Претражи Живе Речи Утехе

Земаљска правда понекад односи кратке и брзе побједе, међутим, у тим побједама није истина, јер дуготрајна и трајна победа припада правој небеској Истини Праведност и истина су једни од најзначајнијих појмова у Светом Писму. Код пророка Исаије се праведност појављује уз „спасење“ (Ис 46, 13), а код пророка Јеремије уз „милосрђе“ (Јер 9, 24). У Мојсијевој пјесми се каже: Бог је вјеран, без неправде, праведан је и истинит. Трагати за правдом је увијек трагати за истином, као што је трагати за истином увијек трагати за правдом. И зато трагање које се понекад чини узалудним на крају бива истинито. Јер, нема ништа скривено што се неће открити, и тајно што се неће сазнати. Зато та трагања никада нијесу узалудна и бесмислена. Ниједан труд пред Богом никада неће пропасти. Трагање и стражење над правдом и истином која је некада спора и чини се недостижна, јесте труд на путу избављења и вјерности, јер истина и правда са њима стоје као синоними. Праведност Божија, суд Његове милости, доброте и љубави јесу највећи дарови Божији. Човјек трагајући за правдом једино може наћи искупљење кроз уподобљавање Богу у Његовој праведности. Јесте истина да земаљска правда понекад односи кратке и брзе побједе, међутим, у тим побједама није истина, јер дуготрајна и трајна победа припада правој небеској Истини. Правда небеска је спора, али достижна. Правда људска која стреми небеској је такође спора, али достижна, јер Христос као праведност Божија је саборна личност која у себи носи све створено, која носи човјека као круну све твари. Причајући и приповиједајући о људима, приповиједамо о самом Христу у коме је и по коме је саздан сваки човјек. Сваки лик човјечији је призван да постане Христолик. Јер, неправда је непријатељ и Бога и људи. Правда Божија постаје људска, јер људска природа сабрана у Христу удионичари у Божијој правди. Три живота, три личности и три исправљене неправде које свједоче да је правда спора, али достижна и истинита. СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ, СВЕТИТЕЉ И БОГОСЛОВ Дјечак је од ране младости осјећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Живот му је од дјетињства праћен великим неправдама, прогонима и оптужбама. Као дјечак ишао туробан, одјевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утјеха била је вјера Христова. Постао је свештеник обичног народа – његова понизност иритирала је поједине припаднике свештенства, а његова преданост додатно побуђивала њихове сумње и клевете. Завидљиви и злобни људи су му одузели све земаљско, лишили га сваке дужности. Тријумфовали су зло и завист. Његов живот је тежак пут и непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. Једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успио да се прилагоди египатској клими! Његов живот је пун мученичке драме. Трпељиво подноси искушења без гњева и осуде према својим прогонитељима. Постао је светитељ савременог доба. Светитељ који је живио међу нама. Учио је људе да је најбитније задобити љубав. Савршена љубав доноси савршенство вјере и наде. „Свагда иштите од Бога љубав, и тако ћете задобити пуноћу осталих добара и врлина“. Међу тим врлинама су правда и истина. Житије Светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог. Четрдесет година по смрти правда је достигнута и истина је побиједила. Васкрсли Христос се пројавио кроз новопросијавшег светитеља. Друга правда долази 15. јануара 1998. године. Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремено га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије. И на крају кад истина и правда тријумфују остају ријечи Светитеља егинског које све објашњавају: „Дајте Богу сво своје срце, да бисте остали у љубави, а остајући у љубави Божијој и Бог остаје у вама“. ВИНСЕНТ ВАН ГОГ, СЛИКАР Његов живот је кратак и фасцинантан. Син калвинистичког свештеника у младости је желио да „живи“ Јеванђеље, да проповиједа сиромашнима, да се бори за социјалну правду и да помаже потлаченима. Проповиједник и свештеник који је избачен из теолошке школе, јер се није могао прилагодити „педантности“, тј. хладноћи западне теологије. Рвао се са вјером. Некада је губио, некада налазио, некада сумњао, и опет јој се враћао. У његовим сликама и бојама видите „интензивну изражајност“ живота. Он је колориста са раскошјем и сјајем боја и тонова, који се свети неправди правећи боју свијетлом, блиставом. Не оставља равнодушним. Доживио је много неправди које су биле праћене депресијом, тугом, болешћу, гладовањем, одбаченошћу и несхваћеношћу. Међу последњим сликама које је насликао је Богородица која оплакује мртвог Христа (Пиета). Његов живот је био трагање за другим који ће га учинити да постоји. Чезнуо је за љубављу другога. Хиљаде насликаних слика и цртежа за живота, а продата само једна. Непризнат као сликар, већ посматран као ексцентрични чудак. Данас исправљена неправда и његова дјела међу најгледанијима и најтраженијима. Послије више од сто година аутори књиге „Ван Гог: Живот“ Стивен Најфех и Грегори Вајт Смит, након 10 година истраживања и 28.000 биљешки и 900 страна дуге студије, исправљају највећу неправду која га је овог пута пратила послије смрти. Двојица истраживача уздрмала су свијет тврдњом да славни холандски сликар није себи одузео живот, није извршио самоубиство, како се до сада мислило, већ да је убијен. „Не оптужујте никога“, његове последње ријечи, као ријечи Распетога Христа „опрости им Оче, јер не знају шта чине“. Његово прихватање смрти било је, уствари, чин љубави. ЕРНЕСТО КАРДЕНАЛ, СВЕШТЕНИК И ПЈЕСНИК Велики никарагвански, латиноамерички и свјетски пјесник. За њега је речено да је следбеник Христа у духовном животу, Маркса у политичком ставу, а Паунда у поезији. Римокатолички свештеник који је припадао покрету теологије ослобођења. Теолог и пјесник, мистик и политичар, свештеник и пророк, монах и револуционар. Основао комуну на Солентинамеу, био министар културе у влади Никарагве, борио се за сиромашне и обесправљене, супротстављао се папи, основао нови књижевни правац – екстериоризам, путовао и све вријеме неуморно писао поезију и постао један од најзначајнијих пјесника Латинске Америке која га је поставила у сами врх свјетске књижевности. Због његових смјелих и револуционарних идеја папа Јован Павле II га је ставио под забрану свештенства и забранио му обављање свештеничких дужности. „Такво хришћанство које смо тада видјели у Ватикану није било оно хришћанство које је Христос хтио за Цркву; али моја вјера је вјера у Христа, а не у Ватикан; уколико се Ватикан одвојио од Христа ја остајем уз Христа!“ Неправда ће бити исправљена послије 35 година од стране папе Фрања који му је пред крај живота вратио свештеничко достојанство и дозволио му да служи Литургију. Преминуо је 2020. у 96-ој години живота. Његове ријечи као да говоре о правди и истини на најљепши начин: „Нијесам био испуњен с ничим другим осим с Богом — с оним што је Он знао, а ја нијесам“. https://mitropolija.com/2023/11/24/pravda-i-istina-o-slobodan-jokic/

На празник Усекованија главе Светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, уз саслуживање свештенства из Ваљева и Тамнаве. У оквиру богослужења Владика Исихије је рукоположио у чин ђакона досадашњег ипођакона Стефана Радовановића, вероучитеља из Уба. У данашњем дану наша Света Црква прославља славно страдање и блажену кончину Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Светитеља, који се после Пресвете Богородице највише поштује у Цркви Божјој и чији је лик, уз Господа и Мајку Божју, на свим иконостасима изображен. Данас наша Црква пости, али не због тога што је тужан догађај, већ да бисмо у овом дану подвукли потребу за уздржањем и контролом над собом и својим страстима, казао је у литургијској проповеди Владика Исихије о смислу и значају великог празника посвећеног ономе за кога је Господ Христос говорио да је „највећи рођен од жене“. Не постимо зато што тугујемо, јер кончина мученичка није тужан догађај, већ сведочанство Цркве и наше вере. Колико је тек мученичко страдање Светог Јована Крститеља нама радост, јер он је први сведочио Господа и зато је назван пророком и Његовим Претечом. Не само да је проповедао, већ се и удостојио да својим рукама крсти свог Бога и Спаситеља и тиме посведочи да је Он Месија, Који је дошао да спасе свет. У овом дану видимо његову свету личност и утолико је светлије и славније видимо, колико је супротстављена нечастивим личностима Ирода, Иродијаде и њене кћери Саломије. Свети Јован Крститељ је истина Божја – рекао је Владика Исихије. Он је толико свет и прослављен, не зато што ми знамо за нека његова чудеса, јер у Светом јеванђељу тога нема. Имамо свега неколико његових реченица у Светом писму. Али, Свети Јован је толико издвојен међу светима зато што је себе потпуно посветио истини, свом Господу, Кога је проповедао и објављивао свету, те напослетку се удостојио да Га крсти, приближио је Епископ Исихије величину личности Светог Јована Крститеља, чији је свети живот био надахнуће и узор хиљадама монаха који су кроз векове свој живот посвећивали Господу, живећи у уздржању, посту и молитви. Ништа од овога света није ометало овог великог свеца Божјег да се потпуно посвети Господу. Празник Усековања нас учи да силе које нам је дао Господ користимо у славу Божју као што је то чинио Свети Јован Крститељ, велики наш учитељ. Да се молимо у тајности и чинимо добра дела, да чинимо послушање речи Божјој, а не похотама овог света, које нас опхрвавају на сваком кораку, закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се заједно са Светим Јованом увек окрећемо ка добру и уздржавамо од зла. Извор: Инфо-служба Епархије ваљевске

-Патријарх Порфирије рукоположио ђакона др Србољуба Убипариповића у свештенички чин- На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао, уз саслужење Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Србољуба Убипариповића, ванредног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у свештенички чин. Пожелевши новом посленику у винограду Господњем да проповеда Јеванђеље Христово верном народу Божјем онако како је то чинио Свети Николај, Патријарх је истакао: „Ми се такође Богу молимо да му благодат, коју је у чину овога рукоположења примио, буде стални сапутник, да прожима сваку његову мисао читав његов живот и да се оваплоти у свакодневним конкретним делима, како би његова свештеничка служба била њему на спасење и на корист Цркве“. „Истина Христова нема компромиса и не може се уподобљавати духу овога света. Не може се удварати духу овога света само да би споља била прихваћена. Та истина постоји да бисмо се преображавали, а тај преображај се остварује благодаћу Божјом, али и нашим учешћем и сарадњом са благодаћу Божјом. То се чини, пре свега, нашом исправном вером, а онда и животом који треба да буде живот смирења", поручио је патријарх Порфирије. На крају беседе Патријарх је позвао верни народ да на Спасовдан узме учешће у литији поводом славе српске престонице која ће у 19 часова кренути од Вазнесењске цркве до храма Светог Саве на Врачару. На торжественој светој Литургији саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеорградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, протојереј Зоран Крстић, јереј Иван Фаранов, јеромонах Сава (Бундало), новорукоположени свештеник Србољуб Убипариповић и ђакони Радомир Вручинић, Мирослав Николић и Томислав Крчмар. Појао је хор Николајевске цркве под руководством диригента Светозара Вујића. Након свете Литургије патријарх Порфирије је, у присуству епископа Иринеја, свештенства и верног народа благословио славске дарове породице Арсић и старешине Николајевског храма протојереја Драшка Тепавца и свештеног братства. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Оче и Учитељу! Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне. Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа. Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља. Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје. Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства. На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19). Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот. Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас! У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег јеромонах Иларион Ђурица Извор: Митрополија црногорско-приморска

Скандалозно и тенденциозно извештавање новосадског портала Nshronika и београдског портала и телевизијског канала Nova.rs Један од мало познатих локалних интернет-портала NsHronika.rs је на Крстовдан, 27. септембра 2020. године, скандалозно и тенденциозно, са очигледним дефицитом елементарне пристојности, покушао да исконструише некакав црквени „скандал у најави”. Разуме се да је све замишљено да се изведе под плаштом забринутости за историјско, културно и архитектонско наслеђе зграде Владичанског двора у Новом Саду, односно његову јединствену фасаду, а заправо све у циљу напада на Српску Православну Цркву, Епархију бачку и епископа Иринеја. У даљем преношењу и разради ове лажи, водећу улогу је преузео портал Nova.rs објавивши у једном дану чак два текста на исту тему. Истини за вољу, други текст је требало да буде одговор Епархије бачке, али је и он замењивањем теза искоришћен за још један атак на Светосавску Цркву, Епархију бачку и њеног угледног Архијереја. Да Епархија бачка све време говори истину, доказ је електронско писмо реченог локалног портала NsHronika.rs упућено Епархији којим се потврђује да пре објављивања текста није тражен коментар Епархије бачке и признаје да су знали да је све урађено по закону: ,,Kako saznajemo, ova odluka (замена плочица, прим. аут.) nije doneta naglo i bez saglasnosti nadležnih gradskih službi”. Ово својеврсно и несумњиво признање портала NsHronika.rs потврђује да је читава прича измишљена ради напада на Епископа бачког г. Иринеја, једног од најеминентнијих отачаствених архијереја, који са осталим епископима непоколебиво чува и брани Светосавски лик наше Цркве и Светолазаревски Завет нашег народа, и да се не ради о теоријама завере и неоснованом представљању епископа као жртве, како тврди портал Nova.rs, него да је у питању озбиљна медијска кампања. – У прљаву медијску кампању су укључени појединци из Завода који су незадовољни својим положајем и немогућношћу да се ,,уграде” у послове на обнови Владичанског двора, јер им је познат став владике Иринеја да су најважнији квалитет материјала и рокови за завршетак послова. Владика Иринеј нипошто није желео да одустане од технолошки најбољег квалитета материјала којим ће се обнављати зграда, а посебно је инстистирао да сваки материјал пре уградње има уредан атест домаћих стручних института, као и да се рестаурира све што је могуће и да се у што већој мери сачува оригинални изглед зграде. У овоме је имао сагласност и снажну подршку водећих људи из струке и руководства оба Завода. Изгледа да су због тога неки раније склопљени договори појединаца са једном фирмом из Мађарске пали у воду – рекао је наш извор близак овом кругу стручњака из области заштите, иначе запослен у једном од Завода. Што се тиче Епархије бачке и надлежних Завода за заштиту споменика културе, целокупан посао заштите фасаде Владичанског двора је урађен у складу са свим правилима и прописима струке, као и уз поштовање свих законских одредаба, о чему ће сутра у јутарњем програму Радио-Беседе говорити директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе г. Зоран Вапа и секретар Епархије бачке протојереј Владан Симић, а позваћемо у госте и ауторе текстова са наведених портала. Информативна служба Епархије бачке

У шесту недјељу по Васкрсењу – Слијепога, 24. маја 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља словенске учитеље и просветитеље Kирила и Методија, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је намјесник острошки протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа архимандрит Мирон, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Мирко Вукотић никшићки парох и јереј Ранко Радоњић. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу слијепог, монаштву и вјерном народу ријечима празничне бесједе се обратио о. Мирко Вукотић, који је између осталог казао да ова прича говори о суштини, а да је суштина у питању ко је грешан, слијепи од рођења или родитељи његови. – Куд ће једноставније и искреније питање? Откуд то да се наша дјеца рађају болесна, откуд то да касније људи болују, пате и страдају? Тај одговор ћемо наћи у Царству Божијем непролазном. Христос каже ”Не сагријеши ни он, ни родитељи његови, него да се испуни воља Божија”. Молећи Бога да тај одговор добијемо у Царству небеском и непролазном, молећи Бога да нам све буде јасно, зашто страдамо, патимо, зашто живимо. Тај одговор су нам дали многи из рода нашега и многи људи на овом свијету – казао је о.Мирко. Додао да су тај одговор дала и солунска браћа Кирило и Методије који су живјели у 9. вијеку. – Њих је послао велики Патријарх Фотије да у наше крајеве проповиједају ријеч Божију. Да крсте наше претке, да нас науче, да нас описмене, да знамо рећи ко смо, шта смо и чији смо. На првом мјесту да смо Христови, а онда да смо људи. Такав свједок истине је и наш Свети отац Василије Острошки Чудотворац, који нас овдје сабира, тјеши и кријепи, који нам показује којим путем да идемо, какву ријеч да проповиједамо, каква дјела да свједочимо и изнесемо пред свијет овај – казао је о. Мирко и нагласио да су такви и Митрополит Амфилохије, Владика Јоаникије и остали свештеници који свједоче ријеч Божију за будућа покољења. О. Мирко је подсјетио да су Христос, а после Њега светитељи и просветитељи били гоњени и страдали ради истине коју су свједочили. – И наше вријеме ће показати зашто и ми данас страдамо због истине, зашто истина не одговара онима који се баве политиком. Зато што они желе да њихов сабор буде сабор послушних, а не сабор слободних, како је то у Цркви – закључио је о.Мирко. Извор: Манастир Острог

У Недељу о раслабљеном, 10. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је архијерејска Литургија. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ тимочки г. Иларион а саслуживали су му игуман манастира архимандрит Козма (Радовић), протосинђел Симеон (Николић) и јерођакон Марко (Цветковић). Литургијско сабрање су појањем улепшали јеромонах Енох (Стојаковић) и архиђакон Илија (Јовановић). У беседи којом се обратио верном народу, Епископ Иларион је најпре изразио радост што је храм након вишенедељних забрана окупљања поново испуњен, а потом је подсетио окупљене да смо сви стрпљењем и трпљењем позвани да спасавамо душе своје нарочито у тешким временима када је истина скривена од наших очију. „Чињеница је да нико од људи на земљи није гласник Истине и не поседује је у пуноћи јер је Истина сам наш васкрсли Господ Исус Христос. Он је тај који нас просвећује благодаћу Божјом и надахњује самим собом тако да можемо бити сведоци Његове Истине у овом лажном и заблуделом свету који од почетка иде ка свом крају” рекао је владика. Поредећи овај свет, у комe смо мучени разним духовним и телесним болестима, са бањом Витездом из светог Јеванђеља, Eпископ Иларион је истакао да једина спасоносна брига којој треба да се посветимо јесте брига о испуњавању Христових заповести. Све оне који нису успели да се причесте на васкршњој Литургији, поштујући забрану кретања која је тада била на снази, владика је позвао да се сете Свете Марије Египћанке, која се у животу свега два пута причестила али која је својим молитвеним покајањем завредила чудотворну испуњеност Божјом благодаћу и снагом. Извор: Епархија тимочка

У благим јануарским данима двјеста осамдесети број образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске Светигорa, који је штампан на преко сто двадесет страна обрадоваће своје читаоце пробраним текстовима и фотографијама. Нарочито текстовима везаним за науку. А тамо гдје би требало да стоји уводник једног листа, овдје стоји Порука Световасилијевског сабора у Никшићу 21. децембра 2019. „Чувајући и испуњавајући захтјеве Цркве, ми ћемо спасти и све оно што је суштинско у разним оваплоћењима хришћанске вјере и живота“, једна је од мисли протојереја Александра Шмемана из објављеног текста „У трагању за коријењем америчке буре“. Да не би залутао с пута трагања, човјеку је потребна вјера, исто као и науци, јер истина је једна. О томе је у предавању „Огледи односа теологије и науке“ говорио Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички мр Кирило Бојовић, доказујући да наука оправдава себе тек кад се поклони Богу. У том смислу пренијет је и текст „Црква и неутрино“ протојереја–ставрофора др Владана Перишића, као и скраћено предавање „Свети Сава и научна медицина“ прим. др хаџи Недељкa Кангргe. Један од оних који је свједочио математичку истину, која се, јер је истина, не коси с Божјом, свакако je понајбољи од српских математичара Михаило Петровић, о коме пише проф. др Слободан Вујошевић. На Мику Аласа Светигора преноси и успомене професора небеске механике Милутина Миланковића. Професор Александар Зечевић у Санта Kлари предаје предмет који се зове „Истина, лепота и границе знања”, како гласи извод из интервјуа с њим, који је Светигора преузела из емисије Агапе. У једном одговору на питање „А какве има везе лепота с науком или теологијом?“, oн каже: „Па јавља се и једној и у другој. Лепота је дуго била атрибут Бога, колико и доброта и свемоћ.“ Љепоту је тешко ријечима описати. Зато је Ваведење, слава лавре Хиландара, прича која се није могла ријечима испричати, те је те тренутке вјечности испричала фотографија. И слика чува многе тренутке од ишчезнућа, као чувена Герника, о којој се казује у новој Светигори. И орнаменти, настарији декоративни елемент на свиjету, који су уресили ово празнично издање, такође су ликовни и језички феномен који је непролазан и свима разумљив. Заиста „небеса казују славу Божју и дјела руку Његових гласи свод небески!” У новембру се навршило десет година од упокојења патријарха Павла. Тим поводом Светигора подсјећа на његову личност и објављује стихове које су о свом Патријарху – ходајућем Јеванђељу, написали високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и академик Матија Бећковић. Подсјећа на мишљeње и биографију историчара умјетности и философа Жарка Видовића – а такође уочи Савиндана публикује један Видовћев текст – „Свети Сава и његов народ“. „Ми смо данас оно што памтимо!“ – поводом расправе о Старом Сајмишту, Стефан Радојковић позива на успостављање институционалне културе сјећања. Подсјећа „Светигора“ и на животопис познатог изданка светогорског монаштва и великог црквеног дјелатника на тлу Сјеверне Америке старца Јефрема Аризонског, који се упокојио у Господу децембра 2019. Подсjећа нас и на „проблеме савременог црквеног васпитања и образовања“, на шта је упозоравао почивши протојереј–ставрофор др Радован Биговић. Приказ овог јануарског броја Светигоре, уз радосни поздрав Христос се роди! И отпоздрав Ваистину се роди! Нека заокруже ријечи из Светог писма „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа“. (2Кор. 12, 10), које су мото текста Епископа западноамеричког др Максима Васиљевића „Воља за вољом – или: како разумети вољу, невољу и самовољу“. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Некада су у божићној ноћи и деца и одрасли чекали да се на небу појави прва звезда. Кад би се звезда појавила настајала је празнична радост. Групице деце, замотане у одећу до очију, ишле су, славећи Христа, певајући једноставне песмице о Витлејему, о мудрацима, о пастирима на пољу, о анђеоској песми која се лије са ноћног неба. Све је то одбачено, проглашено „сујеверјем“, „раскринкано“ као непотребна и штетна „бајка“, обасуто подсмесима, презиром и злобом. И, шта? Да ли је постигнуто нешто ново, ваљано, добро? У име „стварности“ уклоњена је „бајка“, а притом је сама стварност учињена тако једнолично сивом, баналном и досадном! Али, право чудо, можда, није у томе што је све то успело, већ управо у томе што није успело до краја и што, живећи у свету машина, окружени буком непрестаних градилишта, у свету принудне једноличности и свођења свега на економију и чувену „науку“, људи у себи свеједно настављају да очекују нешто, да трагају за нечим другим. Како је то чудно: тако моћна власт, а чега се боји? Божићне ноћи, песника и уметника, усамљеног мислиоца, речи, мисли и духа. Боји их се и бори се против њих, и борећи се већ пола века, никако не успева да их уништи. Живи у страху, затвара сва врата и прозоре, проглашава злочинцима и лудацима оне малобројне појединце који говоре: „Постоји дух, постоји душа, постоји слобода, постоји небо, постоји Бог, постоји људски живот независан од политике, економије и остале социјалне машинерије, и у њему је сав смисао, сва радост света“. Али, страх се може имати само од нечега моћног. То што усамљени писац у очима целог света побеђује моћну власт, као морално надмоћнији од ње, то што милиони људи настављају да живе са вером у Дете које се родило у Витлејему – то је веће чудо 20. века него сви летови у космички простор заједно. Али, све је то, заправо, продужетак онога што се догодило прве божићне ноћи, и то су знала чак и деца која су из века у век једном годишње чекала да се на зимском небу појави прва звезда. Победа духа над силом – то је, у неколико речи, смисао и садржај тог знања. Дете, слабо и немоћно, за чије рођење се није нашло места у граду, сиромаси и пастири, тројица чудака мудраца… А затим кратак живот без крова над главом и заштите, као и на почетку, неколико речи о Богу и духу, о Царству љубави, радости, слободе… И страшни крај, страдање од те исте силе која сматра да јој је потчињено све на земљи. Е, ево, скоро две хиљаде година касније – те исте речи, та иста истина, та иста неуништива слобода духа… Падале су и распадале се највеће државе, нестајали су читави народи, оне који су заповедали милионима људи развенчавали су и проклињали њихови наследници – све у име те исте силе, те исте наредбе: „Покорите се, схватите своју слабост, уверите се да је моћ наша“. Али, онај ко је у име љубави, духа и слободе тој сили говорио „не“, увек је бивао јачи, увек је побеђивао. Побеђује и сада, тајно, често незнано свету, јер једино он има истинску силу којој није потребна ни пропаганда, нити насиље. Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 5, Каленић, Крагујевац 2018, стр. 187-189. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит Владимир (Мороз) је епископ Украјинске Православне Цркве Московске Патриjаршиjе, Митрополит почајевски, викарни епископ Кијевске епархије, намесник Свето-Успењске Почајевске лавре. Владика је 15. августа прославио свој шездесети рођендан. – Владико, у свом последњем интервју за портал „Православије.Ru“ говорили сте о противправним поступцима власти према нашим великим светињама као што су Кијево-Печерска, Почајевска и Светогорска лавра и низа других древних обитељи које је уз потпуну сагласност бившег гаранта Устава Украјине требало да буду предате новим расколничким стуктурама. А још пре тога је Тернопољска обласна рада иницирала предају Почајевске лавре музеју како би она, по њиховој формулацији, постала „духовни центар доступан свима“, и грко-католицима, и псеудоправославним формацијама свих усмерења. Данас је политички слоган „Мова, армија, вира“ („Језик, армија, вера“) нестао заједно с бившим председником Порошенком. Молимо вас да кажете нешто о томе како је манастирска братија поднела ова искушења. – Као што доликује монасима, хвала Богу – храбро, чак се може рећи и јуначки. Зато што је наше гесло, како апостол каже: „За мене је живот – Христос и смрт је добитак“ (Фил. 1, 21). Ако смо се ухватили за рало не смемо се освртати уназад (уп. Лк. 9, 62). Преживевши искушења последњих пет година дошли смо до закључка да је то цвеће у поређењу с трњем које су поднели наши претходници и наставници који су живели у лаври за време Хрушчовљевих прогона 1950-60-их година. И Господ је дозволио да сваки од нас провери своју веру: колико се ревносно подвизава у Богу и како испуњава монашке завете. – Каква је данас ситуација и какво је расположење? – Као што видимо, ситуација се сад унеколико променила, они који нам желе зло су, што се каже, испустили пару, па је наступило извесно затишје. Али Бог зна шта ће бити даље, у Њега се уздамо. Мислимо о најгорем, надамо се најбољем и за све благодаримо Господу... Било нам је јасно да би се бивши лидер земље, да је добио други мандат, обрачунао с нама. Али Господ је услишио молитве и уздахе људи. И Он нам пружа могућност да ценимо оно што имамо. Што се тиче новог руководства земље и његовог односа према канонској Цркви засад још увек не можемо рећи ништа одређено. Сам нови гарант Устава је изјавио да је мешање у живот Цркве недопустиво, али његови помоћници изражавају потпуно супротно мишљење: на пример, изјављују да треба променити назив Украјинске Православне Цркве, поново из старих портфеља ваде политичке етикете... Знате, Христову Цркву никад неће оставити на миру, зато што она сведочи о томе да свет у злу лежи. И пали свет то не може да поднесе. По речима Светог Писма: „Знамо да смо од Бога, и да свет сав у злу лежи. А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу“ (1 Јн. 5, 19-20) – Владико, на многобројним службама у лаври чују се сугубе молитве за мир у Украјини и чак се после трпезе братија опет моли за мир. Зна се да су пред зидине лавре још почетком године долазили аутобуси с нападачима, било је и представника унијата који су желели да освоје Почајевску лавру. Међутим, као да им нека сила није дозволила да уђу, све ове „иницијативе“ су пропале... – Заиста, молитва је велика сила. О томе пишу свети оци и ми се у то уверавамо. Она у лаври не престаје ни за тренутак. Непрестано читамо Псалтир (сваки брат по реду је дужан да се моли сат времена ноћу), непрекидно се читају акатисти, браћа се моле у келији после завршетка вечерњих служби и бденија, касно увече, пред поноћ око обитељи обављамо литију с иконама, Крстом Господњим... Небеске силе нас чувају. Јер историја се сећа како је у тренуцима прогона долазио сам Јов Почајевски, како су се наочиглед хрушчовљевских прогонитеља фреске у храму Свете Тројице који су покушали да затворе одједном обновиле и заблистале иконе... – Да, то су нама, новинарима, својевремено говорили стари насељеници лавре... – Почетком ХХ века Црква је била осуђена на уништење. Сетите се из историје страшних „безбожних петолетки“ и репресија кад је Црква требало да буде збрисана с лица земље. И шта се десило? Почео је рат 1941-1945. године и Стаљин се први пут обратио народу речима: „Браћо и сестре,“ а не „другови“. Почело је отварање храмова, свештеници, архијереји и мирјани су се враћали из тамница и логора. Јер прогонитељи не ратују с нама, иако смо ми монаси, верници, али смо просто људи, немоћни смо, и није нас тешко поубијати. А ратовати против Бога и Његове Цркве значи сакупљати угљевље на своју главу. И видимо како су неславно завршили живот прогонитељи из свих векова, почевши од римског Нерона, па све до шрафова репресивне машине безбожног ХХ века. Јер Господ није у сили, већ у правди. И молитвени уздаси народа Божијег неће остати непримећени. Благодаримо Богу за искушења, видимо да нас Господ чује и да нам даје још времена за покајање, како бисмо остварили оно за шта смо призвани. Сваки тренутак проведен правилно за нас је радостан, зато што смо га проживели у покајању... Зато што нас он обнавља, чисти и припрема за вечност. Кад су на истоку земље почела борбена дејства националисти-радикали су качили летке с позивима на одузимање храмова од „цркве-агресора“. Дошло је дотле да су у саборној цркви у граду Суми припадници СБУ претресали подруме тражећи бојеве патроне у сандуцима. Некоме се учинило да се у кутијама чувају патроне. То су у ствари били угарци свећа. У лавру су свако мало долазили неки сумњиви људи и нешто су загледали. Касније се испоставило да су провокатори покушавали да нам подметну оружје, гранате, како би „доказали“ да монаси учествују у рату и како би после тога организовали запоседање лавре. Хвала Богу, на време смо успели да откријемо провокацију и да позовемо раднике милиције и СБУ. Затим смо поставили чуваре око лавре како не бисмо дозволили овакве провокације. Господ је открио непријатеље Цркве и заштитио нас је, освајачи су доживели срамоту. Може се констатовати да је од 2014. до 2019. године Украјинска Православна Црква преживела праве прогоне. – И нехотице се сећамо аналогије из историје Почајевске лавре кад је 1675. године одред од 50 хиљада Турака побегао у страху кад су се стреле које су испаљивали према лаври окренуле и погађале њих... – Знате, ова историјска чињеница ја заиста потврђена. Јер у Почајеву и дан-данас живе потомци турских војника који су видевши ово чудо примили хришћанство и остали овде да живе. А све ове савремене појаве с жестоким нападима Цркве Божије, с лукавим „томосима“ не чуде вернике. Јер сви знају апостолове речи о томе да ђаво иде као лав који риче и тражи кога ће да прогута (уп. 1 Петр. 5, 8). Њему нису потребне материјалне вредности и богатства, он жели да нападне Цркву, њено канонско уређење, да уништи правилан савез између Бога и човека. У Патерику читамо како је један преподобни ишао и видео демона који је седео на пречаги и безбрижно махао ногама, а на питање преподобног зашто седи тако доконо одговорио је да је већ нахушкао непријатеље против обитељи Божије, па се сад одмара. То се десило и код нас: наши непријатељи су желели да раскину савез између Бога и човека, да нашкоде Цркви, пре свега у манастирима као што су Кијево-Печерска, Светогорска и Почајевска лавра и друге обитељи у Украјини. А код нас их, хвала Богу, има преко 200... Ето, сви могући напади били су организовани против обитељи и храмова УПЦ. – Расколници практично немају манастире. Номинално они постоје, али у њима живи по двоје-троје људи, у најбољем случају. Владико, зашто је то тако? – Зато што се човек који је одлучио да се посвети монашком подвигу неће упецати на мамце расколника. Он у срцу осећа где је благодат Божија, а где је нема. Код расколника је нема. О томе сведочи и практично потпуно одсуство монаштва... Зато су поједини и добро познати политичари, знајући то, тражили начин да „докажу“ обрнуто. Мислили су: одузећемо манастире и доказати да је „истина на нашој страни“. И преко министарства за културу, кроз покушаје да укину наше уговоре с државом за закуп земље и имовине, преко рејонских администрација покушавали су да нас разоружају. Али нас је Господ спасио. И као што сте тачно приметили, стреле оних који су нападали лавру окренуле су се против њих самих. Политичка каријера непријатеља Цркве Божије је доживела срамни крах. – Владико, видимо како јача нови раскол. Видимо као се политички фактор убацује и у односе између помесних Цркава. Колико само говори чињеница да су две патријаршије признале „ПЦУ“. – Одмах ћу рећи да ове изјаве нипошто не изражавају општи став ових Цркава. У личном контакту, у преписци, у изјавама читавог низа грчких архијереја и многих становника Атона чује се дијаметрално супротно мишљење. Сетимо се Дела апостолских кад су апостоли ухапшени и кад је учитељ закона Гамалило, који је уживао углед у народу, рекао на синедриону: прођите се ових људи „јер ако буде од људи ова намисао или ово дело, пропашће“ (Дап. 5, 38). Или се сетимо догађаја од пре сто година. Бољшевици су потпомагали јачање расколничке „цркве обновљенаца“, а Цариградска патријаршија не само да је признала ову лажну цркву, већ је осудила патријарха-исповедника Тихона као „човека који уноси немир“ у црквени живот. С обновљенцима су служили и представници Александријске и Јерусалимске патријаршије. То је жалосна страница, али је чињеница. И где су данас „обновљенци“? Њихово дело је било „од људи“, а не од Бога и пропало је за неколико година. Тако је и данас. Верујемо: истина ће победити. – Припадници „СЦУ“ поново смишљају неке „историјске доказе“, преносе их у медијима, једноставно речено баве се простим фалсификовањем. – Кад би истина била на страни расколника, њихова дела, речи и поступци би одисали љубављу, поступали би по законима Божанске Истине, по законима које су написали Свети Дух и свети апостоли. И у њиховој средини би владали љубав и међусобно разумевање. Међутим, видимо супротно – агресију, они се поново деле. То је већ очигледно пошто се дешава наочиглед целог света. Не мислим да светитељи из других помесних Цркава то не виде и не схватају. Тешко је признати грешку, али мораће. Блаженопочивши митрополити Владимир (Сабодан) је у једној од својих проповеди, чини ми се у беседи у Недељу о Страшном суду рекао да ће Црква на крају времена постати предмет мржње и подела. Можда ово време и није тако далеко. – Његово Блаженство митрополит Онуфрије све нас позива на јединство, чврстину у вери и личну одговорност сваког хришћанина за судбину Цркве како бисмо достојно прошли кроз искушења времена. – Тачно тако. Треба да знамо да је свако искушење својеврсни испит за чување наше вере. И сваки хришћанин треба да положи овај испит и да добије одговарајућу оцену. Биће јасно да ли смо били верни Христу, да ли смо били с Њим или смо се поколебали, уплашили, и повели се за светским бурама и олујама. Али Господ је с нама као Кормилар овог брода – Цркве Христове. И ми треба да останемо верни Цркви, њеном Кормилару и целом народу Божијем. И нека нам Господ помогне у томе. Јер онај ко се потруди за Дух пожњеће Живот Вечни (уп. Гал. 6, 8). Извор: Православие.ру

Поводом освећења спомен-музеја мученицима старобродским пострадалим 1942. године, 7. септембра 2019. године служена је света архијерејска Литургија у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду. Началствовао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. Саслуживало је многобројно свештенство епархија Дабробосанске, Београдско-карловачке, Будимљанско-никшићке и Зворничко-тузланске. Беседу о страдању старобродских мученика одржао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом: -Молитвено се сјећамо оних који великомученички пострадаше од руку хрватско-муслиманских усташких злочинаца 1942. године, оних чије су душе сабране у руци Господњој и који вапију: Дођи Господе!, оних чије страдање би императивно забрањено да се помиње. Комунистички режим за пуних 50 година био нам је наметнуо општи заборав на наше мученике, али Господ је рекао да ће све бити откривено и објављено. Ево дочекасмо, Богу хвала, не само да их се сјећамо, да се за њих молимо, већ и да им, захваљујући љубави добрих и племенити наших људи, наше браће, подигнемо спомен-музеј и да их, ако Бог да, ускоро предложимо нашем Светом Архијерејском Сабору за канонизацију и прибројавање Сабору светих мученика Цркве Христове. Ово је велики и историјски дан и догађај и позивамо вас да после ове свете Литургије сви кренемо ка Старом Броду да освештамо спомен-музеј. Извор: Инфо служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас свету архијерејску Литургију у манастиру Бањска, уз саслужење петнаест свештенослужитеља из рашко-призренске епархије, извештава Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца, која је уз манастирско братство, са супругом Благојем и породицом, била и домаћин славе ове године. Звучни запис беседе Епископ Теодосије је у беседи произнешеној после читања светог Јеванђеља, подсетио да је велики и славни св. Краљ Милутин своју главну задужбину, манастир Бањску, где је одредио да буде и његово гробно место, посветио ову светињу управо св. првомученику Стефану, који је "у младости својој принео све Господу". Апостоли и мироносице целим својим бићем осећали су љубав Божију, рекао је Владика и подсетио на страдање св. Стефана коме је "Господ у страдању подарио духовне очи, па је оно што је видео у том тренутку и јавно и гласно исповедио, молећи Господа да не узме за зло тај чин његовим мучитељима". Подсетивши да су многи мученици и мученици током векова пострадали за Христа Господа, Владика је подсетио на свете мученике косовско-метохијске који су у диптих светих уписани прошле године на заседњу Светог Архијерејског Сабора СПЦ. "Онај ко поверује у Христа зна шта значи скупоцени бисер" истакао је Епископ говорећи о жртви младих мученика, али и жртви монаха и монахиња који су се одрекли живота и непрестано се моле за цео свет. "Пут Христов је пут Крста, који се завршава стварним Васкрсењем", подвукао је Владика Теодосије. По завршетку Литургије, игуман манастира протосинђел Данило прочитао је одлуке о додели Архијерејских грамата г. Мирку Ристићу и г. Љубиши Милетићу из Грабовца код Звечана. На крају је Владика Теодосије са пуно љубави свима сабранима честитао данашњи празник, рекавши да смо "радосни што можемо да славимо у ово време пуно неизвесноти" и подсетивши да је "Богу све могуће" . У порти манастира одржана је културна манифестација „Старо српски извори Косова и Метохије“, у оквиру које су представљени традиционални инструменти, песме и игре. Ову манифестацију, која се више од три деценије одржава на подручју КиМ, организовао је Савез аматера Косова и Метохије, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије и Канцеларије за Косово и Метохију, пренео је Радио "Контакт плус". Извор: Радио Слово љубве Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Епископ Теодосије у Бањској: "Једино су истина и правда Божија непроменљиве"! WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве

Када је био сучен са задатком да ликвидира Јевреје у Европи, Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler), вођа Одбрамбених снага (Schutzstaffel, SS) Националсоцијалистичке немачке радничке партије (NSDAP), заузео је „херојски“ став да „Неко мора да обави тај прљави посао и зато хајде да то обавимо!“ Лако је учинити нешто племенито за своју земљу, чак и када то подразумева да за њу жртвујемо властити живот – много је теже починити злочин зарад своје земље. У књизи Ајхман у Јерусалиму Хана Арент (Hannah Arendt) је конкретно и тачно описала обрт који су нацистички џелати начинили како би били у стању да поднесу страховита злодела која су извршили. Већина њих није била „напросто“ зла – они су били савршено свесни да чине ствари које доносе понижење, патњу и смрт њиховим жртвама. За нацистичке убице, излаз из овог шкрипца састојао се у томе да су „уместо да кажу: „Какве смо страшне ствари учинили људима!“, те исте убице биле у стању да кажу: „Какве смо страшне ствари морали да гледамо док смо извршавали своје дужности, какав је тежак задатак лежао на нашим плећима!“[1] На тај начин они су били у стању да изокрену наглавачке логику одолевања искушењу: искушење коме је требало одолети било је управо искушење да се подлегне елементарном сажаљењу и саосећању у погледу људске патње. Њихово „етичко“ настојање било је усмерено на задатак одолевања овом искушењу да не понижавају, муче и убијају. То што кршим спонтане етичке инстинкте сажаљења и саосећања постаје доказ моје етичке величине: да бих извршио своју дужност, спреман сам да преузмем тешко бреме наношења бола другима. Истоветна перверзна логика на делу је и када је реч о данашњем верском фундаментализму. Када је, рано ујутро 2. новембра 2004. године, исламистички екстремиста Мохамед Бујери (Mohammed Bouyeri) с осам хитаца из пиштоља убио холандског творца документарних филмова Теа ван Гога (Theo van Gogh) у Амстердаму, за нож који је потом зарио у ван Гогове груди – након што је претходно другим ножем покушао да му одсече главу – прикачио је једно писмо упућено својој пријатељици Ајан Хирси Али (Ayaan Hirsi Ali), чланици холандског Парламента сомалијског порекла, познатој по својој жестокој борби за права муслиманки. Што се тиче споменутог писма, ако је икада постојао неки документ који бисмо могли оквалификовати као „фундаменталистички“, онда је то ово писмо. Оно почиње уобичајеном реторичком стратегијом приписивања терора противнику: „Још од вашег првог појављивања у политичкој арени Холандије, ви се непрекидно бавите критиком муслимана и својим изјавама тероришете ислам.“ Према Бујеријевом гледишту, Хирси Али – а не он – спада у „фундаменталисте-невернике“, и када се боримо против ње, онда се боримо против фундаменталистичког терора. Бујеријево писмо показује како је садистички став према другој особи, који рађа у њој патњу и језу, могућ тек пошто садистички субјект учини себе инструментом-објектом воље другог. Размотримо детаљније кључни део писма који скреће пажњу на смрт као врхунац људског живота: „Само је једно извесно у целом нашем животу, а то је да свему дође крај. Дете које долази на овај свет и испуњава космос својим првим плачем при рођењу напустиће напослетку овај свет у самртном хропцу. Влат траве која израња из земље, влат коју милује Сунце а храни киша која пада, најзад ће иструлити у прах и нестати. Смрт, госпођо Хирси Али, заједничка је свему што постоји. Ни ви ни ја ни остатак читавог створеног света не можемо променити ову истину. Доћи ће Дан када једна душа неће бити у стању да помогне другој души. Биће то Дан страшних мучења и непреболних пострадања која ће ићи руку под руку с ужасним крицима који ће се зачути из груди неправедника: крицима, госпођо Хирси Али, од којих се јежи цело тело и од којих се диже коса на глави. Изгледаће као да су људи пијани од страха иако, заправо, нису пијани. На тај Велики Дан свет ће бити испуњен страхом.“ Овде је, наравно, од пресудне важности прелаз с првог на други пасус дêла писма који смо управо цитирали: прелаз с уобичајене овештале фразе да све пролази и нестаје а да све што живи на крају умире, на много „натегнутију“, у правом смислу апокалиптичку, идеју о том тренутку смрти као тренутку истине, тренутку у коме се свако биће суочава с властитом истином, у коме је одвојено од свих с којима је било повезано, у коме је лишено могућности било какве узајамне подршке, тренутку у коме се потпуно сâмо суочава с беспоштедним судом свога Творца – зато се Бујеријево писмо и наставља цитирањем описа Судњег дана какав налазимо у Кур’ану: „На тај Дан човек ће од брата свога побећи,/ и од мајке своје и од оца свога/ и од драге своје и од деце своје./ Тога Дана ће се сваки човек само о себи бринути./ Нека лица биће тога Дана блистава,/ насмејана, радосна,/ а на неким лицима тога Дана биће прашина./ Тама ће их прекривати./ То ће развратни неверници бити.“ (Кур’ан, 80: 34–42) Потом следи кључни део писма, инсценација главног сучељавања: „Наравно да ви, као екстремисткиња-неверница, не верујете у овај призор описан у Кур’ану. За вас, то је само један драмски исечак из Књиге који је, попут многих других, тек плод маште. Па ипак, госпођо Хирси Али, кладим се у живот да ћете се презнојавати од страха док ово будете читали. Ви, као фундаменталисткиња-неверница, наравно да не верујете у постојање Свевишњег, Величанственог који управља целокупном васионом. Ви не верујете да ваше срце, којим се одричете истине, мора тог Свевишњег замолити да му допусти сваки откуцај. Ви не верујете ни да је ваш језик, којим поричете Вођство и Путоказ Свевишњег, потчињен Његовим законима. Ви не верујете да (и вама) овај Свевишњи, Величанствени дарује живот и Смрт. А ако збиља верујете у све ово, онда вам следећи позив који вам упућујем неће представљати баш никакав проблем. Овим писмом стављам вас пред изазов да докажете да сте у праву. Не треба вам пуно труда да бисте то учинили, госпођо Хирси Али: пожелите смрт ако сте истински убеђени да сте у праву. Ако не прихватите овај изазов, знајте да вас је Господар мој, Најузвишенији, раскринкао као лажљивицу. „Ако смрт желите, онда сте истинољубиви.“ Али они рђави „никада смрт зажелети неће, због гнусобā које чине! А Алах добро зна невернике и оне који шире лажи!“ (Кур’ан, 2: 94–5) Како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама, пожелећу ово уместо вас: Господару, подари нам смрт како би нас усрећио мучеништвом.“ (Курзив СЖ) Сваки од ова три пасуса представља реторички бисер. У првом пасусу, реч је о непосредном скоку са страха који ћемо сви, као људска бића, искусити када се у тренутку смрти суочимо с Божјим коначним судом, на страх који ће особа којој је ово писмо управо и упућено, дакле Хирси Али, осетити док га буде читала. Овај кратки спој између страха узрокованог непосредним сучељавањем с Богом у оном тренутку истине, и страха који се овде и сада рађа читањем тог писма, заштитни је знак перверзије: потпуно основан страх Хирси Али да ће бити убијена, страх изазван Бујеријевим писмом, претворен је у отеловљење страха који ће, како се очекује, смртно људско биће осетити када се сучели с божанским погледом. Бисер у другом пасусу је сасвим конкретан пример који је искоришћен како би се приказала Божја свемоћ: није реч само о томе да Хирси Али не верује у Бога – она би морала да верује у то да чак и сâмим њеним клеветањем Бога (језиком којим то чини) управља такође Божја воља. Најлепши бисер скривен је у трећем, последњем пасусу, у начину на који је изложен предлог упућен Хирси Али: реч је о гнусном наметању (не само спремности да се умре, већ) жеље да се умре као доказу сопствене истинољубивости. Овде се суочавамо с готово неприметним прелазом који имплицира да је на делу перверзна логика: прелазом с Бујеријеве спремности да умре за истину ка његовој спремности да умре као непосредном доказу његове истинољубивости. Не само да се он због тога не боји смрти, већ горљиво жели да умре: са става „Ако си истинољубив, онда се не бојиш смрти“ первертит прелази на став „Ако желиш смрт, онда си истинољубив“. Овај трећи пасус завршава се невероватним присвајањем жеље друге особе: „Пожелећу ово уместо вас“. Бујеријево елементарно расуђивање је јасно и конзистентно у свој својој очигледној некохерентности: он ће учинити оно што мора да учини „како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама“. Шта ово може да значи? Зар то не значи да он, тиме што жели смрт, чини управо оно што је желео да спречи? Зар он не прихвата исто оно (жељу за смрћу) што и њој жели (он жели да она умре)? У писму се не доводе у питање лажна веровања саме Хирси Али: пре бисмо рекли да је Бујери оптужује за то што она заправо не верује у оно што тврди да верује (у своје секуларне клевете), он је оптужује за то што јој недостаје оно што се назива „храброшћу да се непоколебљиво следе сопствена убеђења“: „Ако заиста верујете у оно у шта тврдите да верујете, онда прихватите мој позив – пожелите да умрете!“ То нас доводи до Лакановог приказа первертита: первертит премешта расцеп на Другог. Хирси Али је расцепљен субјект, неконзистентан унутар себе, субјект коме недостаје храброст да непопустљиво следи властита уверења. Како би избегао да буде уловљен у такав расцеп, аутор писма ће прихватити жељу за смрћу и преузеће на себе оно у шта је Хирси Али требало да верује. Стога, сама завршница писма не би ни требало да нас изненади: „Ова борба која је букнула другачија је од оних претходних. Њу су отпочели фундаменталисти-неверници а окончаће је истински верници. Неће бити милости за неправеднике: против таквих биће само подигнут мач. Неће бити расправа, ни демонстрација, ни петиција: само ће смрт раздвојити Истину од Лажи.“ Никакво место није остављено за симболичко посредовање, за аргументацију, просуђивање и закључивање, прокламације, чак ни за држање проповеди – оно једино што раздваја Истину од Лажи је смрт, спремност и жеља истинољубивог субјекта да умре. Није ни чудо што је Мишел Фуко био очаран исламистичким политичким мучеништвом. У њему је он уочио обрисе једног „режима истине“ који се разликује од оног западњачког по томе што у њему кључни показатељ истине није чињенична тачност, нити конзистентност у просуђивању и закључивању, или искреност наших исказа, већ спремност да се умре.[2] Покојни папа Јован Павле Други пропагирао је католичку „културу Живота“ као једину наду против данашње нихилистичке „културе смрти“ која се испољава кроз разуздани хедонизам, абортусе, наркоманију и слепо ослањање на научно-технолошки развој. Верски фундаментализам (не само муслимански већ и хришћански) суочава нас с једном другом патолошком „културом смрти“ која је много ближа самој сржи религиозног искуства него што су то верници уопште и спремни да признају. Питање на које бисмо овде требали да одговоримо гласи: шта, дакле, первертит уистину промашује у свом настојању да потпуно раздвоји Истину од Лажи? Наравно, одговор је: он промашује истину саме лажи, истину која се изриче у самом чину лагања и кроз сâм тај чин. Парадоксално, первертитова лажност почива у самој његовој безусловној везаности за истину, у његовом одбијању да одјек(ивање) истине зачује у лажи. Извор: Теологија.нет

Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка

Епископ Сергије: ИСТИНА КОЈА ТО НИЈЕ – отворено писмо бискупу бањалучком Фрањи Комарици Објављено: 11. априла 2019. Преузвишени бискупе Комарица, Пишем Вам у својству православног епископа Српске Православне Цркве, у име својих свештеника и свих вјерника Епархије бихаћко-петровачке, али и у име својих светих претходника који су на срцу увијек имали истинољубивост светосавског етоса, због чега су, у свим епохама, сопственом крвљу посвједочили оданост православној вјери. Повод овом писму јесте непримјерено понашање свештеника Бањалучке бискупије, извјесног дон Давора Клечине, који својом активношћу, превенствено на друштвеним мрежама, додатно продубљује несрећним ратом настали јаз између Срба и Хрвата, православних и римокатолика. На основу информација које сам добио од парохијских свештеника и вјерника, а у шта сам се касније и сам увјерио, дон Давор Клечина, који обавља свештеничку дужност у Дрвару, један је од оних који дрско, безобзирно и научно неутемељено покушава својатати српску православну културно – историјску и духовну баштину на подручју повјерене ми Епархије, настојећи само њему знаним методама све православно приказати као римокатоличко, односно све српско као хрватско. Није дон Клечина ни први ни посљедњи који је са истом намјером на истом задатку, нити сам ја први а ни посљедњи који брани онај предачки завјет да своје светиње не дамо ником, нити да присвајамо туђе. Утолико је активност Давора Клечине већ унапријед осуђена на пропаст, јер зна овај распети народ шта је његово, а шта није, зна и преноси с кољена на кољено. Све оно што српски народ зна истовремено потврђују и валидна историјска истраживања, која Давора Клечину и његове сараднике, који долазе са разних страна, уопште не занимају, јер они своју пројектовану историју покушавају створити на прекрајању српске православне прошлости. Пишући о протеклом рату Давор Клечина, оживљавајући успомене из дјетињства, оправдано плаче над бањалучком Ферхадијом, али не видјесмо сузе које потекоше са његовог лица над српском дјецом, женама и старцима из Дракулића, Мотика и Шарговца, оне исте дјеце чије је животне стопе прекинуо нико други до онај Мирослав Филиповић – у народу познатији као Фра Сотона, који се такође називао свештеником римокатоличке цркве. Нису потекле сузе Клечини ни због Шушњара, ни због Гаравица, нити због било кога другог чија је жртва у стању стати на пут његовом прекрајању историје. Можда сам овим писмом пренагласио значај Давора Клечине, али он је само експонент одређених кругова који настављају свој пут, давно трасиран, на штету мене, мојих свештеника и православних вјерника Епархије бихаћко – петровачке, али и на штету наше прошлости и наших предака, које смо дужни на сваком мјесту достојно бранити, не гледајући на то ко нас и са којом силом тлачи и напада, фалсификујући наше историјско трајање. Оно што мене посебно брине, преузвишени бискупе Комарица, јесте Зборник радова објављен под називом „Дубички архиђаконат у развијеном средњем вијеку и његови трагови кроз каснија стољећа”, у којем су, као баштина римокатоличке цркве, описани православни манастири Моштаница, Крупа на Врбасу, Ђурђевац, као и бројна црквишта у долини Сане, у Поуњу и Подгрмечу. На отварању научног скупа, који је изњедрио овај бласфемични Зборник, и сами сте прије двије године рекли: „објективно проучавање прошлости уједно је служење истини, која би требала усрећивати сваког истинољубивог човјека. Искуство нас учи да је истина нешто што може и забољети, али у коначници она лијечи све, првенствено оне, који се желе ослободити било од властитог незнања или заблуде, било од увријежених стереотипа“. Имајући у виду ништа друго до Ваше изречене ријечи, Давору Клечини и њему сличнима желимо оздрављење у истини, а свима онима који, са Вашим знањем или без њега, неуморно и неуспјешно фалсификују нашу прошлост поручујемо да се баве проучавањем властите баштине, тамо гдје је имају, а наша историја остаје наш понос и нећемо дозволити било коме да се са њом поиграва, да је релативизује и на крају фалсификује. Плашећи се да су покушаји Давора Клечине само наставак ненаучних тврдњи такозваног Научног скупа, који је одржан са Вашим благословом, 24. и 25. априла 2017. године, оправдано се питамо шта Вам је крајњи циљ: да нам, ненаучним методама, покушате одузети нашу вијековну баштину или само, преко наше баштине, продубљујете сопствено трајање? Ако неко сопствени идентитет покушава продубити на нашој богатој културно-историјској баштини , тај не жели видјети сопствени одраз у истини нити жели сачувати толико жељени мир међу народима. Остајући одан Христу Исусу, Истини Која је ослободила свијет, у данима Великог Поста молитвено призивам небески благослов Распетог и Васкрслог Сина Божијег – Исуса Христа, са надом у Васкрсење свих и свега, честитајући Вама, Вашем свештенству и вјерујућим римокатолицима Ваше бискупије предстојеће празнике Васкрсења Христовог! + Сергије, епископ бихаћко-петровачки

Након активног учешћа на политичким сесијама, предавањима и јавним наступима са кругом петрашеваца, у жељи да укаже на поредак неправичности, беде и свеопште анархије руског духа крајем 19. века, Фјодор М. Достојевски бива ухапшен. Последњи састанак Пропагандног друштва, непосредно пре хапшења, имали су крајем априла 1849. године. Са осталим пријатељима Достојевски је постао заточеник Петропавловске тврђаве. У самици је проводио ноћи, током дана је пред судијама давао исказе. У новембру исте године завршена је истрага и прочитана пресуда – смртна казна стрељањем. Цар је ипак одлучио да револуционаре помилује, али је наредио да се одлука саопшти тек када осуђеници буду пред стрељачким водом. Крајем децембра 1849. године на Семјоновском тргу окупљена гомила чека погубљење. Хладноћа је несносна, све је под снегом. Оскудно одевене затворенике стражари изводе из кочија и стављају пред стрељачки вод. Достојевски је са непрестаном мишљу о вредности живота. Пред очима му сија светлост живота, премда му је повез око очију. За њега пресудна мисао, коју ће литерарно обрадити у још ненаписаним романима, наиме да је живот важнији од сваке муке и сваке патње искри пред сенком смрти. У последњем тренутку стрељање се обуставља. Достојевски је жив, чека га прогонство у Сибир. Одмах након повратка у самицу пише брату Михајлу: „Брате! Нисам обесхрабрен и нисам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у нама, а не изван нас. Поред мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати човек заувек било у каквим невољама, не бити обесхрабрен и не подлећи – у томе је живот, у томе је његов задатак. Ја сам то схватио. Та идеја је ушла у моје месо и моју крв.“ Пред полазак у Сибир, 24. децембра, Михајло је у посети брату. Тужан је због његове ситуације, али га парадоксално осуђени брат бодри. Достојевски је срећан јер живи. Престани, брате, „не одлазим у гроб, не пратиш ме до хумке – ни на робији нису звери, већ људи, можда још бољи од мене…“ У Омску тврђаву, окружену рововима и препуну опасних убица, Достојевски стиже после месец дана тешког путовања, 23. јануара 1850. године. У рукама има Библију. Тада је за њега почело можда најтеже искушење у животу – суочење са злом и непрестана борба за слободу и тиме нови живот. Чак и у великим сибирским мукама, уз непрестани мач за вратом и тежак физички рад, Достојевски је љубио живот више од сваког смисла. У пуној зрелости, 1871. године, правећи биланс живота и стваралаштава рећи ће: „Без обзира на све губитке, жарко волим живот, волим живот ради живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Скоро ми је педесет година, а ја још увек не могу да схватим: завршавам ли ја живот или га тек почињем.“ Мотив живота у нутрини, присутан у готово свим његовим романима, истакнут је посебно у петокњижју. Раскољников, као и Митја, бира живот упркос свим мукама и падовима. Бити жив, то је највећи дар. Али шта се догађа са истином? Може ли човек да доспе до коначне истине посредством спознаje перципиране стварности уз искуство чињенице да је само жив? Ово питање последично искрсава у већини текстова које пише Достојевски. Посреди је сукоб између, да парафразирам Лава Шестова, спекулативног и библијског мишљења. Тај расцеп изазито је проблематизован у Браћи Kарамазовима, између ликова браће Аљоше и Ивана. Један је мисионар, анђео на земљи, препун благости чији је пут истине – просветљење кроз Христа. Други је визионар, духовни луталица, препун је немира, моралних недоумица, оптерећен размишљањем о овоземаљским стварима. Иван се не мири са наметнутом истином стварности, негира је, премда се грчевито држи њеног обличја. Аљоша је, пак, у благости помирен са светом јер је његово активно начело духовне природе. Духовним путем води се, наведимо још један пример, Макар Долгоруки у Младићу. Предан је луталаштву и свестан је својих слабости. Његова истина је помирење. Он се предају мисионарству, народној сентименталности и посећује манастире, али је свестан да не би издржао аскетски живот. Тако смирен уочава истину до које долази једино духовним крајоликом. Истина (ἀλήθεια) је, у филозофској традицији, раз-откривеност. У оскудици (Lebensnot) искрсава сусрет са скривеним, дакле неистинитим. Тај сусрет није пролазан, него одлучујући подстицај, да парафразирам Мартина Хајдегера, за раз-откривањем прикривене суштине. Како разгрнути мрачнину и отворити се ка истини? Може ли се, дакле, разумом открити истина? Николај Берђајев одговара да не може, јер у том случају недостаје духовни хоризонт. Истина се види кроз дух, па „не само разум, него ни ум не би могао открити могућност сазнања истине“, будући да се истина спознаје посредством духа. У том смислу „аутентична егзистенцијална филозофија је филозофија духа“. Човек није једноличан у настојањима. У њему је непрестана олуја која се без духовног покрића никада не смирује. Борбу воде два принципа; један је тврдоглаво отпадништво, други је изгарање у потрази за смислом. У судару тих путева догађа се немир и немогућност подношења живота. Човек је у једном тренутку мрзовољни путник на интелектуалном путу, жељан смисла, отворен за разне могућности живота, притом жалосно математички прорачунат. У другом случају он је народна скитница која пустињски трага и путује без потраге за било каквим смислом, жељан једино отвореног неба у тишини недодирнуте божанствености. Тако непотпун он трага за математички чистом истином која захтева формуле и прецизност, али са таквом истином никада не захвата духовни пропламсај који у њему непрестано тиња. Човек, дакле, формулисањем своје околине и свог живота, постаје бунтовник против себе самог. Егзистенција нема дефиницију, јер свака егзистира кроз нерешиву загонетку. Пред нама је непробојан зид стрепње, „глас вапијућег у пустињи“. Пали човек, сав у трзају егзистенцијалног парадокса, има задатак – трагом Аврамове жртве – да појми исконску супротност између откровења и истине знања. Аврам не мора да се правда за своје поступке јер га његова суспензија етичког приближава светлу несаопштиве доброте. Радост љубави надилази знање будући да вера обухвата сваку бесконачност у коначности. Грех, трагом Шестова, није у бићу, порок и недостатак налази се у нашем знању. Филозофија духа јесте велика јер се коначно уздиже у бесконачно, све пролазно у непролазно, па напокон живот исијава у неуништиву доброту. Суочен са питањем истине Берђајев додирује и проблем љубави. У есеју о Достојевском, написаном 1923. године, указује на два исходишна момента његовог стваралаштва. Први је олуја љубави и њена неутемељена распарчаност, док је у другом случају посреди тема сладострашћа чији врхунац исијава у махнитости породице Kарамазов. У руској књижевности љубав није приказана кроз романтизовани идеалистички занос какав је својствен западној култури; она је код Достојевског обликована у непрестаном расцепу, све се код њега „дешава у атмосфери напрегнуте страсти“. То је, потенцира Берђајев, љубав карактеристична руском духу, љубав у процепу и страдалништву. У руској љубави „има нешто мрачно и мучно, непросветљено и чисто изопачено“. Достојевски доноси мрачну страну човекољубља, такву да она љубав осветљава само са становишта патње и мучеништва. Готово све љубави које Достојевски описује обележене су печатом бола и срџбе, то су љубави без свести о вечном које са слике божанског посредством личног трагања с-падају на слику људског принципа. Иван и Митја Kарамазов истрајавају у љубави која непрестано уништава све око себе. Насупрот њима, Аљоша Kарамазов представља анђеоски принцип љубави чији лик подноси терет живота не зато што живи у љубави према коначном, него управо вечном принципу. У њему је смирење, у њима је расцеп. Кнез Мишкин је проницљив и љубопитљив, он „унапред види судбину свих људи који га окружују, види најдубље слојеве бића жене које воли“. Зато страда и постаје идиот, несхваћени занесењак, патник. Све је у овоземаљској љубави у грчу патње. Достојевски поставља питање може ли бити истинске љубави у свету ако никада не прекорачимо идеју овоземаљског и не закорачимо у хоризонт вечности. Версилов у Младићу заговара идеју безусловне љубави тек након тренутка одбацивања идеје бесмртности. Осиротели људи, пише Достојевски, почели би „одмах да се приљубљују једни уз друге тешње и с више љубави; они би се ухватили за руке схватајући да су сада једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности и морала би бити замењена; и све преобиље раније љубави ка оном што је било бесмртност, код свих би се окренуло према свету, према људима, према свакој травци. Они би неизоставно заволели земљу и живот, у оној мери у којој би постепено сазнавали своју пролазност и смртност и посебну, другачију љубав“. Версилов, ипак, запада у чист утопизам јер таква љубав није остварива. Љубав без вечности је привидна љубав, док се права љубав догађа у учвршћивању у вечности. Зато је Аљоша Kарамазов спашен у свом настојању да воли јер је његов лик оцртан у љубави према Вечном, док Иван Kарамазов и Раскољников исцрпљени падају пред својим љубовањем према пролазном, дакле земаљском искуству. Сва је карамазовштина у сладострашћу. Волети себе и егоистично наметати свој светоназор упркос свему другом и сваком другом. Сладостраственост постаје разврат. Стари Kарамазов је у растројеном мамурлуку, синови су усмерени на неостварене идеале. Царује разврат који „није појава физичког већ метафизичког карактера“. У њима је мрачни принцип бивствовања при чему се све уравнотежено руши у име свеопштег хаоса. Разврат је поцепаност која истрајава на егоизму. У раздвојености, пише Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да се дели, он воли самог себе а не другог’. Разврат је самопотврђивање које води самоуништењу. У Злочину и казни Свидригајлов је у етичком процепу; између греха и похотности он се ваља у блату сладострашћа „које је прешло у необуздани разврат“. У сладострашћу се занемарује идеја вечности па се у њој не препознају никакве духовне вредности, док на њихово место ступа чиста отвореност ка овоземаљском принципу истине који у својој беди нуди једино сузе без икакве правде, нуди човека који није хришћански Човек, него деспотски Бог. Љубав и истина су повезани тако да у њима расте жеља за обухватањем бесконачности у љубави по Богу. Будући да човек у пролазности и ништавности то не успева да увиди, лако постаје охоли манипулатор усмерен на личност у оквирима земаљског. А сваки човек у својој личности јесте страственик који никада не излази из парадокса тога да сада јесте и да једном неће бити. То не бити једном је изазов који овоземаљски човек најтеже подноси. Извор: Теологија.нет

Деда о. Немање, главни актер ове приче, Марко Маркица Бошковић доживео је судбину праведнога Јова, уз Бога и гусле сачувао здрав разум и своју децу учио да опросте, али да истину увек сведоче и чувају. Чућете документовану причу о несрећним жртвама али и још несрећнијим крвницима, којима "сам непомјаник може да позавиди на машти у злу", али и јеванђељску поуку нашег госта. "Боримо се за истину, а она славом Божијом побеђује" закључује о. Немања. Извор: Радио Слово љубве