Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'истинско'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, братство храма Светог Апостола и Јеванђелистe Марка организује у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак, 2. фебруара 2023. године, у 18 часова, предавање на тему "Недеља о Митару и Фарисеју - Молитва као истинско покајање", које ће одржати проф. др Предраг Драгутиновић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. JESSY

    Шта је истинско трпљење

    Сада верници тешко пате од војних операција и истовремено од неправедног прогона. Са разних страна чују неправедне оптужбе, увреде и понижења. Са овим лудим притиском врло је лако изгубити живце и мрзети. Можда ће се, са људске тачке гледишта, таква реакција чинити оправданом. Али са хришћанинске — никада. Ово је поента. Хришћанско трпљење се не може мешати са злом, са злобом и мржњом. Свети Теофан Затворник је писао, цитирајући Јеванђеље: „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт 24,13). Али неће се спасти свако ко истраје, него само онај који истраје на путу Господњем.” Хајде да размислимо о овим речима. Они који издрже на путу Господњем биће спасени. Односно, не онај који трпи зарад неких овоземаљских циљева, ма како се они свету чинили – подли или „узвишени“ (све је то таштина), већ само онај који иде за Христом. Или, ако погледате са друге стране, само онај ко иде путем Господњим може непоколебљиво и смерно издржати све невоље. Да бисмо разумели да ли радимо исправно, да ли је наше трпљење побожно, довољно је само да проверимо себе: какве плодове доноси наше трпљење? О томе свештеномученик Кипријан Картагински каже следеће: „Стрпљење... ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир, одржава побожност, кроти наступ пожуде, ублажава силу гнева, гаси пламен срџбе, зауставља насиље...“ Ово су знаци истинског стрпљења. А ако нам је лице изобличено од гнева, и клетве се свакодневно силазе са наших усана, ово „стрпљење“ није од Бога. И што је најважније: подносећи све туге, ми не само да испуњавамо вољу Божију, ми трпимо заједно са Њим. „Јеси ли увређен? Они такође вређају Бога. Да ли си оклеветан? Они такође хуле на Бога. Да ли си попљуван? И наш Господ је то исто претрпео. У томе Он има заједничко са нама, али у супротном нема. Никада није увредио, нити ће, није оцрнио, није увредио. Дакле, ми који смо увређени имамо нешто заједничко са Њим, а не они који вређају. Трпити увреде својствено је Богу, а вређати, напротив, својствено је ђаволу. Ево две супротне стране“ – речи су светог Јована Златоустог, који је знао о чему говори, нимало у теорији. На крају крајева, светитељ је био издан, оклеветан и умро у изгнанству. Слушајмо речи светих наших, слушајмо срца своја, слушајмо Господа у срцу свом и све трпимо ради Њега. Свевишњи нас никада неће оставити. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-je-istinsko-trpljenje
  3. Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства. Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен. Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. То је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи. Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека. Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења. Има људи који себе заиста сматрају грешним и ништавним створењем, али, по понашању би се одмах видело да ли је ово осећање искрено. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно. Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“. Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комодитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо. Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих, али, како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца. Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то. Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом. Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем. Схи-архимандрит Авраам Ридман Извор: sestry.ru линк
  4. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  5. * * * * * Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства. Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен. Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем.Смиренословље је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи. Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па,добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека. Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и Светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења. Ја заиста себе сматрам грешним и ништавним створењем. Како сазнати да ли је ово осећање искрено? Не мислим да ти тако сматраш. Иначе би се по понашању то одмах видело. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно. Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“. Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо. Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих. Како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца. Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то. Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом. Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. * * * * * На другом месту схиархимандиту Аврааму је постављено питање: Шта значи савет архимандрита Софронија Сахарова да „држимо свој ум у аду“ ? Да ли се говори о сећању на смрт или о неком посебном духовном труду, подвигу? Могу да замислим да држим ум на Страшном Суду али у паклу – нисам у стању. Том подвигу се архимандрит Софроније научио од свог старца – преподобног Силуана Атонског и то није адекватно за свакога. Тај подвиг је јако тежак, захтева духовно руковођење и чини ми се – висок духовни ниво. Зато је најбоље да тежимо једноставном смиравању себе, да се кајемо, и да се трудимо да усвајамо сваку смирену мисао о себи и можда ће благодат Божија деловати на нас тако да ћемо заиста доживети да смо достојни пакла. Шта тачно значи „држати ум у аду“ – ја, на жалост, не могу да кажем јер нисам то лично никада осетио, немам такво искуство и такав степен смирења. Када сам прочитао књигу „Старац Силуан“ и покушао да подражавам тог подвижника спуштајући ум у ад – тада се догодило да или ништа нисам успевао или се појављивала чамотиња, мрачно стање и зато сам оставио даље покушаје. Често човек који говори да је достојан ада заправо смиренослови (у лошем смислу ове речи – када само на речима делујеш смирен), јер је једно да нешто мислиш искрено о себи, а друго да понављаш неку изреку која ти не допире до срца. Антонију Великом је једном било откривено да је један обућар у Александрији успео више него он у духовном животу. Тада је Антоније отишао до њега и испоставило се да је тај човек имао дубоко смирење и сматрао да ће се сви у том граду спасити, а да ће само он због својих грехова вечно пропасти. И Антоније, као веома искусни подвижник је увидео да је тај човек на веома великом духовном нивоу, знао да то потиче од најдубљег смирења и сам је почео да чини на такав начин. Он је такође узео на себе овај подвиг – да од све душе себе сматра пропалим за вечност, као да је самога себе осудио на пропаст. Од тада су ову мисао, која изражава најдубље смирење, почели да зову „мишљу светог Антонија“. Након одређеног времена, можда након једног покољења монаха, неки подвижник је о себи говорио: „Ко данас може да носи мисао светог Антонија? Ја ипак знам једног човека који то може да ради.“ Подвижник је, наравно, имао у виду себе самога, али из смирења није то желео да каже наглас. Изгледа да је сматрао да у његово време – а то је био такозвани златни век монаштва – људи који су у стању да носе ту мисао више није било. То не значи да људи нису могли да понављају речи светог Антонија у уму – и ми сада можемо то да радимо. Али ако ми искрено почнемо да мислимо о себи на сличан начин доспећемо у такво очајање да не само да нећемо имати користи, већ се може десити и да пропаднемо од претераног терета, од те духовне тежине коју ми просто нисмо у стању да носимо. За ово је неопходни имати благодат, силу духа. А ако то немамо, онда ће нас оваква размишљања привести не до спасења, већ до пропасти. Ако су већ у древна времена, у четвртом или петом веку подвижници сматрали да нема људи који су у стању да носе такву мисао, шта да говоримо о нама који се огорчимо јер нам је неко залупио врата од келије. Како онда да држимо ум у аду! Хајде макар да га у манастиру задржимо. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: сам тај подвиг преподобног Антонија није смирење, већ је само средство за његово достизање. Најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (види Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем. схи-архимандрит Авраам Ридман Извор: sestry.ru
  6. Епископ бачки Иринеј: „Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом.” Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Преображења Господњег, у среду, 6/19. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки г. Иринеј је говорио о значају празника Преображења Господњег. „Данашњи велики Господњи празник познат је као празник Преображења Господњег. Христос је Оваплоћени Бог Који је постао човек и ушао у нашу историју да би спасао човека, да би уништио триптих зла – грех, смрт и ђавола – да би нас вратио у првобитно стање чистоте и боголикости, али и да би нам подарио и више од тога, а то је управо вечно блаженство, вечна радост и искуство вечног гледања Бога, вечне заједнице са Богом. Само кроз Христа и у Христу могућно је истинско општење са Богом или боговиђење, које није обично, физиолошко виђење. То виђење је духовно, благодатно, натприродно, које Бог дарује и које није могућно по било каквој људској способности и снази, него једино по дару Божјем, који се не даје свакоме, него онима који истински љубе Бога. Зато сви свети кроз историју Цркве имају ово исто искуство виђења Христа у слави, које су имали апостоли на гори Тавору. Данас се у празничним песмама наглашава да је догађајем Преображења Господ Исус Христос хтео да охрабри Своје ученике да схвате шта је Његово добровољно страдање за живот света, и да покаже зашто је Он дошао на земљу – да донесе Царство Божје. У догађају Преображења Христос показује праву људску природу – ону за коју је намењен човек и на коју je призвано свако људско биће. Зато је Он дошао на земљу да се преобрази, не ради Себе, него ради нас људи; да буде, како је рекао свети старац Јустин Ћелијски, Живи Подсетник ученицима и људима на шта су призвани, шта је циљ нашега живота и нашега пребивања у Цркви Божјој – да постанемо једно са Њим, и да то искуство непосредне заједнице са Христом у светлости нетварној буде садржај нашег живота кроз сву вечност. Врхунац искуства заједнице са Живим Богом овде на земљи јесте у светој Литургији, у светом Причешћу, у којем се – под видљивим хлебом и вином – причешћујемо, постајемо заједничари са Сâмим Христом и, кроз Њега, са Светом Тројицом. Овај празник је не само подсетник или указивање на смисао нашег живота, него и непресушни извор духовне, благодатне снаге – силе Духа Светога, без које не можемо проћи кроз двери вечнога живота. Нека би Преображени Господ помогао свима нама да се наше биће, наша срца, наше душе, наше савести увек преображавају на путу добра, врлине, љубави и свега онога што нас чини учесницима у гледању славе Божје у Личности Христовој”, рекао је владика Иринеј. После заамвоне молитве, епископи Иринеј и Исихије су – према устаљеном и благословеном поретку – освештали нови род винове лозе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ И ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ И МИЛЕШЕВСКЕ Цетиње, 3. април 2020. Браћо и сестре и драга дјецо духовна, У петој недјељи поста, коју по црквеној традицији још зовемо и глувна недјеља, налазимо се у ”глуво доба” нашег великопосног подвига. То је доба молитвене тишине и умножавања духовнога труда и пажње – пред предстојеће вријеме Господњих страдања и Његовог преславног васкрсења. Са тим се, ове године, а по Божијем допуштењу, поклапа и невиђено искушење пријетеће пандемије вируса COVID 19, које је захватило цио свијет, па и нашу Црну Гору. Број заражених особа се из дана у дан повећава, а самим тим и мјере надлежних државних и здравстевних институција су све строжије – у погледу народног кретања и сабирања на једном мјесту. Оно што, међутим, Црква, кроз двијехиљадегодишњу историју, кроз сва страдања и патње, личне и колективне, није заборавила, а што и данас, при овом свечовјечанском страдању свједочи јесу ријечи истине Христове: ”Ја сам хљеб живи који сиђе с неба, и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета… Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан”. (Јн. 5, 51.54) Већ су онда неки од његових слушалаца рекли: ”Ово је тврда бесједа” (Јн. 6, 60) и ”тада многи од ученика његових отпадоше и више не иђаху за њим” (Јн. 6, 66). Да је та бесједа заиста тврда потврђује чињеница што и данас многи не само да не иду за њим него га и пљују и на исти крст прикивају, као некада јеврејске старјешине, управо зато што је себе прогласио за Сина Божијег и Хљеб Живота. Но, на питање Христово дванаесторици апостола: ”да нећете и ви да идете”? Апостол Петар у име њих и у име свих Хришћана до данашњег времена одговара: ”Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.” (Јн. 6, 67-68) Зато вас и ми све, очински позивамо, да, поред те непоколебиве вјере у Христа као Хљеб вјечног живота, овогодишње чекање васкршњих празника, поред утврђеног молитвеног и великопосног правила, бринући о здрављу душе, проведемо и у дисциплини коју налажу компетентне здравствене службе за здравље тијела. Пред нама су још три недјеље до Васкрса. Проведимо их у љубави према Богу и према ближњима, већином у својим домовима, пред својим породичним иконама, са зажегнутим тамјаном и кандилом, и са молитвеником и Светим Писмом – у рукама. Претворимо свој дом у храм Божији, а своје срце и душу у обиталиште Духа Светога, кроз ослобођење од богомржње и братомржње, зависти, злобе и сваке нечистоте духовне и тјелесне. Није случајно да је апостол Павле назвао породицу ”домаћом црквом”. Свештеници ће наћи начина, у договору са органима јавнога реда, да општенародне молитве, служе у храмовима, привремено – без присуства већине народа. Имена свих живих и умрлих, па и свакога од вас, биће на тим службама поменута. На свакој Литургији се молимо ”за живот свијета и спасење”, ”за болеснике”, приносимо ”ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за присутне и оправдано одсутне… за сваку земљу и град, за патнике, путнике, заробљенике, сужње, прогнанике”. Приносимо дарове ”ради свих и за све”. С тим у вези, а и везано за друге духовне потребе ваше, посебно за Свето Причешће – молимо вас да будете у контакту са надлежним парохијским свештеником, по чијим духовним упутствима водите ваш духовни живот у данима пред нама. Благодарећи развоју савремене технике, велики број црквених служби моћи ћете ових дана пратити како путем интернета, тако и путем програма Радија Светигоре и Милешеве, наших епархијских сајтова, Телевизије Храм, као и преко медија других помјесних Православних Цркава. Појачајмо своје молитве у ове великопосне дане, и покажимо храброст, смирење, љубав и стрпљење који су нас красили у данима одржавања свенародних литија, и који су били прва и најважнија одлика наших светих и благочестивих предака, од којих смо и наслиједили ову вјеру у бесмртност и вјечно људско достојанство. Нека наше расуђивање буде у складу са оним Христовим: ”Ја сам Пут, Истина и Живот” (Јн. 14, 6) и ”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15, 13), као и са оном древном и освештаном истином исповједања вјере ”Чекам васкрсење мртвих”! Управо је пост онај који нас учи тој саможртвеној љубави, која је лијек од сваког вируса, па и од овог допуштеног од Бога не би ли се људи покајали и излијечили од опаке саможивости и вјере у смрт и ништавило. Будимо увјерени да ће сваки наш труд, спроведен са благословом и послушношћу, поготово наше богољубље и братољубље, које наши љекари и медицински радници ових дана, као и вазда, несебично показују, Господ стоструко умножити у данима који су пред нама, дај Боже и вавијек вијека. Бог ће дати, да све буде добро, и да се, по ко зна који пут, Живот покаже јачим од смрти. Поздрављамо вас поздравом вјере, наде и љубави: Христос васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У тридесету недељу по Духовима, а у дан када наша Света Црква слави празник Детињци, Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је презвитер др Оливер Суботић управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Након прочитаног Јеванђеља, отац Оливер обратио се бесједом присутним вјерницима. Велики број дјеце и вјерног народа приступио је Светим Тајнама и причестио се тијелом и крвљу Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...