Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'капеле'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће Свету архијерејску Литургију у недељу, 21. августа 2022. године, са почетком у 9 часова, у манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима подно Румије и том приликом освештаће новоподигнуту капелу посвећену Фјодоровској икони Пресвете Богородице, најавила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Овогодишња прослава првопрестоног празника Алмашке капеле у Новом Саду, Светих апостола Петра и Павла, почела је празничним вечерњим богослужењем, које је, уочи Петровдана, служио протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Вазнесенског храма на Клиси. Током вечерњег богослужења за певницом су појали протопрезвитер Владан Симић, настојатељ Алмашке капеле, протопрезвитер Бране Миловац, настојатељ Алмашког храма, и презвитер Драган Петровић, парох у Бачком Јарку. После вечерњег, прота Бранко је присутнима честитао навечерје славе храма који је подигао један од најврлијих архијереја – блаженопочивши епископ бачки Платон Атанацковић. „У светим апостолима можемо да се препознамо сви ми; да свако, по свом дару и по својој мери, пође за Христом без икаквих калкулација. Апостоли су без речи кренули за Христом и живот свој дали за Христа. Од нас се не тражи да дамо свој живот, али се тражи да се жртвујемо, колико нам то животне могућности и околности дозвољавају”, истакао је прота Бранко у обраћању после вечерњег богослужења у Алмашкој капели. На Петровдан, јутрењем и светом Литургијом началствовао је прота Бранко, уз саслужење протопрезвитера Владана Симића, протопрезвитера Бране Миловца и протопрезвитера Жељка Тешића, настојатеља храма Светих бесребреника Козме и Дамјана у Футогу. По отпусту свете Литургије, освештани су славски дарови, које је принео овогодишњи кум, г. Немања Негру са породицом. После свете Литургије, прота Бранко је, честитајући празник, беседио о светим првоврховним апостолима Петру и Павлу и о лепоти близине Божје којом су они били надахнути у својој апостолској служби, а којом и ми треба свакодневно да се надахњујемо као чланови Цркве: „То је лепота која нема алтернативе – лепота Божја, лепота близине Божје. Она је била инспирација и светим апостолима Петру и Павлу. Да се том лепотом очаравамо и нећемо се разочарати. Та лепота близине Божје нас је и сабрала данас овде да се сви заједно помолимо, да пред овом светињом овде служимо свету Литургију, да се причестимо и да се радујемо”, нагласио је прота Бранко. Потом се присутнима се обратио настојатељ Алмашке капеле, прота Владан Симић, који је заблагодарио свештеницима и сабраном народу на молитвеном учешћу у прослави храмовне славе. Прота Владан је изразио благодарност и кумовима славе, којима је даривао иконе светих апостола. Подсетивши присутне да је Алмашка капела задужбина блаженопочившег епископа бачког Платона Атанацковића, који је умногоме задужио српски народ, прота Владан је поменуо да је већ устаљен обичај да о престоном празнику ове капеле кумују и свештеници, те да је кумство за наредну годину прихватио протопрезвитер Бране Миловац, настојатељ Алмашког храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. У присуству Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине, Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Порфирије освештао је рестаурирани Часни Крст који украшава купoлу Дворске капеле Светог Андреја Првозваног, заштитника и Крсне славе Краљевске породице Карађорђевић. После свечаног чина освећења Часног Крста, Престолонаследник Александар и принцеза Катарина имали су дужи разговор с Патријархом о бројним актуелним темама и питањима од интереса за нацију и Цркву. “Његова Светост није први пут у Краљевском дому, али је ово први пут да се састајемо од када је преузео свету службу Патријарха. Српска Православна Црква и Круна су најстарије институције нашег народа које су га чувале и водиле кроз векове. Сигуран сам да ћемо традицију сарадње на општој користи српског народа наставити заједно, са нашим Патријархом Порфиријем, као духовним Оцем свих нас”, рекао је Престолонаследник Александар. Током чина освећења крста Дворске капеле, Патријарх српски Г.Г. Порфирије истакао је значај крста као симбола распећа, али и као знак победе и васкрсења. “Силом божјом, благодарношћу и љубављу Његовом, када имамо крст као знамење тада долази и обнављање и васкрсавање. Нека Бог да, да се све што је честито обнавља и васкрсава: у нама, у Краљевском дому, нашем народу и држави, а пре свега у нашој православној цркви”, рекао је Патријарх српски Господин Порфирије. На крају сусрета Његова Светост Г.Г. Порфирије, захвалио се домаћинима на гостопримству, те светим Архипастирским и Патријарашким благословом благословио Престолонаследника Александра, Принцезу Катарину и сав Краљевски Дом. Извор: Краљевска породица
  4. Антиправославна и антињегошевска хистерија у Црној Гори не јењава ни ових дана. Митрополитова најава о градњи његошеве завјетне цркве на Ловћену изазвала је поново реакције појединаца који задојени богомржњом и братомржњом у свему виде, само њима познат, “великосрпски национализам којим се негира Црна Гора”. Митрополит Амфилохије је и овај пут, као и сваки претходни говорио о обнови првобитне Његошеве капелице из 1846. а не оне из 1925.г, која је обновљена послије аустриског разарања. У наставку је интегрално Писмо митрополита Амфилохија Радовића председнику Владе Републике Црне Горе др Игору Лукићу упућено прије осам година. АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г. Влада Црне Горе н/р др Игора Лукшића, предсједника Подгорица Поштовани г. Предсједниче, Као што је познато, идуће, 2013. године, навршава се двјестагодишњица од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша. Припремано свестрано обиљежавање овог значајног датума, не само за великог тајновидца и пјесника Владику Рада, него и за свеукупну духовност, културу и биће Црне Горе, па и много шире од ње, неминовно, за свакога ко истински поштује Његоша, укључује и обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. То са разлога што је црква Св. Петра била његова задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловће- ну… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.” Његов секретар, очевидац (М. Медаковић), који је био са Владиком на Ловћену, лично свједочи да је Његош „ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену, коју је он саградио и посветио Св. Петру… да он буде сахрањен у њој” (Види М.Г. Медаковић, П.П. Његош, Нови Сад 1882, стр. 4). Пред само упокојење Владика је рекао: „Копајте ме на Ловћену у нову цркву.” По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.” Такође је познато да је ова црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа), отворио „пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије” (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, и да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”. Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, упућеног Цетињској Консисторији, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”. Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето- годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила, са члановима Војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Цаковићем, великим жупаном Зетске области и др.; због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могле да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор, под предсједништвом истог Митрополита, у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ, и многе друге личности ондашњег културног живота (1923). Те године је тадашњи Патријарх Димитрије упутио апел Краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка Краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу), који је обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша, његовог сродника и владарског претходника. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно га- жење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића, „пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши”. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради „братства и јединства” југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали (рушењем средњовјековног града Жрнова). При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”. По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922), а потом нарочито архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих руских архитеката тога времена. Тако је, по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша” – 1926), „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе”, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П.П.) и два орла.” Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је, уз саслужење 4 свештеника, обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу, 21. септембра, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и 16 архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. По свједочењу истог Душана Вуксана, Митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: „Вама га предајем”, и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: „Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате.” Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942.) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”. Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањега трага Његошеве задужбине (1969-1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена (у коју спадају и знаменити Мирослав Крлежа и Петар Лубарда, само њих да поменемо) – то спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925. г) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”. Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1963, да би њему била саопштена тек 1975. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”, тражећи да се „гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају”. Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја. Један од главних чланова Одбора за изградњу маузолеја, када је схватио да је то питање са највишег партијског и идеолошко-државног врха ријешено унапријед, да о њему нема дискусије, да је Одбор формиран „као техничко тијело за спровођење већ готових одлука” – иступио је из Одбора послије његове прве сједнице (1969). Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централ- ном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза („што не би дао тај хонорар за маузолеј?”), дао га је за маузолеј, „иако се”, како сам каже, „и мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије”. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.” У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961, о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о касније извршеном уништењу храма, него „о преносу Његошеве капеле на друго мјесто”. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г донијела одлуку да се капела сагради од, са Ловћена збаченог, камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но, пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985.) „да се засад не гради”. Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа. Са горе наведених разлога, у својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, обраћамо се Влади Црне Горе са сљедећим захтјевом: а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде). б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине). в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).” г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства. д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и нај- боља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења. У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, Ви и Ваша цијењена Влада, изразе нашег поштовања, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић с.р. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2020. године светом Литуригјом у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Лаврентија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију служили су архимандрит Серафим (Кужић), протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, Слободан Милуновић, Мирослав Миленковић и Стојадин Павловић, јереји Димитрије Вељковић и Игор Грацун, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Александар Секулић. Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу су молитвено присуствовали чланови Удружења Краљевина Србија. Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 84. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског. У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве. Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања. По указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године, после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића, и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година. Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма прихватио управо протођакон Стеван Рапајић са жељом да он и његова и многочлана породица захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Доносимо предавање Протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића Архијерејског намјесника Бококоторског, О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену, које је одржао у недјељу 1. децемба 2013. године у Парохијском дому у Никшићу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  7. Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2019. године светом архијерејском Литуригјом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија и диоклијског Методија. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Јовић, Стојадин Павловић, Мирослав Миленковић и др Драган Протић, протојереј Виталиј Тарасјев, јереји Панајотис Каратасиос, Арсеније Арсенијевић, Михаило Рапајић, Вукашин Теофиловић и Игор Давидовић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу је присуствовао директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић. Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 83. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског. У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве. Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања. По указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године - после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића - и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година. Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма Светог Симеона Мироточивог прихватио управо протођакон Стеван Рапајић и његова многочлана породица, са жељом да захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду. Извор: Српска Православна Црква
  8. Придворни храм Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду и ове године ће, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свечано прославити свога патрона.нПразнично бденије биће служено 25. фебруара 2019. године са почетком у 17 часова. Појаће мешовити хор Свети Симеон Мироточиви. На дан славе, 26. фебруара 2019. године, свету архијерејску Литургију са почетком у 9 часова служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више свештеника и ђакона. Појаће хор Првог београдског певачког друштва. Позивамо верни народ престоног града Београда да учествује у овом молитвеном слављу. старешина Патријаршијске капеле протођакон Стеван Рапајић
  9. У среду, 2. јануара 2019. године, на празник Светитеља Данила II Архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије служио је Свету Литургију у манастиру Бањска поводом славе манастирске капеле посвећене овом светитељу. Владики су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије, у присуству монаштва и верног народа. На крају Литургије Владика је осветио и преломио славски колач у част Светог Данила Бањског и честитао имендан игуману манастира, протосинђелу Данилу. Након Свете Литургије, Епископ Теодосије освештао је нови гостински конак манастира Бањске. За све присутне игуман Данило приредио је трпезу љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  10. На сам дан празника, светом Литургијом началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеника. Освештана је традиција да парохијани Алмашког храма на овај празник долазе у капелу, те у самом храму тога дана нема богослужења. Ова година представља годину својеврсних јубилејâ у животу Алмашке капеле. Наиме, један од јубилеја јесте 155-годишњица подизања капеле (1863), али, такође се сећамо и других значајних датума попут 230-годишњице рођења и 150-годишњице упокојења ктитора капеле – блаженопочившег епископа бачког Платона (Атанацковића), као и 165-годишњице упокојења Василија Атанацковића. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, а трудом и залагањем настојатеља капеле протопрезвитера Владана Симића, започета је рестаурација капеле која се, у тренутку писања ових редова, приводи крају. Рестаурацијом зидног сликарства руководили су професори-консерватори Ђура Радишић и Марио Вукнић, као и госпођица Николина Малинић. У нади да ће се овај бисер црквене уметности и архитектуре поново оденути величанственошћу епохе у којој је настао, завршавамо овај скромни прилог стиховима о. Владана Симића: Алмашка капела Вековни чувар оних што спију И загробне тајне коју крију Спомен на ктитора и његова дела У небо се диже ова капела . Ко стражар на кули старога града Бди над мртвима Новог Сада И забораву не да ниједно име Да сви кроз њу довека живе. Одолева времену и људској муци И целив даје ктиторској руци Што спава у њеној светој утроби И вековима пркоси свакој злоби. Покрива тамјаном и к^ада велом Оног што род је љубио делом И сину своме подиго дом Да победу однесе над сваким злом. И нама је занавек оставио место Да молитве приносимо пред Божији Престо за њега и све што овде спију И вечног живота тајну крију. Боже, подари нам Духа и воље Да чувамо ово свето поље И Апостола благослов подари нам молитве вечне нек овде буде плам. Да бисер Алмашког старог краја Буде водитељ до Твога Раја И овде уснуле од памтивека Пробуди љубављу Богочовека. Извор: Радио Беседа
  11. Као и сваке године, верници Алмашког краја су се окупили на молитвено сабрање поводом славе Алмашке капеле – Светих првоврховних апостола Петра и Павла. У навечерје празника служено је празнично вечерње са петохлебницом којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеникâ и ђакона. По окончаном вечерњем богослужењу прота Миливој се обратио окупљеном лаосу бираним речима, осврнувши се на труд и залагање свих оних који су учествовали у процесу рестаурације овог храма и његовог враћања у првобитно стање. Том приликом су поменути и овогодишњи кумови капеле – протопрезвитери Милош Стојановић, секретар Црквене општине новосадске и Милан Малинић који је, захваљујући Господњем дару за рад са дрветом, учествовао лично у процесу обнове капеле. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На сам дан празника, светом Литургијом началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеника. Освештана је традиција да парохијани Алмашког храма на овај празник долазе у капелу, те у самом храму тога дана нема богослужења. Ова година представља годину својеврсних јубилејâ у животу Алмашке капеле. Наиме, један од јубилеја јесте 155-годишњица подизања капеле (1863), али, такође се сећамо и других значајних датума попут 230-годишњице рођења и 150-годишњице упокојења ктитора капеле – блаженопочившег епископа бачког Платона (Атанацковића), као и 165-годишњице упокојења Василија Атанацковића. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, а трудом и залагањем настојатеља капеле протопрезвитера Владана Симића, започета је рестаурација капеле која се, у тренутку писања ових редова, приводи крају. Рестаурацијом зидног сликарства руководили су професори-консерватори Ђура Радишић и Марио Вукнић, као и госпођица Николина Малинић. У нади да ће се овај бисер црквене уметности и архитектуре поново оденути величанственошћу епохе у којој је настао, завршавамо овај скромни прилог стиховима о. Владана Симића: Алмашка капела Вековни чувар оних што спију И загробне тајне коју крију Спомен на ктитора и његова дела У небо се диже ова капела . Ко стражар на кули старога града Бди над мртвима Новог Сада И забораву не да ниједно име Да сви кроз њу довека живе. Одолева времену и људској муци И целив даје ктиторској руци Што спава у њеној светој утроби И вековима пркоси свакој злоби. Покрива тамјаном и к^ада велом Оног што род је љубио делом И сину своме подиго дом Да победу однесе над сваким злом. И нама је занавек оставио место Да молитве приносимо пред Божији Престо за њега и све што овде спију И вечног живота тајну крију. Боже, подари нам Духа и воље Да чувамо ово свето поље И Апостола благослов подари нам молитве вечне нек овде буде плам. Да бисер Алмашког старог краја Буде водитељ до Твога Раја И овде уснуле од памтивека Пробуди љубављу Богочовека. Извор: Радио Беседа View full Странице
  12. Прва израђена дела која ће красити иконостас овог параклиса представљају престоне иконе Господа Исуса Христа и Богородице. Осликавање Господа је инспирисано иконом Христа Пантократора из 6. века, похрањенoм у манастиру Свете Екатарине на Синају. Тамошња икона је израђена технологијом енкаустике – темпере од пчелињег воска. Иначе представља јединствен покушај ликовног приказивања двају сједињених природа у личности Христа Спаситеља – несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучно (Халкидонски Орос вере, 451). На икони за војни параклис у Јарчујку, Уметничка радионица Светог краља Милутина желела је да интерпретира исту идеју, али не приступајући копистички у односу на синајску икону, већ ауторски. Господ је приказан у хитону и химатиону ведрих боја, богато колорисан и осунчан, како држи отворену књигу са цитатом из Јеванђеља по Јовану 15,14: „Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам.“ После израде Христове иконе, осликана је и икона Пресвете Богородице, чији је стил уједначен са пређашњом иконом Господа. Иконе су високе по 120 цм, при чему је величина лика око 25 цм, што је једна од природних величина. Израђене су технологијом акрилне темпере.
  13. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, Уметничка радионица Светог краља Милутина започела је израду икона за иконостас војног параклиса Светог Стефана Дечанског у касарни „Јован Курсула“ у Јарчујку. Прва израђена дела која ће красити иконостас овог параклиса представљају престоне иконе Господа Исуса Христа и Богородице. Осликавање Господа је инспирисано иконом Христа Пантократора из 6. века, похрањенoм у манастиру Свете Екатарине на Синају. Тамошња икона је израђена технологијом енкаустике – темпере од пчелињег воска. Иначе представља јединствен покушај ликовног приказивања двају сједињених природа у личности Христа Спаситеља – несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучно (Халкидонски Орос вере, 451). На икони за војни параклис у Јарчујку, Уметничка радионица Светог краља Милутина желела је да интерпретира исту идеју, али не приступајући копистички у односу на синајску икону, већ ауторски. Господ је приказан у хитону и химатиону ведрих боја, богато колорисан и осунчан, како држи отворену књигу са цитатом из Јеванђеља по Јовану 15,14: „Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам.“ После израде Христове иконе, осликана је и икона Пресвете Богородице, чији је стил уједначен са пређашњом иконом Господа. Иконе су високе по 120 цм, при чему је величина лика око 25 цм, што је једна од природних величина. Израђене су технологијом акрилне темпере. View full Странице
  14. Документарни филм режисера Крстe Шканате (Dunavfilm) о рушењу завјетне капеле Петра II Петровића Његоша на Ловћену 1974. године.Филм је био забрањен од стране тадашњег комунистичког режима. Захваљујући новинару Драгану Барјактаревићу филм је пронађен у складишту РТВ Београда.
×
×
  • Креирај ново...