостање Извор: Инфо-служба СПЦ

Саучешће Његове светости патријарха руског Кирила поводом упокојења епископа ваљевског Милутина, Москва, 3. априла 2020. Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил изразио је саучешће Његовој светости патријарху српском Иренеју поводом упокојења владике ваљевског Милутина. Његовој светости Иренеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском Ваша Светости, драги у Господу, сабрате и саслужитељу! У име цијеле Руске православне цркве, изражавам своје најдубље саучешће Вама и Светом синоду Српске православне цркве у вези с упокојењем преосвећеног Милутина, епископа ваљевског. Тешки за народ час искушења, почивши архипастир је дочекао заједно са својом паством, помажући онима у невољи, молећи се и служећи Тајну божанске евхаристије. Он је пао као жртва погубне епидемије до краја испунивши своју дужност. Нека свемилостиви Господ упокоји душу Свог новопрестављеног вјерног слуге у насељима праведним и учини му вјечан спомен. Са братском љубављу у Господу + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Превод: Марија Живковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

E Бр 48/20 25. фебруар 2020 Милтон – Торонто СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Б Е О Г Р А Д Поводом објаве текста под насловом ’’У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве’’, који је објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, у понедељак 24. фебруара т.г. желимо да изнесемо следеће примедбе: 1. На службеној страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку не смеју се објављивати овакви, и текстови који се директно тичу живота Цркве, без претходног саветовања са свим члановима Епископског Савета? Нама је познато да Епископ Кирило, као ни ми, нисмо консултовани у вези са истим. Добили смо информацију да ни Владика Лонгин није консултован. 2. Исто тако у вези са писмом Епископског Савета Е.С. бр 1/20 од 15. фебруара т.г., такође објављеног на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, најмање двојица од петорице Епископа нису консултовани. 3. Свети Архијерејски Синод позивао је Епископе из САД да пониште све одлуке Сабора и да о томе обавесте Свети Архијерејски Синод, што није учињено све до седнице Епископског и Централног Савета, 30. новембра/1. децембра 2019. Намеће се питање зашто се чекало пола године да се Епископи из САД, и неки чланови Централног Савета, огласе директно јавности путем интернет страница сада пред сами ванредни Сабор, а не Светом Архијерејском Синоду са објашњењима благовремено? 4. И поред прихватања одлука Светог Архијерејског Синода да се нови устав за Епархије у САД поништи, исти је месецима био на званичној интернет страници једне од Епархија у САД, све до пре две седмице. Већи проблем је у томе што руководство црквених тела у САД, по најновијим саопштењима, даје до знања да су у најгорем случају погрешили само у процедури, али да је суштина мењања устава у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, па и наводним ранијим одлукама Епископског Савета из 2015, и 2017 године. Цитира се као ауторитативан текст пароха вашингтонског који убеђује читаоце у исправност непостојећег процеса – ’’арондације устава’’, па још на основу одлуке СА Сабора. 5. Инсинуација да смо ми, док смо били Епископ источноамерички, у децембру 2015.године дали нашу сагласност за било какву реорганизацију Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, а камо ли по питању регистровања имовине је нетачна. У истом смислу, Његово Високопресвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, администратор Епархије буеносаjреске и јужноамеричке, као ни његов наследник Његово Преосвештенство Епископ Г. Кирило, нису учествовали у одлукама те природе. 6. На против, 4. јануара 2017., тројица Епископа из САД су одржала седницу без нашег знања, као ни знања Митрополита Амфилохија, у Либертивилу где су донели одлуке у вези са регистрацијом нових корпорација. Одлуке те седнице су цитиране у свим формативним документима нових корпорација као одлуке Епископског Савета, а ми смо о том састанку сазнали из докумената корпорације тек у јесен 2019. 7. Постојање тих једночланих корпорација, а поготово тзв. ’’Serbian Orthodox Dioceses in the USA’’ је сасвим случајно испливало на видело као последица конфузије која је настала после Црквеног сабора, јула 2019. Ако је то све било транспарентно, као што саопштења говоре, зашто се то није изнело ни пред Епископски савет, ни пред Централни савет, а камо ли пред Свети Архијерејски Синод раније? 8. По нашим сазнањима од учесника, нови устав ’’Српских Православних Епархија у САД’’, подељен је појединим члановима Сабора уз образложење да је то коначна верзија. Тако смо чули и у записнику седнице Централног савета, која је одржана уочи јулског ’’крњег’’ Сабора. Опет напомињемо да је, у најмању руку, комплетно заобиђен чл.33 Устава Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку, којим се налаже следеће: ’’одредбе овог Устава могу бити измењене и допуњене само на редовном или ванредном заседању Црквеног сабора, трочетвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског Савета. Измене и допуне овог Устава потврђује Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве’’. Две Епархије, које чине кворум тога Сабора нису биле ни позване. 9. Саопштења наводе да су сви ови подухвати, јавни попут јулског Сабора, или нетранспарентни попут правне реорганизације, имали за циљ да заштите Српску Православну Цркву од легалног ризика или одговорности. Ми, због непоштовања постојећих одредаба важећег Устава смо управо сада изложени већем ризику него икада пре. 10. Конкретан пример тога да је Епархија канадска изложена ризику након ових немилих промена потврђује Статут Епархије канадске који гласи:’’ Српска православна епархија у Канади управља се на основу одредаба Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, одредаба 8.1 и одредаба овог Статута’’. 11. У вези са радом ванредног Црквеног сабора ми смо већ упутили своје примедбе Председнику Епископског савета Његовом Преосвештенству Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком Г. Лонгину. Усмено смо добили сагласност да се дневни ред може променити јер је додељено веома кратко време за сам рад ванредног Сабора, док ће већи део Сабора бити посвећен регистрацији, и оброцима, а не времену за дискусију. 12. Овде морамо рећи и то да је и Епископски и Централни Савет у Чикагу 30. нов. - 1 дец. протекао у апологетским тоновима којима су наша браћа архијереји у САД образлагали исправност својих ставова и дејстава у вези ”новог устава за САД”. Тек на инсистирање епископа Митрофана и епископа Кирила а и уз смиреност и одлучност епископа Лонгина (као председавајућег Епископског савета) усвојен је став да се морају извршити све одлуке Светог Синода које су нам свима добро познате. 13. Могуће је да преко интернет страница има злонамерних напада на нашу браћу архијереје из САД, који су последица још незацељених рана од претходних раскола, и које смо и ми осудили у саопштењу са Централног савета у децембру прошле године. Али то није разлог да се a priori одбацује свака критика њиховог рада, нарочито око ”крњег” Сабора у Чикагу у јулу месецу прошле године. Подсећамо браћу Архијереје из САД да је критика Сабора из јула прошле године дошла са највишег места - од Светог Синода наше Цркве (и од готово свих архијереја с којима смо имали прилике да разговарамо на ту тему), а не од неких како се каже у поменутом тексту злонамерних људи са неидентификованих интернет адреса. 14. Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године. По свему судећи показује се да наша браћа Архијереји из САД (изузев надамо се епископа Лонгина), не прихватају одлуке Светог Синода наше Цркве, а још мање уважавају мишљења епископа Митрофана и епископа Кирила и понашају се као посебно тело, као што један од браће рече у јучерашњем интервјуу у више наврата: неки ”епископски савет у САД” који нема благослов нити Светог Синода нити Светог Сабора наше Цркве! Питамо се: да ли се у свему овоме огледа њихова борба за Истину и за јединство наше Свете Српске Православне Цркве?! Светом Архијерејском Синоду одани, ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН ЕПИСКОП БУЕНОСАЈРЕСКИ И ЈУЖНОЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИ КИРИЛО *** пдф Е Бр 48 2020 Канада (3).pdf

Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је друго издање књиге Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила „Дијалог са историјом“. У књизи „Дијалог са историјом“ Његова Светост наставља разговор са читаоцем о горућим проблемима прошлости, садашњости и будућности. Реч је о Русији и Русима, и о стању западног друштва. Патријарх се фокусира на судбину Руске Православне Цркве у 20. и 21. веку, на трагичне странице совјетске ере и подвиг нових мученика, феномен „историјске Русије“ и мисију руског света, моралне темеље друштва, значај руског језика и руске културе, узроке светске хришћанофобије и последице раскида Запада са сопственом традицијом, као и на могући допринос Русије и Руске Цркве духовној репатријацији народа. Поговор књизи Његове Светости патријарха Кирила „Дијалог са историјом“ написао је први заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима А.В. Шчипков. Прво издање Дијалога са историјом објављено је у мају 2019. године. Књига „Дијалог са историјом“ наставила је проучавање религијских и друштвених питања које је Свјатјејши Патријарх започео у књигама „Седам речи о руском свету“ (2015) и „Реч о традицији и савременом друштву“ (2016). Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува? — Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити. Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо. — Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава? — Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране. А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица. — Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици? — Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце. — Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију? — Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају. — А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону? — То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више. — Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе? — То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама. — Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу... — Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други. — Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили? — Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу. Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима. — Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве? — То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима. Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја. — Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу? — Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима. — Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника. — Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет. — Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам. — Хвала Вама. Извор: Православие.ру

Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је нову књигу Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила, „Рођење Христово: С нама Бог!“ Ново издање је посвећено празницима Рођења Христовог и Богојављења. Ова два празника установљени су у спомен на два различита догађаја јеванђељске историје, али имају заједнички смисао: Господ се јавио у телу да спаси људе. Извор: Инфо-служба СПЦ

Боравећи у Нишу на обележавању значајног јубилеја Ниша и целе Православне Епархије нишке – двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, посетио богословију Светих Кирила и Методија. Епископ Атанасије се у краћем разговору са свештеницима, професорима богословије, упознао са условима живота и рада ученика и предавача, као и са смештајним капацитетима ове школске установе Српске Православне Цркве, живо се подсећајући на услове и време када је богословија радила у Призрену, где је он некада био предавач. Разговор је протекао у срдачној атмосфери, а професори су били веома захвални Преосвећеном на указаним саветима за побољшање и унапређење наставе, све у славу Божију, а на добробит, како ученика и особља Богословије, тако и целокупне Српске Православне Цркве чији ће пастири и учитељи једнога дана постати садашњи ђаци. Извор: Епархија милешевска

Древна Литургија Светог апостола Јакова, брата Господњег, служена је 5. новембра 2019. године, у храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Ову древну Литургију Јерусалимске Цркве, названу по њеном првом Епископу, служио је протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма, уз саслужење протојереја-ставрофора Недељка Зубовића и протојереја Предрага Толимира – парохâ при храму на Телепу, затим презвитерâ Леа Малешевића, пароха у Каћу и Ивана Спасевског, пароха у Горњем Ковиљу, као и ђакона Бранка Бандобранског. Литургија апостола Јакова служена је по први пут у храму на Телепу и специфичности овог литургијског типа заинтересовале су верни народ: читања одломака из старозаветних књига, затим Апостола и Јеванђеља на средини храма, вход са даровима кроз цео храм, читање Анафоре са предивним молитвама и, после освећења, помињања свих понаособ и на крају причешће верног народа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је честитку учесницима конференције „Митрополит Никодим: пут служења Цркви“ (Минск, 15. и 16. октобра 2019) „Организаторима, учесницима и гостима међународне конференције „Митрополит Никодим: пут служења Цркви“. Ваше Високопреосвештенство, драги владико Павле! Поштовани организатори, учесници и гости конференције! Срдачно поздрављам све учеснике међународног сусрета посвећеног угледном јерарху 20. века - митрополиту лењинградском и новгородском Никодиму (Ротовом), чији се 90. рођендан ове године прославља. Блаженопочивши Владика Никодим зацело је генијална и необично истакнута личност на историјском хоризонту прошлог века: мудар и врло енергичан архипастир, права личност Цркве, предан Божјем делу. Његово служење се довијало у једном од најтежих периода односа са државом, било је то време даљег прогона вере, масовних затварања цркава и поновног прогона свештенства. Заузимајући високо место председавајућег Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, митрополит Никодим несебично се супротставио покушајима совјетских власти да униште Цркву, учинио је све што је било могуће и немогуће да се спречи уништавање светиња, да се заштите свештенство и мирјани од гоњења. Напорима Владике било је могуће избећи затварање лењинградских богословских школа, значајно је повећан број архијереја Руске Цркве и она је извучена из међународне изолације, а уз то, повела је и активни дијалог са остатком хришћанског света. Митрополит Никодим је дао огроман допринос јачању православног јединства и формулисању заједничког става по разним важним питањима нашег времена. Опсег Владичине личности је заиста задивљујући: у кратком свом овоземаљском животу који му је Бог дао (а живео је само 48 пуних година) митрополит Никодим је успео да делује тако плодно и ефикасно да би за то што је он учинио било потребно неколико људских живота. Још и данас користимо резултате његовог рада. Уверен сам да духовно наслеђе митрополита Никодима још увек треба да у потпуности схватимо и проценимо ми, његови потомци, и моје се срце радује што је сећање на драгог Аву сачувано у тако великом броју, у шта спадају и такви састанци и конференције. Нека свеблаги Господ благослови ваше напоре и подари вам снаге, душевног мира и Своју изобилну помоћ у добрим делима и подухватима,“ навео је Свјатјејши патријарх Кирил. Извор: Инфо-служба СПЦ