Претражи Живе Речи Утехе

Како свештенику рећи своје грех? Да ли је неопходан осећај покајања на исповести? Да ли после исповести треба очекивати душевно олакшање? Ова почетничка питања често остају “болна” и за искусне вернике. Интервју са протојерејем Валеријаном Кречетовим Да ли је могуће покајање “без посредника”? - Оче Валеријане, како бисте објаснили малооцрквољеном човеку шта је то исповест и због чега је она потребна? - Једном је мом оцу, такође свештенику, професор на испиту у духовној академији поставио питање: реците ми млади оче (а мој отац је тада имао педесет и нешто година, јер је са 49 пошао у семинарију), шта Господ ради када жели да призове човека к Себи? Мој отац је одговарао и овако и онако, стари professor се слагао и на крају је одлучио да прецизира: а шта је најважније? И сам одговара: Он шаље човеку душевну тугу, невоље, како би човек тражио Бога, како би човек осетио да не може овоземаљским средствима да се избави из тог стања. И ја мислим да је то веома тачан одговор! Човек се у свом животу неизбежно сусреће са последицама греха. Постоји изрека: живи дању тако, да би ноћу мирно спавао. То је изрека народне мудрости јер утисци током дана заиста узнемиравају сан. Чини се као да је све прошло, али ипак човек почиње да размишља о овом или оном догађају и чује неки глас који му о нечему говори…То је глас савести. Понекад човек видећи неповратност учињеног чини страшне кораке: покушава да се лиши живота, например или почиње да пије. Људи упадају у још погубнија стања од оних од којих беже. Све је то анестезија: човек не може да излечи болест, али уклања њене симптоме. Тражење излаза и представља основу потребе покајања, једног од основних разлога који приморавају човека да иде у Цркву и на исповест. - Често питају: шта ће човеку црквена исповест, због чега да иде у цркву, зар не може да се каје сам, например, код куће, без “посредника”? - Ако је исповест у цркви из неких разлога немогућа, може се исповедати и тако “без посредника”. Али може ли почетник да чује када Господ одговори: “Добро, Ја сам ти опростио”. Свети Јован Кронштатски је када би нешто згрешио молио се Богу док од Њега не би добио опроштај. Али зар почетник има такав степен општења са Богом? Човек има природну потребу за општењем. Али и у општењу са човеком и у општењу са Богом веома је важно не само да нас неко разуме, већ да се добије и видљиви знак тог разумевања. Господ је тако установио да човек добија Његов опроштај преко другог човека – свештеника. “Којима опростите гријехе, опростиће се; и којима задржите, задржаће се” (Јн. 20, 23). - Када човек долази на исповест понекад му се јавља питање: за шта конкретно да се исповеда? Савест као да “не боли”, ни у чему не разобличава, никога није убио, није крао. - Да, савест у првом реду разобличава човека за тешке грехе. Али ако савест ни о чему не говори, то често значи само то да она отвара уста али јој их затварају. Свети Оци кажу: када човек улази са светла у мрачну собу, он у почетку ништа не види, потом када се његове очи навикну на мрак, он почиње да види крупне објекте, потом ситне, а ако упали светло почиње да види све. Тако и човек који почиње да следи свој унутрашњи живот у почетку види само крупне грехе, потом ситније. А потом му благодат даје светлост ради тога да би могао да “види своја прегрешења” – за то молимо Бога у Великом Посту у молитви светог Јефрема Сирина. За које грехе да се каје – то је питање времена. У почетку човек много не разуме, не примећује, али у самој Тајни благодат, Дух Божији почиње човеку да открива вид‌јење сопствених грехова. И човек можда и не спознајући у чему је грешан, ипак осећа своју греховност. Исповедање грехова је – разборитост, али постоји и стање осећања, човек постаје свестан да је грешан у поређењу са светошћу – то и јесте деловање благодати. Греси које примећујемо код других, постоје и у нама Али ипак постоје неки начини припреме за исповест? - Може се посаветовати и нешто прочитати о томе, постоји добра књига оца Јована (Крестјанкина) “Опит припреме исповести”, али то је веома сложен тренутак: појавило се много таквих набрајања, у којима налазимо неко “наслађивање”. И треба бити веома опрезан са таквим списковима, због тога што они понекад постају својеврсни удзбеници, јер су у њима набројани неки греси о којима човек није раније ни размишљао. Плотске (телесне) грехе не треба детаљније описивати јер такви описи прљају душу. А што се тиче осталог, најбоље је ослушкивати своје унутрашње стање. Када видимо неки недостатак у човеку, та чињеница што га примећујемо значи да тај грех постоји и у нама. Сећате се приче о труну у туђем оку и брвну у својем? Шта је то трун? Трун расте на брвну, а брвно је – страст. Трун је грех, то јест конкретна пројава страсти. Али ако и не знате да је то због дрвета, И због брвна, онда се никада нећете ни досетити да је то због труна! Како је данас прихваћено рећи: свако разуме на основу своје изопачености. Тако и ми када примећујемо неки грех у другом човеку, схватамо да та страст постоји и у нама самима. - Неке људе смућује то што до опроштаја долази лако: погрешио сам, потом сам се покајао, потом сам опет погрешио, опет сам се покајао – и може опет? Нема никакве казне? - Ко вам је то рекао?! Грех је опроштен на исповести, али човек ипак нешто трпи: класичан пример је благоразуман разбојник, који је био распет поред Спаситеља. Он се покајао, и Господ му је рекао: данас ћеш са Мном бити у рају. У рај неће ући ништа нечисто, то јест Господ га је већ очистио, али је без обзира на то разбојник остао да виси на крст! И још су му према Јеванђељу пребили голени (Јн. 19, 32). Човек ипак нешто трпи, иако је то несразмерно с оним што треба да понесе за своје грехе. - Многи хришћани, иако се исповедају сваке недеље и даље остају грешници, наизглед се ничим посебно не разликују од осталих људи, често се кају за једне те исте грехе и закључује се да им исповест не помаже? - Ништа слично томе, ко непрекидно ради на себи, тај се разликује. Што се тиче једних те истих грехова, то је и апостолу Павлу био дат “жалац у тело”, искушење, како се не би преузносио. Како кажу: до последњег издисаја, чак до рајских врата траје човекова борба са грехом. Марија Египатска се покајала али се после тога борила још 17 година! - Да ли је на исповести неопходно осећање покајања? Неки просто набрајају своје грехе без видљивих осећања, да ли је то нормално? - Смисао борбе са грехом није у томе да га човек само наведе, већ да му грех постане противан и мрзак. Када смо били на Светој Гори један свештеник је питао једног духовника: због чега се то дешава да се причешћујемо, кајемо и опет чинимо исте грехе? А овај му је одговорио: просто бол срца није над‌јачала грех! Ако ти само просто набројиш грехе, то значи да у теби нема унутрашње борбе са грехом. Покајање и јесте задобијање у себи тог покајног осећања. А то осећање је од Бога јер се срцу не може наредити. Али понекад је велики труд и напор и само навести свој грех на исповести! Покајање тек почиње са исповешћу – оно је стожер целокупног духовног живота. Молитва на исповести коју чита свештеник, - њен почетак свештеник обично чита свима, а крај свакоме лично: “опраштам и разрешавам”, - и она почиње овим речима: “…подај му (ономе који се каје и коме се молитвом опраштају греси) покајање”! А шта је било пре тога, питаћете? Он се већ покајао а ми читамо од‌једном: “…подај му покајање”. То је ради тога да би се показало да са исповешћу почиње нови степен покајања. Сећате се како је апостол Петар у Јеванђељу припао к Спаситељевим ногама и рекао: “Иди од мене, јер сам ја грешан човек”? То и јесте то покајно стање које је искусио и мој отац када је осетио благодат Божију! - Неки људи пришавши к Цркви, одмах после прве исповести значајно мењају свој живот, а неки насупрот томе ништа не мењају већ живе као и раније са својим гресима. Од чега то зависи? - Од решености. А за њу треба молити Божију помоћ и још трпљење. Негде пре четрдесет година разговарао сам са оцем Јованом (Крестјанкиним), он је још био млад, и питао ме је да ли сам читао следеће код апостола Јакова: “Немаш мудрости – моли за мудрост”. “Тако ето, - пита, - шта мислите шта је то мудрост? Соломонова? Не, то је трпљење!”. Трпљење је духовно искуство. Уз његову помоћ човек може истински да се избави од греха. - Понекад после исповести наступа осећај душевног олакшања, а понекад не. Шта то значи, да ли треба очекивати такво осећање од сваке исповести? - Ако оно постоји, онда слава Богу не треба га очекивати. Оно не треба обавезно да се појави, и ако се не појави то показује шта треба радити, и да се не сме раслабљавати у борби са грехом. И уопштено духовна стања не треба очекивати. Ако се она дају – добро, али их не треба ни очекивати нити категорички настојати да се задобију. Ако не осећате душевно олакшање после исповести то не значи да ваша исповест није примљена. Постоји следећа прича код светих Отаца: један човек се све време кајао, кајао, али га није напуштао осећај тежине, и оци у манастиру су почели да се моле за њега: Господе, он се толико каје због чега му досада ниси опростио? И добили су следећи одговор: Ја сам му одавно опростио али му је страдање потребно ради спасења. - Колико детаљно треба описивати своје грехе на исповести? Да ли се може ограничити на навођење или треба обавезно рећи детаље? - Нажалост, ако би свако описивао све до детаља онда исповест може да траје до увече. Телесни греси не треба уопште да се описују у детаље. Поред тога када се описују околности – по мом искуству, у томе често постоји елемент неког самооправдања. Понекад људи почињу да препричавају цео свој радни дан: мени су доносили читаве свеске, јер ако почнеш да пишеш шта си радио током једне недеље или месеца, онда се започињу прави романи! Детаљи нису најважнији већ борба: ако си навео неки грех онда треба да се бориш са њим. А ако нема истинске борбе са грехом, онда ту никакви детаљи неће помоћи. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=606

Ректор Института за хришћанску психологију свештеник Андреј Лоргус одговара на питања о покајању и исповести . — Реците ми, молим вас, која је суштинска разлика између појмова „покајање“ и „исповест“ ? — Исповест је света тајна и њен резултат је ослобођење људске душе од греха, а покајање и претходи исповести и прати је. Ово је процес који се одвија у души током дужег временског периода. Исповест је круна покајања, временски веома краткотрајан а по значају њен веома важан, тајанствени део. Ако можемо говорити о исповести као о светој тајни, онда морамо говорити о покајању као духовном, психичком процесу, догађају, делатности. Не укључује свако покајање исповест, али без исповести не можемо говорити о ослобођењу душе од греха у мистичном и духовном смислу. — Ако човек редовно исповеда исте грехе, шта то онда значи? „Греси који се понављају указују, пре свега, да у човековој души, у његовој личности, постоје неки важни, сложени, кључни проблеми са којима он мора нешто да уради. Они га гурају на озбиљнији, промишљенији духовни рад и усмерени су на тражење, на разјашњавање разлога одакле долази овај или онај понављајући грех. Шта лежи у основи овог греха – страст, навика, околности или кукавичлук, равнодушност, неразумевање потреба свог духовног живота. Сама чињеница понављања греха гура човека да тражи разлог овог понављања. Дакле, понављани грех не може проћи незапажено; захтева пажљивију анализу. - Али има људи који кажу: гле, ја идем у цркву већ 10 година, али стално причам о истом; гроб ће све то поправити. — Ове речи су највероватније ослобађајуће, али очито указују на то да човек није превише упознат са функционисањем и смислом духовног живота, јер духовни живот никада није механички: дошао сам, покајао се и заборавио. Ово се не дешава! Духовни живот је дуг и сложен процес који се може упоредити са оним како вајар изрезује скулптуру од камена. Дуго га обрађује, прво сече велико камење, затим мало, па меље, обрезује... Постепено његов рад постаје тањи и финији, али је веома дуг, и сваког новог дана израста нова фигура. Исто тако, душа се током духовног рада непрестано изоштрава све док резултат овог рада не буде глатка површина. Постоје греси који нестају када се човеку промени начин живота. То се може десити због заједнице којој припада, групе пријатеља, посла... Чим човек промени окружење, посао, или напусти претходну компанију, напушта га зависност. Нешто се пак повлачи са годинама, мења се као резултат духовног раста. Човек се ментално развија, развија се лично, нешто се мења у њему. — Да ли сви људи имају способност да разумеју сопствене поступке, да их критички процене и донесу закључке о свом животу? - Наравно да не! Уопште, култура покајања, духовни живот је уметност која захтева свесну припрему, вежбање и менторство. Нико није спреман за духовни живот од детињства. Уметност покајања, уметност интроспекције и самопоштовања долази у одраслом добу. Има људи који су од детињства навикли на размишљање, на неку врсту дубоке самокритике, али су у исто време потпуно неспремни на покајање. Покајање и самокритика су сасвим различите ствари, па није истина да се људи, који се стално преиспитују, добро кају. Потребна нам је друга култура и другачије вештине. Способност покајања долази кроз обуку, кроз знање, кроз духовност, менторство и рад. - Која је онда разлика између покајања и самокритике? — Покајање има за циљ идентификовање греха у себи, његово препознавање, разумевање његових корена, жељу за ослобађањем од њега уз помоћ Божију кроз Тајну Исповести . А самокритика се састоји у томе да се повредим да бих себи доказао да сам лош, да бих пребацио одговорност на некога, да бих себи доказао да не могу ништа, да не треба ништа да учиним, да су за све криви они који су ме родили. Понекад самокритичност лежи и у томе што човек долази до излаза, али се окреће и каже: „Не, нема излаза“ и наставља да кружи даље у својој мрачној унутрашњој „пећини“. — Жеља да се нешто промени у животу може човека да изведе из овог мрачног лавиринта? – Када се човек умори од ходања у зачараном кругу, почиње да тражи и критички преиспитује своје уобичајене руте и скретања, и онда стане и каже: „Добро, стани! Овде нешто није у реду. На ово треба да гледам са друге стране“, и почиње да тражи друге тачке гледишта о себи и ситуацији, преиспитује своје вредности, тражи другачије искуство живота, искуство самоспознаје, пита, чита, и постаје заинтересован. Жеља да се мења, расте, и развија једна је од основних потреба појединца. Жеља за саморазвијањем је оно чиме нас је Господ обдарио. Када кажемо „по слици и прилици“, мислимо на потребу за развојем и, као саставни део развоја, на потребу за променом. Ово је заиста дубоко усађена потреба појединца, али она мирује док личност у особи остаје неразвијена. Може да даје појединачне бљескове, али за сада једноставно „спава“, а човек остаје у стегу задовољства своје стабилности,која му пружа задовољство постојаности, навике и удобности. "Иако је лоше, познато је." — Када човек почне да се мења, да ли почиње да доживљава неку врсту кризе, укључујући кризу вере ? - Сигурно. Криза вере сама по себи долази у своје време код верника, као и криза личности. Ако човек одлучи да се промени, онда креће на пут рушења старог и тражења новог, а то је увек кризна ситуација, јер привремено, при преласку са старог на ново, човек се налази у неуравнотеженом стању. Када змија промени кожу, она се сакрије да је нико не дира. Или замислите кућу коју треба преселити на нови темељ. Док се помера, не може да има пун живот. Тако је и са особом. Ово је, наравно, криза, и то веома тешка! — А шта човек треба да уради да би преживео ову кризу? – Тешко је, па треба имати на уму да ако је особа, рецимо, озбиљно под стресом – на пример, отпуштена са посла или се удала, родила дете, пише дипломски рад, има тешку болест – онда су то објективне потешкоће које човеку одузимају вишак ресурса, вишак снаге. У оваквом стању човек веома тешко преживљава промену, покајање или кризу вере. Када је човек у тузи, када се осећа лоше, ретко када уради нешто тако озбиљно. Али када има унутрашње ресурсе, буди му се жеља да нешто промени. — О којим ресурсима је реч? — Ресурси су снага, време, пажња, здравље, радост, жеља да се нешто промени. - Обично се покајање повезује са плачем... — Радост је енергија коју је Господ дао души у изобиљу. То је енергија која је неисцрпна у души. Жива душа непрестано храни личност овом радошћу. Чим ујутру сунце засија, већ смо срећни. Чим птице почну да певају, прве латице се развију у пупољку, чим видимо цвеће, осмехе драгих и вољених људи – буди се радост у души. Дакле, душа у нормалном стању непрестано тежи радости и зрачи овом радошћу. Радост је светлост душе, она извире из ње по дефиницији, пошто ју је Бог тако створио. Бог сам је љубав и доброта, стога је Његово боголико створење – човек – радосно по природи. Његова духовна природа је да се радује. Али ми не дозвољавамо себи да се радујемо. Деца то себи дозвољавају, али ми одрасли не, и зато нам је задатак да будемо срећни, да се вратимо радости. — Како радост посебно доприноси покајању и промени? - Она души даје осећај пуноће живота, целовитости, а управо је то неопходан услов да би се спустила у дубине...Када човек плива и намерава да зарони, прво мора да подигне главу горе, да дубоко удахне ваздух, а затим зарони. Исто тако, да бисте заронили у дубину свог греха, потребно је мало подићи главу, погледати у сунце, и радовати се. И плач је неопходан, али само као последица тога што са горчином гледам на свој грех. Нећу моћи да видим свој грех као црно на црном; дефинитивно ми треба бела позадина за ово. Шта се сматра белом позадином? Унутрашње осећање моје Богом дане природе, моје унутрашње светлости. И у позадини ове унутрашње светлости, те божанске благодати која је првобитно дата мојој души, ја већ могу да видим своје поступке и да их у овом светлу оцењујем. — Које кораке човек треба да предузме да би његова исповест заиста уродила плодом и довела до промене мишљења? — Овде је важно поштење, искреност и вера у ту благодатну силу која може да произведе промену у њему у тренутку Свете Тајне. Ако човек приликом исповести није сасвим поштен и искрен, онда се, по правилу, ништа не може променити. јереј Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru

Спремност на служење људима је спремност да се личност свештеника сусретне са личношћу покајника. Са таквим сусретом све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да бисте постали онај ко се залаже за Цркву и Бога за човека, потребно је да у душу и свест унесете све што је нагомилано духовним искуством отаца и предања. Међутим, савремена пракса одржавања живота (термин који замењује „психотерапију“) такође може пружити значајну помоћ у овом погледу. Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети на веру. Људи можда нису увек адекватни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати и среди шта јесте, а шта није везано за исповест, шта је поуздано, а шта није, и зато је свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења према покајнику, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо: говоримо о греху или говоримо о сумњи, говоримо о некаквој сумњивој идентификацији плана, чина, мисли. А за то је, наравно, потребан пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. То јест, овде је здрава сумња заиста неопходна. Мора се рећи да су сама питања и помоћни разговор на исповести неопходни да би се разјаснило да ли је грех или није грех, говоримо ли о делу које је учињено или није. Свештеник током исповести може чути околности под којима је учињен грех које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, ово се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Главни критеријум у таквој квалификацији је шта је подложно контроли особе, а шта не. Грех је само нешто за шта је човек знао и могао је да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али када ово разумете, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се ово разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Свештеник на исповести често наилази на сузе и хистерију, што се може показати као само одбрамбени механизми. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када човек по навици користи модел жртве за себе у односима са људима, у нашем случају у односима са свештеником. Модел жртве је лична позиција у којој особа себе унапред доживљава као несрећну, увређену, од некога кажњену, и верује да је жртва неке врсте завере или интриге. Наравно, чешће су то жене, али не и само. Мушкарци такође прибегавају овом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, како кажу психолози. Мање се тражи од жртве, мање се кажњава, а према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у овом положају могу бити одбрамбени механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда он тиме човека удаљава од исповести и спречава га да се усредсреди на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбољи положај свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Хистерије се, наравно, ретко дешавају на исповести, али ипак, особе склоне хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може да почне јецањем, честим уздасима, превртањем очију, ломљењем руку, чешањем по њима, а праћена је испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом и мучнином. Морамо да разумемо разлог ове хистерије. Здрава хистерија увек има неки веома важан емотивни разлог. Или је ово нека врста шока или панике. Ако се ради о уобичајеном хистеричном понашању у исповести за особу, онда можемо рећи да је и то у природи одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционалне проблеме и покуша да покрене покајника, гурне га на сувопарнији приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи су управо оно што вам смета. Ако покајник почне емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да паузирате исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да се пусте двоје или троје људи да се исповедник смири, а да хистерија не прерасте у своју пуну клиничку манифестацију и да слегне. Тада можете наставити исповест од следеће тачке. Другим речима, хистерију је лакше зауставити него касније смирити. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоману, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав не у смислу да се исповедника мора волети као пријатељица, као жена, као деца, као мајка, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда се ограничите на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће ако је иначе немогуће извршити ову дужност. Али формално обављање услуге је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, ово је већ понос пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срдачни грех свештеника, који је одвратан Господу. Врло често је цинизам елемент општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. Све оне особине које су у основи свештеничке службе. Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све одбрамбене механизме и постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој спољашњих обличја, маски, друштвених улога, да би његова савест, његова истинска савест, она која процењује грехе и негрехе, могла да спозна свој глас и да се човек покаје. У овом тренутку, особа је веома подложна афектима, паници, осећају неуспеха и трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да трауматишу човека. На пример, ако свештеник говори покајнику о норми покајања и односу Цркве према његовом чину, који леже у основи покајничке праксе, односно оних веома строгих канонских правила о тешким гресима. Или свештеник може да изрази осуду неког чина у бескомпромисној и, дакле, делимично грубој форми, на коју човек није навикао – због свог васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто у овом тренутку човек не може да се одбрани и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Да, ако се то догоди, није нужно кривица свештеника, али ће кривица бити свештеника ако се није унапред забринуо о некаквој сигурносној зони за покајника. Литургијска одговорност не укључује појам безбедности човека у богослужењу, укључујући и исповест, али савести може помоћи и свештеник размишљајући о томе како се сада осећа човек који овде стоји, испред крста и Јеванђеља, да се осећа на суђењу – сопственом суђењу, суду свештеника који је слушао и, коначно, Суду Господњем. Да, покајање је веома тешко искуство. Али не вреди овоме додати још једну менталну рану ако за то нема хитне потребе. Шта би могла бити потреба за овим? То се може догодити само ако човек одбије да прихвати грех за грех, истраје у томе, а можда свештеник осети да покајник не жели да призна грех који је починио и сву његову тежину. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и тврдоглавост, окамењену безосећајност, прелазе на застрашивање човека. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је једноставно спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, распоредити их у одређену схему, и то може уплашити свакога. Видео сам како се државни службеници плаше на исповести, како се плаши полиција, како се плаше разбојници, како се уплашени озлоглашени алкохоличари и развратници ако само свештеник пред њима одвија своју покајничку беседу. Да, понекад је важна претећа проповед, али одговорност за овај страх мора бити посебна и двострука. И ми, свештеници, за ово ћемо одговарати пред Господом. Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Чини се да је ово поверење предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је то била случајност, мисли он, можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао неко време. У сваком случају, пришао ти је. Пре тога се припремао, слушао своју савест, можда се дуго препирао са њом, размишљао о томе, можда је био неискрен, а можда се дубоко покајао у тренутку искрености. На овај или онај начин, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је учинио много труда, укључујући и чињеницу да је овде и сада стоји пред вама. Ово је његов кредит од поверења, али овај кредит није бесконачан. Стога, особа неће увек толерисати грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак невољност да разуме. Овај кредит се може искористити у једној исповести. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс особе са којом долази код свештеника. Једна од најтежих тема на исповести је тема телесних греха: невера, послови ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно схватити да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек супернапет сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а оно што никада никоме не би желела да каже, каже свештенику. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење од женине искрености. Која су овде свештеникова искушења? Прва и најповршнија ствар је радозналост. Удубите се у детаље грехова жене, девојке, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах дефинисати, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Ако је то превара вашег мужа, онда је то варање вашег мужа. Како, када, са ким, колико су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, младић, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда ће му се у овом тренутку чинити да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник не само да мора бити изузетно опрезан, већ и да држи језик за зубима и да прихвати исповест, а не да разуме шта се са женом дешава. И то се њега не тиче. Ако се човек исповеда, онда је у овом случају, наравно, искушење суштински другачије и много мање. Али морате схватити да се са мушким причама такође треба односити са посебним опрезом. За многе мушкарце, приче о њиховим гресима могу бити хвале, жеља да покажу колико се човек високо поставља у том смислу. Чак и ако се покаје, може са неким унутрашњим задовољством рећи да је дамски мушкарац и Казанова. Оно што је овде потребно је, можда, више јасноће, строгости и сувоће — без додатних питања. Да, наравно, мушкарци су пажљивији, строжи и, по правилу, ћутљивији у исповедању. Жене умеју да буду и прећутне, јер се веома стиде да кажу мушком свештенику о својим гресима, али постоје неуротична стања када жена тежи овој пунословности и жели да исприча детаље. Ово се мора одмах прекинути и рећи да овде нема места детаљима и било каквим другим појашњењима. Само покајање и молитва. Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да се међусобно договоре о теми своје исповести и провере колико свештеник одговара њиховом плану, да ли су успели да нацртају свештеник у овај разговор. Томе се мора одупрети на све могуће начине и такве ситуације се морају избегавати. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, тако да не може бити преласка догађаја из једног у други. Свештеник не може рећи мужу ништа о исповести своје жене, а жена ништа о исповести свог мужа. Овакву ситуацију не треба дозволити, чак и ако овај пар још није у брачној вези. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када огроман број младих парова живи једни са другима, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, регистрације или венчања, савест свештеника је стално изазвана. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају, између осталог, у црквеним канонима, трајне, упркос бројним прекршиоцима. https://pravoslavie.ru/118781.html

Исповест је простор потпуног поверења и откривања себе, без стида, ван контекста социјалних игара и надметања. У нашем свету, исто као и пре милион година, нема тако много поступака чији циљ није директно или индиректно унапређивање или потврђивање свог социјалног статуса. На исповести та игра престаје. Ма како ужасним човек себе видео, то га неће ни понизити ни узвисити. Исповест је пракса изговарања онога што нам је непријатно да признамо себи самима. Изговорени грех не информише Бога, него нама омогућава да на нови начин доживимо сопствену грешност. Изговорени грех мења свој полусвесни статус у нашој души. То је важно за праксу отворености пред Богом и за самоспознају. Не треба исповедати прошлост, треба исповедати садашњост на примеру прошлих и недавних догађаја. Прошлост се не може вратити, исправити нити опростити, зато што ње више нема.. Постоји, по речима блаженог Августина, само садашњост прошлости и садашњост будућности. Традиционални покушај се исповест сведе на исправљање своје биографије поново враћа грех на централно место, а грех чак ни на исповести не треба да потисне Бога. Исповест је шапат љубави, о верности и издаји, о духовном слепилу и виду...Али, све је то о Богу, тачније о нама и Богу. "Господе, ти све знаш, знаш да те волим!" (Јн 21,17) Исповест није увек разговор о лошим стварима. Ипак се наш духовни живот не састоји само од грехова и прљавштине. Ако на исповести откривамо своје мале духовне радости, на тај начин можемо стећи навику да их примећујемо. Ми нисмо навикли да са другима делимо садржај свог унутарњег простора, између осталог и због тога што нам се чини да он другом неће бити интересантан, нарочито ако тог другог поштујемо као духовног подвижника. Овде се показује наша склоност ка интезивним и необичним стањима. Та наша склоност баца сенку на стварни садржај свакодневице , између осталог и свакодневице богоопштења. “Гнев, мржња, љубав, саосећање, страст, радост, жалост - све су то имена за крајња стања; њихов средњи и ниски степен нам измичу, а управо они плету танку паучину која сачињава и наш карактер и нашу судбину. Експлозије крајности веома често кидају ту паучину и представљају изузетке који обмањују посматрача, и не само посматрача, него и самог актера.” (Ниче, Зора, 64) Да би осетио живот, човек јури за тим стањима, зато што средња стања практично немају имена, па ако не проживљавамо гнев, мржњу, љубав, саосећајност или страст, онда ни не знамо да ли смо живи. Дан нам делује празно ако се “ништа не дешава” - ништа од онога што је у когнитивном апарату означено као случај или као догађај. Тако, јурећи за интензивним и познатим стањима, губимо из вида стварни микрокосмос своје душе, оне односе са сопственим “Ја”, “Оно” и Господом Богом који су, можда, једва приметни, али су једини стварни. Због тога се практиковању хришћанства обавезно мора наћи места за исповест. протојереј Вјачеслав Рубски (одломак из књиге - Православна духовност: Рестарт - Протојереј Вјачеслав Рубски, издавач Каленић) припремила администрација Поуке.орг

Двострука одговорност за страх Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све заштитне механизме, постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој са себе, спољашње маске, друштвене улоге, тако да би његова права савест, она која процењује грехе, могла да спозна свој глас и особа се покајала. У овом тренутку, особа је веома склона афектима, паници, осећању неуспеха, трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да повреде човека. На пример, свештеник може да осуди чин у бескомпромисном и, стога, помало оштром облику, на који човек није навикао – због васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто се у овом тренутку човек не може заштитити и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Не мора бити нужно кривица свештеника, али ће бити кривица свештеника ако није унапред водио рачуна о некаквој сигурносној зони покајника. Да, покајање је веома тешко искуство. Али додавати овоме духовну рану, ако нема преке потребе, не вреди. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и окамењену неосетљивост, прелазе на застрашивање особе. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је само спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, уградити их у одређену схему, и то свакога може уплашити. Да, понекад је потребна претећа проповед, а ми свештеници за ово ћемо сносити одговорност. Кредит поверења Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Ово поверење изгледа као предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао у одређеном временском периоду. Некако ти је пришао. Пре тога се припремао, саслушао своју савест, можда се дуго с њом препирао, размишљао, можда је био лукав, или се можда дубоко покајао у тренутку искрености. У сваком случају, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је урадио велики посао, који између осталог лежи и у томе што је овде и сада пред вама. Ово је његов кредит поверења, али овај кредит није бесконачан. Дакле, особа неће увек трпети грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак неспремност да се разуме. Овај кредит се може потрошити на једну исповест. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс човека са којим долази код свештеника. Забрањена питања Једна од најтежих тема на исповести је тема телесног греха: неверство, везе ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно разумети да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек изузетно интензиван сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а свештенику говори оно што никоме не би желела да каже. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење искрености жене. Каква су овде искушења свештеника? Прва је радозналост. Удубити се у детаље грехова жене, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах означити, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Како, када, са ким, колико - су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда му се у овом тренутку чини да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник мора да буде крајње опрезан, да прихвати исповест, а не да покушава да разуме шта се са женом дешава. То се њега не тиче. Унакрсна признања Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да међусобно усагласе тему своје исповести и проверавају да ли су успели да увуку свештеника у овај разговор. Томе се треба одупрети на све могуће начине и избегавати такве ситуације. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, стога не може бити прелаза догађаја из једног у други. Свештеник не може ништа рећи мужу о исповести његове жене, а жени о исповести њеног мужа. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када велики број младих парова живи једно са другим, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, савест свештеника је у сталном изазову. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају и у црквеним канонима, трајне, упркос бројним кршитељима. протојереј Андреј Лоргус https://pravoslavie.ru

Исповест је главно, а понекад и једино место и време сусрета свештеника и покајника. Овде је уметност дијалога, слушања, разумевања и саосећања потребна више него икада. Свештенику је потребан трезвен и искусан ум, познавање психологије и разумевање духовних основа човековог живота ради очувања сопственог душевног мира и помоћи ближњем. Спремност да се служи људима јесте спремност да се личност свештеника сретне са личношћу покајника. Од таквог сусрета све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да би се постао онај ко стоји пред Црквом и Богом за човека, потребно је да у душу и свест упије све оно што је духовно искуство отаца и предања нагомилало. Сенка здраве сумње Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети здраво за готово. Људи можда нису увек oбјективни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати шта има а шта нема везе са исповешћу, шта је поуздано, а шта није, и свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења у покајника, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо - говоримо ли о греху или говоримо о сумњи, а то захтева, наравно, пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. Односно, здрава сумња је овде заиста неопходна. Без детаља Свештеник на исповести може чути такве околности под којима је грех учињен, које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, то се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Грех је само оно што је човек знао и могао да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али, схватајући ово, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се то разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Хистерија омета покајање Свештеник се често сусреће са сузама и бесом током исповести, што може да се покаже само као одбрамбени механизам. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када их човек по навици користи у односима са људима, у нашем случају са свештеником, као модел жртве. Модел жртве је таква лична позиција у којој особа себе доживљава несрећном, увређеном, унапред кажњеном од некога, сматра да је жртва неке завере, интриге. Наравно, чешће су то жене, али мушкарци такође прибегавају таквом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, кажу психолози. Жртва је мање тражена, мање кажњена, према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у таквом положају могу бити заштитни механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда га тиме удаљава од исповести, спречава га да се концентрише на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбоље за свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Врло је важно. Људи склони хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може почети са јецајима, честим уздасима, колутањем очима, ломљењем руку, гребањем по њима, праћена испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом, мучнином. Неопходно је разумети који разлог има ова хистерија. Здрав бес увек има неки веома важан емоционални разлог. Или је то нека врста шока или панике. Ако је ово хистерично понашање уобичајено за особу током исповести, онда можемо рећи да ово има карактер одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционална питања и покуша да помери покајника, гурне га на суштински приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи само сметају. Ако покајник почне такорећи емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да обуставите исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да пропусте двоје-троје, па да се исповедник смири, а хистерија се није развила у свом пуном клиничком испољавању и спласнула је. Затим можете наставити исповест. Другим речима, лакше је зауставити бес него га касније смиривати. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Цинизам је један од знакова изгарања свештеника Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоманију, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав није у смислу да исповедника треба волети као пријатеља, као жену, као децу, као мајку, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда је потребно ограничите се на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће када се иначе ова дужност не може вршити. Ипак, формално обављање свете тајне је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, већ је гордост пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срчани грех свештеника, који је противан Господу. Врло често је цинизам део општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. https://pravoslavie.ru

Повод литургијског сабрања била је исповест свештенства архијерејског намесништва београдског првог. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха: Браћо и сестре, хвала Богу већ смо превалили половину Великог поста. Као што сви знамо атмосферу и начин живота на који нас пост позива није нешто што треба да практикујемо само током поста него јесте амбијент и правило живота на који смо позвани непрестано. Позвани смо да духом поста живимо сваки дан, сваки тренутак свога живота. Црква је устројила и установила пост из више разлога, а пре свега, због тога што пост треба да вас подсећа да је Господ Христос Алфа и Омега, Почетак и Крај, садржај нашега живота и да ништа без љубави Његове и без благодати Његове не можемо да чинимо. Пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића. У току поста се трудимо да, поред уздржања и практиковања врлина, интензивније преиспитујемо себе, преиспитујемо свој живот, интензивније посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем, а онда после дијагностиковања како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији, истинском и правом духовном лечењу. У том контексту самопосматрања и молитве да где год видимо неку мрљу на својој души одмах хоћемо да је бришемо, Црква је као једно од помоћних средстава устројила и исповест. Исповест је, дакле, опет је нешто што треба да практикујемо током свеукупног свога живота и свакога дана. У току поста интензивније нас Црква подсећа на потребу исповести. Зашто? Зато што исповест није својеврсни судски процес, није истрага. Исповест није тренутак када препознавајући своје промашаје, доживљавамо их као преступе одређеног спољашњег закона и правила и препознавши те преступе долазимо пред свештеника, признајемо своју кривицу и очекујемо неку одмазду, неку духовну казну. Исповест је само потврда, пројава онога што се зове у Цркви покајање. Покајање су оци Цркве, предање Цркве, назвали радосном тугом. Зашто? Зато што покајање подразумева констатацију својих недостатака, својих промашаја, падова, греха, страсти, али у исто време и призивања благодати Божје да она буде путоводитељ, да буде лек, да буде терапија која нас враћа на прави пут, која нас враћа у нормално здраво духовно стање. Отуда и јесте покајање названо радосном тугом, јер у истом тренутку ми видимо свој промашај, а промашај доживљавамо као мисао, поступак, реч који су се огрешили о љубав Божју, о Његово милосрђе. Онда не само да нисмо задовољни него осећамо истинску и праву тугу. Са друге стране, због тога што смо се обратили Богу и затражили Његову благодат да она буде наш сапутник, да она са нама и уместо нас оно што ми не можемо чини осећајући да истог тренутка благодат дејствује, да Бог шаље Духа Светог на нас као и на апостоле на дан свете Педесетнице, ми смо обасути и испуњени неописивом безграничном радошћу која превазилази ону првобитну тугу. Сви смо, дакле, у току поста позвани да преиспитујемо себе, као и уосталом како рекосмо током читавог свог живота, знајући да је Бог у Христу откривен наша мера и критеријум, да је он наше огледало, а не други човек. Не треба да се поредимо са другима и да препознајемо када смо од других бољи, а да не видимо оне који у Христу расту и треба да нам буду узори. Ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање. Наравно да нису само верници ти који имају потребу за подвигом, за духовним животом, за терапијом духовном и лечењем, али и за духовним узлетима, него и свештеници заједно са верницима, пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани. Они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божјим, а да би то то могли морају заиста - или морамо заиста и ми свештеници - трудити се уздајући се увек у Бога да будемо истински и прави пример, тј. да будемо сведоци речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота. Зато, поред других тренутака када неки свештеници имају потребу за исповешћу и када прибегава своме духовнику тражећи од њега подршку, ти свештеници - Црква је опет наша Помесна устројила - прибегавају интензивније не само посту него исповести и покајању у току поста. Данас овде у малој цркви светосавској, један део свештеника из Архиепископије београдско-карловачке сабрао се да се пре свега заједно са вама Богу моли, али истовремено да у продужетку изнесе пред Господа оно што га боли очекујући од Њега, Дародавца живота и Лекара душе и тела наших, да исцељује и вида духовне ране које смо пре свега сви и свако себи сами нанели. Нека Господ благослови ток поста који предстоји, да буде миран и у радости и да испуњени благодаћу Духа Светог дочекамо славно Васкрсење Христово, а у Њему и са Њим да учествујемо у свему ономе што је дар Његове победе. http://www.spc.rs/sr/liturgija_predjeosvetshenih_darova_u_crkvi_svetog_save

Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно. Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи. Многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје. Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари. Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава. Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих. Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу. Патријарх српски г. Порфирије (Перић)

Свештенство архијерејских намесништава бечејског, жабаљског и врбашког је ове године Господње приступило светој Тајни исповести у хрaму Преноса моштију Светог оца Николаја у Равном Селу. По благослову Његовог Високопреосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, свештенике је у четвртак, пете седмице Часног поста, 15. априла 2021. године, исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свештенство оџачког и бачкопаланачког архијерејског намесништва је и ове године Господње приступило светој Тајни исповести у Световаведењском храму манастира Бођани. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, свештенике је у среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У уторак, пете седмице Часног поста, 13. априла 2021. године, после јутарњег богослужења у храму Преноса моштију светога оца Николаја у Сивцу, свештеници и ђакони архијерејског намесништва сомборског и суботичког приступили су светој Тајни исповести. По благослову Преосвећеног владике Иринеја, свештенство поменутих намесништава је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, пете седмице Часног поста, 12. априла 2021. године, после вечерњег богослужења у храму Сабора српских светитеља у Будисави, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, који је исповедио свештенике, истакао је значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, пете седмице Часног поста, 12. априла 2021. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници и ђакони архијерејског намесништва новосадског првог, предвођени Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким господином Иринејем, приступили су светој Тајни исповести. По благослову Преосвећеног владике Иринеја, свештенство је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, Епископ бачки Иринеј је заблагодарио проти Слободану на указаној љубави и труду, а потом су свештеници, заједно са својим Архијерејем и исповедником, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме у свечаној дворани Црквене општине новосадске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

архимандрит Елпидије (Вајанакис) ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест? Наравно. Он чује исповест. Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли? Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала. Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу." Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника. "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се." Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши." И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје." Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник. - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу. Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета. Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли. САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!

У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

"Најбоље би било када бих могла да прескочим сваки август свих ових година а и убудуће. Било би ми много лакше. Једно време сам мислила да сам успела то да превазиђем али нисам нити ћу то моћи док сам жива. То је тако.“ Овако говори Наташа Дракулић која је на данашњи дан 1995. године, заједно са породицом напустила родну кућу у (Титовој) Kореници и стала у бесконачну колону прогнаних Срба која је ишла у непознато. Остао је пас о који је ушао у легенду као симбол верности и судбине. Појавио се на спаљеном кућном прагу после неколико година када се тамо вратила Наташина бака. Детињство, безбрижност и наду да ће се спокој опет вратити у њено и дворишта њених суграђана одувала је војна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага чији резултат је било више од 200.000 прогнаних и неколико хиљада побијених и несталих Срба. Наташа је постала позната сценаристкиња ( „Убице мог оца“, „Заспанка за војнике“, „Дара из Јасеновца“, „Ларин избор“, „Мансарда“…) али сценарио који је њој живот исписао тих дана не ствара се за писаћом машином. Ово је Наташина прича. Дани пакла и ништавности Никад то није прошло нити ће проћи. Kад дођу тај 4. и 5. август утишам се и нестанем, као да избришем саму себе. То су дани пакла и туге и ништавности живота. Е, тако се осећам сваког августа, само гледам како да га прескочим. Насмејем се кад слушам како људи у ово време короне жале за морем. За мене море од тада не постоји.” Kао дете преживиш, после те стигне “Мој градић се звао Титова Kореница, од 91. само Kореница. Дивно место, дивна кућа, дивна породица, дивно детињство. Хтела сам да се бавим животињама и маштала да будем ветеринар, али све се окренуло. И тек после тога сам до краја схватила приче о ужасима које су људи преживели у Другом светском рату, до тад то слушаш као лоше бајке које су прошле и мимоишле те. Онда сам и сама ушла у ту грозну бајку, први пут за дванаести рођендан 1991. када су ми тату ухапсили после оног сукоба на Плитвицама. Након тога ћу у Kрајини провести четири године без струје, без воде, без праве слободе, али дете си, живиш… Kао дете то некако тада лакше преживиш и проживиш, али касније те стигне. Kад сада из моје неке позиције помислим да морам да оставим све што сам стекла, а стекла сам много, било би ми тешко. Kако ли је свима њима било у том тренутку?“ Одлазак у непознато „Отишли смо 4. августа ујутро када је почело интензивно бомбардовање. Имали смо само радио на батерије које грејеш да би радиле, на њему Туђман позива ‘останите, останите’, а ови бомбардују и гранатирају, људи пролазе и пролазе, а онда пођеш и ти. Kренули смо мајка, отац, ја и бака, остао је пас. Мене ће у Доњем Лапцу убацити у кола код рођака, они су остали да сачекају остале. Наредних петнаест дана ћу провести у колони са стрином, братом и сестром, без родитеља и баке и нећу знати шта је с њима. Ослушкујемо абере, слушамо ко шта прича, распитујемо се, ишчекујемо…“ Пас који се вратио „Kако сам поднела одлазак? Мама и тата су ми рекли, смири се, вратићемо се са чињеницом да смо оставили пса ја сам у то и поверовала или сам хтела да верујем. Међутим, први пут сам тамо дошла 1999. године. Прва се вратила бака 1997. године. Све је било уништено. Од свега што смо оставили појавио се само тај мој фамозни пас о коме се данас испредају легенде. Kуцко, је то чувено створење. Држали смо га још десет година, угинуо је у дубокој старости, преживео је хорде идиота који су пред собом рушили, палили и убијали. Kућу смо обновили, али ја је и дан данас видим онакву какву сам је оставила тог 4. августа. Средили смо је да буде каква је и била али она то никад више бити неће нити у њој има иједне ствари из мог детињства и прошлости. Kад је сањам сањам је онакву каква је била. Нисам више могла ни да спавам у мојој соби, преселила сам се у неку другу.“ Бака из колоне „Петнаест дана у колони, идеш километар два, станеш, па преспаваш, настављаш, онда чујеш за Петровачку цесту, погинуло оволико, нестало онолико. Тек у Бијељини звала сам тетку у Београду и она ми је рекл да се мама јавила и да су добро и тада ми је пао камен са срца. Оно што ме је највише натерало да будем храбра и издржим била је једна бака која је ишла испред нас. Носила је само један завежљај и од тога се није одвајала. Стајали смо, одмарали и једном смо је, у тим паузама, упитали шта то носи? Одговорила је ‘Kости!’ Kакве кости? ‘Kости мог сина’. Син јој је погинуо на коридору, она је са собом понела његове земне остатке…“ Призрен, Призрен… „Прелазак преко Раче је био трауматичан, искључивање са ауто-пута, преусмеравање ка Kосову и остало. Слушала сам Призрен, Призрен… Kада сам пре неколико година отишла тамо помислила сам како сам и сама могла ту да завршим. Неки су тамо и отишли и поново морали да беже. Имала сам среће да су мене покупили рођаци и одвели и зато сматрам себе привилeгованом, без обзира шта сам све прошла. Гледала сам распаде живота других да се никад више не саставе. Дан данас у овом животу и на овим просторима, имам само једну особу која је са мном ишла у разред. Сви су тамо негде далеко по свету. Наши животи су уништени, разрушени, ми не постојимо у неком нормалном и пожељном смислу. Вуче нас тај неки грч, носталгија, нешто необјашњиво. Седим тако са другом у Сиднеју, наизглед све лепо и бајно, остварио се, скућио се он, скућила се ја, а онда он каже: ‘Шта бих дао да могу опет да гледам у оно личко небо у сумрак’. И заиста нигде небо није у заласку сунца тако какво је у Лици, није нити ће бити. Или се сети бакиних модлица за колаче. Све има али фале му бакине шараљке. Не жалимо више за кућама и имовином, жалимо за људима, ситницама и тим осећајем завичаја. Мени фали писаћа машина коју сам добила за један рођендан, она наранџаста ‘Унисова’ коју сам добила за девети рођендан. Ниједан компјутер данас не може да ми је замени. Гледала сам филм о неком писцу који стално негде иде, мени се допало што он стално путује и кад су ме питали шта ћу за рођендан, ја кажем писаћу машину. И стварно ми је купе… Ето, данас живим од писања а хтела сам да будем ветеринар и бавим се животињама.“ О Србима на прослави Олује „Рећи ћу врло лично шта мислим о томе, пошто познајем људе који тамо живе и немају другог решења. Свако ко хоће да се помири са тим треба му дати шансу да се помири и да иде, али само онај ко живи тамо и зна дубину бездана сваког свог дана. Он може. Одавде из Србије нико не може да каже ништа на ту тему, они нек раде шта морају. Толико!“ https://nova.rs/vesti/drustvo/ostao-je-samo-pas-potresna-ispovest-natase-drakulic-o-oluji/

Исповест свештенства архијерејског намесништва новосадског првог Нови Сад: У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Свештенство архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести Горњи Ковиљ: Истога дана, после вечерњег богослужења и Великог повечерја у Световазнесењском храму у Горњем Ковиљу, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Беседећи, протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић је истакао значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. Исповест свештенства суботичког и сомборског намесништва Суботица: У уторак, треће седмице Часног поста, 17. марта 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици, после јутарњег богослужења, свештенство суботичког и сомборског намесништва приступило је светој Тајни исповести. Свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Поучном беседом присутним свештеницима се обратио прота Слободан, а протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, захвалио је оцу Слободану Марковићу на указаном труду и поверењу. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави. Исповест свештенства оџачког и бачкопаланачког намесништва Манастир Бођани: Свештенство оџачког и бачкопаланачког намесништва светој Тајни исповести је приступило 18. марта 2020. године, у Световаведењском храму манастира Бођани. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки, који је исповедио свештенике, указао је на смисао благословеног периода Часног поста и на значај покајања. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Исповест и покајање су теме о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је презвитер Александар Поповић, свештеник при Алмашком храму у Новом Саду. Емисија је емитована уживо 5. децембра 2019. године. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке