Претражи Живе Речи Утехе

Наша религија је религија над религијама, богооткривена религија; права, истинита религија. Друге религије су људске, празне, не познају величину Тројичнога Бога. Не знају да је циљ и назначење нашега постојања да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Тројичноме Богу, да постанемо једно са Њим и међусобно. Ове ствари друге религије не знају. Крајњи циљ наше религије јесте остварење Христових речи:…Да буду једно. Тиме се довршава дело Христово. Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна „лудост”, чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа. За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне” људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни”, а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон. Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину. Некада, у давнини, људи су живели у примитивном стању: нису имали ни куће ни било шта друго. Склањали су се у пећине без прозора, а и улаз у пећину би затварали помоћу камења и грања да не продире ветар. Нису схватали да напољу царује живот, кисеоник. У пећини човек пропада, разбољева се, упропашћује се, док се напољу оживотворава. Можеш ли да разумеш истину? Тада си на сунцу, на светлости. Видиш сву величину Божјега света. У противном, затворен си у мрачну пећину. Имамо светлост и таму. Шта је од тога двога боље? Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Наша религија садржи у себи сва ова добра. Она јесте истина. Али многи застрањују у нешто друго. Они који одричу ову истину душевно су болесни. Они су налик на болесну децу – на ону децу која или су остала без родитеља, или су им се родитељи развели, или су провели век у свађи, па су им деца постала неприлагодива, асоцијална. У јереси и секте одлазе сви духовно збуњени и смушени, сви поремећени. То су поремећена деца поремећених родитеља. Но, сви ти смушени, неуравнотежени и неприлагодиви људи имају у себи храброст и упорност, те постижу много тога. Нормалне и мирне људе потчињавају себи пошто врше утицај и на друге себи сличне, а надмоћни су и у свету јер су већина и налазе себи присталице. Постоје и други који, додуше, не поричу истину, али су и они поремећени и душевно болесни. Грех утиче да човек постане душевно поремећен. Та неуравнотеженост ничим се не може одстранити. Само уз помоћ светлости Христове долази до разрешења. Први покрет чини Христос: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити” (Мат. 11, 28). Затим ми, људи, прихватамо ову светлост својом слободном вољом, коју изражавамо кроз љубав према Њему, кроз молитву, кроз учешће у животу Цркве, кроз учешће у светим Тајнама. Често ни труд, ни метаније или земни поклони, ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божју. Ту постоје одређене тајне. Најбитније јесте то да избегаваш форму, а држиш се суштине. Што год да чиниш, чини из љубави. Љубав је вазда спремна на жртву. Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук, душа ти се буни и реагује против тога. Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат, самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона” (Гал. 5,22-23). Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу. Сједињен са Христом, човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји. Постоји само добро, само Бог. У овом случају зло не може да постоји. Другим речима, ако је ту светлост, не може на истом месту постојати мрак. Нити човека може да обузме тама ако он у себи има светлост. Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита https://patmos.rs/2022/03/08/sveti-porfirije-kavokalivit-hriscanska-religija-menja-coveka-i-isceljuje-ga/

Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство. Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека. Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин: „Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство. Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију. „Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“. Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац. „Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство. Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека. Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин: „Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство. Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију. „Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“. Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац. „Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, објављена је нова књига о светом Порфирију Кавсокаливиту, под називом Свети Порфирије Кавсокаливит: Сведочења. Реч је о личним сведочењима угледних архијереја, свештеника, теолога, професора богословских факултета, као и многих других знаменитих личности о светом Порфирију Кавсокаливиту. Књига је доступна у свим књижарама и продајним објектима Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а у току сајамског попуста књигу је могуће купити са попустом од 20%. Предговор /pdf/ Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј: Духовне везе старца Порфирија са православним српским народом /pdf/ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је: “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце. Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ја кадим људе а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо смерно“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника. Старче, да ли сви треба да се причешћују? -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Шта год и колико год да радите, трудите се да то радите искрено и, што је најважније, у радости… Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно? Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав. Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу. Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Деца се не васпитавају сталним похвалама. Напротив, тако постају егоисти и пуни таштине. Таква деца ће касније, кроз читав живот, желети да их сви стално хвале, макар их притом и лагали. Данас су, нажалост, сви научили и да лажу, а сујетни људи прихватају лажи, оне су им душевна храна. Само ти то мени кажи, па нека је и лаж, нека је и иронија - веле. Но Бог ништа од тога не жели. Бог хоће истину. То, нажалост, сви не разумеју, па чине управо супротно томе. Ако децу хвалиш стално, па још без расуђивања, њих онда искушава противник ђаво. Он у њима покреће млин егоизма, а она, од најранијег детињства навикнута на похвале од родитеља и учитеља, напредују, може бити, у писмености и знању, али каква вајда од тога? У живот ће ући као егоисти, а не као хришћани. Егоисти никада не могу бити хришћани. Они теже ка томе да их стално сви хвале, да их сви воле, да сви о њима лепо говоре, а Бог наш, Црква наша, Христос Господ наш, то не жели. Наша религија не оправдава такав начин васпитавања. Она, напротив, жели да се деца одмалена уче истини. Истина Христова наглашава да човека претвараш у егоиста ако га хвалиш. Егоист је заплетен и смушен. Њиме руководи ђаво или зли дух. Пошто узраста у егоиста, први му је посао да пориче Бога и да, као егоист, постане асоцијалан, што ће рећи неприлагодив за живот у друштву. Треба да говориш истину, да је други човек сазна; иначе га учвршћујеш у његовом незнању. Када другом човеку саопштиш истину, он се сналази, пази, слуша и друге, савлађује се. Тако и детету имаш да кажеш истину. Ако треба, и да га изгрдиш, како би уочило да оно што ради није добро. Шта оно каже премудри Соломон? „Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена" (Прич. Сол. 13, 24). Али то не значи да треба да га бијеш тољагом. Тада излазимо из датих оквира и дешава се супротно од жељенога. Хвалећи своју децу одмалена, водимо их ка се-бичности. Егоисту човек може и да се наруга и да га превари. За то је потребан само један услов: говорити му да је добар и тиме надимати његово ја. Онда ће ти он казати: ето, ко ме хвали, тај је добар. Али ништа од овога није исправно. Пошто човек одраста уз растући егоизам, у њему почињу да се јављају поремећаји. Он пати, не зна шта да ради са собом... Узрок душевног нереда јесте себичност. И сами психијатри, ако проуче ово питање, установиће да егоист јесте болесник. Никада не треба да хвалимо своје ближње, нити да им ласкамо, него треба да их приводимо смерности и љубави Божјој. Ни ми не треба да тражимо да нас воле тиме што ћемо хвалити друге. Треба да се учимо да волимо, а не да тражимо да нас воле. Треба да волимо све и свакога и да се што више жртвујемо за сву у Христу браћу и сестре, и то несебично, не очекујући похвале и љубав са њихове стране. Они ће пак, у односу на нас, поступати онако како их Бог учи. Ако су и они хришћани, узнеће славу Богу што су нас сусрели и што смо им помогли или што смо им упутили добру реч. У овом правцу усмеравајте и школску децу. Ово је истина. У противном, она постају неприлагодива или асоцијална. Не знају ни шта раде ни куда иду, а узрок смо ми који смо их таквима начинили. Нисмо их водили путем истине, нисмо их учили смирењу ни љубави Божјој. Направили смо од њих егоисте и то је сад резултат. Има, међутим, и такве деце која потичу од смирених родитеља. Они им, док су још мала, говоре о Богу и о светој скромности и смирености. Та деца не праве тешкоће својим ближњима. Нису склона љутњи кад им се укаже на неку њихову грешку него покушавају да је исправе и моле се Богу да им помогне да не буду себична. Шта да вам кажем? Када сам као дете отишао на Свету Гору, отишао сам неким веома светим старцима. Они ми никада нису рекли браво. Увек су ме саветовали да волим Бога и да увек будем смирен, да у молитви призивам Бога да укрепи моју душу и да Га свесрдно волим. Нити сам икада доживео да ми се каже браво нити сам икада то затражио. Баш напротив, био сам тужан кад ме старци нису грдили. Говорио сам у себи: „Боже ме опрости, нисам нашао добре старце!" Желео сам да ме карају, да ме грде, да се према мени понашају строго. Ако неки просечан хришћанин чује ово што вам сада говорим, шта ли ће рећи? Чудом ће се зачудити и одбациће моје речи; па ипак, ово што вам кажем јесте исправно, смирено, савршено. Ни моји родитељи никад ми нису говорили браво, нити сам ја желео да то од њих чујем. Стога, што год сам чинио, чинио сам несебично. Сада, када ме људи хвале, осећам се врло непријатно. Шта да вам кажем... У себи протестујем кад ми други кажу браво. Али то ми није нашкодило пошто сам се научио смирењу. А зашто сада не желим да ме хвале? Зато што знам да похвала чини човека празним и одгони од њега благодат Божју. Благодат Божја долази само кад имамо свето смирење. Смирен човек је савршен човек. Зар ово нису лепе ствари? Зар ово нису истините ствари? Коме год да све ово кажеш, узвратиће ти: ма шта причаш, човече! Ако дете не похвалиш, оно не може ни да учи ни да ишта постигне. Али то се дешава зато што смо ми такви, па и своје дете чинимо таквим какви смо ми. Другим речима, застранили смо од истине. Егоизам је човека удаљио из раја, он је велико зло. Први људи, Адам и Ева, били су једноставни и смирени. Стога су живели у рају. У њима није било себичности. Одликовала их је, како се богословским језиком каже, првобитна лепота. Под изразом првобитна лепота подразумевамо благодатне дарове које је Бог дао човеку у почетку, када га је створио - подразумевамо, дакле, живот, бесмртност, савест, слободу, љубав, смирење и друго. Касније, ђаво је, помоћу похвале, постигао да их заведе. Они су се испунили егоизмом. Човеково природно стање, онако како га је Бог саздао, јесте, међутим, смирење, док егоизам представља нешто неприродно: он је, уствари, болест, он је противприродан. Кад ми, дакле, кроз похвале стварамо у детету такав „супер-его" и надувавамо у њему егоизам, уствари му наносимо велико зло. Помажемо му да што више нагиње ђаволским стварима. Тако га одгајајући, ми га, нажалост, удаљујемо од свих животних вредности. Зар не мислите да је то разлог што се деца губе и што људи постају бунтовници? Разлог је егоизам, који су у њих измалена усадили њихови родитељи. Ђаво је велики егоист, велики луцифер. У оваквом стању, значи, ми у себи доживљавамо луцифера, живимо ђаволом. Не живимо смирењем. Смирење је од Бога. Оно је човековој души неопходно. Оно органски припада човековом бићу. Кад га нема, то вам је као да нашем организму недостаје срце. Срце даје живот организму, а смирење даје живот души. Робујући егоизму, човек се сврстава уз злог духа, односно развија се уз злог духа, а не помоћу добра. Ђаво је успео да то постигне. Претворио је земљу у лавиринт да не бисмо могли да се споразумевамо једни са другима. Шта се то десило са нама, а да то и не приметимо? Видите ли како смо заблудели? Допустили смо да наша земља и наша епоха постану права психијатријска болница! Притом не схватамо шта нам смета. Сви се ишчуђавамо: шта се то с нама десило, куда то идемо, зашто су нам деца кренула стрампутицом, зашто су напустила своје куће, зашто су се одрекла живота, зашто су одбацила учење и образовање, зашто се све то дешава? Ђаво је успео да начини себе неприметним, као да га нема, и да наведе људе да за његова дела користе неке друге називе уместо да спомињу њега. Лекари, нарочито психолози, кад неки човек душевно страда, често кажу: ах, имаш неурозу, нервозан си, и томе слично. Они не прихватају да ђаво у човеку подстиче и оснажује егоизам. Ипак, ђаво постоји. Он је дух зла. Ако кажемо да он не постоји, онда је то као да поричемо Јеванђеље, које о њему говори. Он је наш непријатељ, наш животни душманин; противник Христов, који се зато назива и антихрист. Христос је дошао на земљу да нас избави од ђавола и да нам дарује спасење. Закључак који следи јесте да треба да научимо децу да живе смерно и једноставно, а не да траже похвале и узвике браво. Треба да их научимо да постоји смиреност, која и јесте животно здравље. Менталитет који влада у данашњем друштву наноси деци зло. Данашње друштво има друкчију психологију и друкчију педагогију, које су намењене безбожничкој деци. Тај менталитет води децу у безобзирност. Какви су његови резултати код деце и код омладине, и сами видите. Данас млади вичу. Кажу нам: треба да нас разумете! Ми, међутим, не треба да идемо у њиховом правцу. Напротив, треба да се молимо за њих, да им говоримо оно што је право. Али да тиме и живимо. То треба да проповедамо, а да се притом не прилагодимо њиховом духу. Не дајмо да се скрнави величина наше вере! Не можемо им помоћи тако што ћемо и сами стећи њихов менталитет. Треба да будемо оно што јесмо и да проповедамо истину, светлост. Деца ће се најбоље учити од светих Отаца. Учење светих Отаца помоћи ће нашој деци да науче шта је исповест, шта су страсти, а шта зла дела, и како су свети односили победу над својим рђавим ја. Притом ћемо се молити Богу да се усели у њих. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута. То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету. Из књиге: Старац Порфирије Подвижник љубави – Прозорљиви чудотворац Извор: Епархија жичка

Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: - Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: - Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и само заинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. - Ти си крива, - рекох ја мајци. - А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: „Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!..." Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се. Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи: Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече. Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете. „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“. Затим се Старац повукао уназад и отишао је. Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш. - Како си се онда вратио? - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Једном приликом старца Порфирија је посјетила Марија Мемлејева, париски писац и емигрант, коју је са собом довела Татјана Горицева. Она је Старцу, између осталог, изразила своју бојазан за Русију, како ће бити уништена, и да хоће Американци и други народи да је униште са атомским бомбама и сл., и била је веома уплашена. Баћушка је подигао своје очи и рече ми: - Кажи (преведи) јој да ће Русија ускоро бити велика, веома велика, не сматрам велика као држава, већ духовно велика. Није прошло пуно времена, само неколико година, и Русија се ослободила од комунизма, и Црква је кренула да тријумфује, и пројавили су се мученици који су поднијели страдања за вријеме периода безбожништва и заиста се пројавила Русија у свом њеном величанству. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример." Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример. Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох: - Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу! Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори. Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву. Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи: - Мајко, зашто не разговараш са мном? - Јорго мој, како не разговарам с тобом? - Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. - Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем? Јоргос не одговори ништа. Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита: - Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже? - Наш метод је успео! - одговорих. - Какав метод? - Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. - Мислиш да је то то? - То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. - О, о! Какве се све тајне крију у човеку! - Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он. Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао: - Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу. Ја сам у међувремену рекао родитељима: - Ми ћемо се молити Богу за њега. - Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац. - Немој, не дирај га! - рекох ја. - Ма он одлази, старче! Ја рекох: - Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама. Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима: - Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима. - Добро, како хоћеш - одговорише они. Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи: - Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац. Отац му одговори: - Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама? - Па шта да радим, оче? - Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати. - Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола. - Не знам - одговори отац. - Среди то некако. Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже: - Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога. Он му рече: - Добро, добро, дете моје. - Јесте, али треба ми новац! - Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш. - Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити. Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох: - Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се. Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели. После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу. "Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу." Старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У сали суда који се налази поред цркве Светога Константина, у улици Академије, за време суђења почела је да се љуља, и да из ње теку сузе, једна икона Христова (западног стила), која је стално висила на зиду. У сали су се сви узнемирили и настала је бука... У средствима јавног информисања свако је давао своје тумачење. Том приликом ме је позвао мој старац (Св. Порфирије) и рекао ми: „Крећи, нађи ту и ту госпођу - члана судског већа – и реци јој да је тражи један поп, па ми је доведи овде“. Тако је и било. Старац је упитао да ли је приметила нека слична дешавања у њеној кући. Она је одговорила да када обавља кућне послове ломе се чаше на полици, за Пасху јаја се сама бојају. Старац ју је благословио и рекао јој да поново дође. Пошто је госпођа изашла из келије, чујемо старца где нам говори: ''Жена ова је прихватиште злога духа и преко ње су изазвана вибрирања и сузе на икони Христовој. Сви који имају дела са злим духом виде ове чудновате феномене. Неки добрар човек може да буде присутан, али он неће ништа да види. Овакве појаве са иконама нису увек божанске. Неке од њих изазива ђаво преко људи. Неопходна је опрезност''. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу. Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим. Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао: – То је све од куће, од ваших родитеља. Пошто сам „видео“ душу једне, рекох јој: – Ти си све то наследила од своје мајке. – Ма наши родитељи су савршени људи – одговори она. – Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија… Ја јој одговорих: – Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим – да ваши родитељи не живе радошћу Христовом. На то ће рећи она друга: – Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји… Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву. – Како ти се зове отац? – упитах је. Она ми одговори. – А како је мајчино име? Она и на то одговори: – Е, – рекох јој ја, – ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком. Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку. Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала. – Осећам се веома несрећном. – Шта ти је? – упитам је ја. – Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи. – Какве лажи? – упитам даље. – Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговарала би: Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине.“ Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох: – Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он. – Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива? Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору. – Шта ти кажеш? – Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом. – Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања. У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, например, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће… Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и без мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост. На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакавпроблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите. Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. – Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена. Претерано заштитнички став родитеља не дозвољава деци да сазревају Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: – Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: – Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и самозаинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. – Ти си крива, – рекох ја мајци. – А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!…“ Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример. Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох: – Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу! Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже – и то са много љубави: Једи, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело.“ Ништа друго да му не говори. Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву. Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи: – Мајко, зашто не разговараш са мном? – Јорго мој, како не разговарам с тобом? – Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. – Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем? Јоргос не одговори ништа. Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита: – Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже? – Наш метод је успео! – одговорих. – Какав метод? – Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. – Мислиш да је то то? – То је то! – кажем јој ја. – Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. – О, о! Какве се све тајне крију у човеку! – Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје „вештине“, сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он. Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао: – Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу. Ја сам у међувремену рекао родитељима: – Ми ћемо се молити Богу за њега. – Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! – рече отац. – Немој, не дирај га! – рекох ја. – Ма он одлази, старче! Ја рекох: – Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама. Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима: – Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима. – Добро, како хоћеш – одговорише они. Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи: – Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац. Отац му одговори: – Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама? – Па шта да радим, оче? – Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати. – Не могу – каже. – Морам одмах да поправим кола. – Не знам – одговори отац. – Среди то некако. Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже: – Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога. Он му рече: – Добро, добро, дете моје. – Јесте, али треба ми новац! – Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш. – Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити. – Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох: – Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се. Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели. После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу. Много молитве, а мало речи деци Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист. Што више будете волели своју децу људском љубављу, – а она је често патолошка, – то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима, и ваша родитељска љубав према деци, буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе. Често ми људи телефонирају и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће: – Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи. И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све. Не треба да будемо досадни ближњима него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање. Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима. Још сам јој додао: – Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима. Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: „Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!“ Бог ће им на свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божјом. То је савршен пут и начин. Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изићи на друго. И на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, тојест да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено – да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом. Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, уствари, не желе да се тако понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама. Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри“ родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре“ хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, ?

Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души. Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005. Извор: Српска Православна Црква

За многе људе, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни", а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон. Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину. преподобни Старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска

Извор: Епархија жичка

Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html