Претражи Живе Речи Утехе

У свом посљедњем интервјуу агенцији Бета, Мило Ђукановић изјави како живи за дан када ће се установити ко је укњижавао црквену имовину 90-их година и касније. - Човјек за кога се пише и говори да има највише незаконито стечене имовине у Црној Гори (и шире) хоће да провјерава како је Црква стицала имовину за посљедњих осам вјекова!? Принципијелно, нема што. Сви су једнаки пред законом осим предсједника. А њему је закон што му срце жуди, што не жуди у Куран не пише. Мило такође каже да је он хтио да ослободи Цркву у Црној Гори од српско-црногорских подјела! Он који је за три деценије своје владавине истрајно и острашћено завађао и дијелио браћу, рођаке, комшије. Један те исти народ, с тим што се од 1945. године, различито изјашњавају. Руку на срце, вјерујем да их је хтио ”измирити”, али тако да Срба нестане. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је, напротив, своју душу и цијело своје срце заложио да сав од Бога повјерени му народ ослободи од мржње и наталожених заблуда, подјела, брозоморе и осталих пошасти. Да сви буду слободни и часни људи па нек се изјашњавају по својој савјести како хоће. Митрополитова визија је била слобода и братска слога, а Милова терор и Голи Оток. Човјек без основних знања из историје, коме су вјера и духовне вриједности непознате категорије, погрешно је схватио и еклисиологију блаженопочившег Митрополита. Ослањајући се на светог апостола Павла, Митрополит је често говорио да се Црква не затвара у националне, државне или било које друге земаљске оквире. Док је Митрополит говорио о васељенском јединству и о неуништивом богочовјечанском бићу Цркве, Ђукановић је размишљао о расколу у Цркви који би је потјерао у небиће и учинио марионетом његове партије и идеологије. Јасно је да гајећи такву намјеру у срцу није могао научити ни прву лекцију из вјеронауке. Ђукановић је такође погрешно разумио да је оснивање Епископског савјета 2006. био корак ка одвајању Цркве у Црној Гори, не схватајући да је прва дужност тог Савјета чување јединства Српске Православне Цркве. Будући да је блаженопочивши Митрополит предложио оснивање поменутог Савјета, он је и тим потезом као и укупним архипастирским дјеловањем дао велики допринос црквеном јединству. Са блаженопочившим се могло слободно разговарати на различите теме, али о расколу и одвајању од светосавског трона није. Никад, и ни у једној прилици. Кобна је била грешка господина Ђукановића што је повјеровао да може изманипулисати Цркву и личности какав је био Митрополит Амфилохије. Безуспјешно је и са неком врстом опсједнутости улагао велики напор у тај ћорав посао. Блаженопочившем није дао мира док је ходао по земљи, а сада покушава да га својим клеветама узнемири и на оном свијету. Ђукановићу остави већ једном Митрополита на миру! Он је на истини, а ти на лажи! Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу, 9. фебруара, вјерни народ васојевићког краја сабирао се у неколико литија, које су се, током дана, сливале ка духовном стожеру Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Ђурђеви Ступови. Једна свенародна литија кренула је из Азана, Полице и Будимља и спојила се са литијом вјерника, који су пристизали из Рожаја и Дапсића. Овај молитвени ход срео се, потом, са литијом која је кренула из Заостра и Биоче. Величанствено сабрање вјерника који, на миран и достојанствен начин, исказују своје неслагање са противуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјере, чекали су око 16 часова и Беранци, формирајући тако свенародну литију, каква се не памти у овом крају. Крсни ход у одбрану свете вјере православне и светиња, предводио је Преосвећени Епископ Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом, а народ је, пјевајући духовне пјесме и молитве, са иконама и црквеним барјацима, и ове вечери, показао какво је његово мишљење о тзв. Закону и слободи вјере, насилно изгласаним у Скупштини Црне Горе. Након Молебана Пресветој Богородици, окупљеном народу, најприје, се обратио свештеник Слободан Радојевић, парох рожајски, који је, током дана, са вјерницима своје парохије, пјешке стигао у манастир Ђурђеве Ступове. „Захваљујући доласку нашег Митрополита Амфилохија у Црну Гору `90-их година и нашег владике Јоаникија, овдје, у Беране, Црна Гора је васкрсла. Подигнуто је преко 500 цркава, манастира, парохијских домова, црквених објеката и народ то види. Међутим, комунисти су под изговором братства и јединства убијали свештенике, а садашња власт, опет, под изговором да жели братску слогу у Црној Гори, истјерује Бога из Црне Горе и проглашава Га персоном нон грата. То нећемо дозволити никада. Народ је, коначно, кренуо Христовим путем, а то је пут страдања, али и пут васкрсења. Овај народ је, коначно, кренуо правим путем, изабрао је страну Христову, Бога уселио у своје срце и са Богом, ових дана, корача градовима и кличе: Не дамо светиње!“, казао је о. Слободан. Додао је да они, свих ових дана, позивају власт да повуче Закон, а не, како се покушава спочитати, да руше власт, да руше Црну Гору. „Ми смо на овим просторима сви један народ, а само од Другог свјетског рата, па до данас, тровани смо да се дијелимо, па смо се дијелили на партије, на Црногорце, Србе, Бошњаке, не схватајући да смо прије 800 година од како постоји СПЦ и славимо Светог Саву, сви на овим просторима један народ“, поручи је он. Обраћање оца Слободана Радојевића, пароха рожајског, сабрани народ је поздрављао срдачним аплаузом, кличући једном душом: Не дамо светиње! Владика будимљанско-никшићки је казао да је цио православни свијет одушевљен жртвом, вјером, честитошћу, коју наш народ показује широм Црне Горе. „Треба такви да будемо и у будуће и да са љубављу у срцу, са вјером у срцу, са отвореним срцем љубимо једни друге и чувамо јединство народа. Ово су велике народне скупштине, и у Беранама, и у Подгорици, и у Никшићу и у свим градовима Црне Горе. Оне имају највећи легитимитет пред Богом и пред људима. Свако наше окупљање око наших светиња, свако ко учествује у великим црквено-народним скупштинама, свједочи да је неприхватљив, а тиме и ништаван Закон који је донесен у Скупштини Црне Горе и да га овај народ никада прихватити неће!“, поручио је Епископ Јоаникије, чију архипастирску ријеч је народ поздравио са одобравањем. Он је додао да би свака „нормална“ власт, када види оволико противљење народа и расположење већинске вјере, она би морала, ако има одговорности, да повуче било који закон, а камо ли кад је у питању антицивилизаторски, дискриминаторски, наказа од закона. „Захваљујем вам, још једном, браћо и сестре, на овој вашој одлучности. Сваки ваш долазак брише значај овог закона. Пред Богом и пред људима свједочимо да не можемо да се помиримо са неправдом и, на такав начин, скрећемо пажњу власти, Европи, свијету да се овај закон повуче и да се више никад таква наказа од закона не донесе у Скупштини Црне Горе. Ми се боримо за правни поредак у Црној Гори, боримо се да наша држава буде што боља, утемељена на праву и правди, на истини Божјој, на правој, истинитој вјери, свима онима којима је до вјере стало. У Црној Гори се, ако је игдје, за вјеру живјело, за вјеру гинуло и крв се проливала. И ви то свједочите овом вашом одлучношћу и љубављу према Светињама“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недјељу 25. по Духовима, на празник Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Сабранима је бесједио Преосвећени Епископ Јоаникије, тумачећи прочитану јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. Свако од нас је, казао је Владика, рањив и нађе се у ситуацији да је као рањеник, остављен од свих, јер људи, по својој природи, не могу много да помогну, а они који би могли имају своје проблеме и ограничења, па и њима треба помоћ. „Та ситуација огледа се на овом човјеку кога су разбојници испребијали и оставили, мислећи да је мртав, а он је још увијек жив. Дође левит, онај који служи у олтару, погледа и прође, видје да му не може помоћи. Можда је и хтио, али, по својој слабости, није знао, нити је учинио. Дође и свештеник, и он је човјек са манама и слабостима, видје и он оде. У томе сагледавамо људе са својим слабостима, можемо их осудити, јер нијесу човјеку помогли, али због својих слабости и мана, они ништа нијесу могли учинити, а у дубини срца су, можда, и жељели“, навео је Владика. Додао је да је неки милостиви Самарјанин, а између Јевреја и Самарјана вјековима нијесу били добри односи, имао милости и снаге да помогне. Показао је своје милосрђе, те је очистио ране овом човјеку и све остало за њега је учинио да се исцијели и спасе. „Иза тог милостивог Самарјанин крије се сам Господ Исус Христос. Он је показао, хиљадама и милионима пута, да воли да своје милосрђе стави у некога од својих вјерних и да преко њега дјелује. Он је тај Који је помогао човјеку, једном човјеку, а, заправо, треба разумјети цијелом човјечанству. Цијело човјечанство треба ту помоћ, треба то милосрђе и свакоме од нас треба милосрђе Божје и људско. Али, није се милосрђе свело само на тог једног милостивог Самарјанина, зато што Бог жели да се Његово милосрђе умножава, и Он даје снагу вјернима да имају милосрђа и љубави према ближњима својим“, бесједио је Владика Јоаникије. То показују житија Светих у којима има чудесних примјера да су обични људи, са својим манама, болестима и слабостима, цијело своје биће ставили у службу ближњих. „Имамо примјере да су лијечили, нијесу се бојали зараза од најтежих болесника, оних који се распадају и заударају, да су цјеливали њихове ране и дијелили патње са њима до краја живота. Тако се ширило милосрђе и утврђивала љубав, а ко је, заправо, иза? То је тај милостиви Самарјанин, то је Господ Исус Христос, Који је Извор милосрђа. Нека се не вара нико да може чинити добра дјела, у правом смислу те ријечи, без Онога Који је Извор добра, Извор милости. Са Њим треба да се поистовјетимо, да се Његова љубав настани у нама и Његова сила. Да не будемо вјерни само по имену и по спољашњости, као онај левит или свештеник који редовно служи олтару, али су остали само људи, показали своју слабост на дјелу“, указао је Његово Преосвештенство. Он је позвао вјерни народ да се сабирају на светим службама Божјим, у данима Божићног поста, да се, иако има доста искушења, обрадујемо великом празнику Рођења Христовог. Носећи, увијек, барјак вјере ми, поручио је Владика, носимо радост у својим срцима, упркос проблемима, патњи, искушењима. „Та радост је, увијек, у душама правих хришћана. Да се и ми обрадујемо празнику који долази и да се сабирамо овако сваке недјеље и празника, а нарочито када нас позива наша Црква да на дјелу покажемо своју љубав према својим светињама, да покажемо на дјелу љубав према истини и правди, да не дозволимо, драга браћо и сестре, да у својој држави од своје власти будемо дискриминисани, да наша вјера буде понижена и обесправљена, а свака друга вјера, мислим на католичку и муслиманску, да добије сва права“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије, и поручио: „Ми подржавамо то што су они добили сва права, то је добро и лијепо што је учинила наша власт, али је зло и наопако што под видом тог добра хоће да учини велико зло, да обесправи Цркву која је толико уложила у Црну Гору, створила Црну Гору и морално држи Црну Гору. Ми се боримо за будућност Црне Горе, да се Црна Гора утемељи на истини, на правди и на правој, истинској вјери као што је Његош пјевао: „Олтар прави на камен крвави“. За то се боримо и то нам нико забранити не може, нити нам ико нормалан замјера. Кад се врши неправда од нас се и тражи да устанемо против те неправде. Не боримо се против власти, камоли против државе, него се боримо за правду, и поредак, и истину, за једнакост, за равноправност. Ко може против тога?!“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске

Тема о фанатизму, везана за приврженост ортодоксним учењима, веома је актуелна. Историја је ритмична, у њој огромну улогу игра смена психичких реакција. И ми смо укључени у ритам када преовлађује тенденција за принудним јединством, за општеважећом ортодоксијом, за устројством које гуши слободу. То је реакција против 19. века, против његовог слободољубља и човечности. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости. Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу, већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку, али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално. Човек код кога је нетрпељивост доспела до усијања фанатизма, попут љубоморног човека, свуда види само једно, само неверство, само издају, само нарушавање верности, подозрив је и болесно сумњичав, свуда открива завере против вољене идеје, против предмета своје вере и љубави. Човека који је фанатчки нетолерантан, као и љубоморног човека, веома је тешко вратити стварности. Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке, али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект стрха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе, али он лако прелази на националну и политичку сферу. Национални и политички фанатик, такође, верује у ђавола и његове сплетке ма колико му религијска категорија ђавола била савршено туђа. Против ђавоље силе се увек формира инквизиција или комитет јавног спаса, свемоћна тајна полиција, Чека. Ове страшне установе увек је стварао страх од ђавола. Но, испостављало се да је ђаво увек моћнији, увлачио се и у ове установе и руководио њима. Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера. Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божија моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом. Инквизиција, такође, мало верује у снагу хришћанске истине као што и ГПУ мало верује у снагу комунистичке истине. Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божији у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога. Лењин, такође, није веровао у човека, у снагу истине, као и Победоносцев, они припадају истој раси. Човек опседнут идејом о светској опасности и светској завери масона, Јевреја, језуита, бољшевика или окултног друштва убица, престаје да верује у Божју моћ, у моћ истине, и има поверење само у сопствена насиља, суровости и убиства. Такав човек је у суштини предмет психопатологије и психоанализе. Манијакална идеја, изазвана страхом, и јесте највећа опасност. Данас се фанатизам, патос општеобавезне ортодоксне истине, испољава у фашизму, комунизму, у екстремним облицима религијског догматизма и традиционализма. Фанатизам увек дели свет и човечанство на два дела, на два непријатељска табора. То је ратна подела. Фанатизам не допушта коегзистенцију различитих идеја и погледа на свет. Постоји само непријатељ. Непријатељске силе се унификују, замишљају као јединствени непријатељ. То савршено подсећа на то као кад би човек вршио поделу не на ја и мноштво других, већ на ја и не-ја, при чему би не-ја представљало једно биће. Ово страховито упрошћавање олакшава борбу. За комунисте данас постоји само један непријатељ на свету – фашизам. Сваки противник комунизма самим тим је већ фашиста. И обрнуто. За фашисте сваки противник фашизма је самим тим већ комуниста. При том број фашиста и комуниста у свету прекомерно расте. Људи из мржње према комунизму стају на страну фашизма, из мржње према фашизму на страну комуниста. Уједињавање се врши с обзиром на однос према ђаволу који представља другу половину света. Нуди вам се бесмислени избор између фашизма и комунизма. Непојмљиво је зашто морам да бирам између две силе које подједнако негирају достојанство људске личности и слободу духа, подједнако практикују лаж и насиље као начине борбе. Разуме се да треба стати на страну неке треће силе: тако у Француској чини покрет везан за „Esprit“ и „La Fleche“ који је подједнако непријатељски расположен према капитализму, фашизму и комунизму. Фанатична нетолернција увек ставља пред лажни избор и врши лажне поделе. Занимљиво је да патос фанатичне нетолеранције у наше време није резултат страсне вере и убеђења, већ вештачке узрујаности, често и стилизације, и представља плод колективне хипнозе и демагогије. Постоје, разуме се, поједини комунисти и фашисти који верују и убеђени су до фанатизма, нарочито међу руским комунистима и немачким нацистима, мање међу италијанским фашистима који су скептичнији и подложнији промишљенијој политици. Но, код комунистичке и фашистичке масе нема никаквих чвршћих и промишљених веровања и убеђења. Ова се маса стилизује под фанатизам услед сугестије и опонашања, а често и интереса. Савремени патос нетолеранције се веома разликује од средњовековног када је доиста постојала дубока вера. Просечни човек нашег времена нема идеја, он има инстинкте и афекте. Његова нетолеранција је изазвана условима рата и жудњом за редом. Он познаје само истину која је корисна за организацију. Двочлана подела света, изазвана захтевима рата, има своје неминовне последице. Наша епоха не зна за критику и идејни спор и не познаје борбу идеја. Она познаје само разобличавања, екскомуникације и казне. Онај који мисли другачије посматра се као злочинац. Са злочинцем нема спорења. У суштини нема више идејних непријатеља, постоје смо ратни непријатељи који припадају непријатељским државама. Спорење је трпељивост, најљући учесник у спору јесте трпељив човек који допушта коегзистенцију другачијих идеја него што је његова, он сматра да се сучељавањем идеја може лакше разоткрити истина. Али данас у свету не постоји никаква идејна борба, постоји само борба интереса и песница. Комунисти, фашисти, фанатици „ортодоксног“ православља, католичанства или протестантизма се не споре ни са каквим идејама, они трпају противнике у супротни табор на који су уперени митраљези. Патос ортодоксне доктрине, која се показује корисном за борбу и организацију, доводи до потпуног губитка интересовања за мисао и идеје, сазнање и интелектуалну културу, и поређење са средњовековљем испада веома неповољно по наше време. При том се не запажа никакво идејно стваралаштво. У том погледу се наша нетолерантна епоха показује као крајње недаровита и убога, у њој стваралачка мисао замире и она се паразитски храни претходним епохама. Најутицајнији мислиоци савремене епохе, као што су Маркс, Ниче и Кјеркегор, припадају 19. веку против кога се сада врши реакција. Једина област у којој се запажа изванредно стваралаштво јесте област техничких открића. Ми живимо под знаком социјалности, и у тој области се дешава много тога позитивног, али данас не настају никакве социјалне идеје, социјалне теорије, све оне потичу из 19. века. Марксизам, прудонизам, синдиклизам, чак и расизам плод су мисли 19. века. Главно преимућство садашњег века јесте у томе што је он више окренут реалностима, што разобличује реалности. Али разобличујући старе, нови век ствара нове идоле. За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти, а за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота, него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божију, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте „добар“ човек. Уверен сам да је исто тако „добар“ човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем. Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божију или за реализацију идеје значи постати фанатиком, крволоком, па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма. Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост „идејом“ која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином. Човек је слика и прилика Божија. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада, стога, што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку. Кирил Александријски био је већи јеретик живота од јеретика које је разобличавао. Иза разобличавања јеретика увек се крије грешна похота власти, воља за моћ. Патолошка опседнутост идејом спасења и пропасти, од које се треба лечити, може се пренети и на социјалну сферу. Тада ова панична идеја рађа револуционарни фанатизам и ствара политичке инквизиторске установе. Нетолерантност и инквизиција правдају се претећом социјалном пропашћу. Стога московски процеси комунистима веома подсећају на суђење вештицама. У оба случаја окривљени признају да су имали злочиначке односе са ђаволом. Човекова психика се мало мења. У суштини фанатизам увек има социјални карактер. Човек не може бити фанатик ако је стављен пред Бога, он постаје фанатик само онда када је стављен пред друге људе. Фанатик увек има потребу за непријатељем, он увек мора некога да кажњава. Ортодоксне догматске формуле оформљене су не из односа према Богу, већ из односа према другим људима, стога што су се појавила јеретичка мњења. Фанатизам увек означава друштвену принуду. Или може да поприми форме самоспаљивања, као нпр. код екстремних праваца руског раскола, али и у том случају он, такође, значи друштвену принуду са обрнутим знаком. Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спасење душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама. Категорија ортодоксије, која је противстављена јереси, примењује се данас на типове мишљења које немају ничега заједничког с религијом, нпр. на марксизам, али је она религијског порекла. Премда је поменута категорија религијског порекла, она је ипак друштвена појава и означава доминацију колектива над личношћу. Ортодоксија је умствена организација колектива и означава екстериоризацију свести и савести. Ортодоксија утемељује себе у супротстављеној јереси. Јеретик је човек који не мисли у сагласју са умном организацијом колектива. Људи који себе првенствено сматрају ортодоксним и који разобличавају јеретике, тј. оне који другачије мисле, воле да говоре како они бране истину и истину стављају изнад слободе. То је највећа заблуда и самообмана ортодоксних. Патос ортодоксије, којим се храни фанатизам, нема ничега заједничког са патосом истине и управо му је супротан. Ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, ортодоксни су сами преплашени и плаше друге. Истина, пак, не зна за страх. Управо су бранитељи ортодоксије највише изопачавали истину и бојали је се. Чувари религијске ортодоксије изопачавали су историју. Чувари марксистичке или расистичке ортодоксије, такође, искривљују историју. Ови људи увек стварају злонамерне легенде о непријатељској сили. Истина се замењује корисношћу, интересима организованог поретка. Човек који је фанатизован неком јединоспасавајућом идејом, није у стању да трага за истином. Тражење истине претпоставља слободу. Нема истине изван слободе, истина се даје само слободом. Изван слободе постоји само корист а не истина, само интереси власти. Фанатик било које ортодоксије тражи само власт, а не истину. Истина није дата готова и не прима се пасивно од стране човека, она је бесконачни задатак. Истина не пада на човека одозго као нека ствар. И истине откривења не треба схватити наивно реалистички. Истина је, такође, пут и живот, духовни живот човека. Духовни живот јесте слобода и он не постоји изван слободе. Фанатици ортодоксије у суштини не познају истину, јер не познају слободу, не познају духовни живот. Фанатици ортодоксије сматрају да су они кротки јер су послушни црквеној истини и оптужују друге због охолости. Но то је страшна заблуда и самообмана. У реду, нека се у цркви састоји пуноћа истине. Али зашто ортодокс уображава да управо он поседује ту истину цркве, да је управо он познаје. Зашто је управо њему дат тај дар дефинитивног разлучивања црквене истине од јереси, зашто је управо он њен изабраник. Управо је то охолост и умишљеност и не постоји охолијих и умишљенијих људи од бранитеља ортодоксије. Они себе поистовећују са црквеном истином. Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости. Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истнни. Истина је, пре свега, излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других, али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. Фанатикова аскеза, а фанатици су често аскете, уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија – то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер. Ауторитарно оријентисана омладина не признаје над собом никаквих ауторитета, она себе сматра носиоцем ауторитета. Ултраправославно настројена омладина, која не воли слободу и разобличава јереси, сматра себе носиоцем православља. То је пример у којој мери је идеја ауторитета противуречна и неоснована. Ауторитет у пракси никада не ограничава своје фанатичне поклонике, он ограничава друге, њихове противнике и присиљава их. У ствари, нико и никада се није подчињавао ауторитету ако је сматрао да није сагласан са његовим поимањем истине. Исповедање било које екстремне ортодокије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи. У поређењу с тим слободољубље значи скромност. Веома је пријатно и ласкаво сматрати себе јединим познаваоцем шта је то истинско православље или истински марксизам-лењинизам (психологија је истоветна). Робеспјер је безгранично волео револуционарну честитост, он сам је био најчеститији човек у револуционарној Француској и чак једини честити човек. Он је поистоветио себе са републиканском честитошћу, са идејом револуције. Био је то савршени тип егоцентрика. Управо та помама за честитошћу, то поистовећивање себе са њом било је и најодвратније код њега. Порочни Дантон био је хиљаду пута бољи и човечнији. Егоцентризам фанатика ма које идеје, ма ког учења, изражва се у томе што он није у стању да сагледа људску личност, што је равнодушан према личном путу човека, не може да успостави никакав однос са светом личности, са живим, конкретним људским светом. Фанатик познаје само идеју али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека. Али он не поима ни свет идеја другачијих од његових сопствених, неспособан је да ступи у контакт са идејама. Он обично ништа не разуме нити је у стању да разуме; управо га егоцентризам лишава способности поимања. Он уопште не жели да се увери у истинитост било чега, он се уопште не интересује за истину. Интересовање за истину води из затвореног круга егоцентризма. Егоцентризам нипошто није истоветан са егоизмом. Егоист у животном смислу речи ипак може да изађе из себе, да обрати пажњу на друге људе, да се заинтересује за свет туђих идеја. Али фанатик егоцентрик, некористољубиво, аскетски, безрезервно предан било којој идеји, то уопште није у стању, идеја га усредсређује само на самог себе. За наше смутно време карактеристичне су не само експлозије, већ и стилизација фанатизма. Савремени људи уопште нису толико фанатични и уопште нису толико привржени ортодоксним учењима како то може изгледати. Они хоће да се прикажу фанатицима, да имитирају фанатизам, да изговарају речи фанатика. Претенденти на познавање ортодоксне истине налазе се у стању немишљења. Љубав према мишљењу, према сазнању такође је и љубав према критици, према дијалошком развитку, љубав према туђој мисли а не само према својој. Фанатичкој нетолерантности противставља толерантност. Али толерантност је сложен феномен. Толерантност може да буде резултат индиферентности, равнодушности према истини, неразликовања добра и зла. То је топлохладна, либерална толерантност и њу не треба противстављати фанатизму. Могућна је страсна љубав према слободи и истини, ватрена приврженост идеји, али уз огромно интересовање за човека, човеков пут, човеково тражење истине. Слобода се може схватити као неодвојиви део саме истине. Не треба човек све да трпи. Према савременој нетрпељивости, фанатизму, савременој ортодоксоманији уопште се не треба односити трпељиво, обрнуто, треба се односити нетрпељиво. Непријатељима слободе нипошто не треба давати неогранчену слободу. У извесном смислу потребна нам је диктатура стварне слободе. Савремене, пак, диктатуре у свим својим облицима почивају на духовном темељу који показује тешку душевну болест. Потребан је течај духовног лечења. Извор: Теологија.нет

Изузетно је мало српских филмских аутора који су се, макар и имплицитно, дотицали религијске тематике, а о представљању хришћанског духовног, поготово црквеног, искуства да не говоримо. Ђорђе Кадијевић (1933) је један од ретких чије филмско сведочење у егзистенцијалном искуству човека несумњиво поседује на само философске или уопштено „духовне“, већ и неспорно религијске, чак конкретно хришћанске, конотације. Такође, Кадијевић је своје естетичке принципе мотивисао у првом реду могућностима филма да на јединствен начин сведочи о ономе што је он назвао трансценденцијом. Ово потврђује и недавно објављена књига разговора, „Више од истине: Кадијевић о Кадијевићу“ (Орфелин, Нови Сад, 2017), које је са овим редитељем водио теоретичар књижевности и филма Дејан Огњановић. Овај редитељ, широј публици најпознатији по телевизијском филму „Лептирица“ и серији „Вук Караџић“, о себи говори као о „религијски заинтересованом“ човеку и уметнику, који није „религиозан у правом смислу речи“ и „има аверзију према конфесијама“, али није ни атеиста, јер „атеиста је загрижен човек који тврди како бога (у књизи написано малим почетним словом - прим. В. К.) нема“. Кадијевић сопствени однос према животу, дефинисан тешким ратним и поратним искуством, одређује недостатком „поверења у живот као нешто што је загарантовано“, објашњавајући: „Ја сам схватио да сам зрно на ветру и да висим на длаци, и да је то живот у ствари. Да је живот једно стално избегавање смрти“. Овакав доживљај пролазности и коначности живота код њега је изградио један трајан сензибилитет „презирања разлике између живота и смрти, среће и несреће, добра и зла“, али који се, видимо, није развио у одрицање од стваралаштва или морални релативизам, већ у особен „животни“ и уметнички етос љубави, солидарности и стваралаштва. Иако „не зна да ли постоји бог“, Кадијевић свакако зна „да се и поред свега може волети, и да постоји љубав“, која је „јача од свега“: „И у том смислу је Свети Павле био у праву када је рекао ‘Велика је вера, али већа од вере је - љубав’. То је остало у мени и то је моје једино богатство. Нико у мени није убио љубав, ничим.“ Поред негативног одређења свог животног вјерују, Кадијевић у књизи даје и једно, условно речено, позитивно: „Људи су бића краткорочна, угрожена са свих страна, споља и изнутра, и баш зато што су коначна, што имају само један живот, и само једну шансу да у том животу буду срећни или несрећни, онолико колико је то могуће, нарочито када је срећа у питању, најнормалније понашање је солидарност: значи, узајамно помагање и потискивање зла које је свуда око нас.“ Ми, према Кадијевићу, „живимо у једном туђем свету у који смо бачени“, док „наш, људски свет“ носимо „само у себи, и то као велику илузију, као мотив егзистенцијалне носталгије, као један сан“. Али, „уместо узајамне солидарности, братимљења и онога чему нас је Христ учио, љубави једних према другима, уместо једнакости и братства у злој судбини у чије шаке смо убачени, ми имамо ту ситуацију узајамног сукобљавања и поспешивања ефикасности зла“, што говори „да је човек на неки начин недовршено биће, коме фали једна греда у глави да би схватило пре свега себе а затим и другог“. Стога, све што људи раде, „подразумевајући и уметност, јесте покушај да превазиђу то жалосно искуство непоразума“. Окружени непријатељским светом смрти, „све што дотакнемо је мртво, и свака трунка живота је тако чудна, неочекивана, краткотрајна и беспомоћна у тренутку док траје“. Али, уместо да будемо „дирнути тиме и да те искре живота „подржимо колико је могуће“, ми „толико радимо на томе да се придружимо свему другом што уништава живот и сваки смисао битисања“. Кадијевић своје опредељење за уметност и стваралаштво објашњава управо оваквом запитаношћу о смислу живота и постојања: „Ја, суочен за безизгледношћу такве ситуације, не наседам ни на какву наду, али морам да признам да је моје бављење уметношћу у ствари покушај избављења“, које се састоји у борби против такве егзистенцијалне безизгледности, „јер не желим да својим делањем у животу допринесем том хаосу у којем јесмо“. Уметност може бити средство борбе против самоуништавајућег универзалног система агресивности и репресије, које нема корене само у овим или оним идеолошким претпоставкама, већ у самој, у основи смртној, природи света у ком живимо. Ни овде се Кадијевић не ограничава само „негативним“ објашњењем своје мотивације да се бави уметношћу и, још конкретније, филмом. Филм за њега има моћ да обухвати „тоталитет појма човека као бића“. Он има способност да реалност ослободи „терета прозаичности и тривијалности“, да „ослободи бивство тог терета и претвори га у нешто тако божантвено да то постаје сакрално, свето“. Највише што уметност може да учини јесте да неком промени живот, али не у смислу промене „стварности у животу једног човека“, попут друштвене стварности и политичког уређења, већ ступањем у „подручје трансенденције“. Уметничко дело је само оно које садржи у себи „елементе транценденције“, што се постиже „одступањем од мерљиве стварности, од свега што је речима изразиво“, превазилажењем „ноторне збиље“ и „надилажењем сваке искуствености“, у „нешто што је више од истине“. Према томе, прецизира Кадијевић, у равни мистичног реализма једног Достојевског, „трансценденција је моћ надилажења онога што је искуствено и везано искључиво за објективност, за феномен егзактне извесности до које можемо доћи“. Дело, као и речи Ђорђа Кадијевића изречене у књизи „Више од истине“, дубоко су и убедљиво сведочанство о палости света, али и могућности љубави и солидарности у том и таквом свету, у чему велику улогу може да има целокупно људско стваралаштво, а посебно уметност. Ова обимна и одлично структурисана књига је стога незаобилазно штиво не само за оне заинтересоване за филм и уметност, него и за темељна питања смисла.