Претражи Живе Речи Утехе

Наша религија је савршено и дубоко филозофска. Једноставно је и највредније. Стога, трудите се у духовном животу, једноставно, нежно, без насиља. Душа се освећује и чисти проучавањем речи Отаца, учењем напамет псалама, појањем, молитвом. Зато се предај овим духовним стварима и остави све остало. Два су пута која нас воде ка Богу - тежак и напоран са жестоким нападима на зло, и лак, са љубављу. Много је оних који су изабрали тежи пут и проливали крв да би примили Духа Светога, док нису достигли велику врлину. Сматрам да је најкраћи пут онај са љубављу. Прати га и ти. Можете направити још један покушај. Учите да се молите и тежите напредовању у љубави према Богу и Цркви. Не борите се да протерате таму из своје душе. Отворите рупу да пустите светлост унутра и тама ће нестати. Исто важи и за страсти и слабости. Немојте се борити против њих, него их претварајте у силе кa презирању зла. Задовољите се правилима, богослужењем, божанском љубављу. Све свете књиге наше Цркве, Молитвеник, Часослов, Псалтир, Минеји, садрже свете речи љубави према нашем Христу. Када се са чежњом предате овом напору, ваша душа ће бити освећена на благ, тајни начин, а да ви тога не будете свесни. Овим проучавањем ћете полако стећи кротост, понизност, љубав и ваша душа ће бити благословена. Не бирајте негативне начине за своју корекцију. Не треба да се плашите ђавола, пакла, или било чега. Они стварају реакцију. Поента није у томе да седите и напрежете се да бисте се побољшали. Сврха је живети, проучавати, молити се, напредовати у љубави, у љубави Христовој, у љубави према Цркви. То је оно свето и лепо што радује и ослобађа душу сваког зла, настојање да се сједини са Христом. Љубити Христа, чезнути за Христом, живети у Христу, као апостол Павле који је рекао -„не живим ја, него живи у мени Христос“. То би требало да буде ваш циљ. Други напори да буду тајни, скривени. Оно што треба да превлада јесте љубав према Христу. Нека ово постоји у вашем уму, у мислима, у машти, у срцу, у вољи. Нека овај напор буде још интензивнији, како бисте срели Христа, како би се сјединили са Њим, како би Га загрлили у себи. Оставите све слабости, да супротни дух не сазна и да вас не потопи у тугу . Не покушавајте да их се решите. Такмичите се са мекоћом и једноставношћу без стегнутости и стреса. Зар и сам не кажеш - сад ћу се напрегнути, молићу се да добијем љубав, да будем добар итд. Не треба да се трудите да будете добри. На тај начин ћете још горе реаговати. Све треба радити нежно, без напора и слободно. Зар не кажеш - Боже избави ме од овога (нпр. љутња, туга). Није добро молити се нити размишљати о специфичној страсти, јер, нешто се дешава у нашој души и ми још више бивамо увучени. Појури напред да савладаш страст и видећеш како ће те она загрлити, стиснути и нећеш моћи ништа. Немој се директно борити против искушења да оде. Тада му придајеш важност и искушење се учвршћује, јер ти више мислиш и бринеш о њему. Запамтите шта Свето Писмо каже: „Не дај да лева рука твоја зна шта ради десна рука твоја“. Нека сва ваша снага буде усмерена на љубав према Богу, на богослужење, на везаност за Њега, и ослободићете се зла и слабости. Постоје и други начини, као што је сећање на пакао, ђавола и смрт. Тако из страха и прорачуна избегаваш зло. Ови начини су заморни, изазивају реакцију и често имају супротан ефекат. Душа, чак и када је осетљива, радује се љубави и узбуђена је, она јача и преображава све негативно и ружно. Мени је дражи лакши пут, односно начин на који то постижемо проучавањем канона Светих. У правилима ћете наћи начине како су то радили светитељи, верници, подвижници и мученици. Они су своја срца у потпуности предали Христу и Његовој љубави. Хајде да и ми учинимо исто. Да украдемо њихов пут. Свети Порфирије Кавсокаливит https://www.vimaorthodoxias.gr/didaxes-geronta-porfyriou/agios-porfyrios-kaysokalyvitis-na-agonizesthe-me-apalotita-kai-aplotita/#

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Да не буде забуне и коментара "Старац је живео у неким за Хришћане лепшим временима", или "Старац је живео на Светој Гори међу монасима па на њих мисли", и сл. Старац Порфирије је наш савременик и дуго година је служио у парохијској цркви, дакле мисли на нас данас и овде баш овакве какви смо.

Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html