Претражи Живе Речи Утехе

ПЕТ ГОДИНА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ О АЛОЈЗИЈУ СТЕПИНЦУ Католичка и Српска православна црква, српско-хрватски дијалог и канонизација Степинца: Докле се стигло? Пише: ДРАГО ПИЛСЕЛ Четвртак, 07. окт 2021, Извор: ртс.рс На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, хрватски етичар Жељко Поробија је написао: “Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да дјецу не треба тући недјељом”. Тако нам од прилике дође величање ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Алојзије Степинац Дана 12. јула се било навршило пет година од првог сусрета католичко-православне Комисије о Алојзију Степинцу. Мислим да је потребно се тога присјетити и теми се вратити из неколико разлога, али прије свега због најважнијега: изузетно је постигнуће када се разговара о деликатним питањима, о оним болнима, као што би било изузетно да, рецимо, православни и муслимани и католици, прво они, поведу разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу... Ја се, као политички теолог који се уз то бави и моралним питањима, залажем за дијалог који ће бити темељен на чињеницама, а оне понекад могу бити кратко и јасно приказане успјешним метафорама. Зато, прије него што вас подсјетим на рад Комисије, једну слику коју посуђујем из једног ФБ статуса доктора етике, паче и доброг познаватеља религиологије (премда атеист), Жељка Поробије. На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, Поробија је написао: "Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да се дјецу не треба тући недјељом". Отприлике на то можемо свести и "величање" улоге загребачког надбискупа Алојзија Степинца за трајања Другог свјетског рата на подручју НДХ. Наравно, колега је искористио ову метафору да се присјетимо Степинца. И његова је метафора прецизна. Дапаче, увјерен сам да је папа Фрањо, након серије писама које је добивао из Хрватске откако је изабран за надбискупа града Рима (нешто о тому знам јер сам и ја писао), могао разумјети писма која му је послао покојни патријарх Иринеј и која сам, знате и то, први дао на увид широј јавности. Наиме, та су писма снажна као и Поробијина метафора. Папа Фрањо у Ватикану, 1. октобра 2021. Састављање Комисије је, дакле, био плод приједлога папе Фрање који је одговорио на иницијативу Српске православне цркве да се питање Степинчеве канонизације "скине с дневног реда" (да се тиме не жури), јер би, сматрајући православни Срби да је Степинац, најблаже речено, амбивалентна особа која је радила дубиозне компромисе са усташама, та канонизација "само продубила ране и постојеће разлике", а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу допринијела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог стољећа. Степинац, дакле, не само да ни с чим не доводи у питање постојање расних законâ и мјерâ против Жидова и Срба него се залаже за поштовање њиховог "достојанства" у тренутку када је итекако добро знао да споменуте "мјере" значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске. „Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је ријеч о стравичном компромису, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његовог клера с Независном Државом Хрватском и који су, и поред спашавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој Цркви 'у Хрвата', симболизираној у личности кардинала Степинца", написао је покојни патријарх папи Фрањи. Укратко, Срби не могу пријећи (као ни Жидови и други, па и многи од нас Хрвата) преко тога да је Степинац релативизирао расне законе (усмјерене против Жидова над којима је извршен језив злочин) и геноциде (над Ромима и Србима). То је уједно нешто што католици тешко могу обранити. Опћенито се може рећи да је надбискуп Степинац био фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана и сматрао је да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља. Срби сматрају да о томе треба повести рачуна јер, када је ријеч о политици папе Фрање, Степинац ту је мање важан. Степинац у посети Анти Павелићу 1941. Папа Фрањо не жели - већ је то показао и у другим случајевима па и стопирајући процес проблематичнога папе Пија XII, или Француза Ивана Леона Дехона, оснивача Дружбе свећеника Срца Исусова (случајевa стопираних процеса има више, није Степинац преседан) - канонизирати никога за кога се сумња да не представља провјерену и трајну вриједност свим кршћанима. Католици (не наравно сви) мисле и вјерују да је Степинац неокаљан и примјер кршћанског живота. Срби тако не мисле. Рад Комисије Било је шест сусрета у оквиру рада мјешовите Комисије и покушат ћу то најкраће и најбоље што могу вама сумирати. Српска је делегација, предвођена тадашњим митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем Перићем (у пратњи покојног митрополита црногорског Амфилохија Радовића, владике бачког Иринеја Буловића, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка и бившег амбасадора Србије при Светој Столици Дарка Танасковића), покушала затражити да се разговара о предратном, ратном и послијератном Степинцу за што се претпостављало да се неће постићи никакав релевантан ефект ако Света Столица комисији не стави на располагање архиве папе Пија XI и папе Пија XII (можда и ону папе Ивана XXIII, у чијем је понтификату Степинац и умро, 10. фебруара 1960). Хрватска делегација предвођена загребачким надбискупом кардиналом Јосипом Бозанићем (у пратњи пожешкога бискупа Антуна Шворчевића, тадашњег мостарскога бискупа Ратка Перића и повјесничара Јуре Криште и Марија Јареба), пак, настојала се задржати на констатацији да је Степинац мученик (комунистичког режима) и да је у границама рата покушао и углавном успијевао спашавати људе под ударом усташа те да не стоји оцјена СПЦ-а да је углавном "шутио". Морали смо вјеровати да ће резултат рада Комисије бити већи ступањ сугласности око повијесне улоге Алојзија Степинца, сазнање истине о њему и улазак у климу што је могуће мање међусобних оптужби и нетолеранције. Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције о Алојзију Степинцу 2017. Да ово појасним: Државно тајништво Свете Столице у писму кардинала Пиетра Паролина Хрватској бискупској конференцији од 8. априла 2015. (Број: 3342/14/РС), је да се заједнички чита предратна, ратна, али и послијератна повијест Алојзија Степинца, што је и лаику јасно да се не може обавити у раздобљу мањем од пет година, и то под претпоставком да се стручњаци често састану, као наставак рада Комисије, и да су јој сви архиви, па и они Државног тајништва за доба Другога свјетскога рата, на располагању. Делегација СПЦ-а није жељела да се питање најављене канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца затвори у српско-хрватске односе, јер оно увелике надилази те односе и најизравније је везано уз питање држања и настојања Свете Столице и Ватикана у Другоме свјетском рату. Приопћења која су дана након сваког сусрета Комисије су била штура, чисто протоколарна, а чланови Комисије су, углавном, били закопчани до грла. У име Свете Столице састанцима је предсједао Бернардо Ардура, предсједник Папинског одбора за повијесне знаности. Хрватски представници, поновимо, били су загребачки надбискуп, кардинал Јосип Бозанић, мостарско-дувањски бискуп, монс. Ратко Перић, пожешки бискуп, монс. Антун Шкворчевић те знанствени савјетници с Хрватског института за повијест, др. Јуре Кришто и др. Марио Јареб. Као представници СПЦ-а судјеловали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић, епископ славонски Јован Ћулибрк те др. Радмила Радић, знанствена савјетница на Институту за новију историју Србије у Београду, др. Љубодраг Димић, професор на Филозофском факултету у Београду и др. Милан Кољанин, виши знанствени сурадник на Институту за савремену историју у Београду. Мјешовита комисија састајала се шест пута и на пажљиво бираним локацијама у Хрватској, Србији, Црној Гори и Ватикану. Први (12. и 13. јула 2016) и посљедњи (12. и 13. јула 2017), шести пут били су у Ватикану. Други је састанак одржан у Загребу (17. и 18. октобра 2016,када се разговарало о предратном Степинцу), трећи у Новом Саду (13. и 14. фебруара 2017), четврти у Пожеги (20. и 21. априла 2017. - на оба сусрета, у Новом Саду и у Пожеги, се говорило о ратном периоду), пети у Подгорици (7. и 8. јуна 2017, када се анализирало послијератно раздобље). Заседање православно-католичке комисије у Пожеги 2017. Дакле, док су на првом сусрету усвојени оквир и методологија рада, а на задњем је изнесен закључак који се може свести на то да су сви задржали своје почетне ставове, сљедећи састанци били су подијељени на Степинчево дјеловање до 1941, на његов однос према Српској православној цркви и православним вјерницима, потом на његов однос према НДХ и напосљетку на послијератно раздобље и прогон Степинца од комунистичких власти. Степинац и тумачења Чланови Мјешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака на заједничко разматрање лика кардинала Алојзија Степинца, поновит ћу, окупили су се под предсједањем предсједника Папинскога вијећа за повијесне знаности Бернарда Ардуре, 12. и 13. јула 2017. у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану на свому шестом и посљедњем састанку. У име Хрватске бискупске конференције (ХБК) били су присутни: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп пожешки монс. Антун Шкворчевић, бискуп мостарско-дувањски монс. Ратко Перић те Јуре Кришто и Марио Јареб из Хрватскога института за повијест. У име Српске православне цркве били су присутни: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован те стални представник Републике Србије при UNESCO-у Дарко Танасковић. Мјешовита комисија хрватских католичких и српских православних стручњака за заједничко разматрање лика загребачког надбискупа кардинала Алојзија Степинца извијестила је у четвртак 13. јула 2017. у заједничком приопћењу како су "у случају кардинала Степинца тумачења која су претежито давали католички Хрвати и православни Срби остају и даље различита". Комисија је истакнула како је дошла "до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, шутња и стајалишта још увијек предмет различитих тумачења". Наглашава да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су све Цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповједаоце вјере. У том смислу, истиче Комисија, како су се њезини чланови сложили око могућности будуће сурадње, у погледу заједничкога рада, како би подијелили сјећање на мученике и исповједаоце вјере двију Цркава. Чланови Комисије сложили су се и да је њихов рад омогућио боље разумијевање повијести у годинама између Првога свјетског рата и 1960. - године смрти кардинала Степинца. Наглашавају како се у раду "могло такођер освијетлити живот и службу једног угледнога католичког Пастира у особито тешком повијесном раздобљу". OKO магазин о Степинцу, 23. септембар 2014. Чланови Комисије истичу како су препознали великодушност папе Фрање који је доброхотно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио установити Комисију. Сви су зато "захвални на срдачном озрачју, у којем су, с пуном слободом изражавања, могли испунити задаћу повјерену Комисији, то јест приступити заједничком разматрању живота кардинала Степинца". Наводе како су од почетка рада Комисије чланови били свјесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој мјеродавности Папе те признају такођер да свака Црква има властите критерије за поступак канонизације. Пожешка изјава Први јасан знак да је Комисија почела получивати оне ефекте за коју се залагао папа Фрањо и његова дипломација, био је сусрет у Пожеги почетком 2019. У четвртак 17. јануара је у Пожеги у Бискупском дому одржан преважан, можда и повијесни сусрет епископа Српске православне цркве у Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. На сусрет је позвао пожешки бискуп и предсједник Вијећа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Из Српске православне цркве на сусрету је судјеловао митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, епископ горњо-карловачки Герасим Поповић, епископ славонски Јован Ћулибрк, епископ далматински Никодим Косовић те епископ осјечко-пољски и барањски Херувим Ђермановић. Уз домаћина, бискупа Шкворчевића, Хрватску бискупску конференцију на сусрету су представљали задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције Желимир Пуљић, сплитско-макарски и метрополита надбискуп Марин Баришић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те тадашњи хварски (сада мостарски) бискуп и (бивши) генерални тајник Хрватске бискупске конференције Петар Палић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промицања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнули су да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко властитих, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљује једне од других. Патријарх Порфирије и владика Јован у Јасеновцу 13. септембра 2021. Бискупи и епископи истакнули су како желе охрабрити вјернике да промичу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости, додаје се у приопћењу ХБК. Разговарало се о актуалностима из јавног живота, с обзиром на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно након њега, те о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995, и Хрвата и Срба. О томе су католички бискупи и епископи СПЦ-а дали и посебну Изјаву коју, још једном, преносим у цијелости: У божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство кршћана, посвједочили смо заједничку вјеру у истога Господина Исуса Криста који "себе даде за нас" (Тит 2,14), изразили једни другима поштовање, подијелили радости и наде, потешкоће и проблеме заједница које предводимо. Изразили смо увјерење како ни једна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу. Споменули смо се тешких страдања српског и хрватског народа те других грађана Хрватске тијеком недавне прошлости у ратним сукобима, прогонима и убијањима, узрокованима мржњом. Свјесни смо да међусобним оптуживањем, манипулирањем повијесном истином, интерпретацијом ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђањима и понижавањима због припадности одређеној нацији или вјери, остајемо заробљеницима прошлости и губитницима у садашњости. Заузимамо се да се знанствено истражи и аргументирано утврди истина о страдању за вријеме II свјетског рата и у вријеме рата у Хрватској од 1991. до 1995. како би се престало лицитирати с бројем страдалих те им вратило достојанство које имају као жртве. Дубоко жалимо сваку недужну жртву било којег народа, вјере или политичког назора из наше недавне прошлости, те свједочимо да све зло и неправде нанесене према њима "надмоћно побјеђујемо у Ономе који нас узљуби" (Рим 8,37). Полазиште нашег пастирског дјеловања у хрватском друштву јест чврсто увјерење да нас је Бог "помирио по Кристу и повјерио нам службу помирења" (2 Кор 5,18). Стога молимо да се на нама оствари Исусова ријеч: "Будите милосрдни као што је Отац ваш милосрдан" (Лк 6,36), да својим праштањем будемо већи од почињеног зла које нас је понизило, те без осветничких мисли и осјећаја мржње у чистом памћењу чувамо спомен на наше недужне жртве, лијечимо рањене душе, промичемо повјерење и разумијевање међу појединцима и народима и на тај начин еванђеоским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности у нашој домовини за сваког човјека. Нека Господ благослови наше братске осјећаје, доброхотне мисли и искрене накане. Бројке и морал Закључно: пред нама је једно ново раздобље, симболично започето избором митрополита Порфирија за патријарха српског. То је раздобље квалитетнијег дијалога који ће бити обогаћен радом хисторичара, али и доведен у разумне оквире, оквире који ће се догодити утврђивањем повијесних чињеница на темељу докумената. Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа Концила и других), су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања. Елем, пред Српском православном црквом, као највећом вјерском заједницом на овим меридијанима, и пред Католичком црквом много је још посла. Тек су њихови представници тим послом започели. А видите, већ нам је пројурило пет година, и нешто више (љето је иза нас). У трен ока. Сигуран сам да би неки окретнији и конкретнији бискуп на челу ХБК, нпр. надбискуп коадјутор ријечки (и управитељ дубровачке бискупије) Мате Узинић, учинио све да вријеме не цури узалудно. У сваком случају, било би важно да се ствари покрену, да се покаже воља и спремност за корак даље, односно да се наставе у веселијем и кршћанскијем расположењу. Јер ако нема воље и нема весеља ми заправо кршћани и нисмо. Ми само глумимо да то јесмо. Колико познајем патријарха, господина Порфирија, могу рећи да њему до глуме није стало. ОКО: Разговор с Драгом Пилселом 4. октобра 2021.

У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. 79 мученика је познато по имену. У суботу 26. јула 2020. године у женском манастиру Залешани канонизовани су мученици регије Подлаше убијени 1946. од пољских националистичких банди. За ове банде „Пољак” или „држављанин Пољске” значио само „католик”. Убијени људи су били прости људи, али нису хтели да кажу да су католици или да направе крст на католички начин. Све је почело у селу Залешани, па после у селима Шпаки, Вулка Вигоновска и Зање и у шуми близу села Пухли Старе. 79 мученика је познато по имену, међу њима и деца. Игуманија манастира Залешани, сестра Катарина (Ничипорук) је из фамилије, из које је много погинулих током овог злочина. Пре Божанствене Литургије прочитана је одлука Светог Сабора Пољске Православне Цркве и имена свих мученика. После је освештана њихова икона. Икона преставља залешанску икону Богородице (икона је постала на чудесан начин пре неколико година), мученике – представнике поменутих села – и плод њихове жртве: манастир у Залешанима. Њихов празник биће увек одржаван последње суботе јула - исто као залешанске иконе Борородице. Ипак у неким селима њихова успомена биће такође 2 фебруара - на дан кад су неки од њих били убијени. Литургију су служили архиепископ Лублина и Хелма Абел, архиепископ Бијелска Подласког Григорије, епископ Хајнувке Павле и свештеници – гости. Митрополит Варшаве и целе Пољске Сава није могао присуствовати због болести. Скраћен снимак (сат ипо) Литургије може да се погледа на пољској државној телевизији.: Liturgia prawosławna z Zaleszan BIALYSTOK.TVP.PL Liturgia prawosławna z Zaleszan После Литургије одржана је литија у селу. Извор слика View full Странице

Поштовани, Замолила бих да уколико неко има информацију ме упути на проверени извор. У књизи Чедомира Попова ,,Велика Србија: стварност и мит" пронашла сам следећи цитат: ,,посебно важна мера Карловачке митрополије било је проглашавање свих владара лозе Немањића (осим цара Душана) за православне светитеље, чиме се високо уздизао спомен на славну историјску прошлост српског народа“. Зна ли неко када се десило то проглашење? Корисна би ми била и информација где могу наћи тачне датуме када су канонизовани чланови владарске куће Немањића.

Православна Црква чешких земаља и Словачке, у претходну недељу, 9. јуна 2019. године, канонизовала је свештеномученика Станислава (Насадила), по народности Чеха, свештеника Српске православне Цркве, пароха Личке Јасенице (Горњокарловачка епархија). Овог чешко-срспког светитеља Српска Црква је канонизовала још 1961. године. У нашој Цркви свештеномученик Станислав се прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким, 4/17. јула. У наставку преносимо вест са званичног сајта Православне Цркве у Словачкој. У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор. Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну. На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих. Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“. Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата. Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао: „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом. У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу. После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас. Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно. Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“. Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије. Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! За Поуке са словачког Иван С. Недић, Јелена Недић Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест: https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/ Видео-снимак свете литургије: View full Странице

Ефраим Зуроф (архивска фотографија) Директор Центра "Симон Визентал" из Јерусалима Ефраим Зуроф изјавио је да би канонизовање загребачког надбискупа из времена Независне Државе Хрватске у Другом светском рату, кардинала Римокатоличке цркве Алојзија Степинца, била "права религиозна трагедија". "Потпуно је јасно и сто одсто тачно да је католички бискуп Алојзије Степинац био близак са усташким режимом Независне Државе Хрватске. Он никада није говорио против тог система и није осуђивао њихова злодела, а уколико буде канонизован, биће то религиозна трагедија", рекао је Зуроф за Радио-телевизију Војводине. Према његовим речима, недопустиво је да хрватске власти благонаклоно гледају на дела Алојзија Степинца и да улице добијају имена по њему, те да му дижу споменик, како је то било недавно у Осијеку. "Покушао сам да скренем пажњу властима у Загребу да то не чине, али нема ту ни правде ни истине", казао је Зуроф. Додао је да циљ треба да буде да сви ратни злочинци одговарају и за холокауст или друге ратне злочине, јер њихове жртве то заслужују. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2632859/zurof-kanonizacija-stepinca-bila-bi-religiozna-tragedija.html